“Dok je umirao, osećao sam kao da mi se raspada telo” Stanić je u šest meseci izubio dva najbliža člana

Proslavljeni glumac Tihomir Tika Stanić ima trojicu braće, a poseban žig na njegovom srcu ostavilo je to što je njih dvojicu izgubio u razmaku od samo šest meseci.

Tihomir Stanić najbolnije trenutke u životu podelio je sa javnošću. Smrt starijeg brata došla je iznenada, a onda je preminuo i njegov najmlađi brat.

Preporučujemo

- U šest meseci mi se desilo da mi je nastariji brat poginuo, pao je sa krova, pomagao je nekom čoveku i posle šest meseci mi je najmlađi brat umro od karcinoma - rekao je glumac i dodao:

- Ali taj trenutak kad je on umirao, tamo u bolnici je bio naš srednji brat, a ja sam se u tom trenutku zatekao kod kuće. Ja sam u tom trenutku osećao kao da mi se potpuno raspada telo i povraćao sam i kao se držao za mene, kao da se fizički držao za mene. Mislim da sam osetio kako se odvaja telo od života, kao da se meni to dešavao u tom času, to je taj trenutak kad je Bogdan preminuo i onda se sve smiri. Zove me naš srednji brat i kaže gotovo je. Otišao je - rekao je Tihomir Stanić za "Pelivanpodkast".

"Stideo se što je glumac"

Trenutno snimate seriju “Branilac” a gledamo vas i u “Miholjskom letu”...

- Seriju “Branilac” sam snimao samo jedan dan, a u “Miholjskom letu” sam se malo pojavio. U prošloj godini sam imao sto snimajućih dana, a ove godine tri. Takve su okolnosti. Ali ja se ne žalim. Nekad davno, kada sam počinjao, onda sam sa jednim filmskim producentom koji je nešto pokušao da me prevari, ušao u sukob. On mi je zapretio i rekao mi kako nikad neću videti kameru. Ja sam još bio student, malo sam se i uplašio zbog toga, ali sam se onda setio i odgovorio mu: “U redu, ni Šekspir, ni Molijer sigurno nikad nisu videli kameru, pa šta im fali? Evo, žive i dalje!” Ima toliko toga što čovek može da radi.

Otkrio je i čime bi se bavio da nije glumac.

- Bio sam dobar iz matematike i fizike, ali nekako, oduvek se znalo da ću biti glumac. Od treće godine života se to u porodici znalo. I tad sam i nastupio sa tri godine. Recitovao sam “Herojevu majku” Branka Ćopića, a prijemni sam isto polagao sa pesmom “Mala moja iz Bosanske Krupe” Branka Ćopića. Jednostavno, mislim da je to sudbinski bilo predodređeno i da sam tako sudbinski stigao na prijemni kod Dejana Mijača, jer on je jedini profesor koji bi mene primio. Tada se nisam nešto ni spremao za prijemni, nisam znao uopšte da kažem slovo R, ali me je on primio. Kada sam ga mnogo godina kasnije pitao da li se seća zašto me je primio, rekao mi je da sam imao “nešto”. Ja sam ga pitao šta je to - veliku tremu i šprahfeler? On se nasmejao i rekao mi je da je video da sam imao veliku želju. On je to prepoznao. Znači to se jednostavno moralo desiti. A onda sam se ja u nekim periodima stideo što sam glumac, ali onda sam shvatio da je to veličanstvena profesija i da to ponavljam od kada sam pročitao jedan intervju Roberta Čulija, koji kaže da je glumac na italijanskom i engleskom, aktor, onaj koji deluje. Tada sam shvatio koliko je od preistorije bitno da postoje ljudi koji deluju, da li kroz neki dramski tekst, značajno veliki, nekog velikog autora, a i Šekspir i Molijer su bili glumci. Isto tako je u pozorištu. Glumac najbolje može i da proveri iz dana u dan svoje dejstvo na publiku. Onda sam se ipak pomirio sa činjenicom da ću ostati samo glumac koji ponekad producira, ponekad režira, ponekad organizuje, ponekad vodi neko pozorište, ali ipak ponosan na činjenicu da sam glumac.

(Telegraf.rs)