"Egzistencija moje porodice bila je neizvesna" Branko Janković napustio Beograd i otišao na selo: Ozbiljno je!

Glumac Branko Janković već godinama uspešno balansira između glumačke karijere i života na selu, gde se, osim umetnosti, bavi i proizvodnjom mleka i mlečnih proizvoda.

Na ovogodišnjem 33. Evropskom filmskom festivalu Palić govorio je o novom filmu "Čuvar ikona Svetog Đorđa" Jelene Bajić Jočić, porodici, životu između sela i Beograda, ali i o tome zašto smatra da su kultura i umetnost "predsoblje božanstva".

Preporučujemo

- U filmu „Čuvar ikona Svetog Đorđa“ ne igram veliku, ali igram značajnu ulogu u odnosu na ono što me je zapravo inspirisalo da prihvatim ovaj projekat. Moj lik je policajac, državni službenik, koji nesvesno prima platu i sedi na svom radnom mestu, ne znajući kakve su stvarne okolnosti i kakve opasnosti prete tom nesrećnom narodu i celom tom kraju. Upravo mi je to bilo zanimljivo da kroz njega pokažemo koliko je veliki problem kada su društvo i regionalne institucije u nekoj vrsti polusvesti, odvojeni od onoga što je zaista veliki problem i prava opasnost. Moj lik, policajac Vladan, uz inspektorku deluje kao čovek koji živi u potpuno drugim okolnostima u odnosu na ono što se zaista dešava glavnom junaku i celoj toj sredini na planini - priča Branko Janković.

Na pitanje da li prvi put u karijeri igra policajca, odgovara:

- Ne mogu sada da se setim. Iskreno, ne razmišljam mnogo o tome koja je uniforma u pitanju. Mene zanima unutrašnji sadržaj tog čoveka. Na kraju krajeva, kao i u ovom slučaju, važnija mi je pozicija tog čoveka i njegov karakter nego sama profesija. Ovde je reč o čoveku koji svojim ponašanjem čini jedan nesvestan greh.

Dodao je da takvih ljudi danas ima mnogo.

- Ima ih baš mnogo. Samo ne znam da li u nekom trenutku dođe taj stepen svesti. Voleo bih da dođe. Žao mi je što se taj stepen nesvesti, greške i greha kod takvih ljudi, nažalost, često prenosi na porodicu, na decu, pa, ne daj Bože, i kroz bolesti ili druge nesreće. Onda se pitaju: ”Bože, šta sam skrivio?”, a ja se pitam gde su bili celog života i zašto nisu vodili računa o tome šta rade, kako se ponašaju i imaju li uopšte savest o svojim postupcima. Nažalost, o tome čovek često ni ne razmišlja.

Uvek volim da unesem malo komičnosti

Iako ga publika najčešće vezuje za komediju, Janković smatra da ga upravo životnost likova najviše privlači.

- Možda je to neki žar koji imam kada igram. Generalno volim živopisnost, vrcavost i taj neki damar. Zašto bi ljudi danas, kada su teme ionako sve mračnije, birali još veću tamu? Volim da unesem malo komičnosti. Zapravo, više bih rekao da je to jedna vrsta živopisnosti i pomalo klovnovskog izraza. Mislim da u brzini vremena u kojem živimo ljudi često nemaju dovoljno pažnje da nešto dožive na slojevitiji način. Ako postoji malo humora, on ih zadrži, a onda možda lakše prihvate i ono što je suštinski važno. Kao što to radi klovn.

Život između sela i glume

Pored glume, Branko godinama razvija i porodični posao na selu, gde proizvodi mleko i mlečne proizvode.

- Znate kako, mi smo mali prostor i veoma turbulentna teritorija, mislim na ceo Balkan, da bi država mogla ozbiljno da se bavi kulturom. Stalno smo na vetrometini. Kada sam shvatio koliko egzistencija može da bude neizvesna, ne samo moja nego pre svega moje porodice, okrenuo sam se jednom asketskom životu van branše. Istovremeno sam uplovio u prirodu i u jedno drugačije stvaralaštvo. Pronašao sam sadržaje koji direktno utiču na kvalitet mog života, a pritom nikome ne smetam. Nisam iz tog staleža, niti je moja porodica, pa je možda ljudima zanimljivo što sam i ovde i tamo, što sam u glumi, ali i u proizvodnji hrane.

- To sada prerasta u jednu ozbiljnu priču, ali mi, s druge strane, daje slobodu i nezavisnost da biram uloge koje zaista želim da igram.

Upitan da li je teže baviti se glumom ili proizvodnjom mleka i mlečnih proizvoda, odgovara:

- Kultura i umetnost su predsoblje božanstva. Ogledalo jednog naroda pre svega vidim u kulturi, a samim tim i u umetnosti. Zato se trudim da, koliko mogu, kao umetnik dam svoj doprinos ovom društvu. A zašto se, uz to, ne bismo i zdravo hranili?

Branko priznaje da često putuje između Beograda i rodnog kraja.

- Živim u selu Gunjaci, tamo mi je porodica. Istina, često sam u Beogradu jer su mi tamo maloprodajni objekti, pa sam stalno na relaciji selo - grad. Automobil mi je praktično kancelarija.

Na pitanje koliko je teško uskladiti dva posla i porodicu, odgovara da nije uvek jednostavno, ali da su mu prioriteti jasni.

- Porodica mi je uvek na prvom mestu. To je danas najugroženija institucija. Pogledajte broj razvoda, mortalitet, činjenicu da nas je kao naroda sve manje. Nekada mi jeste teško, nekada nije. Najviše mi bude žao kada pomislim da mi vreme prolazi donkihotovski, uzalud, i da bismo kao društvo mogli da budemo mnogo efikasniji. Onda se zapitam:”Bože, gde mi prođe dan?” Ali možda su to samo trenuci umora, pa sve izgleda teže nego što zaista jeste - smatra umetnik.

Kada bi morao da bira između glume i posla koji mu obezbeđuje egzistenciju, kaže da mu je stvaralaštvo ipak najveća vrednost.

- Opet ću ponoviti, najvažniji su sadržaj, promišljenost i kvalitet. Na prvom mestu mi je stvaralaštvo. Mogao bih čak da kažem da bih na prvo mesto stavio kulturni izraz, kulturu, etiku i estetiku, a da sve ono što radim finansijski podržava upravo to. Kada bih morao da biram, pokušao bih da spojim te dve stvari, da kultura bude uzrok, ali i posledica mog rada.

Govoreći o supruzi Nataši i deci, naglasio je da bez njihove pomoći ne bi uspeo da postigne sve što danas radi.

- Zaista mi deca dosta pomažu. Naravno, tu je i supruga, bez nje ništa ne bi bilo moguće. Ali kada govorimo o deci, moram da kažem da su veliki problem telefoni, android uređaji i ta zaluđenost ekranima koja im potpuno zaokuplja pažnju. Iskreno, ne znam šta će biti. To su generacije kakve naša civilizacija do sada nije imala. Nikada nije postojala tolika digitalizacija da bismo mogli da napravimo ozbiljno poređenje sa nekim ranijim vremenima.

Prisetivši se sopstvenog detinjstva, kaže da je odrastao u potpuno drugačijim okolnostima.

- Ja sam bio čovek koji je peške išao u školu. Prvu picu sam probao tek u prvom razredu srednje škole, a prvi put otišao na more na drugoj godini Akademije. Odrastao sam u drugačijem socijalnom miljeu. Od malih nogu smo radili na selu, brali voće, pomagali oko domaćinstva. Ja sam se igrao sa jaganjcima, pilićima i drugim domaćim životinjama. To su bili naši ljubimci i deo svakodnevice. Nije bilo dangubljenja. Zato danas zaista ne znam u kom pravcu ide ljudska ličnost pod uticajem veštačke inteligencije, ogromne količine sadržaja i te svojevrsne letargije koja se polako uvlači u svakodnevni život.

Na pitanje da li se plaši da bi ljudi jednog dana mogli da postanu roboti, odgovara da ga više brine gubitak ljudske autentičnosti nego sama tehnologija.

- Plašim se za kvalitet ljudske ličnosti, za sadržaj, za izraz, pa čak i za umetnost. Plašim se da ne izgubimo autentičnost i sposobnost da kao ljudi neposredno doživljavamo svet oko sebe. S druge strane, u poslovnom svetu veštačka inteligencija će mnogo pomoći. Ubrzaće protok informacija, obradu podataka, razvoj novih proizvoda i otvaranje novih tržišta. To potpuno podržavam. Algoritmi mogu da doprinesu efikasnosti i kvalitetu rada. Ali kada je reč o čoveku, njegovom unutrašnjem svetu i njegovom stvaralaštvu, tu zaista ne znam kuda sve ovo vodi.

Na podsećanje da su nekada filmovi poput „Terminatora“ ili Orvelova vizija budućnosti delovali kao naučna fantastika, Janković kaže:

- Da, nekada smo mislili da je to nemoguće. Govorili smo da nema šanse da nas neko prati ili da će tehnologija toliko ući u naše živote. A danas vidimo da je stvarnost u nekim segmentima čak i strašnija od onoga što smo zamišljali. Ono što čovek može da zamisli često postane ostvarivo. Nadam se samo da budućnost neće ličiti na te filmove, sa tolikim sukobima i razaranjima, već da će se borba voditi za kvalitet života i za očuvanje čoveka - smatra on.

Branko otkriva da ga uskoro očekuje novi filmski projekat.

- Imam nekoliko snimajućih dana na filmu “Čuružanka” u režiji Emira Kusturice. Snimanje počinje u avgustu i tome se trenutno posvećujem.

Kada je reč o pozorištu, kaže da trenutno nema novih angažmana.

- Igram predstavu “Osama - Kasaba u Njujorku” u Zvezdara teatru i to je jedina predstava koju igram sa punim zadovoljstvom i od srca. Iskreno, trenutno nemam ni vremena da provedem mesec ili dva u pozorištu radeći na novoj predstavi. Ovako održavam glumačku kondiciju.

(Telegraf.rs/Blic)