• 0

64. rođendan Hasana Dudića: Memoari iz Šabačke Mahale (PLEJLISTA)

Hasan je čovek istančanog sluha i ukusa, rođeni esteta. Ima redak osećaj za lepo, ima i pamćenje kao slon

  • 0

Hasan Dudić - svestrana i stvaralačka ličnost - pevač i kompozitor, bokser i političar, humanitarac i pustolov. Onaj koji je imao i nemao, voleo i bio voljen, verovao na blanko i često se kajao zbog toga.

- Ja sam dete ulice od svoje šeste godine, iako sam imao oba roditelja, živa, zdrava i poštena - tako se zalomilo. Baš to iskustvo me naučilo da se u svakoj situaciji snađem. Samo Bog zna koliko sam se puta suočavao sa najraznovrsnijim nedaćama, koliko mi je puta glava bila u torbi - priča Hasan Dudić.

- Umeo sam da zaradim toliko da sam u plastičnim kesama iznosio lovu iz banke, a umeo sam i još lakše da sve to potrošim. Prodao sam desetak miliona ploča, mnoge moje pesme su ušle u legendu, pevaju ih svake noći po kafanama, kafićima, splavovima, svadbama, za neke i ne znaju da sam ih ja komponovao.

Hasan je čovek istančanog sluha i ukusa, rođeni esteta. Ima redak osećaj za lepo, ima i pamćenje kao slon.

- Zato sam i odlučio da napišem memoare. Pamtim i najsitnije detalje, mogao bih da opišem svaki dan ovog mog malog, ljudskog i, iz ove perspektive, golog života. Sećam se i mnogih koji su bili i ostali fer prema meni, sećam se i onih koji su se debelo ogrešili o poštenog Hasana. Jer, može se reći da sam bio i ovakav i onakav, ali nikad nikog nisam na kvarno za**bao.

- Naravno, sećam se i svega što je pratilo pola veka moje karijere, počev od prvih nastupa po mahalskim kafanama, kada su lokalni mangupi plaćali orkestru da me puste da pevam, preko prvih ploča, hitova, tuurneja, festivala. O pevačima i njihovim skrivenim talentima, načinima da lakše dođu do love, vanbračnim izpetima, voajesrkim i kockarskim sklonostima, sitnim lopovlucima, mogao bih da napišem nekoliko knjiga. Nisam zaboravio ni razne udarce, ne samo one koje nam zadaje okrutna sudbina, već i one koje sam kao bokser šabačke Mačve, Zvezde i Partizana dobijao i delio drugima.

Odrastao je Haso u raspevanoj Šabačkoj Mahali, u gradu od stotinak kafana, tako blizu svog brata i idola Šabana Šaulića.

- Samo u Mahali je bilo nekoliko kafana sa muzikom, na svakom ćošku po jedna. Zvali smo ih po imenima ili nadimku gazde: "Kod Ikaša", "Kod Mehmeda", "Kod Embeza", "Kod Hodže", "Kod Ribice". Govorilo se, ko izgubi sina ili ćerku, naći će ih u Mahali u provodu. Onda je važilo nepisano pravilo - tokom jedne noći moglo je da nastupa po pet pevačica i možda jedan pevač. Šabačka Mahala svetlela je noću kao Las Vegas. Dolazili su redovni gosti iz Novog Sada, Beograda, Rume, Inđije, Bogatića. Bila je to prava Meka veselog života i provoda.

- Pamtim da smo slobodno slavili poluzabranjenu srpsku Novu godinu, prangije su praštale, srbovalo se usred komunizma. I tako je bilo sve do raspada Juge, kada je i cela zemlja i moja Mahala otišla u tri lepe. Kao retko gde na Balkanu, u Šabačkoj Mahali vekovima žive u slozi, kumstvu i mešovitim brakovima pravoslavni i muslimani, Srbi i Romi. U mnogim kućama se slavi i Božić i Bajram.

U izrazoito multikulturalnoj sredini, u "Malom Parizu", ugledao je Haso ovaj svet, 21. jula 1957.

Muzička apoteka Hasan Dudić

Foto: Promo

- Baš taj 21. u mesecu je granica između horoskopskih znakova Raka i Lava. Zbog toga sam, izgleda, tako često nedefinisan: osećajan Rak i borben i uporan Lav. Rođen kao borac! Moji preci sa očeve strane su iz valjevskog kraja. Deda Miloš je u Šabac došao zbog posla, tu se i oženio, a Šapčani ga pamte kao dobrog mašinbravara. I ostali sa očeve strane behu zanatlije, a očeve sestre Lajka i Anđa bile su lepe i poštene devojke. Anđa je bila udata za jednog od Cicvarića, koji su još tada imali snimljenu gramofonsku ploču u Beču.

- Moja majka Šefika, devojački Demirović, bila je poreklom iz Bijeljine. Njen rođeni brat Avdo bio je prvoborac u partizanima, baš kao i moja tetka Ilda, Šabanova majka. Sa Šabanovom porodicom bili smo veoma bliski, što smatram velikom srećom. Naime, Šaulići su bili jedna od najuglednijih porodica, ne samo u Mahali, nego u celom Šapcu. Šabanov otac Huso, ugledan čovek, rođeni gospodin, bio je talentovan fudbaler Mačve, i to kad je naš "Provincijski Urugvaj", kako su ga zvali beogradski novinari, igrao u Prvoj ligi velike Juge. S mojom tetkom Ildom, lepoticom i damom svog doba, venčao se po završetku Drugog svetskog rata. Ja sam odrastao u njihovoj kući, Ildu i Husu sam voleo kao svoje roditelje, a Šabana kao rođenog brata.

Ulica Avde Karabegovića, u kojoj je rastao Hasan, bila je pravi rasadnik pevača, sportista, zanatlija, trgovaca. Naravno, bilo je tu i prevaranata, muvadžija, badavadžija, kockara, šibicara.

- Posmatrao sam kako se igraju sa alavim budalama. Još mi u ušima odzvanjaju njihove poruke: "Ko nema sreće u braku, imaće je večeras u mraku", "Miš beli sreću deli", "Daš kaput, dobiješ rukav!"

- Srećom, bio je tu i Šabanov stric Alija, koji je zarazio boksom i Šabana i mene. Bio je stasit, lep čovek, prva faca Mahale, šabačka sportska legenda. Njega je mogao da mrzi samo neko ko ništa ne vredi.

- Malo na bistrinu, malo na šarm, završio sam osmi razred, tek toliko da se mom Miki pojavim na oči. A onda me mangupi povedoše kao maskotu, plaćali su muzičarima da me puste da pevam. Šaban se u početku ljutio, a onda me ohrabrio na svoj način. Već sa 13 godina pevao sam kod "Perkana", "Male Rajke", u "Domovini". Sa 14 godina sam pobedio na festivalu "Zlatni glas maja" u Šapcu. Sa 16 godina sam snimio prvu ploču i, evo me, još sam tu.

(Goran Milošević)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima