Atanasije Savić, legendarni tekstopisac: "Zlodelo je, kažu, što ličim na sebe" (PLEJLISTA)

" Sve je u životu prolazno moj druže, i ljubavi i tuge i svi srećni dani,

Preporučujemo

sad kada je nema nema plaču ruže, k'o uvelo lišće na jesenjoj grani.

Svirajte noćas samo za nju, ja ću da pevam, tugujem i plaćam,

svirajte noćas kao da je tu, i ako je samo u mislima vraćam.

Prolaznik sam samo u tom svetu bio, igrao boema, pevao i pio,

nekad za trenutak srećan san sam snio, a večitu tugu u dnu srca krio.

Uspomenom noćas našu ljubav branim, i vraćam se tamo gde sam srećan bio, kraj prepunih čaša i ranjenog srca, kad bih mog'o ja bih sve boli ispio".

(Aca Korać - Atanasije Savić)

Reklo bi se, ovo je Tomina autobiografska. Izgleda kao da je Toma napisao, a nije. "Svirajte noćas samo za nju" napisao je Atanasije Savić i podario Tomi da je donese najlepše na svetu. Pesmu je 1984. godine komponovao Aca Korać, tvorac najvećih zabavnjačkih šlagera, a aranžirao kocertmajstor Zvonimir Skerl.

-Isti ovaj tekst je pet godina pre Tome snimio Ranko Stojanić Šoro na melodiju Časlava Đokovića. Pošteno rečeno, nije se čula u toj prvoj verziji. Ovi stihovi su kod Tome zaodenuti u šlagersko ruho, uz Acu Koraća i koncertmajstora Zvonimira Skerla. Neki kažu da nema hita bez dobrog pevača, neki kažu da nema hita bez dobrog teksta, a u stvari mnogo toga treba da se spoji da bi pesma ostala večita - ističe Atanasije Tasa Savić.

Tasa je redak pesnik među tekstopiscima, ime koje se izgovara sa velikim poštovanjem, urbana legenda Čačka.

- Ja sam u stvari Kruševljanin. Rođen sam u selu Donja Omašnica, nedaleko od reke Morave. Reka me podseća na neprolaznost - ja protičem, a moje pesme ostaju. Morava me vezala za večnost, a moja žena me dovela u Čačak, kod njenih. Živim u Čačku, a stvaram za ceo svet - kaže Tasa.

Tasine pesme su životne priče i istine pretočene u stihove i rime. Tako lako piše, a tako nerado priča o svojim pesmama.

- Zabavljao sam se sa jednom Banjalučankom koja je studirala stomatologiju, a imala bogatog strica u Beču. Htela je da nastavimo ljubav u carskom gradu, a ja ostadoh sam na obali reke. Ljubav je ostala negde na raskršću, a moji stihovi su pretočeni u pesmu "Smiri se srce, smiri". Prvu verziju je snimio Slobodan Mulina, a daleko slušaniju Zoran Kalezić na melodiju Šabana Šaulića - priča Tasa.

Na vrhuncu jugoslovenske diskografije, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, snimio je Tasa preko 400 pesama na svoje stihove: "Svirajte noćas samo za nju" (Toma Zdravković), "Jedna lasta ne čini proleće" (Šaban Šaulić), "Ne dam ovo malo duše" (Zorica Brunclik), "Prestala sam davno da se smejem", "Godina deseta" (Vida Pavlović), "Sto puteva i sto staza", "Smiri se srce", "Srce moje gde ćemo nas dvoje", "Nije važno s kim si sada", "Ljubav ima dva godišnja doba", "Gde se rodih, tu mi srce osta", "Uspomenu čuvaj kao sliku majke" (Zoran Kalezić), "Uspomene, uspomene" (Lepa Lukić), "Zovite me gospodine" (Savo Radusinović), "Život piše romane" (Kvaka), "Kako da dođem na svadbu tvoju" (Marinko Rokvić), "Jednom sam i ja voleo" (Asim Brkan), "Doviđenja, doviđenja" (Miroslav Radovanović), "Niko ili neko" (Toma Čolović), "Ti si žena bez adrese" (Ranko Stojanić Šoro), "Bar nedeljom budi kući" (Meri Miljković)...

- Nekad su se pevači i kompozitori otimali o moje stihove, vodilo se računa da tekstovi zvuče poetski. Ja i danas imam nekoliko stotina pesma koje čekaju svoje kompozitore i pevače. Za žive pišem pesme, a za pokojne pišem posvete. 1977. napisao sam Šabanu "Jedna lasta ne čini proleće", a 2019. napisah mu posvetu:

"Zaborav se bliži, ja idem polako, sa setom u srcu koračam sve tiše,

pevao sam pesme za sve zaljubljene, a sad me se niko i ne seća više.

Dao si mi bože bogatstva toliko da svakoga dana po bespuću gazim,

rod sam bio svima, a meni brat niko, i zato bez zbogom zauvek odlazim.

Kome je do pesme neka peva svako, do muzike meni nije mnogo stalo,

životni sam ponor odavno dotak'o, kad vidim od sveta šta je preostalo.

Dok sam bio tuđa sreća prijatelja beše dosta,

a sad kad me tuga stiže samo pas mi veran osta".

Atanasije Savić je uvaženi član Udruženja književnika Srbije. Objavio je nekoliko zbirki misaone i ljubavne poezije, napisao dirljive posvete Jesenjinu, Disu, Miljkoviću. Napisao je i epitaf najmaštovitijem srpskom harmonikašu Draganu Aleksiću iz Mrčajevaca:

"Muzika je iz mog srca k'o Morava tiho tekla,

što ne stigoh ja da kažem, harmoniko ti si rekla".

U dvadeset prvom veku jedna od najskupljih Tasinih pesma je "Ne dam ovo malo duše" u izvodjenju Zorice Brunclik. Pesmu je snimila i Vida Pavlović pod nazivom "Prestala sam davno da se smejem".

Foto: Promo

Atanasije Savić je bogomdan pesnik koji, što reče Mika Antić, "ispreda iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja". I u svojoj devetoj deceniji s lakoćom piše i govori stihove.

- Onako kako živimo i volimo, takve su nam i pesme. Nisam pisao pesme po narudžbini pevača i kompozitora, nego samo po narudžini svoga srca. Ovih dana izlete nešto i na moj račun:

"Moj zavičaj mene zaboravlja, pravi razlog ja ne znam zaista,

samo mi se pesma sa Bagdale javlja, a urednik kaže - vi ste pesimista.

Tolika morbidnost ni za živu glavu, ni u jednu knjigu da stane ne može,

dvoumim se stvarno ko je sad u pravu i šta da obučem posle svoje kože.

A pesma k'o pesma, ne ume da stane, pusta kao polje posle teške tuče,

uzalud se nadam odnekud da svane, kad to bolje sutra bilo je već juče.

I sam više ne znam čija je krivica što živim u srcu nerođene bebe,

osude me tako k'o da sam ubica, zlodelo je, kažu, što ličim na sebe."

Atanasije Savić živi za poeziju i živi od poezije. Poštuju ga i mlađi muzičari, ali mu nalaze jednu veliku manu - kažu da je previše pesimističan.

- Priznajem tri svoje mane. Prva mi je mana što sam bolestan od pamćenja, druga mi je mana što Mont Everest osvajam uvek sa najteže strane, treća i najveća što životne poraze uopšte ne priznajem - završava Tasa svoju ispovest za Muzičku apoteku.

(Goran Milošević)