Džejeva ćerka u suzama o pokojnom ocu i porodici: Scene njegove smrti su trauma za ceo život

Sa Marijom Ramadanovski, ćerkom legendarnog pokojnog pevača Džeja Ramadanovskog, sedeli smo na omiljenom mestu njenog tate, gde je svakodnevno boravio, u piceriji na Dorćolu, a baš za njegovim stolom Marija je u velikom intervjuu za Telegraf.rs, okužena njegovim fotografijama, u ambijentu koji je podseća na njega, pričala o pokojnom ocu i svojoj porodici. 

Marija je ispunila očevu veliku želju i krenula njegovim stopama. Snimila je prvu pesmu "Od kad nisi ti kraj mene", koja kao da je pisana za Džeja, a koju je Marija upravo uživo, u Love&Live studiju Telegraf musica otpevala na samoj ivici suza.

Ništa manje emocija Marija nije imala kada je pričala o svom ocu, govorila je sa suzama u očima, vidno tužna i potresena, i nakon godinu dana ne mireći se sa činjenicom da njenog tate više nema.

Pričala nam je o njihovim uspomenama, odnosu za kojim žali, uzajamnoj ljubavi koju su imali, a dok  se prisećala tragičnog trenutka, kada je preminuo, Marija je istakla da će joj to ostati najveća trauma u životu, te se potpuno slomila i zaplakala.

Sa ponosom i puno ljubavi pričala je o svojoj porodici, Džejevoj dugogodišnjoj sauptnici Andrijani Tomanović koja je uz njenog tatu bila sve do poslednjeg dana, kao i odnosu sa sestrom Anom i zetom Adilom Maksutovićem... Džejevi prijatelji kažu da Marija izuzetno podseća na svog oca i da kroz nju vide njega, što smo i mi mogli da primetimo, kroz emotivan razgovor sa njom.

- Ovo je čuvena picerija koju je tata, naravno, najviše voleo. Okupljali su se ovde tokom celog života, on i njegovi prijatelji, od malena ovde dolazimo moja sestra i ja, ovde sam bukvalno kao kod kuće. Ovde me sve podseća na tatu, koliko mi je prijatno, toliko mi je i tužno, iskreno.

• U piceriji ima dosta njegovih fotografija, stvari koje je on koristio, naočare, karte, prekoputa picerije je njegov mural. Da li ovde osećaš njegovo prisustvo na neki način?

- Iskeno, jako se čudno osećam, jer i dok je bio živ, a ja uđem u piceriju i kao da je on tu, a sad mi je još teže. Ovde su mi neke lepe uspomene koje me vežu za tatu, naravno da mi fali i da mi nedostaje, svakog trenutka očekujem kao da će da se pojavi ovde u piceriji. Iskreno otkako je on umro slabo dolazim ovde jer mi je teško, sve što me poseća na njega gledam nekako da izbegnem, bar dok ne prođe neko vreme, dok malo ne naučim da živim sa tim gubitkom.

• Džejevi prijatelji se okupljaju, pevaju njegve pesme, pričaju o njemu, prepričavaju anegdote. Da li si prisustvovala nekom takvom okupljanju u poslednjih godinu dana, otkad je on preminuo?

- Okupljanju povodom njegovog života ili neke priče, kao što sve ovo sada radim za njega, da, ali generalno izbegavam ta veća okupljanja, jer nisam još spemna za neku veliku priču o tome, treba da prođe još neko vreme da bi mi bilo bar malo lakše, mada, to nikad neće proći koliko god vremena da prođe.

• Prošlo je godinu dana od Džejeve smrti, kako si sada, neke stvari u živiotu se nikada ne mogu preboleti i zaboraviti, ali da li si ti bolje i stablinije sada?

- Za mene ova godina ništa ne znači, to što je kao prošla godina, meni kao da je stalo vreme, kao da je umro pre mesec dana, pa sam još u nekom šoku i tek se navikavam na gubitak. Ne znam koliko će mi vremena trebati, neke stvari stvarno nikada ne prolaze, iskreno, meni ništa nije lakše iako je godina prošla, kao da mi je stalo vreme i pokušavam da mi dopre do glave šta se zapravo desilo.

• U kojim momentima ti tata najviše nedostaje?

- U svakom momentu, trenutku, 24 sata milim na njega, ustajem i mislim o njemu, ležem sa tim istim mislima, u svakom trenutku mi nedostaje, svaki dan.

• Da li postoji nešto što mu nisi rekla, a da bi volela da jesi, ili možda da mu ponoviš nešto što je znao?

- Sigurno sam mu rekla sve što je trebalo, ali imam potrebu opet da mu kažem koliko ga volim, koliko mi je stalo do njega, koliko mi nedostaje, koliko mi je značio kroz život. Najviše bih volela da mogu da vratim vreme, da još više vremena provodim sa njim i da mu svaki dan pokazujem koliko ga volim.

• On je tri godine pre smrti operisao srce, čuvao se zbog toga, ali i korone. Kakvo je bilo njegovo zdravstveno stanje pre tog tužnog 6. decembra, kada je preminuo?

- Kao što si već rekla, on je operisao srce tri godine pre nego što će da se desi taj nemili događaj, mi smo znali da on ima zdravstvene probleme oko srca, ali nismo shvatali da će tako brzo umreti, niko se tome nije nadao. Čuvao se koliko je mogao, mislim da je korona to sve čak i ubrzala, jer se on toliko čuvao od korone i slabo izlazio, nije radio, što je njega na neki način i ubijalo, pošto je 20 godina navikao da radi i da ima svoje obaveze. Tim sedenjem kod kuće i sve, verovatno je to više i ubrzalo sam tok te bolesti, da se napunio vodom ili šta god i srce mu je stalo, nažalost.

• Kako je izgledao vaš poslednji susret?

- S obzirom na to da ja nisam živela sa njim, živela sam sa mamom, ali sam, naravno, svaki drugi, treći dan dolazila kod njega, boravila sa njim i provodila vreme, on je umro u nedelju, a ja sam ga poslednji put videla u četvrtak, par dana pre nego što će umreti. Malo je kašljucao, ništa sprecijlno, kao i svi pevači, znate već kako to ide, nismo shvatili da on ima tolikih problema sa srcem i da će umreti za tri dana, to niko nije pretpostavio. On nije dozvoljavao da mi budemo tužni, da se brinemo oko njega i kad mu je možda bilo loše, nikada se nije žalio da mu je loše, tako da nismo mi to primetili da će da umre od cetvrtka do nedelje.

• Zbog Džejeve smrti su svi žalili, ali svi su pominjali tebe i tvoju sestru, kako ste vi, s obzirom na to da su svi znali koliko ste vezane za njega. Ljudima najčešće ostaju u sećanju urezani bolni momenti u životu, da li se ti sećaš tog trenutka kad su ti javili da ti je tata preminuo?

- Bila sam kod sestre u tom tenutku baš je Andrijana, devojka koja je sa njim provodila vreme i posvetila mu se poslednjih godina života, javila je mojoj sestri da ne može da ga probudi, tako sam i shvatila u suštini šta se desilo. Posle deset minuta mi smo već bili kod njega, tu je bila Hitna pomoć, nisu mogli da ga povrate... To je užasan trenutak koji će mi uvek biti u glavi dok sam živa i to mi nikada neće izaći iz glave, ta trauma jednostavno ne može da se zaboravi. Bukvalno mi je svaki dan pred očima, užasno je stvarno, neopisiv jedan osećaj, grozan.

• Kojih tatinih saveta se najčešće setiš?

- Iskreno, znala sam da je sve ispravno što mi on govori, od najbanalnijih stvari, kako mi stoji haljina, koji nakit da stavim, do nekih bitnijih saveta kroz život. To je da uvke budem dobar čovek, da znam čija sam, šta sam, da moram da vodim računa o sebi i svojoj porodici i da se borim kroz život, da se trudim da budem najbolja što mogu. Naravno, svi ljudi greše, ali da se potrudim da grešim što manje.

• Da li te ljudi prepoznaju kao Džejevu ćerku?

- Šta znam, nekad da, nekada ne. U suštini nikada se medijski nisam previše eksponirala, nemam taj problem da me zaustavljaju na ulici. Uglavnom, ovde sa Dorćola me prepoznaju, znaju, viđali su me. Naravno, u školi, pa na poslu, znali su ko sam, šta sam, čija sam, ali generalno ništa preterano, nisu imali ni prilike da me puno vide u javnosti. Masa ljudi ni ne zna da sam to ja.

• Poznato je da si bila izuzetno bliska sa tatom, kako je izgledao vaš odos, da li si mogla sve da mu kažeš, da se požališ, tražiš savet?

- On mi je bio najveći oslonac u životu, celoj porodici, mojoj sestri i majci, izgubili smo najveći oslonacu životu. Šta god da mi je trebalo u životu on je bio tu da mi pomogne, da li to bio savet, posao ili džeparac, šta god da je u pitanju, problem neki, uvek sam mu sve govorila. Čaki kad nešto pogrešim, on je uvek govorio: "Bolje mi reci da rešimo taj problem, nego da upadneš u još veći problem ako mi ne kažeš". Skroz sam bila opuštena sa njim, sve je znao o meni, moje dobre, ali i loše srane koje svi mi imamo. Uvek sam se trudila, najviše zbog njega, da budem najbolja što mogu, jer sam bila svena ko mi je otac i onda nikad nisam htela na neki način da uprljam njega. Uvek je bio tu za mene, naravno, i za moju sestru, pamtim ga kao najboljeg tatu na svetu.

- Iskreno, ne mogu da kažem da nije bio strog, naravno, uvek mora da se zna gde je granica i šta je dozvoljeno, a šta nije, ali opet, on je bio tu i kada pogrešim da mi pomogne. Nikada me nije kudio, ali normalno strahopoštovanje i dan danas imam prema njemu i mislim da je to ispravno i da to tako treba.

• Spomenula si da svakodnevno misliš na njega, da li si ga možda sanjala u proteklih godinu dana?

- Jesam, kada je umro želela sam da ga sanjam, jedva sam čekala da se to desi, međutim, nisam ga u početku sanjala, ali u poslednjih šest meseci ga sanjam bar jednom mesečno, ako ne i češće. Svaki put se obradujem, bude mi teško i plačem posle toga ujutru kad ustanem, ali nekako volim kad mi dođe u san, jer jedino tada mogu sada da ga vidim, kroz san. U snu smo zajedno, srećni smo, čak me i uči neke pesme, nekad ga vidim kako šeta ili mi nešto priča. Koliko mi bude nekako lakše, toliko se i potresem. Teško je.

• Poznato je da je Džej bio legena narodne muzike, kao i većina legendarnih muzičara, i boem. Pričalo se da je i nakon operacije, u poslednjie tri godine života konzumiro alkohol. Da li je to istina?

- Sam i tata kroz moj karakter znao je da ja nikada neću dozviljavati, bar u mom prisustvu, da neko kaže nešto loše za mog tatu, tako da ne bih da komentarišem te priče "Džej pijan, pio alkohol", on je moj tata kakav god da je bio, najbolji je bio. Naravno da je posle operacije vodio više računa , ali očigledno da je tako Božja volja htela da se desi to što se desilo. Taj način života i njegov posao, mislim da nema tog ko ne popije neku, tako je i on kroz život. Svakako da mi nije prijatno kada se tako priča za njega i uvek ću ga odbraniti dokle god mogu.

• Da li je istina da je u planu snimanje filma o Džejevom životu?

- Čula sam to kroz medije, ali konkretno, moju porodicu niko nije pozvao da nas obavesti niti da nas pita za snimanje filma, tako da moja porodica nema veze sa snimanjem filma.

• Da li bi ti volela da se snimi film?

- Volela bih da se snimi neki istiniti film, a ne da se nagađa kroz scenario šta je on radio i kako je radio. Ako bi se već snimalo, ja sam za to da se snimi nešto što je stvarno istinito. Ako oni uspeju da snime to bez nas, porodice, neka bude tako.

• Nakon pomena povodom prve godišnjice od Džejeve smrti, Mina Kostić i Rule su rekli da ti izuzetno podsećaš na tatu i da njega vide kroz tebe.

- Meni je čast i zadovoljstvo da tako kažu. Drago mi je da sam nasledila talenat od tate, možda negde i lik, što je i najbitnije sve neke dobre osobine koje je on imao u sebi. Meni jemoj tata najveći ponos, prija mi, iskreno. Kažu da sam malo zvrk na tatu (smeh). Neko kaže da Ana više liči na njega, sve je to individualno. Sad je bitno da čuvamo uspomenuna njega, što se kaže "mrtva usta ne pričaju"; tako da eto, pošto sestra ima porodicu i decu i ne voli da se medijski eksponira, ja sam igrom slučaja i snimila pesmu, pa ću se potruditi koliko god mogu, dok sam živa, da mog tatu uvek zaštitim i ne dam na njega.

• Džej je poštovao ljude, sve vere, ponato je da je išao u crkvu Sveta Petke.

- On je kroz brak sa mojom mamu obeležavao Sveta Petku i kao mali je išao u crvkvu Sveta Petke, jer je to ovde na Kalemegdanu, on je sa Dorćola. Iz tog perioda i do kraja života obeležavao je Sveta Petku, naravno, bez sveštenika, sveće i ostalo. On je musliman, rodio se kao musliman, umro je kao musliman, hodža je bio na sahrani. Generalno za moju porodicu je Bog jedan, ja sam iz mešovitog braka, moja majka je pravoslavka, otac musliman, kod nas nema tih podela, za nas je uvek Bog jedan bio, tako je i moj tata gledao na to.

• Džej je odrastao u domu, da li ti je nekada pričao tom periodu svog života?

- Jeste, ali nšta preterano da ja znam detalje. Znam da je bio nestašan kao dete pa je morao da ide u dom "Vasa Stajić", mislim da je išao i u još jedan dom, ne znam tačno. Tamo je završio za autolakirera, to znam. Trudio se da bude dobar, mislim da tamo čak ima i njegova slika. Ne znam puno stvari o njegovom životu kada je bio mali.

Džej je do poslednjeg dana živeo sa Andrijanom, godinama unazad. U kakvim si odosima sa njom?

• Džej je do poslednjeg dana živeo sa Andrijanom, godinama unazad. U kakvim si odosima sa njom?

- Sa Adrijanom u odličnim odnosima, ona je upravo malo dalje od mene (smeh). Ona vodi računa o nama, normalno, uvek mi znači da je tu pored nas, jer imam osećaj kao da je i tata tu, jer su oni uvek bili zajedno 24 sata. Pored podrške majke i sestre, najviše mi znači podrška Andrijane kao člana porodice. Mi se svi držimo zajedno, mi smo svi u super odnosima, nemamo nikakve probleme. Držimo se kao dok je bio živ, možda se čak sad još bliže držimo, jer mora tako.

• Pričalo se i o sukobu u porodici nakon Džejeve smrti, oko penzije, podele imovine.

- Bili su neki natpisi koji nemaju veze sa vezom, niti se mi svađamo oko penzije, niti se bilo šta dešava oko toga. Znam kako je to kad čovek umre, prvo idu sahrane, pa ide ko je kome šta ostavio, pa šta su deca rekla. Ništa od toga nije istina, nabitnije je da smo mi živi i zdravi, da se slažemo, da smo tu jedni za druge, može da priča i piše ko šta hoće. Nisam davala nikakav intervju, sad kažem, niko se ne svađa oko penzije, niti oko bilo čega, da li su to pare, imaovina, uspomene, život... Apsolutno u našoj porodici nema nikakvih problema niti nesuglasica. Sve je to rešeno po pravilu, kako treba, nekim sudskim procesima, niko neće dobiti ono što ne zaslužuje, svakome po zasluzi.

• Poslednjih godina pričalo se i pisalo o Adilovom i Džejevom odnosu. Kako je izgledalo to iz tvoje perspektive?

- Iskreno, mislim da ja ne treba to da komentarišem, da je to između njih, opet kažem, sve dok je moja sestra srećna, imaju, hvala Bogu dvoje dece, mislim da ja nemam prava da se mešam u njen život, niti želim. Sve dok su oni srećni, dok je moja sesta zadovoljna i srećna nemam ništa protiv toga da oni budu normalno zajedno, u braku i ljubavi.

(Telegraf.rs)