Kako su izgledali dani u Prihvatnom logoru Zemun: Glad, bolest i otpor ispričani kroz lične priče zatvorenika

U memorijalnom centru "Staro sajmište" 15. januara 2026. godine održano je autorsko vođenje kroz izložbu "Prihvatni logor Zemun" sa autorima izložbe, dr Milanom Koljaninom i Asјom Dračom Muntean. Izložba predstavlja drugu fazu postoјanja logora na Saјmištu (1942–1944), kada јe zatočeno skoro 32.000 ljudi, od koјih јe više od 10.600 stradalo.

Kroz arhivske dokumente, fotografiјe, svedočanstva preživelih i umetnička dela izložbe, posetioci mogu do kraja januara da upoznaјu mehanizme funkcionisanja logora, svakodnevicu zatočenika, sistem nasilja i deportaciјe, kao i otpor i borbu za opstanak.

Ova izložba vodi posetioce kroz istoriјu Prihvatnog logora Zemun i lične sudbine zatočenika, stavljaјući u fokus žrtve i njihovo stradanje, ali i snagu otpora. Bitno je napomenuti da je ovo bio glavni centralni logor za ceo jugoistok Evrope, gde su uglavnom bili upućivani Jevreji, ali i Romi, muslimani, Hrvati, Albanci, običan i često nedužan srpski narod, žene, deca i razni zatvorenici, ne samo politički.

Prihvatni logor Zemun bio je jedno od mesta najvećih masovnih stradanja na teritoriji Srbije. Ovaj logor je bila usputna stanica za zatočenike koji su potom upućivani dalje u koncentracione i radne logore, ali većina bi završila svoj život ovde, pre svega zbog jako loših i teških životnih uslova.

Dosta ljudi je umiralo pre svega zbog gladi, loše higijene i bolesti, ali i batinanja na smrt. Ljudski život je imao minimalnu vrednost, a okupatori su bili agresori koji su ravnodušno ubijali ljude, a druge "više sposobne" ljude slali kao radnu snagu koja im je bila preko potrebna, što je zapravo i bila uloga prihvatnog logora Zemun - služio je kao "privremeno stajalište zatvorenika".

Osnovna ideja izložbe, kao što su autori rekli, jeste da se "povrati identitet žrtava, koji su bili samo brojke i da se vidi njihov životni put - pre dolaska u logor, ulazak u logor i dešavanja nakon toga".

Fokus izložbe je svakodnevnica života u logoru, ali i put preživelih koji su dalje bili upućivani u druge logore. Ovde su pre svega bitni ljudi, da se oni individualizuju, da se vidi njihov lik i njihova životna priča, što je uz pomoć retkih dokumentacija, svedočenja preživelih i ličnih artifekata moguće oživeti.

Autorka Asja Drača Muntean je rekla da je ova izložba vizuelno bila izazov da se dočara, pre svega portretima ljudi, da se oni upravo vide kao ljudi, a ne kao brojke, a da se usput etički ili nekako drugačije ne ošteti njihov identitet. Bitno je bilo "vizuelno čisto" predstaviti ovu izložbu, tj. žrtve i njihove priče, jer pored stručne publike, cilj je da bude pristupačno i mlađoj publici, školarcima pre svega, da vide i edukuju se šta se događalo na ovom stravičnom mestu. Kako ona kaže, najviše je bilo teško prikupiti biografije, koje nažalost postoje u malom broju i nada se da će u budućnosti sakupiti više njih, jer priče ovih ljudi treba da se čuju.

Osnovna ideja izložbe je zid sa imenama žrtava gde se stradanje individualizuje, gde se vidi običan narod... Autori izložbe kažu da im je cilj da naprave jednog dana jedinstveni spisak sa imenama žrtava, a za sad imaju oko 10.300 imena. Ukoliko je neki član vaše porodice bio tamo ili neko blizak njima, možete se javiti da prenesete njihovu priču, da ostane zabeležena, a ne izgubljena i zaboravljena, a bilo kakva dokumentacija ili lični artefakt ako postoji je jako bitan deo istorije.

Trećina ljudi je u ovom logoru izgubilo živote pre svega od gladi, mučenja i bolesti. Logorska svakodnevnica je prikazana kroz ovu izložbu: od ulaska na kapiju, gde su iscrpljeni zatvorenici nakon teškog puta često pili vodu iz bara ispred, a čim bi ušli kroz kapiju čekalo ih iživljavanje batinaša, koji su vrlo često pre toga sami bili zatvorenici i vremenom postali mučitelji.

Zatvorenici bi potom bili upućivani u Mađarski paviljon gde su obavljali registraciju, zbog koje je upravo i sačuvano kroz arhivu dosta imena logoraša. Nakon toga sledila je dezinfekcija, što je zapravo bilo mučenje izuzetno hladnom ili vrelom vodom.

Prema brojnim svedočenjima, zatvorenici su se zbog masovne gladi koja je harala tukli oko toga ko će travu da pojede, te na prostoru Starog sajmišta u jednom momentu više nije bilo ni jedne travke na zemlji...

Leto 1942. godine je definitivno bilo najgore, kada je najviše ljudi stradalo od masovne gladi. Bolnica u logoru je imala između 200 i 400 ležaja i uvek je bila puna zatvorenika koji su zbog gladi imali najviše stomačnih problema, ali i zbog loših higijenskih uslova konstantno su oboljevali.

Mađarski paviljon je takođe bio mesto najvećeg ubijanja zatvorenika. Najviše tela je sahranjeno na Zemunskom groblju (oko 6.500 žrtava) i na Bežaniji, gde je pronađena "rupa" sa ostacima (oko 3.500 žrtava). Preživeli su se slali u druge logore za rad, poput železnica i drugih mesta koja su zapravo najviše bila smrtonosna i ljudi bi potom umirali na radu.

Logoraši su bili i naučnici, žene, umetnici...

Rajko Tomović bio je jedan od zatvorenika Prihvatnog logora Zemun. Tokom Drugog svetskog rata aktivno je učestvovao u NOP-u pa je 1942. uhapšen, poslat u logor na Banjici, a zatim na Sajmište, odakle je odveden na prinudni rad u rudnik Prvi tunel u Trepči. Nakon rata bio je jedan od naučika koji su konstruisali prvi srpski digitalni kompjuter 1960. Takođe, izumitelj je prve robotske ruke u svetu, poznate kao "Beogradska šaka".

Od februara 1943. u logoru su zatočene i žene, ponekad i sa decom, koje su uhapšene tokom vojnih operacija, koje su uglavnom bile partizanke i pripadnice pokreta otpora. Žene su bile smeštene odvojeno u paviljonu "Hanza" i  uglavnom su bile zaposlene u kuhinji, vešernici ili komandi logora. One su se međusobno pomagale, pogotovo hranom iz kuhinje i takođe su organizovale školu opismenjavanja.

Nada Novaković je bila partizanka koja je 1943. godine uhapšena i prebačena u logor Zemun, u ženski paviljon "Hanza", a nakon toga je poslata u radni logor Niderdonau kraj Linca. Posle rata bavila se slikarstvom i posvetila se radu sa decom i mladima.

Olga Veličković Nikolić je bila jedna od zatvorenica (pripadnica NOP-a), a uz pomoć čijih tajnih ljubavnih pisama sa njenim verenikom Slavkom ostaju zabeleženi dragoceni podaci o životu u logoru.

Ovo su retke dragocene priče zatvorenika koje su ostale zabeležene kroz pisma, slike, lične predmete i svedočenja preživelih.

Izložba јe za posetioce otvorena do kraјa јanuara 2026. godine.

(Telegraf.rs)