Veliki a kod nas malo poznati svetski slikari: Danas govorimo o Ivanu Šiškinu

Ivan Ivanovič Šiškin rođen je 13. januara (25. po novom kalendaru) 1832. u Jelabugi, u Vijatskoj guberniji Ruske imperije, a preminuo je 8. odnosno 20. marta 1898. u Sankt Peterburgu. Bio je jedan od najupečatljivijih ruskih pejzažista, a njegove su slike šumovitih predela naveli savremenike da ga proglase „carem šuma“.

Sin trgovca, umetnost je izučavao sa izuzetnom temeljnošću, prvo u Moskovskoj školi za slikarstvo, vajarstvo i arhitekturu (1852–56), a zatim na Peterburškoj akademiji umetnosti (1856–60). Te poslednje godine dobio je Zlatnu medalju Akademije i stipendiju za putovanje u Minhen, Prag i Diseldorf, kako bi dovršio svoje umetničko obrazovanje.

Preporučujemo

Uglavnom je upravo diseldorfska škola učvrstila njegovu sklonost ka preciznoj reprodukciji prirode i linearnoj strogosti. Njegovi crteži tušom bili su veoma cenjeni u Nemačkoj, a tokom boravka tamo upoznao je tehnike bakroreza i litografije, koje u to vreme još nisu bile zastupljene u Rusiji.

Po povratku u Sankt Peterburg, priključio se ateljeu Ivana Kramskoja, a 1871. je postao član grupe „Peredvižnjici“ („Putnici“), gde su njegove ideje o ruskom pejzažnom slikarstvu bile toplo dočekane.

„Kiša u hrastovoj šumi“, Ivan Ivanovič Šiškin, 1891. Foto: Wikipedia

Njegove slike ujedinjuju vernost prirodi s individualnim epskim stilom. Šiškin je voleo da slika borove ili hrastove šume u njihovom netaknutom stanju, tokom sunčanih dana. Ovi iskonski ruski pejzaži, vidljivi na slikama kao što su „Raž“ (1878), „Daleko u ravnici“ (1883), „Daleka šuma“ (1884) i „Hrastovi“ (1887) — prožeti su folklornim asocijacijama.

Naturalistički prikaz svake vlati trave paradoksalno je stvarao osećaj veličanstvene razmere celine, jer je cela slika zamišljena kao kvantitativna apoteoza pojedinih detalja. Umetnikovo odbacivanje stila „plener“, koji je bio približno impresionistički, bilo je usklađeno s njegovim verovanjem u postojanost ruske prirode i njen trajni monumentalni poredak.

Odsustvo vazdušne perspektive u njegovim pejzažima (drveće se smanjuje što je dalje od posmatrača, prema pravilima linearne perspektive, ali ne gubi definiciju svojih kontura) takođe je doprinelo stvaranju epske slike ruske čvrstine.

„Hrastov gaj“, Ivan Ivanovič Šiškin, 1887. Foto: Wikipedia

Krajem 1880-ih Šiškin je potpao pod uticaj novih umetničkih tokova i pokušao da svoja dela prožme „atmosferom“ („Jutro u borovoj šumi“, 1886), ali čak i vazduh na takvim slikama ostavlja utisak čvrstoće.

Šiškinov „portret“ ruske prirode, prostrane i bogate, nepodložne vremenu i nezavisne od ljudskih emocija — patriotski je povezivan sa čvrstinom i snagom ruskog nacionalnog karaktera, te sa prizvucima nacionalne istorije.

Budući u tom smislu otelotvorenje „ruskog duha“, Šiškinove slike ušle su u svakodnevni život u Rusiji, postajući ukras na omotima bombona i ilustracije u udžbenicima.

(Telegraf.rs)