"Saznao sam za njega sa 12 godina" Nikola o polubratu, očevim poslednjim danima i supruzi: "Odustala je..."

Nikola Rokvić u emotivnoj ispovesti  progovorio je o poslednjim danima Marinka Rovića, bratu po ocu Dariju koji živi u Kanadi, ali i porodicu i miru koju pronalazi u manastirima.

Nikola Rokvić se uveliko priprema za koncert koji će biti 13. novembra u Sava Centru. On je rekao da već pravi spisak pesama.

Preporučujemo

-Napravili smo jednu set listu koju, onako, s vremena na vreme malo doradimo, jer jednostavno, kroz sve te probe, drugačije je nego što sam do sad radio. Imam svoj bazni bend, ali smo još uzeli dodatne muzičare, tako da će nas biti sigurno jedno 12, 13 na sceni. I jako se radujem tom celom procesu stvaranja te liste, tih proba, tih nekih blokova koje radimo. I ne samo što ću, eto, moje pesme pevati, nego će biti tu jedan i blok od Marinkovih pesama, i još nešto spremamo, tako da jedva čekam da izađem pred publiku i da, jednostavno, da uživamo.

Da li imate stresnih trenutaka kako će sve proteći? Da li vam prolazi kroz glavu?

- Evo, noćas sam sanjao svoj koncert prvi put. Znate kako, to jednostavno, daš sve od sebe što je do tebe, i spremiš se dobro, sastaviš sve to, pa kad krene, i ako dođe do tih nekih sitnih problemčića, mi smo na to navikli. Već 20 i nešto godina pevam i imam koncerte, i navikao sam i na svakakve stvari. Tako da,naravno, voleo bih da to prođe onako u najboljem mogućem tehničkom smislu.

Vi ste neko ko je gradio karijeru postepeno, stepenik po stepenik. Imali ste veliku potporu porodice, pre svega oca, koji je bio velika muzička zvezda na ovim prostorima, međutim vi se niste "šlepali" uz njega, nego ste uporedo gradili karijeru sa njim. Da li ti je to bilo otežavajući put?

- Bilo je, sa jedne strane, lakše da me ljudi prepoznaju i da me upamte kada sam se pojavio. Ali posle toga onda ide ona, jednostavno, ne mogu da kažem osuda, ali mnogo se ljudi pojavilo, ne samo u muzici, nego i, eto, i u glumi, i u sportu, i u svim drugim nekim sferama, dece poznatih koji možda nisu imali toliko kvaliteta koliko i njihovi roditelji. Pa je to onda jednostavno delovalo kao da roditelji guraju tu decu. Tako da sam i ja prošao kroz sve to, ali to mi je dalo neki inat koji se probudio u mene. Ionda sam pokazivao još više da ja znam da pevam, više sam se nekako i dokazivao, i onda mi je to sve pomoglo da izgradim svoj put.

Neko ste ko je blage naravi, međutim, svako od nas ima onih žutih minuta koji nas izbace iz takta. Kako u tim situacijama reagujete?

- Pa trudim se da se smirim i budem smiren. Ali, naravno, kao i svaki čovek, i mene nekad izbaci, možda nepravda, licemerstvo, i te neke ljudske osobine koje, ako dugo traju, a sa druge strane ulaze u tvoj nek životni prostor i imaju na neki način atak na tebe, onda ja znam: ajde, trpi, trpi još. I onda kad dođe do neke ivice, znam i da planem i eksplodiram. Ali ranije sam to sve držao u sebi i trpeo, ali sam shvatio da ipak je možda bolje nekad i izbaciti sve to iz sebe, pa ako treba, posle i čovek i da se izvini, je okej. Bolje nego da drži čovek u sebi i da stvara sebi neke frustracije i, ovaj, neke još, ne daj Bože, teže stvari.

Koliko Vas je vera bodrila i koliko vam je ona pomogla u teškim momentima? A imali ste teške momente, posebno posle smrti oca, jer svaki gubitak najbližeg ostavlja ožiljak na duši.

- Pa kako ne. Apsolutno mi je vera najveći, oslonac, jer čovek bez vere, jednostavno jako je teško da shvati neke stvari i da živi uopšte. Tako da, jeste, bilo je teških trenutaka, ali kroz veru i kroz tu spoznaju, ti shvatiš da je to tako moralo da bude i da možda neke stvari koje bih nekako prihvatio kao jako teške, ti u veri i u toj ljubavi i u tim teškim trenucima dobiješ uvid da i to možda baš i nije tako dramatično i da nije tako loše, već da uvek ima ta vera i nada koja daje jednu ljubav, mir i uopšte nadu za budućnost.

Koliko baš onda u tim najtežim trenucima se pokaže koliko je čovek hrabar i jak i koliko može da podnese?

- Pa da, čovek, mislim da je svakome da onoliko koliko može da izdrži. I imao sam razne oscilacije, generalno u životu, kao i svaki čovek. Jednostavno, padneš, ali bitno je da što pre ustaneš. Ali kada si jak u veri, kada si, eto, iz mog ugla, kada živim liturgijskim životom i kada nekako učestvujem u svetim tajnama, nekako mnogo lakše prebrodiš sve te neke izazove, neke krize, i naučiš da prepustiš Bogu sve ono što ti dolazi, i nekako se on da razreši. Mislim da je problem kad mi uzmemo u svoje ruke, kad mi hoćemo na silu da nešto rešimo, da samim tim, ovaj, ego pristupom, da jednostavno pravimo neke dodatne greške, i mislim da onda nekako idemo samo još dublje tom nekom stramputicom. Tako da treba nekad prepustiti stvari da se same reše.

Koliko Vam je beg iz ove realnosti, odnosno da ste izmestte i odete na sveto mesto, pomoglo da nađete mir,spokoj i da se osećate bolje?

- Pa uvek, uvek. I da čovek otputuje bilo gde, pa da ode u prirodu, šumu, na neki lep izlet ili neki lep grad, se odmah lepše oseća. A da ne pričam kada odete na neko mesto kao što je Sveta Gora, ili neki manastir gde je toliko dugo traje molitva i jedan kontinuitet u molitvi postoji, tako da ta sva ta energija i ta Božja ljubav svih tih ljudi koji su se odrekli svog ovog života ovde i posvetili su sve svoje Bogu, nekako svi ti razgovori sa tim ljudima donose jedan mir, jednu blagodat, i stvarno, uvek se tu nekako napunim tom nekom lepom energijom.

Otac vam je bio velika podrška. No, koliko vam je bilo teško da ga poslednjih meseci pred smrt gledate nemoćnog iako se Marinko do poslednjeg trenutka borio i nije hteo da se preda. Koliko ste se vi osećali nemoćno kad ne možete da mu pomognete, a želit svom snagom?

- Pa, mislim da svako ko je prošao kroz neke teške situacije, da li bolest najbližih, je prošao kroz to, jednostavno nemoć. Mi smo od starta znali da tu nema pomoći, jednostavno kakva je dijagnoza bila, ali čovek se bori, uvek nada poslednja umire, i boriš se do kraja. I stvarno smo se onako godinu, godinu dana herojski borili i nismo odustajali. Ali naravno, kad dođe taj neki trenutak gde si sve dao i shvatiš da više nema pomoći, jednostavno nekada treba znati pustiti čoveka da ode. To su ti neki trenuci koji su teški za porodicu, ali to je jednostavno život. Ali eto, za nas hrišćane je to jedna stvar koju svi čekamo i živimo za taj dan i trenutak, i ako si uspeo u svom životu, a pogotovo kroz bolest, ako sagledamo tom jednom širom slikom. Bolest može da bude nekom i blagoslov, da imaš neko vreme dato koje neke stvari možeš da uradiš, da sagledaš iz drugog ugla. Jer mi kad smo zdravi, kad smo puni snage, mi smo silni, i onda ne vidimo neke stvari, činimo neke stvari koje možda i nisu toliko na spasenje naše duše. A u bolesti ti čovek nekako ipak sagleda svoj život ceo i može nekako da namesti sve te neke stvari kako treba. Tako da, ovaj, jednostavno u tim nekim teškim trenucima, naravno po ljudskoj prirodi bude teško, ali ti onda Gospod, ako si na tom putu, da tu jednu utehu i saznanje da ipak tu nije kraj.

Verovatno je Marinko u tim trenucima, u bolesti, video koliko je voljen?

- Naravno, i to sam više puta rekao. U tim trenucima ti jednostavno nekako stalno treba da nam bude tu. Nije ti bitno koliko, da li imaš jednu kuću, dve kuće, jedan stan, ovakva kola. Mislim, svi mi kroz život se borimo da pridobijemo što više i da zaradimo i da lepo živimo. Ali u tim trenucima ti ostaje samo ono dobro što si činio i ono loše što si činio, i naravno porodica koja je uz tebe.Tako da su to, ipak najbitnije stvari.

Imate divnu porodicu, primarnu i svaki slobodan trenutak provodite zajedno. Koliko je danas teško, kao jednom mladom roditelju, da na pravi način izvedete decu na dobar put?

- Izazovno je, veoma izazovno. Vremena su, nekako se to sve menja, nije isto kao što su nas roditelji vaspitavali. Naravno, jesu tu neke bazne stvari, ali, mnogo ima više izazova sad i uopšte i na tim mrežama i tim svim stvarima. Opet, i deca se menjaju i menjaju se i nekako ulaze iz perioda u period, pa sad jedna stvar koju si radio do juče, sad više ne funkcioniše najbolje, danas. Ali trudimo se, jednostavno mislim da je bitno da se bdi nad decom, da se posmatraju i da se ne propusti neki trenutak. Naravno, bude, ovaj, bude težih momenata gde jednostavno daješ sve, ali jednostavno neke stvari se ne primaju kod deteta, pa onda moraš da odeš sa neke druge strane, pa budeš i psiholog i da razmišljaš malo i unapred. Ali dobro, to je jedna borba u roditeljstvu koja je, mislim da je nekako i neprestana. Posle, i naravno, kad deca izađu na svoj put, opet roditelj, brine i nekako i dalje pazi tu decu.

Vaš deca su verovatno svesna da su deca poznatih roditelja. Kako gledaju na te stvari? Kako reaguju kada vam druga deca prilaze?

- Da, pa tek su skoro onako oni to osvestili, pa pitaju: "Jao, tata, pa kako ti je sad, jel imaš, a, imaš fanove, pa jel se, a tebe svi znaju na ulici, kako je to? " I tako, ovaj, interesuju se, raspituju se. I, ovaj, vidim sad Leona, ona je četvrti razred, pa vidim da joj je već sad, eto, drago, kao što je tata pevač, pošto i ona voli jako muziku. Tako da, eto, zabavno im je sve to i, ovaj, osluškuju sad ili samo posmatraju.

Da li je žena stub porodice?

- Jeste, žena je stub porodice i nekako, naravno, ipak majka je majka i prvenstveno zato što je i kad dođe dete na svet, u tim nekim prvim, prvom periodu je majka najbitnija, ali to ne znači da i otac ne treba da bude konstantno prisutan u životu dece. Ovaj, tako da sam ja veoma zahvalan Bogu što imam Bojanu koja je nekako iz svojih nekih snova i svog života i želje za i Holivudom i tim, pre toga i naravno manekenstvom i svim tim stvarima, uspela sebe da izmesti i vrati u jednu primarnu ulogu, a to je majčinstvo i roditeljstvo.

Da li Vam nekad prigovori, kaže: "Zbog tebe sam odustala od Holivuda"?

- To smo prebrodili, te neke, sitne stvari, ali kad vidite, hvala Bogu da imamo zdravu decu i njih troje, onda ti je sve ostalo i ne mora, ipak je to najbitnije.

Nijedan brak nije savršen, ali da li postoji neki univerzalni recept za njega?

- Nema recepta, jednostavno, ili jesi ili nisi. E sad, naravno, ima ta prvo, ajde, zaljubljenost, pa onda prođe ta zaljubljenost, pa onda ljudi, e, onda odmah naiđu na prvoj prepreci i onda se ljudi razilaze. Mislim, mnogo tu treba da se i istrpi i da se ima, ovaj, kompromisa i za ljubav se treba boriti. Do ljubavi se dolazi. Ljubav nije jedna stvar koja je, u stvari, ljudi misle zaljubljenost, pa sad više nema ljubavi. Ne, ljubav, kad se dođe do ljubavi, onda ljubav nikad ne prestaje. Tako da, ja sam nekako spoznao možda da u mnogim stvarima treba živeti za tu drugu osobu, ne za sebe, nego već nekako živeti da usrećiš tog nekog drugog, naravno, sad ne u nekom negativnom smislu, ali ako su dvoje ljudi našli, ako su nekih normalnih razmišljanja, mislim da je poenta da žive jedno za drugo. I kad je onda ta simbioza se napravi, onda se ide napred. I veliki problem je mnogo parova, ja znam muško-ženskih odnosa, ljudi se bore jedno protiv drugog. Žive zajedno, bore se konstantno.

Dario je naša velika ljubav i naš brat koga volimo beskrajno

Pričali smo o Vašoj primarnoj porodici, ali veliku podršku dobijate i od braće. Jedan je u Beogradu, drugi je van Srbije. Koliko vam je Dario koliko živi van Srbije i kojeg ređe gledate, budu susreti sa njim emotivniji?

- Dario je naša velika ljubav i naš brat koga volimo beskrajno. On je tako jedan divan i dobar čovek i onako izgleda onako krupan. Kada smo bili skorije u Kanadi, pa moji muzičari, kad su ga videli- uplašiš se koliki je onako deluje krupno, a onda kad ga upoznaš i s prvom reči, on je toliko blag i dobar čovek i stvarno smo radosni i zahvalni što imamo takvog brata i što je naša krv i što smo, eto, uz pomoć roditelja uspeli da sve te neke klišee koje bi nas možda vodili u nekom drugom smeru odstranili i mnogo se volimo. Bili smo tamo i upoznali smo i Darijevu majku i ona je jako divna žena koja je, eto, uspela da svojim snagama tako lepo vaspita sina. Meni kažu on ti je polubrat, ne, mi smo braća.

I kada govorimo o tim klišeima, vaša mama Slavica ih je razbila i pokazala veliko srce i nekako ste se vrlo lepo svi spojili i lepo funkcionišete od početka.

- Da, da, pa jeste, tu sam zahvalan mojoj majci koja je stvarno odigrala veliku ulogu i koja je prihvatila sve to i jednostavno dete je dete, ne možeš ti sad tu, to su opet, ako stavljamo neke stvari pod tepih ili ako neke stvari ne složimo prioritete u životu. Prioritet je to dete koje jeste tvoje dete i šta sad, ovaj, i onda kroz razgovore i s nama, pošto, eto, mi smo saznali, ne znam koliko sam godina imao, možda 12, 13 godina za Darija, on je znao ceo život za nas. I prvi pu kad smo se upoznali, kad je on došao, tad je krenulo naše prvenstveno kao drugarstvo, a onda smo se toliko zavoleli da je to sada neraskidiva ljubav.

Mnogi vašoj mami zavide na toj energiji, izgledu, reklo bi se da ste povukli dobar izgled na nju?

- Pa jeste, jeste, kako ne, ovaj, Slavica je uvek nekako i kroz odrastanje nas učila, pošto, ajde, Marinko je bio na putu i dosta je bio odsutan od kuće, ona je bila s nama, ona je ta bila koja nas je mnogo učila i životu i tim nekim stvarima, da u svemu pokušamo da nađemo, nešto lepo. I kad je teško da se malo strpimo da će opet se pojaviti neka lepa stvar. Tako da sam njoj zahvalan za te uvide i zahvalan sam joj što mi je uvek davala podršku da maštam, da sanjam neke velike snove i ona mi je onako, naravno, pored Marinka koji me je usmeravao što se tiče muzike i svega i naravno i života, ali ona je ta bila koja nas je inspirisala da budemo tu gde jesmo.

(Telegraf.rs/Blic)