"Ja sam nedonošče" Nadežda o teškom odrastanju i dvostrukom životu: "Noću štikle, u pola 6 ujutru štikle..."

Pevačica Nadežda Biljić večeras se gostujući u emisji "na terapiji sa Slavicom Đukić-Dejanović" prisetila svojih najranijih dana, dolaska na svet, ali i muzičkih početaka i ulaska u "Zvezde Granda".

Nadežda Biljić je rođena u Beogradu, odrastala je u Valjevu u porodici zdravstvenih radnika, a kako je otkrila na samom početku emisije "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović", njeno rođenje bilo je prevremeno.

Preporučujemo

- Pa ja eto recimo znam o tome da sam ja nedonošče. Ja sam rođena 21. decembra '90. a trebalo je da se rodim 21. januara '91. Zanimljiva stvar je da je vrlo slična priča i porođaj i trudnoća moje majke sa mnom kao i moja sa mojim sinom. Roditelji su me želeli, po priči moje majke ona je ostala u drugom stanju, ona se zabavljala sa mojim ocem dve godine i ostala je u drugom stanju i zvala je mog oca da se nađu pošto tada nije bilo mobilnih telefona, postajale su govornice i mnogo je to nekako bilo drugačije nego sad, našli su se, ona je rekla pošto mog oca zovu Lale, kaže: "Slušaj Lale, ja sam trudna ti ako hoće da prihvatiš, prihvati ako nećeš, ne moraš ja rađam dete". On je rekao: "Ne dolazi u obzir ja ću tebe da ženim to nema šta. Mi smo sada porodica". On je bio jako srećan i eto - ispričala je pevačica.

Pevačica je otkrila i da je po rođenju usledila lavovska borba za život u bolnici.

- Isto sam rođena carskim rezom u 36. nedelji. Bila sam tri meseca u inkubatoru, imala sam drugostepeno krvarenje u glavi i fiziološku žuticu. Baš sam onako bila osetljiva beba - otkrila je Nadežda.

Iako je potekla iz muzikalne porodice, njen talenat primećen je kada je imala samo šest godina, na rođendanu mlađeg brata.

- Bio je prvi rođendan mog rođenog brata. Znači to je bila '96. godina. I sad kod mene u familiji sa očeve strane zajedno sa mojim ocem mi svi pevamo neverovatno, međutim niko nije ušao toliko u ovaj posao kao ja. Ja sam jedina da kažem profesionalac. Tetka i moja baka, one su pevale starogradsku muziku. (...) Sećam se moja tetka Vesna je ušla sa mnom u malu sobu, dečiju sobu, da se igramo i onako ona pevuši, počnem ja da pevušim s njom. To mi je ostalo urezano u sećanju i ona je izašla onako kao furija stala pred mojima: "Pa tvoje dete peva", "Šta kaže peva?", "Otkud ja znam, dođi da je čuješ". I tako su oni svi čuli da ja imam talenat - prisetila se pevačica.

Međutim, odrastanje tokom devedesetih nosilo je finansijske teškoće, pa instrumente koje je priželjkivala porodica nije mogla da joj priušti.

- Bilo je to, ja sam dete '90. i bilo je jako teško finansijski u smislu imali smo mi da pojedemo i da popijemo, normalno smo živeli, ali moji roditelji nisu imali novca da mi kupe klavir koji sam ja htela da sviram. Nisu imali novca da mi kupe gitaru koju sam ja htela da sviram, ali je bila violina jer je moj stric spokojni svirao violinu i moj otac je rekao: "Ti moraš da sviraš violinu jer ja za druge instrumente nemam" - priča Nadežda, a potom priznaje da violinu nikada nije zavolela:

- Međutim, mene violina nije interesovala. Jednostavno nisam se pronašla u tom instrumentu. Ja sam oduvek želela da budem žena koja svira klavir. Želela sam kad porastem da budem pevačica koja svira klavir, da budem obrazovana, da budem onako, kako bih vam rekla kao moja baka Peli.

Pored toga, tokom ranog školovanja nailazila je na nerazumevanje, a nastavnica muzičkog joj je rušila snove.

- Sećam se kad sam bila mala, nastavnica muzičkog, ja sam kod nje imala keca i ona je meni rekla da ja ne znam da pevam i da ja nikad neću biti zvezda. Ja sam rekla dobro. Dok na primer direktorka tadašnje muzičke škole i profesorka sofeđa one su se žene krstile, kao žena nije normalna, ali uvek ima nekog negde, uvek postoji neko ko će, narodno rečeno, da vam lomi noge iz nekog razloga. To je tako - iskrena je Nadežda.

Pevačica je potom otvoreno progovorila o tome kako su vršnjaci u školi gledali na nju i zbog čega se teško uklapala u društvo.

- Uvek sam imala problem da se uklopim u društvo od malih nogu do dana današnjeg. Ne znam zašto, al' uvek sam imala problem da se uklopim i uvek sam na neki način bila izložena ruglu podsmevanja. Imala sam veliki problem sama sa sobom, veliku nesigurnost i kompleks bespotreban. Pokušavajući da se uklopim u sredinu ja sam nesvesno bila ono što nisam i onda sam gubeći sebe od sebe napravila ono što je podložno za podsmevanje jer se vidi da ja to nisam - istakla je pevačica.

Sa samo 15 godina, preko očevog kolege, ušla je u bend i počela profesionalno da radi, dok je sa druge strane išla u srednju školu i vodila zapravo dva potpuno paralelna i različita života.

- Ja sam upisala Poljoprivrednu školu. Dete iz centra grada i u poljoprivrednu, to je tek posebna priča... Dešavalo mi se na primer, ja sam završila taj smer, ogledno odeljenje, to je smer gde imate više prakse nego teorije i ja sam išla na praksu da čistim štalu i u svinjac i na poljanu, svuda. I zanimljiva stvar, na primer ja do jedan ujutru radim, šminka, frizura, mikrofon, štikle u 5.15 sam ja istuširana, skinuta šminka u trenerci, patikama, peške kilometar imam od kuće do škole, jer moja kuća je u centru grada, a Poljoprivredna škola je skroz van grada. Sad iz tog glamura ja dolazim, u pola šest ujutru sam u poljoprivrednoj školi i čistim za kravama - ispričala je pevačica kroz osmeh.

Nakon noćnih svirki vikendom, časovi ponedeljkom ujutru bili su joj preteški, pa je neretko spavala u klupi.

- Nije meni to bio problem. Ja sam radila samo vikendom. Meni to u suštini nije predstavljalo problem. Meni je to bilo jako uzbudljivo i simpatično. Jako je lepo. Jeste da je nekad bilo naporno, imala sam ja situacije da dođem na prvi čas pa se zabijem u zadnju klupu pa spavam, pa profesori... Ali šta je zanimljivo kod profesora tad u tom periodu da se vratimo na to, nikada me nijedan profesor nije uhvatio nespremnu. Ja nisam bila osoba koja uči, sve sam pamtila na času - otkrila je Nadežda.

Presudan trenutak u njenoj ranoj karijeri bila je audicija za "Zvezde Granda", na koju se uputila sa ocem.

- Gledajući ko se sve prijavljivao razmišljam pa čekaj bre ja pevam 90 posto bolje od ovih ljudi, hajde da probam. Međutim nije bila audicija u Valjevu nego je bila audicija u Šapcu... (...) Ja nemam tremu u momentu dok nisam ušla u salu gde je audicija e onda počinje nervoza, razmišljam, rekoh ja ću da idem kući, kaže ćale: "Nemoj, došli smo...", ja gotova. Ja sam već dobila anksiozni napad, dlanovi sa znoje, ne mogu da dišem. Sećam se pre mene je Darko Lazić pevao, mi smo bili na istoj audiciji. Tada sam pevala mislim da je bila Ostrvo tuge i Zlatnik. Oduševio se Popović ali mi ništa nije rekao da li sam prošla ili nisam. Sedam ili deset dana posle toga je bila audicija u Valjevu, ja sam ponovo došla i počela da pevam Zlatnik i Popović mi je rekao: "Stani, hoću da te čujem da pevaš Ostrvo tuge" i ja sam znala da sam prošla - prisetila se pevačica.

Prvi izlazak pred milionski auditorijum doneo joj je veliki šok, pre svega zbog stajlinga i drastične promene frizure.

- Sećam se prvi put sam se pojavila na sceni, dobila sam neke stiliste, budi bog s nama šta su oni od mene uradili. Oni su moju kosu dugu ošišali, meni vrat kao žirafa, izgledam kao da me poplava izbacila, šminka, frizura neka... Katastrofa kakav mi je stajling bio, ali ja sam izašla, umrla od treme, tresla sam se, ali sam to tako dobro otpevala - ispričala je Nadežda, a potom iskreno priznala kako je na nju uticao iznenadni susret sa velikom slavom:

- Dolazim u subotu, puštaju krug vi ne shvatate koja je to euforija bila oko mene. Prvi put sam tada u životu osetila šta znači kada ste poznati i popularni. E to je mene malo pojelo iskreno da vam kažem tada sam mislila da sam jako bitna. (...) Trebalo je godina da ja shvatim da meni niko nije prijatelj. Ja sam išla srcem, išla sam iskreno i okolina je to naravno iskorišćavala. Mene je moj otac naučio da ja idem iskreno iz srca da ja dajem sebe 100 posto dok nisam shvatila u stvari da je to najbolji temelj vaspitanja ali najgori za današnje vreme, nažalost - zaključila je Nadežda Biljić.

(Telegraf.rs/Blic)