Mile Ignjatović, ekskluzivno: Kako skrenuti sa "Puta za ludilo"

"Ja odoh u mesto gde se otac rodi,

k'o što idu i mladići mnogi,

Preporučujemo

zavoleh devojku lepu kao bajka,

nisam znao da mog oca

volela je njena majka.

Kako oče da ostavim

prelepu devojku tu,

zar da ista sudba bude

i za majku i za nju.

Kad dođoše nama najsrećniji dani,

njena majka našu ljubav brani,

ne igraj se sa srećom, kćeri moja mila,

u njegovog oca ja sam

zaljubljena nekad bila.

Zašto da nam ljubav brane,

zašto naša ljubav da nestane,

ne rušite naše mostove pred nama,

setite se vi rastanka

kako je tad bilo nama."

(Ljubiša Kovačević)

Kada se narodna muzika sredinom 90-ih ubrzala na "200 na sat", Mile Ignjatović je dao svoj skroman doprinos. Već na prvom CD-u imao je nekoliko veoma slušanih pesama i jedan megahit - "Na putu za ludilo". Posle svih ovih 30-ak godina u prilici smo da upitamo Mileta da li je još uvek "Na putu za ludilo" ili je malo skrenuo.

- Otkad znam za sebe ja sam uglavnom na dvojkaškom putu. Mnogo pre polaska u školu pokazao sam neki smisao za pravu narodnu muziku. Od letve za razvlačenje bodljikave žice napravili su mi nešto što je ličilo na neku tamburu, a otac mi je već od pete godine kupio harmoniku - priča Mile za Muzičku apoteku.

- Onda sam upisao i nižu muzičku školu, ali to mi nije bilo nimalo zabavno. Note i kalsika - nije to bilo za dete sa sela u jednom izrazito narodnjačkom kraju. U stvari, ja sam prvo svirao a onda sam od srednje škole počeo i da pevušim prve pesmice uz harmoniku. Prijavio sam se i na neka takmičenja u organizaciji Radio Kraljeva.

Milomir Mile Ignjatović je dete Šumadije. Rođen je 1968. godine u selu Dragosinci kod Kraljeva.

- Privilegija je roditi se i odrastati u okruženju Tozovca, Novice, Lepe, Raše, Sneže i ostalih velikana narodne muzike. Mislim da sam od majke Dragice povukao i muzikalnost i emociju. Sećam se, posle nastupa na priredbi u osnovnoj školi jedan čovek je pitao čiji je ovaj mali. Neko je rekao od Vlade Ignjatovića, a drugi je dodao da Vlada ne zna ni da zviždi.

Usledila su Miletova "vatrena krštenja" sa mikrofonom. Nastupajući sa brojnim orkestrima po okolini Kraljeva, upoznao je svog prvog kompozitora i već na prvom CD-u snimio pesmu po kojoj je i danas najprepoznatljiviji.

- U kafani "Dubrovnik" u Bresnici upoznao sam kompozitora Ljubišu Kovačevića. Testirao me je tako što je poručivao neke stare pesme za svoju dušu, a ubrzo mi je ponudio nove pesme za moj prvi album. Neke sam prihvatio na prvu, kao što je "Devojka kao bajka", a neke mi se nimalo nisu svidele. Posle nekoliko dana zove me Ljubiša telefonom, kaže imam hit za tebe i pušta mi "Na putu za ludilo".

- Ljupče, nije to za mene. Ja sam dete sa sela, daj ti meni nešto dvojkaško - rekao sam mom prvom kompozitoru. U međuvremenu je Zlaja Timotić uradio i aranžman za tu pesmu, a moj kompozitor je izričito tražio da "Ludilo" snimim po njegovoj želji a ostale kako mi drago. Uradili smo i spot za "Ludilo", tako da je to i danas moja pevačka lična karta.

Diskografska karijera Mileta Ignjatovića traje od 1996. Snimio je nekoliko albuma sa desetinama prelepih pesama: "Devojka kao bajka", "Na putu za ludilo", "Hej, druže što prodaješ ruže", "Ceo svet je blizu", "Kajaćeš se Milice", "Snežna kraljica", "Ko ima, ima"...

Pesme Mileta Ignjatovića potpisuju najveći autori i instrumentalisti: Ljubiša Kovačević, Zoran Matić, Novica Urošević, Miladin Bogosavljević, Mirko Kodić, Zlaja Timotić, Dragan Stojković Bosanac, Mića Nikolić.

- Lako je pevati dobre pesme - veli Mile. Od svih tih pesama nekako mi je najdraža "Devojka kao bajka". I dok je slušam i dok je pevam mogu da zažmurim i gledam sliku koju stvaraju ti stihovi i svirka Mirka Kodića koji je uradio aranžman za tu pesmu.

- Što se tiče pesme "Kajaćeš se Milice", snimio sam je u nevreme, tokom bombardovanja 1999. Nije se mnogo čula, nije imala ni reklamu, a onda na jednoj svirci u Republici Srpskoj saznadoh da se tamo uveliko odomaćila.

Zadnjih nekoliko godina, na nagovor supruge Vesne, Mile se reaktivirao na harmonici.

- Ja sam seosko dete, dvojka mi je u krvi, a harmonika mi dođe umesto odmora. Sviram za moju dušu, onako astalski za odabrano društvo. Zahvalan sam Bogu i na ovoliko dara, a da se ne bavim muzikom verovatno bih bio kasapin. Imam troje dece i petoro unučadi, a to mi je važnije od bilo kakve popularnosti.

(Goran Milošević)