Ko je bio Samson Černov? Najzagonetnija ličnost moderne istorije Srbije koji je svetu otkrio srpsku Golgotu

Samson Černov (1887 - 1929) spada u najzanimljivije, ali i najzagonetnije ličnosti moderne srpske istorije. Ruski i srpski ratni fotograf, filmski snimatelj i akademski slikar jevrejskog porekla, Černov je svojim objektivom i kistom ovekovečio najdramatičnije trenutke Srbije u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Postao je prvi istinski medijski promoter srpske borbe na Zapadu, čovek koji je nosio uniformu srpskog kapetana, a čiji život i danas zvuči kao predložak za uzbudljiv istorijski triler.

Dolazak u Srbiju i Balkanski ratovi

Preporučujemo

Sa tek sedamnaest godina Černov je kao dobrovoljac učestvovao u Rusko-japanskom ratu (1904–1905). U Srbiju stiže 1912. godine pred sam početak Prvog balkanskog rata, kao dopisnik uticajnih ruskih listova „Novoje vremja” i „Ruskoje slovo”, ali i sa ugovorom za francuski magazin „Ilustrasion” (L'Illustration).

Pored foto-aparata, Černov je koristio i originalnu kameru braće Limijer iz 1896. godine, kojom je 1913. snimio prve pokretne slike opsade i pada Jedrena, a zatim i operacije u Drugom balkanskom ratu („Jedrene posle zauzeća“ i „Bitka na Bregalnici“). U avgustu 1913. godine u beogradskom Oficirskom domu priredio je veliku izložbu sa oko 500 fotografija, a radove i ulja na platnu prikazao je i u hotelu „Astorija“ u Petrogradu 1914. godine.

Kako je na tribini ove godine na festivalu NAFIT na Zlatiboru istakao filmski istoričar prof. Božidar Zečević, Černovljeva pojava na ratištima nosila je i dozu kontraverze jer je filmove morao da razvija u inostranstvu:

„Nije sasvim izvesno da on stvarno nije bio špijun. Moguće je da je on bio čovek koji je radio za pare i radio je za sve... Ali je nama ostavio neverovatno dragocenu dokumentaciju o našoj golgoti i o našoj patnji.”

Prvi svetski rat i hapšenje kod Apisa

Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914, Černov je sa francuskim izveštačem Anrijem Barbisom obilazio Mačvu i Posavinu, dokumentujući strahovite ratne zločine austrougarske vojske nad civilima. U septembru 1914. Vrhovna komanda ga priključuje filmskoj ekipi Đoke M. Bogdanovića (vlasnika bioskopa „Kasina”), sa kojom beleži razaranja Beograda, borbe na Savi i oslobođenje Zemuna.

Međutim, rad na frontu doveo ga je u sukob sa šefom srpske vojne obaveštajne službe, pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Prof. Božidar Zečević je opisao taj događaj:

„Njemu Apis, Černovu, oduzme kameru... Zato što se ovaj švrćkao... I ne samo što je apsio kameru, nego je uhapsio i sav materijal. Ulazak srpske vojske u Zemun 1914, to je bio epohalan materijal... Da mu nije uzeo taj materijal i tu kameru, on bi snimio Kolubarsku bitku... On bi snimio Golgotu preko Albanije... I sad, ta kamera preživi Prvi svetski rat u nekoj kasi zaključana.”

Paradoksalno, upravo je Apisovo oduzimanje kamere spasilo ovu istorijsku Limijerovu kameru od uništenja u ratnom vihoru, pa se ona danas čuva kao eksponat broj jedan u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu.

Albanska golgota: Jedna slika za večnost

Iako bez filmske kamere, Černov je sa srpskom vojskom peške prešao Albaniju noseći fotografski aparat. Na tom putu stradanja stvorio je antologijske snimke koji prevazilaze puku dokumentaristiku.

Profesor Zečević posebno izdvaja fotografiju sa albanskih planina kao remek-delo istorijske i vizuelne simbolike:

„Najvažniji momenat jedan koji je slikao je u jednoj vejavici, gde jedan srpski vojnik drži jedno dete za vreme oluje, a druga dva vojnika drže jedan sanduk. Šta je u tom sanduku? Mošti kralja Stefana... Dečanskog... I Srbi su nosili sa sobom svoju budućnost - to dete koje srpski vojnik krije od vetra - i dva vojnika koji nose srpskog kralja. Dakle, jednom slikom je Černov pokazao i prošlost i budućnost jednog naroda. Takvih dokumenata nema ni u drugim zemljama.”

Takođe, ostala je zabeležena i njegova slavna fotografija kralja Petra I na volovskim kolima tokom povlačenja.

Prvi medijski promoter Srbije u svetu

Kada je vojska stigla na Krf, predsednik vlade Nikola Pašić uvideo je ogroman potencijal Černovljevih snimaka za pridobijanje savezničke javnosti i šalje ga u diplomatsko-propagandnu misiju.

U Londonu je 5. juna 1916. u prestižnoj Galeriji Kraljevskog instituta otvorena velika izložba „Srbi, decembra 1915“. Govoreći o ovom događaju, Zečević naglašava:

„Zvanični promoter, prvi medijski promoter srpske golgote bio je Samson Černov, jer je 916. godine... pred kraljem Engleske... prikazao fotografske snimke srpske golgote u Albaniji i sad je ceo svet video... Čitav svet je bio ganut.”

Černov se u julu 1916. vraća na Krf sa željom da primi pravoslavlje. Kum na krštenju bio mu je general Božidar Terzić, a Černov uzima ime po regentu Aleksandru Karađorđeviću - Aleksandar Černov - i dobija počasni čin kapetana srpske vojske.

Kao srpski kapetan odlazi 1918. u SAD, gde u njujorškom „Grand central palasu” priređuje izložbu, a „Njujork tajms” 17. marta 1918. donosi opširan intervju s njim o borbi i stradanju malog, ali nepokolebljivog balkanskog naroda.

Tajna koja traje: Od Petrograda do Bijarica

Nakon Oktobarske revolucije 1917, Černov, naklonjen „belima”, gubi mogućnost povratka u Rusiju i uzima francusko državljanstvo. Godine 1920. kupuje vilu u francuskom letovalištu Bijaric, gde je mirno živeo sa suprugom Amerikankom sve do iznenadne smrti u februaru 1929. godine.

Ipak, mnogi delovi njegovog identiteta ostali su obavijeni velom tajne. Kako je prof. Zečević otkrio, ruski vojni arhivi u Krasnogorsku nemaju detaljne podatke o njegovom ranom životu:

„Toliko je vešt bio u skrivanju... To može da se napravi kao film. I onda je otišao u Ameriku i rekao: 'Aha, ova udovica ima pet miliona dolara, šta će mi film...' Kupio vilu u Bijaricu... Dakle, ovo još nema kraja, ovo je tek početak.”

Iako je njegov život imao elemente filmske misterije, ono što je Samson Černov ostavio Srbiji jeste neprocenjivo: neporecivo, potresno i umetnički vrhunsko vizuelno svedočanstvo o vremenu kada je jedna zemlja prolazila kroz sopstveno vaskrsenje.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Samson Černov/Tribina na festivalu NAFIT na Zlatiboru)