Dve godine od smrti Đorđa Želčeskog: "I najveselija makedonska pesma ima neki akord tuge"

"Ako umram il' zaginam, nemoj da me žalite,

Preporučujemo

napijte se rujno vino, skršete gi čašite.

Eeeej, verni drugari, pesna zapejte, mene spomnete.

Ako umram il' zaginam, pop nemoj da vikate,

Vie na grob da mi dojte, oro da zaigrate.

Ako umram il' zaginam, će ostanat spomeni,

što sum ludo ludovalo na mladite godini."

(Jonče Hristovski)

- Ja nemam šta da dodam jednoj ovakvoj pesmi. Snimio sam je, ipak, iz poštovanja prema mom velikom prijatelju Jončetu Hristovskom, velikom folklorcu, pevaču, pesniku i kompozitoru makedonske pesme. Jonče je za makedonsku pesmu ono što je Tozovac za srpsku. Skoro sve što je snimio zvuči kao da je izvorno makedonsko - pričao je Đorđe Želčeski (1938-2020) u Muzičkoj apoteci.

- "Ako umram il' zaginam" je toliko životna i emotivno koloritna, da se može porediti sa sa Stankovićevim pesmama iz Koštane. Zato je i presnimih, i to sam, bez Keti. Međutim, skoro na svim izdanjima ove pesme piše duet Selimova-Želčeski. Niko nam više ne veruje da nas dvoje znamo da pevamo i samostalno.

24. februara 2020. godine preminuo je Đorđe Želčeski. Tako je utihnuo poslednji autentičan narodnjački duet, jedan od poslednjih simbola bivše Juge. Ovo je sećanje na Đoleta, ponosnog Beograđanina i ambasadora makedonske pesme.

- I makedonska pesma je rezultat ljubavi i siromaštva. I najveselija makedonska pesma ima neki akord tuge. Ta muka preživljvanja i ta pečalbarska tuga iznedrila je 27 nepravilnih ritmova. U jednom istom selu u Makedoniji jedna ista pesma se peva različito, narodne nošnje su različite u gornjoj i donjoj mahali mog rodnog Prilepa.

- Mslim da je teško naći Makedonca koji ne zna da igra i peva, čim ispili iz majčinog krila ima potrebu da u nešto lupa. I u tursko doba velika sramota je bila ako dete ne zna da svira i igra. U Bitolju, konzulskom gradu, bilo je sramota da dete ne zna engleski ili francuski jezik ili da ne svira neki instrument.

Pre nego što su postali bračno-estradni duet, Keti i Đole su snimali i samostalne pesme. Đorde je kao dugogodišnji solista Radio Skolja, snimio nekoliko singlica sa makedonskim i srpskim pesmama: "Mavrovo", "Zedof žena mrzeliva", "Zamolil Stojan", "Ludi bre gono", "Otkad više nisam tvoj", "Život plaćam ja". Keti je pevala i snimala naročito orijentalne pesme, turske i indijske: "Nađije", "Džano, Džano", "Zrele drenke", "Doktore, doktore", "Čador aman", "Leilam", "Bune, bune", "Sajla, sajla", "Handa, handa, dihajda", "Čifte, čifte", "Ti si moja sudbina", "Dođi što pre".

- Kad sam došao u Beograd, govorio sam urednicima Radio Beograda da su makedonske pesme mnogo lepše u duetu. Probali smo, napravili probne snimke i dobili odobrenje od Carevčeve ekipe. Ketin alt i moj tenor su redak i jedinstven spoj. Obično soprani brzo zaparaju i smore uši, a mi smo zvučali toplije i neobaveznije.

- Legendarni Mića Đordević iz PGP-a nam je dao pravi savet: "Ima hiljade dobrih solo pevača, i vas dvoje ste muzikalni i u solo varijnti. Ali, drž'te se makedonske pesme i nećete imati konkurenciju."

Zajedno sa pesmom i svojom Keti obišao je dobar deo planete. Ipak, susret sa jednom obožavateljkom u Zrenjaninu izmenio mu je pogled na život i pesmu.

- Na fesivalu piva u Zrenjaninu prilazi mi gradonačelnik i moli da se posle koncerta upoznamo sa jednom vatrenom obozavateljkom. Ispred bine čekala nas je gospođa u invalidskim kolicima koja nas izljubi i reče: "Ja legnem sa vašom pesmom sa gramofona, probudim se sa vašom pesmom sa gramofona". Tad sam rekao svojoj Keti da sve dok mrdamo ne smemo prestati da pevamo.

Ovaj ponosni Makedonac je još ponosniji Beograđanin. Kad je došao u moju radio emisiju, neki slušaoci mi zahvaljivaše što ih dovedoh u emisiju čak iz Makedonije.

- Mi smo Beograđani više od pola veka. Beograd moje mladosti imao je tridesetak restorana gde smo mogli da odemo da se provedemo ili da pevamao. Zadnjih godina nema nijednog. Zato me sugrađani sreću sa nevericom kako šetam ili vozim bicikl Beogradom. Moja norma je tridesetak kilometara biciklom i desetak kilometara peške svki dan. Moja ruta je od Dalmatinske do Dunava i Centra 25. maj, biciklističkom stazom oko Ade i jedno kupanje od sat vremena.

- Naveče od pola jednaest sa grupom šetača prođem Knez Mihajlovu i Kalemegdan, natrag do Slavije i kući. U povratku pokupim sutrašnje novine, prelistam i zaspim duboko iza ponoći. I kad odem na letovanje, bicikl u auto i sve po redu - pešačenje i vožnja. Znam da ću umreti, ali dok sam živ trudim se da budem zdav, da me ništa ne boli.

Otišao je Đole pre dve godine. Ništa ga bolelo nije.

(Telegraf.rs)