Marija otkriva šta je dobila od Borisa Tadića za pobedu na Evroviziji: "Kad sam došla kod njega pitao je..."

Pre tačno dve decenije Marija Šerifović osmelila se da hrabro i odvažno zakorači na estradu ne plašeći se činjenice da njena majka Verica na istoj uveliko ima status muzičke legende i da postoji bojazan da ostane u njenoj senci.

Preporučujemo

Već u prvoj godini karijere Marija je, oslanjajući se isključivo na snagu svog vokala, osvojila brojne nagrade na festivalima širom regiona i već tada je bilo jasno da je rođena za velika dela.

Pobeda na Evroviziji i pisanje istorije za nju su bile i ostale sasvim normalne stvari.

U premijernom izdanju "Petkast" podkasta, koji ćemo emitovati svakog petka u pet popodne, Marija je pričala o tome da li je teži put do uspeha kada se ne uklapaš u "estradni kalup", koliko u Srbiji vredi pobeda na Evroviziji ali i kako je to biti drugačiji.

- To je, onako, dosta široko pitanje. Mislim, na tu temu možemo da pričamo zapravo jako dugo. Stvarno sam zahvalna kosmosu i nebesima, onda i ljudima koji konzumiraju moju muziku, što su mi poverovali, što mi veruju i što ja zaista ne moram da se pretvaram ni na koji način i ni zbog čega.

• Kada si uplovila u estradne vode te 2003. godine, već sada si nagovestila da si ti ta drugačija i nije ti predstavljalo problem to što je većina tvojih koleginica karijeru zasnivala pored dobrog glasa i na fizičkom izgledu. Na Balkanu je to negde nepisano pravilo koje si ti hrabrim isupom u startu "prekršila".

- Zato što smo mi zatucani Balkanci. Za takav vid razmišljanja je kriv Balkan, ne mislim sa tvoje strane, nego je generalno neumesno i nevaspitano i bez veze komentarisati bilo čiji izgled jer ja ne prihvatam i ne pristajem ni na kakve podele i raspodele. Ni po čemu. Mogu samo da te razlikujem u tome da li si mi ok i više manje dobar čovek ili smeće. Tako da u tom smislu, opet mogu da se zahvalim sebi, a onda i mojoj publici koja je doslovno prihvatila jednu malu, drsku, bezobraznu Mariju sa 18 godina koja je samo želela da peva i da duva i oduva svakog i sve ispred sebe. Čime? Kompletnim svojim bićem. Dakle, 167cm, 70 kila, pevam kako pevam, uopšte nije tema da li pevam dobro, bolje, loše, najgore, najbolje, o tome neka sude ljudi, ali je u stvari, ja bih rekla najznačajnije i sad možda se već i ponavljam, ali obrni, okreni, ako izuzmemo pevanje, stvano nema druge Marije. Nemamo to.

• Kako je moguće da za dve decenije, koliko si na muzičkoj sceni, i primerom koji si dala svima, nije pojavila još neka "slična Marija"?

- Nije uopšte stvar u tome slična ili ne, fizički, karakterno, kako god, nego ljudi danas po bilo koju cenu žele nešto tuđe. Zato što je tuđe bolje. I, kada požele nešto tuđe, oni zapravo ne žele da od nekoga nešto nauče, pa da negde to, onako, implementiraju u svoj život, svoje znanje, svoj karakter. Nego, oni u stvari žele tuđi uspeh, a ne ono što ta osoba jeste. To ti je kao kada odu kod  kompozitora pa kažu "e, napiši mi sad "Sama i nervozna"". Pa ne, on ne želi tu pesmu, on želi uspeh te pesme. E, tako je i sa ljudima. Zato sad manje-više svi i jesu negde copy-paste i kada stvarno, onako krajnje iskreno sagledamo čitavu našu estradu, ne samo u Srbiji već i u Ex Yu, ja ne znam da li postoji desetak originalnih karaktera, izvođača, interpretatora, ličnosti. To je nešto sve isto. Čak i svi isto izgledaju. Svi hoće isto da izgledaju, što je meni pakao. Znaš, čoveče, to su iste štikle, ista haljina, isti nokti, iste grudi! Sve je isto. Gde je tvoj sopstveni identitet koji si po rođenju od Boga ili koga god dobio? Pa, nema ga. Gubiš ga. I onda, taj život je jedan besmisao.

• Svojom pojavom na muzičkoj sceni te 2003. pokazala si da si smela i hrabra. Da li je u današnje vreme biti drugačiji odlika smelih i hrabrih?

- Jeste. Biti smeo, hrabar, drzak, bezobrazan ima smisla samo u jednom slučaju ako to nekim talentom možeš da opravdaš. U suprotnom si stvarno samo budala.

• Ti si već tokom prve godine tvoje karijere, odnosno nakon učešća na Budvanskom festivalu pokazala gde je tvoje mesto na estradi. Toliko si bila odlučna da su te se daleko iskusnije kolege na tom festivalu plašile.

- Pa dobro, to jeste... Te godine se takmičio Dado Topić, Aco Pejović. Bilo je dosta imena. Pa, ja se sećam, taj Budvanski festival su tada vodili Raka Marić i Gane Đokić. Bio je i stručni žiri koji je činilo desetak ljudi iz posla. Važnih i bitnih. Ja sam došla onako mala da pevam, otpevala sam tu pesmu koja je, onako, zahtevna... Možda čak i jedna od mojih dražih pesama, zato što je sa njom i počelo sve. I, sutradan, posle prve večeri, pošto je bilo polufinale i finale, kreće neko komešanje i nervoza, jer se vidi da sam ja to veče bila najbolja. I sad je valjda tu Gane rekao: "Ma gde ćete namještati? Kako to? Nema šanse. Pa jeste vidjeli, žena dobila pet puta aplauz, nema šanse, nema namještanja, nema urgencija, nema ničega". Tako se, eto, ta prva festivalska pobeda desila. Mnogo mi je žao što ti festivali više ne postoje, a u stvari mi je najžalije što nemam gde da se takmičim još.

• E onda su krenuli drugi festivali, Radijski festival na kom se takođe osvojilo prvo mesto i shvatila da si si tu "prešla igricu".

- Da. I tu me je bilo čak sramota, verovala ili ne, zato što sam uzela nekih 6, 7 od 10 nagrada. Samo sam ja, ono, izlazila po nekakve nagrade. I to mi je malo, onako, bilo već too much.

• Srušila si onaj stereotip da samo sportisti mogu da dovedu 70 hiljada ljudi spred Skupštine i da se radujemo samo njihovim uspesima. Prva si za sada i jedina koja je to uspela. Naravno, to je sve bilo nakon pobede na Evroviziji. O čemu si razmišljala dok si izlazila na balkon i gledala sve te ljude?

- Prvo mi je žao što nisam imala malo više godina kada sam to doživela. Bila sam dete od 22 godine u euforiji. Šta ja znam o životu tada? Ne znam ništa. Ja bih volela da neko to doživi, da nam se Evrovizija ponovo dogodi, bilo bi lepo dok sam živa. A, što se tog osećaja tiče, kao što sam rekla i tada pa i sada, mislim da mi je najlepša bila ta ujedinjenost koja se na Balkanu dogodila. Posle toga se nije dešavala, trubilo se od Skoplja do Zagreba, svi smo nekako bili ponosni, bez obzira što se tamo vijorila srpska zastava, neko naš, naše govorno područje, da ne kažem gotovo istog jezika, sličnog ajde, je nešto tako veliko uradio i mislim da je to u stvari najznačajnije. Mislim da svi treba iznova, iznova, iznova da prolazimo kroz taj trenutak i da shvatimo na ovom ludom Balkanu koliko bi svima negde malkice život bio lakši kada su ti međudržavni odnosi u pitanju.

• Te 2007. odlaziš u Helsinki sa kakvim ambicijama?

- Bilo je teže pobediti u Beogradu, nego tamo. Zato što u Beogradu te godine je, onako, ok, bila je konkurencija, ali se, slobodno mogu da kažem, nikome nije nešto posebno dopalo, niko nije bio uzbuđen, što će sad neka baš mala Marija Šerifović koja peva tek tri godine otići na Eurosong. Međutim, u glasovima publike sam pobedila ubedljivo, a u glasovima stručnog žirija, mislim da je to bilo 8 ili 10 poena za mene, što me je naravno odvelo na prvo mesto direktno. I bilo je tu spletkarenja raznoraznog. Što se tiče odlaska u Helsinki, ja sam, bez obzira što sam imala 22 godine, želela da to odradim "na maks". Ljudi iz tima su tamo išli, šetali, kupovali, šopingovali, njima je to bila ekskurzija, kao što znaš i sama kako to ide. Ja nisam izašla iz hotela, nijednom. Ja sam spavala, bilo mi je hladno, noć pred polufinale sam imala 39 temperaturu. Verovatno je stres učinio svoje pa sam se i razbolela, pa nije mi baš najviše odgovarala hrana tamo. Sećam se da sam pojela tonu plazme koju su mi ljudi donosili, kako je ko dolazio iz Beograda.

- Bilo mi je samo važno da budem zdrava, odmorna i na zadatku, jer je to zadatak. Dakle, ma šta god mi sad mislili o Evroviziji, da ili ne, to nam je jedna jedina šansa nama, ajmo reći u Evropi, ako ne računamo sad Australiju, koja se odnedavno takmiči, gde mi zaista imamo priliku da predstavljamo sopstvenu državu. I ma koliko se neko sa tim šalio, to nije šala, to je jako ozbiljna stvar, jer ako nemamo neko poštovanje prema ljudima koje predstavljamo i pred čijom državom, da ne kažem zastavom nastupamo, onda, mislim, besmisleno je to. Tako da je meni samo bilo jako važno da nas ne obrukam i da dam svoj maksimum. Eto, a to što je Evropa, pesmu na srpskom jeziku, prvi put otkako se Srbija takmiči kao samostalna država, i te kako razumela, eto, to sad već je istorija.

• Neki mladi izvođači koji se pripremaju za Pesmu za Evroviziju nakon ovog tvog izlaganja mogu da posumnjaju u sebe i da se zapitaju "trba li nam ovo uopšte". Kada, uopšte, dolaze ta spletkarenja?

- Pa dolaze ili pre samog takmičenja ili tokom... Sve zavisi, kada vidimo listu učesnika onda znamo da li će biti problema ili neće. (smeh) Ali, dolazi do spletkarenja u svakom trenutku zato što državnom nacionalnom servisu odgovara jedno, on ima jedno mišljenje, narod ima drugo mišljenje, žiri ima treće mišljenje i tu onda nastane jedan opšti karambol. I to je tako, i to se neće promeniti gotovo nikada. Ja sam, negde, ujedinila mišljenje publike i Javnog servisa. Kada su u pitanju ti novi mladi ljudi koji se takmiče, treba da rade samo jedno, a to je njihov posao. To je da daju svoj maksimum, da na tu binu izađu puni samopouzdanja, spremni, prespremni. Pod pretpostavkom da znaju da taj posao rade, a ako ne znaju, nemojte to raditi, nemojte se baviti tim poslom i nemojte predstavljati državu. I to je to. A, sve ostalo... Ipak moraju da se malo poslože neke energetske sile, kosmosi, komete, planete, sudbine. Otkud znam ko u šta veruje... Više sile! Tako da, ja jesam vernik, ali nisam fanatik, ne smatram da sam bolja žena što više puta idem u crkvu ili više dana postim. Mislim da baš kod takvih ljudi možemo da doživimo najveća razočarenja. Tako da, verujem da mora nešto da dođe odozgo.

"A za pobedu na evroviziji - kravata i bombonjera"

• Da li smatraš da ti se država adekvatno zahvalila za tu pobedu? Pokušaću da citiram Aleksandra Tijanića, koji je u tom trenutku apelovao na tadašnjeg predsednika države Borisa Tadića da ti da nagradu koju dobijaju naši sportisti na Olimpijadi, jer si donela podjednaku sreću naciji. Da li si dobila nagradu od 80.000 evra o kojoj je bilo reči?

- Kroz istoriju smo to mogli da vidimo, bilo da je u pitanju muzika, umetnost, bilo koja od tih sfera koja zaslužuje bilo kakvu vrstu oduženja, da se to gotovo nikada nije dešavalo. Tako da, meni to ne smeta. Ja sam svoju najveću zahvalnicu - aplauz, dobila od ljudi koji su tu već punih 20 godina, koji zajedno sa mnom stare. Što se države tiče, to me nešto previše ni ne interesuje, sve sam sama sebi obezbedila i omogućila, ne bi me nešto posebno razgalilo. Da, sećam se šta je gospodin Tijanić tada rekao, to se nije dogodilo, ja sam otišla na prijem ili kako se to već zvalo, kod tadašnjeg predsednika Borisa Tadića. On je pitao: "Šta mogu da učinim za Vas?". Šta da mu kažem?! Ne treba ništa da učinite, mislim šta ćete da učinite, ja sam za Vas učinila više, ne treba ništa za mene da učinite. Dobili smo kravatu i bombonjeru, that's it, eto, to je jedina istina.

• Za pobedu na Evroviziji dobila si kravatu i bombonjeru?

- Ne nosim kravatu! (smeh) To je bilo za menadžment. Za mene samo bombonjera. Ma, nema veze. Ma, koga briga, ej, ne treba meni niko da kaže "hvala"! Ja sam to učinila za naš narod, da budemo makar jedan dan u godini, ponosni, preponosni, Srbi, Balkanci, šta god.

• Jesi bila ponosna kada smo mi bili domaćini i kako smo organizovali Evroviziju?

- Pa bilo mi je fantastično  gledajući i iz današnje perspektive, ne samo tada. Nikada više turista u naš grad nije došlo nego te 2008. godine. I naši svi hoteli, restorani, mislim ja znam i brojke koliko je para doneto, u naš grad i u našu državu, koliko je para televizija od toga zaradila, od prava, od ovoga, od onoga. Meni je samo, onako, srce puno, što su desetine hiljada ljudi u naš grad došli, nije bilo ni jednog problema, svi su bili srećni, zadovoljni, uživali u ovom gradu, otišli svojim domovima u te neke proevropske, uređene, hladne države, puni utisaka. To je zaista jedino važno. Da ja znam da sam to ja uradila, za koga god, narod, državu, preduzetnike, nije bitno. To je najvažnije.

• Dosta se polemiše o Evroviziji u toj političkoj konotaciji. Tačnije, ona se usko povezuje sa politikom. Svedoci smo da je Ukrajina pobedila baš u godini kada je izbio tamo rat, da je sad u ovom trenutku Izrael glavni favorit za pobedu, takođe nakon početka rata. A, negde su i dovodili tvoju pobedu sa Kosovom.

- Sve i da nema politike empatija, žal, šta god postoji. Videli smo da je prošle godine otišla u smeru Ukrajine. Pretpostavljam, ne znam za Izrael, ni ne znam ko je objavio još pesme, da li ide ili ne ide. Ja nešto ne volim da se sada petljaju muzika i politika. Ako, sa druge strane, muzika nije ta koja te stvari miri, onda ne treba ni da ih svađa, deli i pravi bilo kakve razlike u tom smislu. A s druge strane, hajde ti sada nekome zabrani, ljudi su u ratu već godinu i nešto dana, da neko za tu državu ne pošalje novac. A jedino sa čime se, na primer, ne slažem je što se godinu iza toga, ok, moralo je, ta Eurovizija onda ode u Veliku Britaniju. Znaš, mislim, to mi je bilo onako malo sumanuto, ali opet je moralo negde, ali onda šta tražite na Euroviziji? Mislim, ne znam, sve mi je to onako malo, pomešana su mi osećanja i razmišljanja na tu temu. Uglavnom mislim da muzika i politika ne, ne, ne, uvek i zauvek.

• Koliko si puta osetila razočaranje u ovom poslu, što od saradnika, što od prijatelja, i kako se ponašaš u tim momentima?

- Meni treba neka količina vremena da sagledam tu neku novonastalu situaciju, a onda kada to odstranim, ja to odstranjujem hirurški i svega par minuta iza toga sam brand new, kao da se ništa nije dogodilo. To je neki moj mehanizam, onako naučen iz priručnika koji postoji za takve situacije. Ako ti treba, mogu ti dati da pročitaš. I to je to, ali nije da ih je nešto bilo previše. I sada kada gledam tih čitavih dvadeset godina, ja sam zahvalna na svim saradnicima koji su bili deo moje karijere, što konstantno, što epizodno, i svi su imali veće ili manje uloge, više ili manje uspešne, ali su sve jedne fantastične lekcije.

Ekskluzivno priznanje: "Tačno je da sam "napustila" pevanje, bila sam sita svega"

Kako smo saznali, Marija Šerifović je pre nekoliko godina rešila da stavi tačku na pevačku karijeru, ali se o tome u javnosti nikada nije pričalo. U razgovoru u Petkastu, to je prvi put priznala.

- Samo mi se nije pevalo više, ništa mi se nije sviđalo. Nije mi se pevalo, nije mi se dopalo stanje, mislim sad je još gore, ali nema veze. Znači, samo sam se zasitila od svega. Zasitila sam se estrade, ovih ljudi, nemam pojma, stvarno. Onako, pomislila sam, neću ja da pevam više bre, idem da uživam i ne interesuje me.

• Kako si odustala od toga da zauvek napustiš estradu?

- Došla sam slučajno u Srbiju, 2015. godine, mama je imala nešto na štitnoj žlezdi, nešto je zdravstveno rešavala. I kao ajde da dođem da vidim šta Verica radi, bla bla bla. I par dana posle toga, Bane Opačić mi pusti pesmu Pametna i luda. Ja tu pesmu snimim, nisam htela da je objavljam nikada. Planirala sam da snimim i spot sve i da ostavim u fijoci, tako da je ja imam i da je puštam kad ja hoću. Za svoju dušu. I posle par dana sam onako srela negde Sašu Popovića slučajno i on me pita: "Hoćeš da dođeš u Zvezde Granda"? Mislim se kakve bre, Zvezde Granda, nema šanse. Idemo u Ameriku, ostavim me na miru. Tako da, u stvari, eto, te tri situacije su mene vratile i nešto se tu promenilo.

• Šta se promenilo? I sama kažeš da je stanje na našoj sceni još gore?

- Ja sam se promenila. Postala sam mudrija. Sad, da li sam tolerantnija, ne znam.

• O čemu razmišljaš kada dođeš kući nakon snimajućeg dana u kome si iskritikovala kandidate? Da li te nekad grize savest?

- Ne. Pa zašto da me grize savest, zbog nečega što mislim?

• Pa možda je neko taj dan plakao zbog tvojih kritika.

- Ali taj neko ne treba da se bavi tim poslom.

• Dobro, ali ne misliš li da nekada preterate u tim komentarima i kritikama?

- Pa sad, ne znam. Znaš kako, čudno je to? Jer mi tamo sedimo satima. I sad od 50 kandidata, samo njih dvoje, troje zna da to radi. I onda te zasipa, zasipa, zasipa. Mislim, i ne tako lepo pevanje, i ne tako lepa muzika, i ne tako neki veliki talenti. I onda, verovatno padne mi roletna, više. Nemojte, molim vas da svi... svi hoćete da pevate, nemojte, molim vas. I onda je, možda to, i ta snimanja su jako iscrpna. To traje ceo Božji dan. Znaš, kad bi sad ja imala pet kandidata da slušam dnevno po 15 minuta, pa bih možda kao i bila tolerantna. Međutim, kad se to nakarika onako jedan neznalački niz, onda mi je stvarno preko glave svega toga. Tako da, nisam sigurna da sam bila bezobrazna tako često. Možda jednom, dva puta mi se omaklo nešto za šta bih rekla sorry. Da li je sad to strogoća ili nemam pojma, tako je, to vam je, što vam je i ja to ne planiram da promenim.

• Dva puta si bila u prilici da tvoji kandidati pobede na takmičenju tokom kojih si i davala savete i radila sa njima a onda se ispostavilo da su oni krenuli kontra smerom od onog na kojih si ih navodila tokom takmičenja.

- Pakao. Pakao. Razumem šta želiš da me pitaš. Ali, to je isto jedna filozofija, ozbiljna. Zašto? Zato što ne biram ja njima samo pesme. Ono, bukvalno ih učiš da drže viljušku i nož i da od njih od napraviš neke ljude spremne da skoče u taj bazen ludila. I onda nakon toga mi gradimo, gradimo, gradimo, gradimo. I sad, ja ne znam da li meni produkcija zamera na ovome što govorim, ali ja to stvarno tako mislim. Produkcija funkcioniše i najbolje živi i opstaje od narodnih izvođača. Jel' tako? Tako je. I to je njima jako blisko. Do mog i tada Jeleninog dolaska tamo se uglavnom pevala skoro 80% narodna muzika. Sad smo negde na pola-pola. Tim ljudima nema ko da se bavi kad se takmičenje završi. Zašto? U te ljude treba da se ulaže dalje neko znanje, dalje neka logistika, dalje neki novac. A što bi se ulagalo u pop izvođača kada je to neki duži put. Hajmo mi brzo ra-ra-ra-ra harmonika, rumba, bab-bab-bab. Prođe mesec, dva dana evo ga hit, on je počeo da radi, evo svirke, evo para, evo procenata, evo sve okej. Ja mislim da tamo treba da dođe neko lice i neka osoba koja će od kandidata koji nisu čisti narodnjaci, a imaju potencijal da budu fine zvezde, da se njima bave. Da ne govorim onda da ima i druga strana, a to je da neki potpišu ugovor, ali nemaju sad ne znam ti ja kakve obaveze, nemaju novac. Odakle on da platiti pesmu 3, 4, 5, 6, 7 hiljada evra? Šta da radi? Šta da proda? Koga da proda?

• Pa valjda imaju neke nastupe posle završetka takmičenja?

- Pa jeste, to nije sporno. Ali da li ti znaš da neki ljudi pevaju za... Ne znam je li uopšte smisleno da izgovaram cifre. To su strašno male cifre. Ti onda ljudi moraju... Evo na primer, žena mora da se spremi za takmičenje. Pa gde je haljina, pa gde su cipele, pa gde čarape, pa gde šminka, pa gde frizura? Pa to košta. Pa ja mojim kandidatima to plaćam. Ja. To nije moja obaveza. I ovo sam sad rekla prvi put, ne znam i šta sam rekla, ali ima veze. Znači kada se dođe do neke faze kada ide nokaut, neka osmina finala, ja sa mojim kandidatima...

• Zašto to Grand ne plaća? Zašto im ne kažeš da ulože malo u decu?

- Mi imamo tamo i šminkere i frizere i to je sve super i te žene koje to rade su divne. Međutim, to kako ja zamišljam da moj kandidat treba da izgleda i kakav kostim treba da nosi, to nije kompatibilno sa nečim drugim, ili nekim drugim, ili kako neko to drugi vidi. I onda šta meni preostaje? Ja okupim ekipu koja se stara o mojim kandidatima, to ja finansiram i neka finansiram meni to ne smeta, jer je mojoj duši tako lakše da iza toga mogu da stanem. Ja sam sve učinila, ja iza toga mogu da stanem i ja tako taj posao zamišljam da treba da funkcioniše.

• Kako se vi kao žiri međusobno slažete?

- Super, nema tu nekih velikih ni problema, ni nesuglasica, šta je u emisiji, to bude u emisiji i to je to. Mislim svi na pauzi ručamo, pričamo, časkamo, družimo se. Iako se ja ni sa kim ne družim van emisija, pošto sam ja jedno asocijalno đubre. I mislim da je to potpuno u redu, tako da dosta mi ih je i tamo što ih vidim.

• Jedna si od retkih, tačnije jedina, koja je bila dobra i sa Jecom i sa Cecom, ali Jelena te je nedavno otpratila sa Instagrama. Da li to znači da ipak ne možemo da budemo dobri i sa jednom i sa drugom?

- Ja to stvarno ne znam, ja nemam, pitali su me tvoje kolege u Grandu oko toga, ja zaista ne znam. Ja nemam tebi šta da kažem. Jer, i mene je neko pozvao i rekao "e, Karla te otpratila". Pa super, neka, mislim Karlina posla. Šta sad ja njoj da odgovorim, jer nemam pojma? Nisam je ni čula, ni videla, ona je u svom ludilu, njen album izlazi, ja u svom studiju završavam svoj. Nisam ženu čula, nemam pojma. Verovatno ona zna, pitajte nju. Ja ne.

• U svojoj karijeri dugoj je 20 godina, izdala si 6 studijskih albuma, imala dokumentarni film, knjigu, pobedila si na Euroviziji, imala si dve arene, mnoštvo koncerata, Koševo. Stiče se utisak da si sve te uspehe doživljavala olako, kao da je to normalno.

- Pa nije, nego šta ću sad ja nešto da se uzbuđujem, mislim, oko toga. Šta da sad, kao da padam u nesvest, da trljam na nos ovako ljudima, ono, ovo su moje dvorane, koje punim već 20 godina. Šta? Čemu to služi? Mislim, ja to ne razumem. Ja samo koristim svaku priliku da, ono, ljudima koji te karte kupuju, da se zahvalim, ono, iz naj, naj, najtamnijeg mesta i najmračnijeg mesta mog bića. E sad šta je ostalo? Ja mislim da je ostalo dosta toga. Ne mogu ti sada nešto precizno ni govoriti, te neke svoje planove. Već tri godine se sprema jedna velika, prava i moja prva regionalna turneja koja počinje 8. marta 2024. iz Arene Zagreb. Zašto Zagreb? Samo zato što prilikom pregovora su oni bili jedini organizatori koji su imali fiksiran datum odmah. A mi smo to dogovorili još početkom ove godine. Plan je dvojipogodišnji i pravljen je u januar ove godine da turneja traje do proleća 2025. Ja precizno znam šta se dešava do tada, ako mi se nešto ne desi naravno. Tako da tu će biti previše gradova zaista. I Skoplje, i Beograd, i Niš, i Novi Sad, i Sarajevo, i Mostar, i Banja Luka, i Zenica, i Tuzla, i Zagreb, i ne znam Osijek, Split, Zadar. Mislim svega će biti. Čitava Skandinavija, Nemačka, onako jedan ozbiljan projekat. I eto, radujem se tome, ali se nešto previše ne uzbuđujem, zato što mislim da je jedino važno da ja budem u svom miru, da me niko ne uznemirava, uzurpira, ne bi li mogla da dam svoje najbolje, a to je samo pevanje.

Kako je došlo do toga da turneje kreću iz Zagreba? Do sada je bila praksa da sve kreće iz Beograda. Da li je o tome "kumovalo" možda pet arena Aleksandre Prijović i to što su se tamo ljudi pomamili za srpskim pevačima i da ta euforija ne može više da se zaustavi?

- I ne može da se zaustavi i ne treba da se zaustavi. Ja stvarno smatram da muziku ne sme niko da zaustavlja. Ma kakva bila? Ok, valjda je normalno, nešto civilizovano i mislim da mi, zapravo, najbolje bi bilo da govorim u svoje ime. Gde god otišla, bilo da je Split, Skoplje, Dubrovnik, Zagreb, Sarajevo, ja se zaista osjećam kao kod kuće. Što? Zato što je meni tamo lepo, što zbog ljudi koje me uvek jako prijatno i vedro dočekaju. A što se tiče termina, mi smo termin taj dogovorili početkom ove godine, to je negde bio januar mesec, ja mislim da smo posle Srpske nove godine imali taj prvi sastanak, krovni što se kaže, i oni su imali taj prvi termin koji je bio osmi mart, što negde i jeste bila ideja, jer su moji koncerti u prethodne tri godine i počinjali osmog marta, i u Sava centru, i kad nas je korona prekinula, tako da smo tada i odlučili da to bude Zagreb, ali mislim ja znam i sve ostale termine, ali mi je dovoljno da kažem.

• Dakle, krećeš iz Zagreba, ali završavaš u Beogradu?

- Ne smem da kažem. Možda. Ne smem, ali... ali... ali... Biće lepih iznenađenja za Beograd.

• Dolazi ljubav. Šta ti je doneo album "Dolazi ljubav"?

- Pa šta je vama doneo?

• Nama je doneo malo zreliju Mariju, drugačiju, agresivniju, i buntovnu Mariju, i Mariju koja zna da voli. Ali videli smo i emotivnu Mariju. A zašto ranije te nismo viđali tako emotivnu?

- Pa verovatno se nešto se oslobodilo. Sigurno da se nešto oslobodilo gde sam ja onako rešila da glasno volim, da se glasno svađam i da sve radim glasno. A ništa da prećutkujem, potiskujem, jer prvo to nije zdravo. A drugo nije ni u skladu sa ovim mojim veselim karakterom. Tako da, album ne znam šta je meni doneo. Meni je doneo da onako mogu da budem stvarno ponosna na nešto što sam gradila 20 godina. I sada u ovom trenutku bih ja rekla da je produkcijski to nešto najbolje što je do sada od mene došlo, izašlo, desilo se. Velika količina strpljenja i ljubavi prema muzici se onako skupila, satkala i otišla u taj album i u te note. Pa te samim tim i dolazi ljubav jer nedostaje nam toga. Toga nedostaje svima. Onako, svi sve više i više iz dana u dan sve manje i manje volimo. Sve manje i manje pridajemo značaja tome. Sve manje i manje čujemo i slušamo nekoga pored nas. Tako da ako ništa drugo i album i turneja predstavljaju negde moj način kako mogu te ljude oko sebe, što saradnike, što one koji su na mojim koncertima da im u tih 120 minuta dam što više svoje ljubavi ja kažu da znam da volim onako ljudski.

• Kada si spremala ovaj album objavila si mislim na Instagramu jedan zanimljiv post i rekla svako ko ima neku dobru pesmu može da mi je pošalje. Stiglo je mnogo pesama, skoro 700. A među njima i ta jedna.

- "Ko broji moje rane". Stiglo je skoro 700 pesama. Ja sam sve to preslušala. I kada je bilo pred krajem, bukvalno nekih 48 sati pre nego da odaberem je stigla pesma Ko broji moje rane koja me oduvala potpuno. Bacila me je u trans. Mislim ok to je jedna ozbiljna pesma koja nije za mlade i neiskusne. I mnogo mi je drago što je to Boris Subotić. Ja nisam ni znala da je to taj Boris Subotić. Jeste. Momak koji je kompozitor i interpretator. Čak je bio na pesmi za Euroviziju.

• Drugačija je pesma koja je pisana samo za tebe. Dobila si je jedne večeri na telefon i kako je to izgledalo?

- Priča je u stvari zanimljiva, kompozitor iz Bosne i Hercegovine Amil Lojo. I on je neko ko me je pozvao sa pričom nisam uspeo da napišem ništa šefice, ne znam, nije mi se dalo. Ne sviđa ti se ovo, ne sviđa ti se ono. I kaže: "Evo ti, ovo poslušaj". I sad šalje mi pesmu, peva neki čovek nešto. I ja kad sam čula kao, stani, stani, stani, stop, stop, stop, ko je ovo, šta je ovo? Kaže mi on, Mirko Čajić, Čajić, Čajić, ovaj. Ja kao, dobro. Ja pitam majku, ko je Mirko Čajić? Kaže ona, koji bre Mirko? I ja kažem, pa Mirko taj i taj. Moj Mirko! Ja kažem, koji bre tvoj Mirko, ženo, šta ti je? Ispostavlja se da se radi o čoveku koji se između ostalog bavi digitalnim pravima pesama moje majke. I kaže Verica:  "Pa Mirko, što štiti moja autorska prava". Ja kažem, jesi ozbiljna Verice? Kaže ona, jesam. Tako da, Mirko je napisao fantastičnu pesmu. Razbio je sa tom pesmom. Toliko je ta pesma autentična i zaista pisana samo za mene, da se to čuje i ta pesma jeste moja. Ali mnogo zanimljivije od svega je to, što je upravo ta pesma, iako, ja sam iznenađena čak, najslušanija, pored Pola sunca, najslušanija, i što bez obzira što je moja, svačija je. A u stvari, je samo ključan stih: "O meni ne sludi dok moje cipale ne navučeš". Zašto? Zato što smo svi pod nekim 24-časovnim osudama i sličnim budalaštinama, tako da ja ne znam kako, ali mu je uspelo da napiše jedan ozbiljan hit. Bravo za Mirka.

• Marija se najviše čuje i vidi i oseti upravo u toj pesmi.

- Pa u tvojoj pesmi "Pola sunca", "Ja sam", "Ko broj moje rane", onako, to su to je negde ono, moj vokal najbolje pliva u tim melodijama i to je onako čist pop.

• Ja mogu da tvrdim i to sa punim pravom da tvoj vokal se jako dobro čuje i u pesmi Grad iako je to totalno žanrovski, drugačija pesma od onoga što smo navikli na Mariju Šerifović

- Pa jeste, ali takvih pesama je jako malo zato što su to ono pesme koje su, ajmo reći, dušom nastale pre 50 godina 40, i to gotovo više niko ne piše danas. Tako da nikada neću bežati od dobre pesme ma koji i žanr bila i moj Grad onako ima neko posebno mestašce u mom srcu Verica je zadovoljna kako sam ja to "spičila" što bi ona rekla Čak u nekim trenucima nam jako slično zvuče boje glasa.

• Vlada neka autorska kriza kada je muzička scena u pitanju i to već nije ništa novo i pričamo to iz godine u godinu ali onda kad pogledamo tvoj album koji je sačinjen od ideja i kreativnog rada raznih autora dođemo do zaključka da nema neke krize. Kako je to moguće, ti si kontradiktorna?

- Nisam ja. Ja nisam kontradiktorna zato što ja znam šta hoću, znam o čemu želim da pevam, znam koju poruku želim da pošaljem kroz svaku svoju numeru.

• Kako ti nađeš tu pesmu, a druge tvoje kolege ne mogu?

- Pa možda sam ja samo malo autorima inspirativnija. Malo.

• Evo najavili smo celu turneju, govorili smo o pesmama, uskoro ti je rođendan. Kada iz ove perspektive pogledaš iza sebe, šta možeš da kažeš? Šta si ostvarila i šta su ti želje?

- Želje su mi...ostvarila sam ono što sam želela. Rekla bih da jesam. Manje više mi je sve išlo od ruke. Sada da li bi nešto menjala, znaš kako, pa naravno da bih menjala. Menjala bi neke ljude, menjala bi neke postupke. Ranije se rešavala nekakvih energetskih vampira, ali sve skupa, bilo je zabavno, ovih prvih dvadeset sa mnom na ovoj estradi. Jako, jako zabavno. Trudiću se da vam i sledećih dvadeset budu još zabavnije. A što se tiče karijere i posla, mislim da sam na pola puta. Mislim da sam na pola puta bez obzira na taj neki uspeh i ono, Eurovizija. Mislim da sam na pola puta i ako sam onako bezobrazno i hrabro nazvala svoj prvi album sa osamnaest godina "Naj naj bolja" mislim da ću se onako stvarno truditi da to i budem.

• Nedavno si izjavila da skidaš kapu Lepoj Breni i da joj je svaka čast što i dalje peva.

- Da, svaka joj čast. Ako budem živa znam da ću ja pevati do 58. To je još 20 godina. I dosta, da onda idem da vas ne vidim, da vas ne čujem. I da idem u penziju kao žena.

• Kada dođe još tih dvadeset šta bi volela da kažeš Mariji?

- Ja već sada mogu da kažem onoj maloj Mariji, rođenoj u Kragujevcu u malom stanu koji ima 44 kvadrata, gde živi nas između 6 i 66, da mi je drago što joj za sada i do sada ostvarujem snove.

(Telegraf.rs)