Otvaranje izložbe "Hard.Soc i Hype" u Galeriji Kuće legata

Foto: Promo/ PR Kuća legata

Otvaranje izložbe „Hard.Soc i Hype - Umetničke grupe 1997-2025“ je u utorak 25.11 u 19 časova u Galeriji Kuće legata, Knez Mihailova 46.

Preporučujemo

“HARD.SOC i HYPE je retrospektivna izložba dve veoma značajne ali u stručnoj javnosti zapostavljene grupe umetnika, koji su krajem 90-ih i početkom 2000-ih delovali i stvarali sa idejom ukazivanja na ozbiljne društvene i socijalne probleme kroz likovnu umetnost, muziku i dokumentarni film.

Ove grupe su ako ne jedini onda sigurno jedan od retkih pokretača ove vrste kulturne i društvene problematike kod nas, sa idejom i željom da ukažu na suštinske društvene probleme, promenu personalnog umetničkog identitet koji su nastupili sa raznim tranzicionim pojavama, a sve u sklopu postojećih socijalnih, etičkih i kulturnih dešavanja onoga vremena. Umetnički pokret je nastupao kao autentičan izraz stanja duha i nivoa svesti sredine u kojoj se razvija isa potpunom svesti o globalnoj sociološkoj problematici danas.

U okviru ove problematike delovale su dve likovne umetničke grupe (HARD.SOC, i HYPE), i dve muzičke grupe (Totalna destrukcija i Supernaut), čiji su članovi bili i muzičari i likovni umetnici različitog stilskog opredeljenja, ali potrebnog tematskog i idejnog obeležja, visokog likovnog zvanja i umetničkog kvaliteta.

HARD.SOC su činili Vladislav Šćepanović, Vladimir Markoski i Srđan Đile Marković, dok su HYPE osnovali Nikola Božović, Igor Marsenić i Borislav Nanović. Kao pridruženi član ove dve grupe i učesnik u mnogobrojnim akcijama i izložba delovao je i Nenad Racković sa svojim instalacijama i performansima.

Samo organizovana aktivistička umetnička grupa nastala je spajanjem grupa Hype i Hard.soc na inicijativu trojice umetnika, Vladislava Šćepanovića, Vladimira Markovskog i Borislava Nanovića. Koncept grupe je bio da pomoću tzv. starih medija analiziraju društvenu i medijsku stvarnost elektronskih i novih medija. Koristeći tradicionalne likovne medije, a najviše sliku, grupa se bavila interpretiranjem društveno-političke realnosti Jugoslavije tokom devedesetih, stvaranjem i promovisanjem angažovane umetnosti sa „revolucionarnim tendencijama”. Ta umetnost zastupa estetiku destrukcije i destruktivnosti spram dok se, bilo u odnosu na diktaturu tržišta i masovnih prizora spektakla, ili u odnosu na popularnu religiju, medijsku manipulaciju, sveopštu estetizaciju.

Osnovna ideja radova nastalih u okviru grupe zasnovana je na uverenju da se društvo i realnost mogu dekonstruisati i menjati sredstvima umetnosti ukoliko se ona bude služila simbolima masovnih medija:

„Koristeći dostignuća tehnike i masovne kulture moguće je napraviti subverziju, upravo protiv sistema koji se preko tih elemenata promoviše. Takva umetnost je antiteza društva. Umetnost ne sme biti elitistička niti privilegija obrazovanih, već razumljiva, kritička i politički angažovana” (Šćepanović).

S obzirom na to da koristi ikone pop kulture i neke od najeksploatisanijih slika mas-medijskog diskursa i tako sprovodi strategiju kritike i dekonstrukcije NATO bombardovanja, rad Society of Specacle Vladislava Šćepanovića predstavlja ideološku paradigmu grupe . Prema tradiciji Vorholovog poparta, platno je podeljeno na četiri dela: tu su slike Hitlera (Adolf Hitler) okruženog decom, muzičara Merilina Mensona (Merilyn Manson), nemačkog vojnika koji se priprema za napad na SRJ i, na kraju, slika preminulog Če Gevare (Che Guevara).

Da li društvo bez ideologije obavezno stvara i umetnost bez ideologije, danas nije samo retoričko pitanje već bi odgovor na njega zadro vrlo duboko u estetičko stanje vremena. Pri tom se ne misli samo na politički angažovanu, upravo kritičku umetnost koja stoji u opoziciji (svakoj) ideologiji i zvaničnom političkom diskursu, već vise na onu koja ide »paralelno« sa njom – uz, naravno, dovoljnu estetičku i etičku distancu koja ne dozvoljava njihovo banalno niti potpuno poistovećivanje.

Razumevanje njegovog dela neraskidivo je sa delom šestoro tada mladih umetnika koji su u tom tmurnom periodu devedesetih godina prošlog veka stupili na domaću scenu. U čisto likovnom smislu oni se direktno izražavaju ikonama mas-medijske kulture, poput stripa: Srđan Đile Marković, pop-arta: Vladimir Markovski, reklamnih bilborda: Vladislav Šćepanović, ili nešto starijih poetika bed-arta (bad apinting): Borislav Nanović i Igor Marsenić, te art-bruta: Nikola Božović. Dakle u pitanju su autori koji apsolutno vladaju relevantnim slikarskim medijem i koji su potpuno upoznati sa zbivanjima nastalim tokom protekle dve decenije, uz naravno i uobičajene „citatne“ dodatke iz bliže i udaljenije povesti medija likovne umetnosti koji im sluze za semantičke »montaže« koje percepciju posmatrača vode u različitim pravcima. Jedna nezamisliva situacija koja bi proistekla iz stvarne potrebe da se, ma kakva da je, vladajuća ideologija istinski opredeli za onu pravu umetnost koja će govoriti njenim jezikom i koja će vizuelizovati njene artikulisane političke ciljeve, svakako da bi se obraćala upravo ovakvim autorima. No, naravno, kako to nije niti može biti slučaj, ovi umetnici se nalaze na krajnjim marginama stvaralačkih zbivanja, cak u njenom andergraund području. Kritika, zvanične umetničke institucije, mediji, paradoksalno su takođe najmanje zainteresovani za ovu vrstu produkcije, sto takođe tacno dokumentuje realno stanje u domaćem stvaralaštvu ovog trenutka. A ta javna transmisija između umetnika i umetnosti, s jedne strane, i politike i vlasti s druge, ipak je u organizovanim društvima odlučujuća da pažnju faktorima praktičnog političkog odlučivanja usmeri ka umetničkom stvaralaštvu koje bi ga na najefektniji način afirmisalo i propagiralo.

Izložba se sastoji od crteža, slika na platnu i dokumenata, muzike, kratkih video zapisa i mnogobrojnog materijala koji je uticao na ove umetnike” - kustos izložbe Saša Janjić.

(Telegraf.rs)