Nasmejano lice narodnjačke ćirilice: Radijske priče sa Branimirom Đokićem (PLEJLISTA)

Reč narod je u korenu Branimirovog muzičkog izraza: stvarao je i izvodio narodne pesme i narodna kola, umetnički je rukovodio Narodnim ansamblom solista RTS-a, dogurao i do narodnog poslanika.

Preporučujemo

- Moglo bi se reći i da sam dete iz naroda. Rođen sam u Šapcu u siromašnoj, ali muzičkoj porodici. Osnovnu i nižu muzičku školu sam završio u Šapcu, preselio se u Beograd i upisao muzičku školu "Stanković".

- Otišao sam kao četrnaestogodišnji dečkić u Sokobanju na takmičenje harmonikaša, pobedio tri godine zaredom u različitim kategorijama, snimio prvu ploču, i tako je krenuo moj muzički stakato - pričao je Brana Đokić u mikrofon Muzičke apoteke.

- Imao sam sreće da prva kola snimim za Radio Beograd u novembru 1964. i da upoznam velikog Carevca. Do tada sam slušao kako Carevac zna da opauči violinom po glavi, a mene je pomazio i dao mi neviđen podstreh.

Harmonika je deo Branimirovog bića, porodična tradicija, deo kućnog vaspitanja, oltar kome služi do kraja.

- Ja sam na prvom mestu instrumentalista, harmonikaš. Moj otac je harmonikaš, i već od šeste godine kreću i moji prsti da čavrljaju po dirkama njegove harmonike. Kad sam počeo da mu dosađujem, kupio mi je prvu harmoničicu, pa prvi gramofon.

- Ceo život sviram, nemam taj poriv za komponovanjem, mada sam snimio i desetine mojih autorskih kola. Odsvirao sam i aranžirao hiljade pesama Novice Uroševića, Ljube Kešelja, Vukasa, Časlava Đokovića. Iskreno, nisam imao ni vremena ni potrebe da se bavim komponovanjem pesama.

- Slično važi i za narodna kola: više sam čuvao ono što su stvorili Jovica, Mija, Radojka, Buca, Milija, nego što sam ja komponovao. Znate šta, hit je relativna stvar i zavisi od masovnog ukusa ili neukusa, a kvalitet je stvar standarda i trajanja.

Branimir je čuvar folk tradicije, Branimir je i redak inovator u velikom sistemu RTS-a. Davno je shvatio da je lepa pesma kao i lepa žena - može da joj ostari jedino aranžman.

- Čuvajući na Radio Beogradu naše narodno blago, dočekao sam i ispratio generacije vrhunskih solista. Menjali se solisti u Narodnom orkestru, pevači su dolazili i odlazili, na taj način su i pesme putovale kroz vreme. Trudio sam se da ih oblačim u novo aranžmansko ruho, sa novom tehnikom, ne skrnaveći autentiku melodije, bez iživljavanja i mešanja muzičkih stilova.

Foto: Promo

Branimir je više od pola veka nasmejano lice naše narodnjačke ćirilice. RTS-om su protutnjali mnogi harmonikaši, al' se pamte dvojica: jedan ozbiljan i jedan nasmejan.

- Osmeh je deo mene, to je nešto što iz mene izlazi. Od tolikog smeha pojaviše se i bore smejalice. Kako da se ne smejem kad ceo život radim ono što volim, sviram i usrećujem ljude. Žao mi je što nema više onih velikih koncerata narodne muzike, kada smo se lepo družili i sa kolegama i sa publikom. U ovoj sveopštoj žurbi i apatiji najžalosnije mi zvuči rečenica - nije mi više do muzike.

Sve je dao narodnoj muzici: talenat, posvećenost, energiju, harizmu, osmeh. Zbog harmonike i narodne muzike batalio je fudbal i diplomu nastavnika.

- Izvorna narodna muzika može nekome da se dopada ili ne dopada, ali to je muzički identitet ovog naroda. Ja nemam ništa protiv strane muzike, na kraju krajeva školovao sam se na klasičnoj muzici. Uz nju se rađamo, živimo, osećamo, zaljubljujemo, patimo, rastajemo. Ta muzika je u nama, a koliko će biti oko nas to zavisi od medija.

- Vodeći godinama Narodni ansambl i Udruženje estradnih umetnika, došao sam do podataka da Grci u svojim medijima emituju 70% svoje nacionalne muzike, Nemci i Španci oko 60% a mi smo na 5%. Vek sam proveo na RTS-u, ali moram da kažem da je sramota koliko je malo prave narodne muzike na našem javnom servisu.

(Goran Milošević)