EKSKLUZIVNO Vlado prvi put o "tajnoj svesci" Rođe Raičevića, Đokoviću i velikoj želji: "Spreman sam na žrtvu"

Kada se na muzičkoj sceni pre dve i po decenije pojavio Vlado Georgiev, muzički znalci su mu odmah predviđali veliku karijeru.

Hitovi, emocija i šmekerski, zavodnički stav, koji je od prvog estradnog koraka imao pratili su ga u stopu.

Ove godine pokazao je još jednom da najveće hale mogu da se pune bez preterane pompe, medijske mašinerije i skandala.

Zato ne iznenađuje što je svoje koncerte nazvao "Gospodski".

U novom 5 Castu, sa Vladom smo pričali o tome koliko je važno biti dosledan, svoj i koliko je teško braniti svoje stavove. Prvi put je govorio o optužbama da je nakon smrti Rođe Raičevića navodno ukrao svesku sa njegovim pesmama, o odnosu sa Natašom Bekvalac, Novakom Đokovićem, koliko se s godinama promenio, zbog čega je spreman da podnese bilo kakvu vrstu žrtve, ali i šta mu je trenutni cilj i velika želja.

- Gospodski koncerti su nešto čime pokazujem moju odluku i poziv da se ljudi vrate nekom normalnom ponašanju, nekom normalnom životu, normalnim stvarima, normalnim vrednostima koje se gube. Ovo je vreme treša, vreme rasula. Na sve strane se propagira sve što je loše, sve što je nekvalitetno. Pričam planetarno, ne samo kod nas, svuda je tako. Sve nešto mora da bude devijantno, sve mora da bude nakaradno da bi neko rekao da je to kul. Uporediću to možda sa tom zapadnom, nazovi kulturom, ja bih rekao nekulturom. Tipa ono Halloween, znaš, treba naša deca da su Halloween i tako dalje. To su samo bili mali počeci svega gde to ide, a onda na kraju je, recimo, jako popularno da danas jedna Lejdi Gaga propagira bukvalno Sotonu i da je zbog toga i planetarna zvezda.

- Međutim, ono što je jako dobro u mom slučaju, u mom životu i u mojoj karijeri trenutno, je da ovo vreme, baš zato što je zatrpano digitalijom, telefoni su nam jednostavno diktatori informacija. Sve što dolazi do nas, hteli ne hteli - otvorićeš nešto, izaći će ti nešto drugo, dobićeš neku lateralnu informaciju koju možda nisi želela da primiš. Ali baš zbog toga, čini mi se, stvorila se neka selekcija da postoje ljudi koji prepoznaju: "Alo bre, dosta više ove kampanje protiv ljudi. Šta je ovo? Ovo nije okej. Zašto me nagovaraš na ovo, zašto me nagovaraš na ono? Ne pristajem na ovo, ne sviđa mi se. Neću ovo da slušam, neću ovo da gledam, neću da jedem tvoje smeće. Nemoj da mi ga reklamiraš i tvoj glupi program čitav dan koji mi donosi najjeftinije smeće. Neću da trujem ni sebe, ni momka, ni devojku, ni familiju, ni decu." Mislim da su ljudi nekako u tom moru loših ponuda počeli da se selektuju.

- Okej, neko voli nešto drugo i on treba da ide tamo gde se to nešto drugo emituje, ali to nisu moji koncerti. Međutim, šta se dešava? Baš kako sam i nazvao svoje koncerte koji traju već duže vreme kao "Gospodski", prosto mi je žao da se odreknem imena "Gospodski". Znaš, prošle godine su bili "Gospodski", serija gospodskih koncerata. Trajali su cele godine, imali smo mnogo nastupa, moj bend i ja. I ove godine je ovo "Gospodski", četvrta arena sada u subotu. Moram da ti kažem da zaista mislim da sam potpuno zasluženo dao ime tim koncertima, ne zbog sebe, već zbog ideje koju želim da nametnem i propagiram, ali najviše zbog toga što je moja publika zaista prava gospoda.

• Da li svoju publiku nazivaš gospodskom čak i kada kasni na tvoj koncert?

- Pa vidi, okej je. Šta sad? Ne može se ljudima stalno sve zamerati. Ljudi koji stalno svakome sve zameraju na kraju ostanu sami. Okej, kasnila publika, nekad zakasnim ja, šta da radimo sad? Zamisli da sam počeo, a da publika nije još ušla - to je još gore. Ali već su se drugi put ljudi popravili i došli mnogo ranije. Nisam Andre Rieu koji je zatvorio vrata u osam. Kada su ga pitali kakvi su mu utisci sa koncerta, rekao je: "Super, nego samo mi nije jasno zašto publika ne dođe kada je koncert zakazan." Ali on je u osam sati zatvorio vrata od Arene i ispred je ostalo stvarno ne znam koliko hiljada ljudi. Pošto on svira iz dve pauze sa velikim orkestrom, to je neki drugi repertoar. On je drugi put otvorio na pauzi u devet i tad su ušli oni koji su ostali. Ko je otišao, otišao je i to je to. Oni jednostavno ljudi nemaju ni malo obzira da li će neko zakasniti. Tamo neki Švajcarci, Francuzi, Austrijanci – neki ljudi su jako strogi sa vremenom. Ja ne volim ni da vodim takav život, niti volim da sam takav. Mislim, to mi liči na neke baksuze. Ali mi se dopalo što im je zatvorio vrata. Znaš, okej, mogu to da kažem zato što to nije bila moja publika. Te večeri nije bila moja publika, ali jeste publika iz Beograda. I meni je potpuno jasno da neko ne kapira koliko mu vremena treba, čak i kad stigne kod arene, dok dođe do svog mesta.

• Rođen si u Dubrovniku sticajem okolnosti, odrastao u Herceg Novom a karijeru si napravio u Beogradu. Da li se više osećaš kao Novljanin ili Beograđanin?

- Pa ne možeš se osećati drugačije nego odakle si potekao. Ali možeš grad u kome živiš duže nego gde si se rodio da osećaš kao dom. Tako da bih ja rekao da sam zapravo čak iz dva grada. Ja sam Novljanin u Beogradu ili beogradski Novljanin ili novski Beograđanin, kako god. Ali trenutno su mi dom i život i kuća u Beogradu. Leta provodim u Herceg Novom, idem kad god imam prilike. Kad dođem u Novi, jednostavno kao da sam došao u detinjstvo. Svaki put kao da se podmladim nekako kada odem dole. Ali u oba grada sam svoj na svome. Ne mogu da kažem: "Ne, nisam ja nikad postao Beograđanin." Beograd je možda najotvoreniji grad od svih gradova gde sam ikada bio. Takav imam utisak. Jednostavno, ko kritikuje Beograd, mislim da treba da potraži problem u sebi. On se nije snašao sam sa sobom. Ovde ko god nešto želi da postigne i uradi, ako ima kvalitet, Beograd mu sigurno nije odmogao.

• Muzikom si počeo da se baviš kao klinac a prvo javno pojavljivanje bilo je sa pokojnim Rođom Raičevićem.

- Kao klinac sam počeo da sviram. Ali sam vrlo rano počeo, takođe kao jako mlad, da sviram i zabavljam goste po hotelima, strance i tako dalje, da sviram razni repertoar. Onda sam došao u Beograd i takođe sam svirao da bih skupio novac za opremu s kojom bih mogao da radim aranžmane. To je bilo tih devedesetih godina. Onda sam radio aranžmane prvo, pa sam komponovao za druge, pa sam producirao, pa sam napravio svoj studio. I onda je to sve dobilo neki razvoj. Mnogo ljudi je radilo sa mnom, mnogima sam napravio i hitove i ozbiljne karijere.

• Pisao si muziku za mnoge naše zvezde među kojima je i Nataša Bekvalac.

- Jesam. Radio sam puno toga i drago mi je i dan danas za bukvalno svakoga kome god sam pomogao, koliko god sam napravio, ono što kaže – prvu polugu da mu pomognem. I dan danas mi je drago, bez obzira koji je to bio žanr. Nekad sam radio nešto i što mi se nije dopadalo. Nekad kažem – šta sam morao. Trebalo je kupovati opremu, a oprema je jako skupa. Ali to je sve bio neki put. Na kraju sam se malo zasitio rada sa drugima i kao da mi se javilo – zašto ne bih te svoje pesme konačno ja snimio i objavio. Na kraju krajeva, Rođa Raičević je krivac za moje prvo pojavljivanje. Kada je u pitanju pesma "Draga", ja sam radio tu pesmu i tražili smo s kim bi Rođa otpevao duet. Međutim, nismo mogli da nađemo nikoga u tom trenutku ni da njemu odgovara, ni da ima smisla. I onda je Rođa jedan dan baš onako svojski zapeo da me nagovori: "Ajde, pa idemo na Sunčane skale, pa to ti je kod kuće" i tako dalje. I ja pristanem. Onda sam shvatio da sam se uvalio u ovaj posao i da nema više nazad. Zatim sam krenuo da objavljujem svoje prve pesme i da spremam prvi album, polako. I dalje sam radio za druge, a onda sam jedan dan rekao – sad moram stvarno da prestanem da radim za druge i da završim prvi album, pa da vidimo šta će biti.

• Tvoj prvi album je napravio prekretnicu u pop kulturi. Pojavio se momak za kojim su ludovale devojke. Momak u čijim spotovima su sve te devojke želele da se pojave. Je l’ su te više volele zbog stasa ili zbog glasa?

- Ne volim da komentarišem nikada svoj stas jer sebe komenatrišu narcisi. Meni se dešava, kad nemam puno obaveza, da se dugo ne obrijem, da se ne pogledam u ogledalo. Naravno, higijena mi je mnogo važna, ali da li ću da se picanim i sređujem, to mi nije mnogo važno. Naročito leti, nekada kad plovim, šta znam, baš me briga ono kako izgleda i tako dalje. Ljudi koji koji baziraju budućnost na lepoti gube u startu. Lepota može biti samo jedan mali atribut koji može da pomogne ako je neko lep ili je dovoljno da nije ružan, otkud znam. Mada postoje i ružni ljudi koji su strašno harizmatični i u svemu tome preslatki. Međutim, postoje ljudi koji su robovi te lepote... Ta harizma je mnogo važnija stvar. Narav, harizma, duh. Jednostavno, karakter mislim da je bitan kod ljudi i ono što oni rade i njihovi kvaliteti. To je ono što je najvažnije. A lepota je potpuno u trećem planu.

• Pored kvaliteta u zvuku doneo si ozbiljan napredak u vizualizaciji i spotovima. U tome ti je svesrdno pomagao Aleksandar Kerekeš Keki koji je jedan od naših sada već dokazanih reditelja.

- Tako je. Keki je bio zadužen za spotove. Ali je takođe rad sa mnom bio izazov i za njega. Tad nije bila praksa da neko snima filmskom kamerom. Kao da snimaš film. Ljudi su snimali spotove nekim beta kamerama. I baš kad smo planirali snimanje spota za pesmu "Anđele" i išli na izviđanje lokacija, kad smo mu rekli da ćemo snimati 35-icom pravim filmom, Keki je bio u fazonu "daj nemoj da zezaš". Nije verovao. Ali Keki se sjajno zna u tom spotu i taj spot je i dalje sjajan... Npr. ljudi koje tek upoznam, koji ne znaju šta radim, stranci neki, oni i dan-danas strašno trigeruju na to, iako vide da je to bilo poprilično davno, sad već pre 23 godine, ali kao odmah se uhvate i za tu pesmu, i odmah im je taj spot potpuno up to date, potpuno im je kao danas.

• Otkako si se pojavio na javnoj sceni bio si uslovno rečeno nedostupan medijima. Stiče se utisak da se i to u poslednje vreme promenilo.

- Kako godine prolaze čovek postaje mudriji, u smislu laganiji. Iz tog razloga mi počinju smetati ljudi koji su teški. Baš zato. Jer ja postajem laganiji. Ja pre 20 godina nisam uopšte bio tako lagan. Mogu da kažem da sam imao vrlo jednu oštru narav ako nekog ne poznajem i neko krene na neki pogrešan način da komunicira sa mnom. A danas, više, kao to, šta znam, malo drugačije. Nekako sam sazreo i prevazišao. Ne mogu da se bavim glupostima.

• Ovo je četvrta Arena u sklopu ove turneje i samim tim si ostvario lični rekord po broju koncerata. Živimo u vremenima brojki, kada se više govori o tome ko je koliko koncerata održao, koliko publike imao, nego o samom kvalitetu koncerata. Šta tebi govore brojke koje si ostvario?

- Ne, nisam opterećen brojkama nego upravo je poenta to pitanje koliko mi znači kad ti toliko ljudi dođe na koncert i opet dođe za 7 dana i opet dođe za 15 dana i opet dođe za 10 dana, kako da ti ne znači?! Bio bih toliko lažno skroman kad bih rekao da sam tu nešto prema tome indiferentan. Ne, to je ogroman, da kažemo, uspeh koji osećam i verovatno sam ga zaslužio, otkud znam, ili me je Bog nagradio, ali da imam takvu publiku i da ljudi toliko vole to što ja radim. Kada vidiš da oni dolaze iz nedelje u nedelju opet na koncert, a da to nije mala sala već ogromna Arena, to je, mora se priznati, više nego prijatan osećaj. To je nekako kao ono, evo vidiš, nije džaba ovo sve što sam radio.

• Pitala sam te iz razloga što nalazimo se u eri, odnosno u godini kada se izvođači takmiče po broju koncerata, po tome čija će hala biti punija. Jesi li ti osetio to takmičenje?

- Dobro pitanje, pošto moram da kažem, ali neću imena otkriti, postoje stvarno neke kolege koje zarad, verovatno, ne znam, pokušaja da se predstave kao više uspešni na ovaj ili onaj način, potenciraju broj koncerata, ali u međuvremenu rade jednu stvar koja nije lepa za posao - dele mnogo karata. To je nešto što recimo, a ovi koji dele znaju da na njih mislim, tako da samo bih rekao da to nije dobro. To je kao, na primer, da kupujete vjuove na Jutjubu ili kupujete foloverse na Instagramu. Ok, ako ćeš sebe da lažeš pa to nije nikakav problem ali kapiram da neko može na mnogo pametniji način da investira u sebe nego da se takmiči sa brojem ljudi. Ne znam šta dobijaju time. Ali svi mi na estradi znamo koje su to kolege i šta se tu dešava.

- Meni je žao, recimo, što tako troše novac. Jer nije lako plaćati sale, troškove, ljudi ne znaju koliko koštaju koncerti. U već malo većoj sali koncerti koštaju ozbiljno. I obično veliki, veliki koncerti nisu profitabilni, to ljudi takođe ne znaju. Troškovi su u današnje vreme došli na tako neke, da kažem, iracionalne nivoe. To je sve toliko poskupelo, da to nije normalno, kompletna logistika. Svaki put pre koncerta imamo dan pre košarkašku utakmicu. I postavka počinje 15 dana ranije. U plafon putuje sve što može da se pošalje, mislim na deo konstrukcija, rasvete, tamo dolaze dizalice, kranovi, tu radi 150 ljudi po 3 dana. Oni to pokače, to se digne. E onda posle utakmice kreću tri ekipe, jedna da sklanja parket, druga da postavlja binu, treća diže konstrukcije, četvrta da spušta zvuk. To je toliki posao E sad, neko bi to sve slikao, time lapse-ovao kako bi ti rekao, pokazivao non stop ali možda i nije loša ideja sledeći put ću to i da uradim da ljudi vide zaista koliki je to posao i šta je to znači.

• Pojavili su se i novi neki izvođači koji nisu poznati po svojim hitovima, nego po kaver pesmama. Konkretno mislim na Jakova Jožinovića koji je zakazao šest Sava Centara. Šta misliš o tome što na tim koncertima peva tuđe pesme i, biću konkretna, da li bi voleo da vidiš da peva tvoje pesme na njegovim koncertima i da li bi mu to zabranio?

- Niti sam zabranio, niti bih mu zabranio. Ali bih mu nešto drugo savetovao. Da radi na svojim pesmama, odnosno da snima svoje originalne pesme. Jer biti kaver izvođač ne garantuje dugu karijeru, sto posto. Znači, sigurno je bolji put. Okej, on se tako ispromovisao i šta znam. Ništa ja tu ne vidim loše. Znači, to je samo jedan put. Ali to nije ono što kažu origin. To nisi ti. Ti pevaš tuđe pesme. Znači, kako ti kažem, to što Mamma Mia igra u pozorištu na Terazijama ne znači da je tamo ABBA, razumeš? Ne znam kako da ti objasnim. To što nečiji glas liči na nekoga ne znači da je on taj. To što neko iskopira nečiju pesmu, ne znači da je on taj. Znači, samo bih savetovao, moj onako dobronameran savet, jer Jakov je jako mlad, da što više snima svojih pesama, odnosno da mu što više rade pesme za njega i da te pesme budu popularne i da jednostavno se distancira od kavera. Šta znam, ima još kaver izvođača, ali otkud znam. Neko u stvari možda to voli i oseća te pesme i ne želi da ima neke druge. Možda je i to. Ukoliko je to, to je onda isto vrlo iskreno. Ali šta znam, mislim, moj dobronameran savet je da snima svoje. Da stvara nešto što ljudi kad čuju kažu aha, evo ga, to je on. A ne ko ovo peva, ne znam, Vladovu, Željkovu, Draganovu pesmu, ne znam još.

• Sa posebnom emocijom na koncertima izvodiš pesme Olivera Dragojevića.

- Vrlo retko se dešava, ali se dešava. Ja uglavnom potpuno autorski pevam svoje. Da se ne bi lagali, Oliver je bio veliko ime u bivšoj Jugoslaviji. Tokom mog odrastanja on je jednostavno kako ti kažem, kao i Oliver Mandić obeležavao put na domaćoj sceni, a da nisu bili onako broj jedan po svaku cenu. Nisu trčali za hitovima po svaku cenu već su imali neku svoju interpretaciju. Konkretno, Oliver Dragojević je bio možda najizuzetniji interpretator. On nije bio autor, ni kompozitor, ali je bio toliko autentičan, snažan interpretator, da je jednostavno bio potpuno jedinstven u svemu u tome. I onda, mi koji smo odrastali na tome, jednostavno smo morali to ili da zavolimo ili da ne zavolimo. A u međuvremenu Oliver i ja smo postali prijatelji. Fenomenalni prijatelji, čak smo i držali koncerte zajedno i čuli se telefonom, bukvalno sve do pred njegovu smrt.

• Stiče se utisak da si prilično hladan čovek kog ne može ništa da dirne. Onda, sa druge strane, vidimo emociju u tvojim pesmama i publika ostaje zbunjena kako je to moguće. Sledi logično pitanje: ko je Vlada Georgieva tako povredio da tako emotivne stihove piše?

- Ja sam možda ovakav ili onakav, ali u svakom slučaju se branim. I kad iskaljujem srce ja se branim. I kad odgovaram emociju, ja se branim. I kad iskaljuјem srce, јa se branim. I kad odagnavam emociju, јa se branim. Znači, konstantno se branim. Neko ko stvara, taj se stalno brani. A oko njega ljudi koji ne stvaraјu stalno napadaјu i ometaјu. I toga nisu uopšte svesni. Koliko, zapravo, nas ljudi koji ne stvaraјu ometaјu. I, јednostavno, moramo se braniti. A emotivno se branim i na jedan i na drugi način. Kad me obuzme melaholija, možda i tuga, branim se razborito, kako bi rekli, otkud znaju. A kad sam „jupi“, vau, vi, vau, branim se možda nekom tugom, šta znam. Čovek stalno traži svoj balans. Nije dobro da si stalno u istom raspoloženju. Svaki dan ne može biti isti. To svaki normalan čovek zna. Ni to nije dobro, jer onda postaneš, kako ti kažem, rob svakodnevice. Onda se pretvaraš u jednog robota, neemotivnog, neempatičnog stvora. A to је poslednje što želim.

• Na društvenim mrežama sloviš za osobu britkog jezika.

- Dobro, sad, društvene mreže su nešto drugo. Postoje i ventili, da ti kažem.

• Je l' se tamo braniš ili nas braniš?

- Nas branim, ljude branim. Konkretno znam na šta ciljaš - na Tviter. Tviter je zatrpan botovima. Tviter je svojevremeno bio jedno divno mesto, gde su se ljudi zaјebavali. Nisu se zezali, nego zaјebavali. Zezati i zaјebavati je velika razlika. Bio je strašno duhovit sam po sebi. Imao je svoj obris i duh, baš zbog ljudi koji su tamo bili super i kul i potpuno su to kapirali kako treba. Kako je rastao broj korisnika, jednostavno, pojava mase dovodi do nestanka fokusa. Kako je počelo da se debatuje i raspravlja o ozbiljnim stvarima, kako su videli da svaka svetska zvezda može reći bilo kome bilo šta, tu više nema ograničenja. Tako smo svi prihvatili taj trend. Bilo je super dok se nisu nakotili botovi. Kad kažem botovi, mislim na sve moguće botove: svih mogućih struja, frakcija, organizacija, ideologija. Sad je to, u ovom trenutku, vrlo toksično mesto. Dok pijem vrhunski espreso i kad me onako „žacne“ odreagujem, mada nemam više toliko vremena za Tviter jer sam shvatio da postoje farme botova.

- Konkretno, tamo su politički botovi koji su protiv naše zemlje. Pišu i ćirilicom ali uopšte nisu odavde. Pokušavaju da zastupe bilo koju stranu, bilo koju vrednost. Na primer, u Srbiji, u Crnoj Gori – otkud znam. Imaš neke pete tamo botove nekih organizacija, koji su ranije imali ogromne pare, srećom, sada su im pare ponestale, i tako dalje. Ono što je interesantno: mogao si da kažeš nešto ozbiljno na Tviteru, i da ti se momentalno smejale stotine naloga. Naravno, to su svi nalozi koji prate jedan drugoga, vrlo slični, „praslikani“ – klasični botovi. Na primer, kad sam pričao o Epštajnu, kompletna plejada bot naloga se smejala. Kao da sam lud. A danas, kada ona pi*ka Bil Klinton sedi pred sudijom i cvili, i treba da prizna šta je radio sa Epštajnom po ostrvu, gde su sada te pi*ke koje su me prozivale? Danas su ugašeni. Tek će biti ugašeni. Mel Gipsona su pokušali da strpaju u ludnicu kad je govorio šta se radi u Holivudu i o pedofiliji. Ljudi koji su hteli da prave dokumentarni film o pedofiliji i iskorišćavanju devojaka su ugašeni i sklonjeni. Kad god sam to pomenuo, bio sam „lud na Tviteru“ – teoretičar zavere. Danas ledate Bil Klintona kako cvili.

• Morao si da se braniš i o stavovima koje si iznosio o kovidu i vakcinama.

- I sve se na kraju pokaže. Šta ćemo sad kada budu izašli fajlovi, a već su uveliko izašli. Kad babuskaru, Fon Der Lajen, neko strpa za prevaru – šta ćemo? Kad izađe brojka ljudi koji su primili vakcine i umrli od trombova – šta ćemo? Hoćemo se i tad smejati? Ljudi ne pale mozak. Ljudi samo slušaju. Postoje ljudi koji su primili vakcinu, sad im je jasno i kaju se. A postoje oni koji bi i dalje primili vakcinu, ako bi sutra bio karantin, jer su primili vakcinu. Hvale se jer su imali kovid pet puta nakon toga. Ja verujem medicini ali ovo nije medicina. Ovo su neke druge stvari. Ovo je biznis. Ni nije čak ni biznis, ovo su projekti, vrlo ozbiljne stvari. Svaka vakcina koja se danas propagira, nije ona koju smo mi primali kad smo bili mali. Torlak više nije naš. Ljudi žive od kada je sveta i veka bez ikakvih… To su postale priče za malu decu.

• Ta situacija sa kovidom, čini se, da je dodatno učvrtila tvoje prijateljstvo sa Novakom Đokovićem. Stao si svim srcem uz njega?

- Apsolutno. Novak je kad već pitaš, po meni jedna veličina. Njegov sport komentarisati, njegovu sportsku karijeru, to je gubljenje vremena. Pričati ko je Novak Đoković, to je, mislim, jasno svima. Najmanje je jasno ljudima u Srbiji ko je zapravo Novak Đoković. Ali, Novak i njegovo razmišljanje i etika ljudska je, ono, jednostavno neverovatno. Mi potpuno isto razmišljamo i za iste se stavove zalažemo. Znači toliko je bitna etika ta koju je on pokazao i doslednost i dignitet i biti spreman da te ćorkiraju oni pacovi bre, tamo australijski, iseljeni lopovi koji su pobili aboridžane bre, ona stoka bre, viktorijanska. Žalosno je, žalosno je. On je čak i to podenio stoički. A stoicizam je možda nešto najteže sprovodivo. To je možda i najgospodskije. Ja sam spreman da podnesem bilo kakvu žrtvu, ali da ostane po mom.

• U tim momentima Novak je bio osoba "non grata" u svetu ali si ti bio na prvoj liniji fronta odbrane. Tada nije bilo popularno braniti Novaka.

- Zato sam napu*io sve te koji su to osporavali na Tviteru i neka im je na obraz, sram ih bre bilo, sram da ih bude, eto ja da im kažem. Naročito te vakserčine tada koji su govorili, "eto, seljačina što se nije vakciniso sad bi igrao", ma nemoj! Igrao je, evo sad je došao u finale. Pokazao je, objasnio je i za to nema objašnjenja.

• Licemerje je dokazano ali posledica nije bilo. Zašto misliš da je to tako.

- Zato što kad se istina utvrdi, ona nije interesantna. Znaš, istina mora da bude, recimo, gorka, bolna, tragična, crna, da bi to privuklo velike mase. Ali to je sve zato što se takav narativ sprovodi već preko 100 godina. Tako nije bilo prije 200 godina ljudi su se radovali lepim stvarima, danas ljudi nekako samo pričaju o ružnim vestima i samo traže da nekoga kinje, grde, nagrdem omalovaže, jedva čekaju da se neko spotakne. Uvuklo se strašno zlo.

• Sve je iznenadila pojava Nataše Bekvalac na tvom koncetu. Kasko je došlo do toga?

- Pa mislim da je baš bilo lepo i spontano. Možda smo žanrovski udaljeni što se tiče muzike, ali mislim da je publici bilo onako jako zanimljivo. Zanimljivo i da to niko nije očekivao. Nata je ispala baš car, onako, došla je, iako je te večere imala angažman, ona je uspela da dođe, da gostuje i da trči na svoju svirku. Mislim da se njoj dopalo, siguran sam.

• Koliko dugo niste pričali?

- Ko kaže? Ko kaže?! Oduvek pričamo.

• Koliko dugo se niste sretali? Možda je bolje pitanje.

- Ma, ko kaže? Sretnem Natašu vrlo često. Ko to kaže? To nije iznenađujuće.

• Kako je reagovala kad je dobila poziv? Jel' se iznenadila?

- Jeste ali pitajte nju o tome, stvarno. Bilo je super i super je što je došla. Odlično je bilo.

• Da li si ispratio reakciju publike na mrežama? Mreže su "izgorele". To niko nije očekivao, jesi li zadovoljan?

- Pa jesam, naravno ja sam hteo da zabavim i iznenadim publiku.

• Pomenuli smo Rođu Raičeviča i vašu saradnju. Optužen si da si nakon njegove smrti ukrao svesku sa njegovim pesmama.

- Dobro, ajde da jednom stavimo tačku više na tu priču. Prvo, nikad nije postojala nikakva sveska. Drugo, to je izmislio tabloid svojevremeno, kada smo se mi jako svađali. Rođa nije pisao pesme i to znaju svi. Rođi je karijeru napravio Braja, pisao mu je čitav prvi album, zatim je Rođa eksperimentisao sa drugim autorima, a Rođa nikada nije imao nikakvu svesku. Znači, nikada. Čak je priznao novinar koji je pustio tu priču... On nije čak ni rekao da sam to ja. Rekao je na sudu da je to njegov bliski prijatelj komšija. A on i Knez su bili prve komšije. To tek nema veze sa životom! Ali priča o svesci je toliko, kako da kažem... kad vidim da to nekoga zabavlja kažem: "Ok, žao mi te je, šta da ti radim?". Znači ono, Gospode pomozi ovom čeljadu. Nažalost, Rođa je preminuo, ja sam imao još nekoliko divnih pesama za njega. I jednostavno sam samo saznao da je preminuo i... te pesme nisam nikome ni pomislio više da dam, niti bih ja snimio, jednostavno to je ostalo u ladici. I te pesme koje sam bilo namenio njemu nisam dao nikom. Meni je dovoljno teško zbog toga i nekako osećam da ne bi ni trebalo da dam te pesme.

• Mnogo velikih autora nas je napustilo u poslednje vreme. Marina Tucaković, Ljilja Jorgovanović, kantautor Đole Balašević ali novi talenti se još nisu pojavili. Zsašto si stavio autorski rad u drugi plan i da li planiraš da nastaviš da praviš pesme?

- Trenutno mi je cilj ili da napravim svoj lični prostor iz kog više neću morati da se selim, mrdam, pomeram, gde ću moći da smestim svu opremu. I toliko sam se zaželeo. Nekada je pauza i dobra stvar. Čovek napravi nekako distancu ka onome što je radio i onda da šansu da nešto novo izađe iz tebe. Kad se radi nešto svaki dan, to je već hiperprodukcija, to je već... opet se vraćam na ono, to je svakodnevnica. Ja nisam štancer, ja kad napišem pesmu ona je izašla iz mene. Nisam uzeo, ne znam, da modelišem i da pišem neke banalne stihove. Ne. Konkretno sve što vam pišem ja ili životno osetim, ili osetim nekoga. Naravno kao pesnik, ti možda kreneš, pa da to vodi u abstrakciju. Na primer, umesto u hepiend nema ništa od toga, ili umesto u tužnu priču kažeš ali opet smo tu itd. Ali jako lepo pitanje si mi postavila. Jedva čekam da skockam sada svoj atelje koji mi je odmah blizu tu gde sam ja i svoj veliki studio u svom prostoru kako me niko više ne bi seljakao, cimao, komšije, kirije, struje, vode i ostali infostanovi. Veruješ da sam poželeo da pišem malo za druge? Pored, naravno, toga što imam gomilu pesama spremnih za sebe, baš sam poželeo da napišem malo pesama i za druge. Nekako, ima prostora u meni da kažem i nešto u nečije drugo ime. Znaš, nešto što bi i neka žena mogla jako lepo da iznese. Da, ali u svakom slučaju imam, baš onako osećam da sam pun neke inspiracije i možda nisam toliko željan produkcije i sedenja u studiju, znaš, jer to je vreme koje prolazi, a što više imam godina, sve manje želim da mi vreme uludo prolazi. Ali sam željan da pišem čak i za druge.

• Kako izgleda gospodski 8. Mart u domu Georgieva sa tri dame?

- Osmi mart može biti svaki dan, 14. februar može biti svaki dan i svaki dan može biti takođe i dobar i loš. Poenta je živeti život gospodski, bez opterećenja, bez osuda, bez loših namera i biti nekako skroman, ne gord. To je već dovoljno i onda kompletna, kako bi ti rekao, aura postaje dobra i pozitivna. To ti je kao kad dođu ti divni ljudi na koncert i svi puste onu najdivniju energiju koju ne možemo da vidimo i da je uhvatimo, jer ona nema ni boju, ni miris, ni ukus, ali u nama nešto sve puca. I u meni i u publici. I u mom bendu. Svi su u nekom oblaku. Ne možemo da ga vidimo, ali strašno ga osećam.

(Telegraf.rs)