"Telegraf" u Zagrebu u vreme Tompsonovog koncerta: Šetali smo i bili smo nemi, ima li ovde mesta za Srbe?

Da li je za Srbe bezbedno da uopšte kroče u Zagreb posle eksplozije nacionalizma koja je juče grunula sa Hipodroma, na koncertu ekstremnog pevača Marka Perkovića Tompsona i ustaških poruka koje su pratile ovaj "spektakl"?

Šta za Hrvatsku i Balkan znači situacija u kojoj se cela nacija priklanja najekstremnijem polu političkog spektra, koji se stapa s fašističkom i ustaškom ideologijom?

Nadahnjujući glasovi voditelja brujali su na radio stanicama i o Tompsonu govorili kao o velikoj zvezdi koja ujedinjuje narod, a o Hipodromu kao najlepšoj slici Hrvatske.

Da li je pola miliona ljudi ili nešto manje koliko je bilo na koncertu znak da su stvari otišle predaleko i da je Hrvatska ujedinjena u ultranacionalizmu koji prelazi crvenu liniju?

Naši reporteri proveli su vikend u takvom Zagrebu, a utisci su nam ostali podeljeni. Mi nismo imali problem ni s akcentom ni s BG tablicama, ali... ovo  je naša priča.

Hodali smo noću ulicama Zagreba, pa prošli kroz masu zanesenih posetilaca koncerta - zanemeli smo i pretrnuli.

Mimoilaženje s ovim grupama bilo je mučno. Jer, nisu to samo zastave koje su nosili s osmesima, već su dopirali i komentari: "Hajmo narode, biće rata", "Naša oluja traje".

Kada smo se zagledali u nalepnice na banderama ugledali smo šahovnice s prvim belim poljem. Sasvim slobodno, čak i u suvenirnicama, prodaju se zastave s natpisom "za dom spremni" . Među nama su se našle i neke crne kape. Otvoreno, ustaški.

Među njima je bilo i mnogo "običnog sveta", roditelja, dece, starijih, znatiželjnih...

Prošli smo sinoć i preko jednog mosta na Savi. Svi pomno pratili koncert, koji se odatle video kao na dlanu, pili su i palili baklje. Jedini smo bili bez zastava i hrvatskih obeležja. Dok je grad bio potpuno prazan, sa Hipodroma su dopirali talasi buke, tamo je sve ključalo, tamo je bio Zagreb, tamo je bila Hrvatska. Ili možda onaj deo Zagreba koji je odlučio da te večeri izađe iz stana.

A onda je osvanuo novi dan - prošetali smo Trgom Bana Jelačića i susreli se s ljubaznošću i baš lepom stranom velikog grada - taksisti, konobari, prodavci i prolaznici nisu ni na koji način odavali utisak da je biti Srbin u Zagrebu čudno ili nepoželjno. Ko ne zna šta je bilo sinoć ne bi ni trepnuo a da ne kaže - vreme podela je prošlo, svet ide dalje.

Ali mnogi od tih prolaznika sinoć su, ipak, klicali Oluji, bili su u transu slušajući ratnohuškačke pesme i pravili atmosferu koja veliča godine užasa.

Posle sumorne noći jutro zaista pokazuje onu drugu stranu Zagreba, sa mnogo poruka i gestova koji ćak i prkose ustaštvu. Na primer, grafit  "Za umjetnost spremni" jedan je od onih koji dokazuje da postoji i drugi Zagreb koji je, ipak, sinoć spavao.

Da li je bezbedno, poželjno i prihvatljivo ići u Zagreb, popiti kafu i piće, prošetati se kao turista i upoznati se s njegovom lepšom stranom na svakome je da proceni i odluči po svojoj savesti.

Vredi ga upoznati. Ali, gorak ukus ostaje.

(Telegraf.rs)