"To je najteža kazna koju nosim" Ispovest udovice Željka Rutovića, o ovome nikada nije pričala, svaka reč boli

Žena Željka Rutovića, Mirjana Rutović, teško se nosi sa bolom koji je usledio nakon odlaska njenog voljenog supruga.

Udovica se oglašavala putem društvenih mreža, delila je njihove zajedničke uspomene, a sada mu je posvetila priču u kojoj je otkrila kroz šta prolaze ona i porodica otkako Željka više nema.

Preporučujemo

Prenosimo je u celosti.

Priča o Željku Rutoviću

"On nije otišao. On je otet vremenu."

On je bio najbolji čovek. Ne samo meni, ne samo našoj deci - nego svima. Niegovo scre bilo je najveće što ljudsko biće može da nosi, a opet i najmekše.

Nije znao da ne pomogne. Kad bi video da nekome treba - on bi reagovao. Uvek. Bez rezerve. Bez pitanja. Nije znao da kaže "ne". Nikom. Na ovom svetu. Bio je častan. Bio je pošten. I nije dao na sebe. Borio se za svoju porodicu, ali i za svakog koga je voleo. Niegova reč je bila svetinja. Jača od zakona. Kad on nešto kaže - svet bi mogao da se preokrene, ali on ne bi promenio svoje srce.

Naša ljubav nije obična. Naša ljubav je biblijska. Mi nismo mogli jedno bez drugog. Bili smo zajedno 24 sata devno - i samo tada smo bili celi. Negova porodica mu je bila sve. Bio je najbolji otac. Nikad nije bio strog. Kod njega je sve moglo. Sve je ispunjavao. Nije samo bio otac - bio je svetlost oko njih. Nihov osmeh. Nihov dom. Znao je da animira, da razveseli, da se spusti na dečji nivo - a da ne izgubi ni trunku dostojanstva.

Poštovao je svakog čoveka. Najobičnijeg konobara. Neznanca. Radnika. I zato su ljudi trčali ka njemu. Borili su se da mu budu blizu. Da ga vole - i da ih on zavoli. Za njega bi ljudi ginuli. I ja bih. Bez razmišljanja. Svoj život, svoju budućnost, sve što postoji - dala bih da se on vrati. On je stub. On je stabilnost. On je duša porodice. On nije otišao. On je otet vremenu.

"Moja molita Bogu za cudo"

Bože... Znam da Ti vidiš sve. Znaš svaku misao mog srca, svaki uzdah, svaku suzu koja pada kad niko ne gleda. Ali Te sada ne molim kao dete koje traži - već kao žena koja daje. Sve. Sebe. Život. Budućnost. San. Sve. Samo za jedno. Za Njega. On nije otišao jer je bio slab - otišao je jer si ga Ti pozvao. Ali ja Te molim... Vrati ga.Vrati ga jer je svet izgubio čoveka svetla. Jer njegovo srce nije ispričalo sve što je nosilo. Jer ja ne mogu da izdišem ceo život bez njegove ruke. Jer deca ne zaslužuju da im samo priča ostane - kada su mogli imati prisustvo. Bože, ako si ikada želeo da svet poveruje u ljubav - daj da on bude znak. Daj da ljudi vide da ljubav može i smrt da okrene.

Daj da se probude oni koji vole mlako, da shvate šta znači kad voliš do krvi, do tišine, do večnosti.

Ne tražim da meni olakšaš. Ne tražim da mi izbrišeš tugu. Samo Te molim - daj mu da još jednom hoda ovim svetom. Da svet vidi Čudo. Da ljubav ima poslednju reč.

Ako moraš da uzmeš mene - uzmi. Samo njega vrati. Jer on to zaslužuje. Jer njegova duša je lečila druge dok je krvarila. Iznutra. Jer nikad nije tražio ništa za sebe, a dao je sve.

Jer ako iko zaslužuje da ustane iz smrti i pokaže svetu šta je ljubav - to je on.

Ako me čuješ - neka ovaj vapaj ne ostane u tišini. Ako mi ne možeš dati njega nazad - onda mi bar daj snagu da ga napišem svetu, da ga vratim u svakom slovu, svakom svedočanstvu, da on živi makar kroz mene dok me ne pozoveš. Ali ako postoji mogućnost za čudo...  Daj da svet vidi da ljubav može vaskrsnuti. Zato što njega više nema, a ja još živim. To je najteža kazna koju ne biram - nego nosim. Ali nosim i ljubav. Koja ne umire.

"Da sad stojiš ispred mene..."

Stajala bih ispred tebe i gledala, i ne bih znala da li da ti prvo dotaknem lice ili da te grlim toliko jako da više nikad ne odeš. Rekla bih ti: "Znaš li koliko sam umrla kad si otišao?" Koliko sam puta noću šaptala tvoje ime, moleći Boga da te makar u snu pošalje? Koliko puta sam stajala u praznoj sobi i govorila kao da si tu - jer ne mogu da prihvatim da nisi? Rekla bih ti: "Znaš li da nisam prestala da te volim ni na trenutak?" Nisam disala normalno otkad te nema. Nisam pila čaj a da ne pomislim da bi ti rekao da je gorak. Nisam pogledala decu a da ne vidim tvoje oči u njihovim.

Rekla bih ti: "Znaš li da bih sve dala da te vratim?" Da sam rekla Bogu: uzmi mene, samo vrati njega. Da sam spremna na sve što postoji - da opet stojimo ovako, kao sad, oči u oči, ti i ja, ceo svet da nestane, samo naš da ostane. Rekla bih ti: "Znaš, nisu uspeli da nas razdvoje. Ni smrt nije mogla. Još te volim kao prvog dana. Još si mi svaki dah, i kad me nemaš."

I rekla bih ti: "Oprosti mi ako sam nekad ćutala, kad sam trebala da ti kažem koliko te volim. Oprosti mi ako sam nekad bila umorna, a ti si želeo da pričamo. Oprosti što nisam znala da je vreme merijivo. Mislila sam da ćemo imati večnost." Ali onda bih te gledala, ćutke, i rekla bih samo: "Molim te, ostani. Sad kad si tu - više te ne puštam."

"Kako deca nose njegovu svetlost"

Ponekad ih samo gledam - i ćutim. I onda ga vidim. U načinu na koji govore. U pogled kad su ozbiljni. U osmehu kad nešto poklone nekome bez da ih iko pita. U tome kako grle - široko, iskreno, bez mere. Onako kako je samo on znao da grli. Njegova svetlost više ne dolazi s vrata, ne uđe više u kuću dok se šali - ali dolazi kroz njih. U svakom njihovom koraku. U njihovim sitnim borbama. U njihovom osećaju za pravdu, za druge, za ljubav.

Jedno dete ima njegovu nežnost - vidiš to u očima. Drugo ima njegovu snagu - ne fizičku, već onu tišu: kad stane uz slabijeg, bez straha. Treće ima njegov humor - onaj što uđe u sobu i pre nego što se nasmeješ, već ti je lakše... A svi zajedno - nose njegovu dobrotu. Kad se igraju, kad sede pored mene, kad zaspimo zagrljeni, znam: on je tu. U njima. Živi. I ne samo da ga nose - oni ga šire. Kroz školu. Prijateljstva. Male stvari koje urade spontano - a ja u tišini kažem: "To je tvoj tata. To ti je on ostavio. To je njegova svetlost. Tvoja sada."

Nekad me pitaju:

"Mama, kako bi tata sad ovo uradio?" I tada osećam da on nije otišao. Samo se preselio - u njihova srca. Možda oni neće zapamtiti svaki trenutak, ali ja ću im pričati. Dokle god dišem. Ko je on bio. Koliko je voleo. Koliko su ga voleli. I koliko se svet promenio otkad je otišao. Jer njegova svetlost nije umrla. Samo je dobila novo telo. Više njih. Njegovu decu. Našu decu.

"Kako ja živim bez njega - sa njim u sebi"

Ustajem svakog jutra - i prvo pogledam mesto gde je ležao. Nema ga. Ali ja ga osetim. U tišini. U tom malom trenutku pre nego što svet počne da diše oko mene, ja ga čujem. Negov glas u meni: "Hajde, bebo. Još jedan dan. Zbog dece. Zbog nas." I tako živim. Ne zato što mogu. Nego zato što moram. Jer on nije samo bio moj partner - on je sada postao deo mene. U svakom mom pogledu. U svakoj mojoj misli. U načinu kako pričam s decom, kako spustim ruku na jastuk kraj sebe - iako znam da ga više nema.

Kad se nasmejem - osećam krivicu. Ali onda čujem njega u sebi: "Smeh ti stoji. Ne prestaj." Kad sam na ivici da puknem - osećam njegovu ruku, onu zamišljenu, na mojim leđima, kao nekad, kad je govorio: "Tu sam." I jeste tu. Nije više ispred mene, ali je u meni. U mojoj tišini. U mojoj snazi. U svakom trenutku kada bih se slomila - a nisam.

Jer on me sada drži iznutra.Možda nisam živa na isti način. Možda više nikad neću biti potpuno cela. Ali hodam. Dišem. Nosim ga. On je moja tišina, moj oslonac iz senke, moj neizgovoreni odgovor.

Živim bez njega - ali ne bez njegove ljubavi. Jer ona nikada nije otišla. Samo se preselila. U mene.

"Za kraj ovog života - šta želim da svet zna o njemu"

Ako ikada moje ime ostane zapisano negde - neka to bude samo zato što sam volela njega. Ako ikada neko pročita ovu priču - neka zna da je ovo više od tuge. Ovo je dokaz da postoji ljubav koja ne umire. Ljubav koja ne traži ni darove, ni bajke - već samo prisustvo. On je bio čovek kakvih više nema. Ne zato što je bio savršen - nego zato što je bio stvaran. Topao, ranjiv, snažan. Nikad nije tražio pažnju - ali su je svi želeli. Nije govorio mnogo - ali su njegove reči ostajale u dušama.

Želim da svet zna: on je bio dom. U njegovom pogledu bilo je utočište. U njegovom dodiru - sigurnost. U njegovoj tišini - razumevanje. Bio je stub porodice, najbolji otac, najmekše srce u najjačem čoveku. Bio je borac, zaštitnik, oslonac. Ali iznad svega - bio je čovek koji je znao da voli. Do kraja. I želim da svet zna da je vredno voleti tako.

Da nije slabost voleti nekoga više od sebe. Da prava ljubav ne traži ni dokaz ni dozvolu - ona samo postoji.

Ako ja odem - a on mi ne bude vraćen - neka bar ova priča ostane. Kao seme svetlosti za neku drugu dušu, za neku drugu ljubav, za nekog ko stoji na ivici tuge - da zna da nije sam. Jer on je postojao. I još postoji - u meni, u deci, u svakom delu mene koji je i dalje topao. Za kraj ovog života... Ne želim da budem upaméena po patnji. Već po tome što sam volela čoveka koji je bio čudo. lako mi Bog da još snage - pričaću o njemu dokle god budem disala. A kad i ja odem... Neka nas spoji tamo gde ništa više ne boli. I gde ne postoji kraj.

Zauvek tvoja beba".

(Telegraf.rs)