Vlasnik hita "Selo moje lepše od Pariza" u penziji 7 godina, otkrio kako živi: Penzija je mala, prijavio sam..

"Selo moje lepše od Pariza", "Žene vole oficire", "Pogledom te tražim" pesme su koje su razgalile publiku na nadavno održanoj manifestaciji "Plašintijada" u Rudnoj Glavi kod Majdanpeka, a peva ih doajen prave narodne muzike - Rade Jorović.

Ovaj rodom Lučanin obožava kulturu i muziku Vlaha i duh tog naroda, a kuriozitet je da potiče iz starovlaškog kraja, ali u Zapadnoj Srbiji.

Rade Jovović je za "Telegraf" pričao šta ga vezuje za mesta u pomenutom delu Istočne Srbije, ali je i evocirao upomene iz detinjstva, karijere i uopšteno pričao o lepoti i značaju sela.

Da li ste prvi put na "Plašintijadi"?

- Ja sam prvi put na ovoj svetkovini, a ranije sam ovde pevao koncerte. Prolazim često ovim krajem i oduševljen sam pre svega netaknutom prirodom i ljudima. Vrlo često sam dolazio i na Miroč, a redovan sam i na "Gergini", međunarodnom festivalu vlaške muzike koji se organizuje tokom Uskrsa svake godine. Počasni sam član i njihovog udruženja. Posebno lepu saradnju imam za izuzetnim muzičarima iz ovog kraja, među kojima je i Slobodan Bobi Jonović, maestro vlaške muzike ali i "internacionalac". I jedan drugi dajemo doprinos očuvanju muzike ovog naroda. Inače, želim da naglasim, da u svim mojim pesmama, odnosno hitovima, i "Selo moje lepše od Pariza" i "Žene vole oficire" i "Pogledom te tražim" i "Ne priznajem godine" sam koristio motive vlaške muzike. To je vrlo zahvalna muzika za muzičare i koriste to.

Spomenuli ste Guču. Pa kako Vam se danas čini taj festival?

- Sabor trubača je ranije zaista bio jedna lepa naša svetkovina kojom smo mogli da se dičimo. Međutim, poslednjih godina se pomalo pretvorio u vašar. Zato iskreno preferiram Istočnu Srbiju jer su ljudi ovde ostali autentični i u muzici i u jelu i ponašanju. Više volim manje, ali autentične manifestacije koje ne gube na kvalitetu.

Poznati ste kao neko ko drži do tradicije, folklora, sela. Uostalom, proslavila Vas je pesma "Selo moje lepše od Pariza". Koliko je za Vas bitno selo u kojem se rođeni i selo generalno?

- Pa ja potičem iz starovlaškog kraja. To vama je deo Zapadne Srbije, tačnije selo Goračići, koje se nalazi 7-8 kilometara od Guče. Meni su se inače smejali kad sam snimio pesmu "Selo moje lepše od Pariza" jer sam tad bio mlad. Za moje selo me vezuje to što sam potekao sa imanja starog preko 250 godina i poslednja sam generacija sa tog ognjšita. To imanje koje imam se trudim da održavam koliko mogu. Mada, iskreno, sve više ljudi, nažalost, odlaze iz sela.

Imate li neke lepe uspomene iz svog detinjstva i šta ste radili kao dete?

- To su uspomene na moje selo, roditelje i rođake. Radili smo što i sva deca, ali smo zdravije odrastali. Ljubomoran sam malo na ovo današnje vreme odnosno na decu i omladinu šta sve imaju, a mi nismo imali. Ali hvala Bogu da smo živi i zdravi i milo nam je da naši koji će nas naslediti imaju sve a ipak smo to mi njima obezbedili.

Bobi: Kamo sreće da imamo više pevača kao što je Rade koji gaji pravu srpsku muziku koja ne gubi na vrednosti i traje.

Kad smo kod trajanja Vaša karijera je duga bezmalo pola veka, ako se nevaramo?

- Pevam 44 godine. Prvu pesmu sam snimio 1980. i to je numera "Lepotica i sirotan". Onda sam se 1982. pojavio na čuvenoj "Hit paradi" u beogradskom Domu sindikata gde smo debitovali Ljuba Lukić, "Lepa Brena i Slatki greh" i ja. Svako je u svom fahu uspeo, neko malo više možda.

Koji je najzlatniji period naše muzike za Vas?

- Pa može se reći sve ono do 2005. godine. Devedesetih se desio raspad Jugoslavije, pa rat, pa smo se više borili da preživimo, onda je krenula lepa etapa, pa opet zastoj, e onda se pojavio turbo folk. Neka novokomponovana muzika kada su se ljudi stideli sebe i svojih korena. (Bobi: Više je tu bila muzika Turske, Indije...)

Nas dvojica smo se trudili da održimo pravu narodnu muziku, a Vlasi i njihova muzika su sačuvali to pravo narodno. Znate, ja kad dođem u rumunski grad Jaši, a često sam tamo jer posećujem msto gde su mošti Svete Petke, u hotelu čim upališ televizor, kreće vlaška muzika. Oni drže do sebe. I mi bi trebalo više to da radimo a ne da svoje odbacujemo a oberučke prihvatamo sve tuđe.

Koje su Vam najlepše uspomene iz tog "zlatnog" perioda 80-ih i 90-ih godina kada ste aktivno nastupali?

Svako vreme je bilo i teško i lepo i dobro i loše. Tako da nemam za čim da žalim niti nešto posebno da se hvalim. Ali bilo je perioda kad se mnogo lepo zarađivalo i kada su se ljudi mnogo lepo veselili. I družilo se lepo. Radili smo koncerte, punili sale.

Bobi: Od 80-ih godina pa na ovamo, ljudi su bili mnogo željniji muzike, a danas mogu sve i uvek da slušaju preko telefona. Sve je dostupnije. Zato je ono vreme bilo izuzetno i nezaboravno. Ljudi su se više radovali i veselili i jedva čekali svadbu, krštenje, rođendane, ispraćaj u vojsku. Nama muzičarima je bilo veće zadovoljstvo da radimo. Muzičari su više bili poštovani a i ljudi između sebe.

Je l tačno ono što pevači pričaju za ta stara vremena - krenete na turneju, a ono pun autobus pevača, a druženje sjajno...?

- Bilo je tako, ja sam zakačio to vreme.

I kako je to izgledalo?

Pa putovanje kao i svako, ali lepo se radilo i svi su se družili.

Je l se malo i pilo?

- Pa dobro. Neko malo više, neko manje. Ali uglavnom smo svi bili profesionalci, na visini zadatka. Jer zna se - kad se više popije, ne može da se radi posao.

Jeste pravili dobre žurke?

- Nismo. Ljudi misle da se svašta tu dešava iza scene, ali nije bilo tako.

Rade, iza Vas je višedecenijska uspešna karijera i sada ste u penziji. Je l ne snimate više pesme?

- Snimam samo za svoju dušu, ali ništa ne izdajem. Imam 200 pesama i nemam potrebe za time. Što se tiče penzije, sam sam sebi uplaćivao staž i u penziji sam već 7 godina. Podneo sam zahtev i za nacionalnu penziju i nadam se njoj, mada moram priznati da je"gužva" u redu za nju baš velika. Nisam zadovoljan svojom penzijom jer je mala da bi čovek mogao u ovo vreme da opstane. Ali hvala bogu da mogu još da budem aktivan, da nastupam a imam i tantijeme od pesama.

Gde najviše nastupate danas?

Najviše na svetkovinama, a što se tiče veselja, tu uglavnom imam jedan svoj blok pesama. Iskeno, ni ta veselja, tačnije svadbe, nisu što su nekada bile.

I možemo li na kraju reći da li je naše selo zaista lepše od Pariza?

Jeste lepše i uvek će živeti.

(Telegraf.rs)