Kako je Era Ojdanić "diplomirao" kod Buce Jovanovića

Mali Andrija je pripreman za majstora i zanatliju, sve dok nije zavoleo harmoniku na jednoj svadbi u svom rodnom kraju.

- Moj pokojni đed Dragutin bio je najbolji šnajder užičkog regiona, a moj pokojni otac je radio na iskopu tunela kod Barajeva. 1957. godine, u mom selu Visoka, uz najčistiju reku Rzav, poveli su me na svadbu kod najvećeg gazde u kraju. Tad sam prvi put zavoleo harmoniku - pričao je Andrija Era Ojdanić u radio izdanju Muzičke apoteke.

- Bila je zima, ložila se bubnjara, a svuda oko peći bukova drva. Ja sam uzeo onu cepanicu i celu noć sam udarao prstićima po drvetu, kao sviram harmoniku. Tada moj deda reče mom ocu: "Ovaj mali će bitii muzičar, nemoj da mi dolaziš kući dok mu ne kupiš harmoniku". Tako je i bilo. Kad smo se preselili u Leskovac kod Stepojevca, gde mi je i danas kuća, učio sam kod majstora Dušana Stojićevića iz Velikog Borka.

Kad je savladao prve pesme i kola na harmonici, poželeo je Era da se usavrši i kod nekog zvučnog majstora. Era je odabrao baš onog najvećeg - Bucu Jovanovića.

- Buca je bio veliki umetnik i genijalac, ali je bio ljut i prgav, Bože sačuvaj! Sećam se, kada sam učio Krnjevčevo kolo "Krnjevka", nikako nisam mogao da navežbam "um-pa-ra-ra, um-pa-ra-ra". Ja ga budim i donosim mu kafu u krevet, a on onako bunovan, verovatno se kartao cele noći, pa dolazi sebi posle noćnog života. Ja mu stavim kafu na stolicu, a on se polako budi onim mirisom, diže glavu i kreće da me propituje onim njegovim šuškavim glasom: "Ercic, dos'o si. Jesi navezb'o? Aj' da cujem!" Ja krenem, i nikako da ubodem takt. A Buca nastavlja: "Izgleda da si pokus'o da me slazes da si navezb'o, mora da si jurio sojke". Ja se branim, kažem da sam pomagao roditeljima, ali sam vežbao. "izgleda da si ti to prevezb'o, nemas pojma. 'Ajde idi kuci i dodji za dva dana, nemoj da mi ti ostris zivce, jer ja to nisam zasluzio kod tebe".

Era Ojdanić, Muzička apoteka, Foto: Promo

- Ja odem kući, kao ja to navežbam, dođem kod Buce, al' se opet oduzmem kad ga vidim. Sednem pored Buce, počnem, i od treme opet pogrešim. Buca skoči, uzme onu harmoniku, pa je rastrže. A harmonika stara, kupio mi otac neku polovnjaču, onaj meh pocepan, ja lepio smolom da me ne oduva ona promaja i da ne dobijem kijavicu. Sirotinja, otac radio za platu u "Borbi", a ja uporan - 'oću da naučim da sviram kod Buce, pa makar crk'o.

- Usledila je provala iz Buce: "Kretenu, idiote, opet nisi navezb'o!" Kad mi je udario šamar... Čini mi se da su sve zvezde planule i počele da igraju "Užičko". Niko me tako nije ošamario, ali hvala mu do groba. Bio je to pedagoški šamar. Kad sam se povratio, vidim moja harmoničica na stepeništu, poispadali oni dugmići. Ja skupim šta je ostalo od harmonike, pa se požalim Bucinom ocu Miloradu. On mi reče da se ne sekiram, da će me on odvesti kod Buce kad navežbam.

- Ja dođem i na terći popravni, a Buca igra šah sa pokojnim violinistom Jovicom iz Sremčice. Puši "Kent 100 S" i kaže: "Ercic, jesi dos'o? Jesi navez'bo? Ja sednem i zakujem ono kolo iz prve, a Buca će: "Je l' vidis kako moze? Znaci, ti ipak zelis od mene da dobijes samar, pa tek onda da naucis".

Eto, tako se završio Erin diplomski rad kod Buce.

(Goran Milošević)