Ovako je govorio slavni reditelj Jagoš Marković: "Najviše mrzim nacionalizam. Ja sam Jugosloven"

Foto: Antonio Ahel/ATAImages

Reditelj Jagoš Marković preminuo je danas u 58. godini.

"Jagoš u pozorištu nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je i ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa", piše Yugopapir.

Preporučujemo

"On je sve to možda samo zato da bi nam pokazao da je svet bez ljubavi jedno isušeno, slano i jalovo morsko dno…“, govorio je o Jagošu Markoviću akademik, pesnik i romansijer Ljubomir Simović 2004, kada mu je uručivao Nagradu „Mića Popović“.

A sam Marković je govorio o mnogim "pojavama" u društvu. Najviše je mrzeo nacionalizam.

"Ono što najviše mrzim, to je nacionalizam. Ja sam Jugosloven. I kad je čovek poslednja budala, kad nema ništa, ima oca, majku i naciju. To ne može da ti bude oduzeto, ne možeš da promeniš. I onda ovi koji su prazni, uhvate se za naciju, pa je glorifikuju da veličaju sebe. A šta meni može da pomogne što je i Njegoš bio Crnogorac?! Kao da sam bolji zbog toga!".

Smatrao je da se uspeh ne može planirati.

"Moje je samo da sebi obezbedim kontinuitet rada. Način na koji ću to uraditi zavisi i od ljudi oko mene. Moram da priznam da me dosta zovu, ali to je kao u ljubavi, onamo gde tebi srce kuca, tamo malo teže ide".

Voleo je ljude.

"Ima dosta ljudi koje zaista volim. Ono što mi je u životu uz pozorište najvažnije, to je, naravno, ta ljubav. Šta drugo može da bude u tom iskustvu nego žena. Kroz taj odnos se sve prelama. Na otuđenje sam alergičan".

"Pozorište je stvarno kupleraj, srce moje (pozorištu), ali ga najviše volim na svetu. Šta sad! Voleo bih da sam malo manje temperamentan i da sa malo manje strasti primam srcu neke situacije i neke ljude. Nije neka vrlina prosipati svoje emocije. I boli me to da moja sredina iz koje sam potekao umesto da me zove u angažman, da me zgrabi, i ne samo mene nego sve koji su otišli a nešto vrede, ona se, sa izuzetkom Pionirskog pozorišta, na sve načine trudi da se tamo ne pojavim.

"Ja sam se promenio, tamo gde je nekad bio samo žar, sad je ušlo i malo ironije. A znaš zašto: dođe čovek, pa mi priča, negira vrednosti, bavi se pobunom, stavi farbe na sebe, obuče se kao što treba, a u stvari, kod kuće je najgori "građanin". To je takva foliraža! Živi ti svoj život, osamostali se, sam zarađuj svoj hleb. Ove koji se bune izdržavaju tate i mame. Šta je to onda?

"Svi smo mi prodavci dima i magle. Sve je igra, i vođenje ljubavi. Pozorišna čarolija je u kontaktu koji imaš sa gledaocem, važno je kako predstava odjekne u publici. Za mene je pozorište identično kao kad vodiš ljubav. Ekvivalent! Možeš ti ne znam šta da osećaš, ali čekaj da vidiš šta će druga strana da uradi, pa kako će to onda da ispadne. Ta divna plastika koju druge umetnosti nemaju, ne samo vizuelnost, ne samo verbalnost, ne samo idejnost, nego sve! Divna igra.

(Telegraf.rs)