Ivanine slike stigle su do Bijenala: Za Telegraf priča kako se izborila sa "terorom uspeha" i o novoj izložbi

Foto: Dragana Udovičić/Ustupljene fotografije

Potraga za smislom je razlog zbog kog se čovek budi i odlazi u krevet. Beskonačni krug u kom tražis sebe, prožet terorom uspeha koji služi kao nepravedna opomena za sve tako prirodne neuspehe i negativne emocije. Sve do trenutka kada saznaš ko si i kao kruna svega dobiješ ono za šta si oduvek radio.

Umetnica Ivana Živić diplomirala je 2004. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a ove godine je izabrana da bude jedna od tri umetnika koji predstavljaju Srbiju na prvom Bijenalu na Malti. Njen mali uspeh.

Preporučujemo

Slike žena i muškaraca koji plutaju, su Ivanina specijalnost, i mnogo su više od motiva: vode, ljudi i prostora.

Inspirisana 60. jubilarnim Bijenalom umetnosti u Veneciji pod naslovom ,,Stranci svuda", danas je otvorila izložbu Nemesta u galeriji TransformArt u Beogradu.

U razgovoru za Telegraf otkrila nam je kada je spoznala sebe, čime se vodi u svom umetničkom stvaralaštvu i kako su nastale, sada već njene, prepoznatljive slike.

Foto: Privatna arhiva

Spoznati samog sebe

Ivana priča da je bilo potrebno vreme da pronađe likovni jezik koji bi se uklopio u njene vizije.

- Shvatila sam da je zapravo u ovom svetu gde postoji sve i svašta u isto vreme, jako važno biti autentičan i prepoznatljiv po nekom svom izrazu i da je to negde neki cilj - priča Ivana za Telegraf.rs i nastavlja:

- Nisam mogla za sve što radim da kažem ovo sam ja. Bilo mi je potrebno da sama osetim taj trenutak, ovo sam ja i iza ovoga stojim. I tek kad sam napravila ovo što sad radim, dakle ove slike, da kažem, plivačica, žena koje plutaju u vodi u tim imaginarnim prostorima, tek sa tim sam osetila da je to nešto zapravo moje, da sam to ja. I sa tim sam mogla i htela da razvijam.

Na pitanje šta te slike imaju, a prethodne nisu, te gde je nastala razlika, Ivana priča da je reč ,,o slojevima koji grade jedan utisak".

- Volela sam jako puno književnost i film. I nekako taj osećaj koji imam kad pročitam neku knjigu, ta neka složena emocija iz puno slojeva koja gradi jedan utisak. I na kraju svega imamo taj neki umetnički dojam. To sam nekako htela da imam na slici. I to sam jedino mogla da imam ako slika komunicira sa ljudima. Jer sve što je, na primer, apstraktno ili sve što je kao tema izlizano, to ne komunicira dovoljno sa ljudima.

Baš iz tog razloga, Ivana se oseća veoma ,,smanjeno" kada ljudi u njenim slikama vide banalne motive: vodu, ženu i prostor.

- Više sam kretala od utiska, od emocije, od nečeg, kažem, unutrašnjeg, što je teško, taj neki oseća je teško predstaviti rečima. Ali teško ga je predstaviti i slikama, isto tako. I onda mi je taj neki miks, koji je sad zapravo ta moja slika, jednako tom nekom unutrašnjem osećaju.

Foto: Privatna arhiva

Teror uspeha

Na Ivaninim slikama prikazane su žene i muškarci čija se lica ne vide, a razlog se krije upravo u tome što se ljudi na taj način poistovećuju sa slikama.

- Shvatila sam da slike mnogo jače rezoniraju sa ljudima kad se ne vidi lice i sad u poslednje vreme sam shvatila da je super i da se ne vidi ni prostor.

- Sa ovom poslednjom izložbom koja će biti otvorena u galeriji Transformator, otišla sam korak dalje i tu se sad pojavljuju moderni prostori, zapravo prostori i cela izložba se zove Nemesta. To je zapravo koncept jednog antropologa koji se zove Mark Ože, on je prostore kao što su aerodromi, železničke stanice, hoteli, znači prostori koji služe za brzu cirkulaciju ljudi prozvao Nemestima jer su to neke prostori koje su svuda u svetu isti i gde nemaju neka lična obeležja za razliku od neke palate ili nečijeg doma koji je pun emocija, pun nekih sećanja itd - priča Živić.

U razgovoru su se provukle i dve reči ,,teror uspeha".

- Toliko je taj naglasak na tom savršenstvu i toliko se nesavršenstvo ne toleriše. I onda recimo u nesavršenstvo spadaju sve negativne emocije, spadaju sve bolne situacije, spadaju sve težine ove ili one i ljudi kao da teže da nekako isključe od sebe i od svog života takve situacije i takve događaje - priča Ivana.

Upravo taj teror uspeha prožima svačiji život, a ponajčešće se oseti upravo kod onih koji ,,zavise od ocene drugih".

- Ono što je mene vodilo od tih prvih dana pa sve do dana današnjeg kroz taj moj umetnički put jeste iskrenost. Htela sam da budem iskrena u toj svojoj umetnosti, ako je to moguće. Biti iskren u svom izrazu nije neki pojam kojem se ljudi rukovode, niti je neophodan da bi nešto bilo umetničko delo. Dakle, neko ko kopira nekog isto tako može da napravi sjajno umetničko delo i, kako da kažem, taj faktor uopšte nije neophodan.

- Mislim, čak i u kategorizaciji umetnosti. Međutim, meni lično je bio, to je bio moj izbor i meni je bio važan zato što sam ja želela da budem povezana sa svojom umetnošću i smatram da želim zapravo da što više izjednačim i približim samo moj život i ono što ja živim kao ljudsko biće i tu umetnost. Znači, želim da te dve stvari budu što više umrežene jedna u drugu. Ne želim to da razdvajam, kao što neko možda ima potrebu za razdvajanjem, a ja želim baš da spojim. Želim da taj moj život koji ja doživljam u sva svoja čula, nekako da sve to što proživim osetim, iskusim, da umem da to mogu da transformišem u tu umetnost i da to onda ima taj neki kvalitet - poručuje Živić.

Gde je mesto za umetnike u Srbiji?

Na pitanje da li se umetnici u Srbiji osećaju kao stranci, Ivana naglašava da definitivno nedostaje ono nešto što bi podržavalo umetnike i umetnost.

- Umetnik sam nije sposoban da približi svoju umetnost običnom čoveku, često nije sposoban, zapravo od njega se to negde i ne treba očekivati. Postoje ljudi poput mene koji zahvate neke široke mase, pa iskomuniciraju i sa običnim čovekom, ali zapravo većina umetnika to ne može - kaže Živić za Telegraf.

S obzirom da su ,,nemesta" mesta gde se susreću umetnici, postavlja se pitanje gde bi zvanično bila mesta u našoj zemlji za umetnike?

- Mesto susretanja svih nas su zapravo izložbe koje se dešavaju na dnevnom, mesečnom, godišnjem nivou. Mi svi zajedno živimo i negde podržavamo jedne druge, susrećujući se na izložbama jednih drugih - odgovara Ivana.

Foto: Privatna arhiva

Ipak, ovaj intervju ne bi bio potpun da nam Ivana nije otkrila kako je nastala ideja o plutajućim ljudima na njenim slikama.

- Zapravo nije bilo ništa zanimljivo. Nastale su jednog dana na Adi Ciganliji. Obična neka situacija, slikala sm svoje dete dok je plivalo. To je bila jedna fotografija koja mi baš nije uspela. I ona je stajala na mom ekranu. Sasvim slučajno, pored je stajao otvoren neki prozor od Versaja. I ja sam samo u jednom momentu shvatila kako bi bilo dobro prevući tog plivača na drugu fotografiju.

Iseckala sam tu siluetu sina koji je plivao i tu siluetu stavila u prostor Versaja i shvatila da to stoji savršeno. I onda sam ciljano tražila neke drugačije modele i malo se pozabavila da to bolje sve povežem - otkrila nam je Ivana.

Zanimalo nas je i da li bi možda u nekom narednom periodu akteri mogli da isplivaju..

- Pa oni su isplivali. Oni su na površini. Samo ih mi gledamo iz te neke unutrašnje, morske perspektive. Znači, zapravo, njihove glave su u ovom svetu. Oni dišu s površine, ali ta neka perspektiva je zapravo podvodna - zaključuje Živić, čiji se atelje nalazi na Vračaru.

(Telegraf.rs)