Pre tačno sto godina ovaj svet je napustio jedan od najvećih pesnika koji je ikad živeo

Ruski pesnik Sergej Aleksandrovič Jesenjin ovaj svet napustio je 28. decembra 1925. godine, a u današnjoj Rusiji, stotine ulica, trgova, institucija, spomenika širom te velike zemlje, nose njegovo ime.

Gotovo nepodeljeno, Jesenjin se smatra literatom čije delo spada u sam vrh književnog stvaralaštva njegove voljene Rusije, a omiljeni poeta, inače neobično plodan, živeo je intenzivno, punim plućima, strasno i emotivno.

Preporučujemo

Iako je ovaj svet napustio jedva napunivši trideset, uspelo mu je da objavi niz knjiga, među kojima se osim poezije nalaze i dramski tekstovi, čak i delimična autobiografija, da proputuje veliki deo sveta, za sobom ostavi tri braka i četvoro dece.

Prefinjini stilista, lirik prirodnosti, sela, života, otadžbine, zavičaja, emotivan i potresan, slavan, poštovan i omiljen, boemskim stilom života koji je povremeno preovlađivao ispoljavao je i izvesnu samodestruktivnu notu što će olakašati Staljinovom režimu da njegovu preranu smrt predstavi kao samoubistvo.

Kako je zvanična verzija ipak mnogima bila neuverljiva, istrage su otvarane u više navrata. Nalaz jedne komisije s kraja osamdesetih ponovio je stav da su glasine prema kojima je poeta Jesenin bio žrtva tajnih službi klevetanja Sovjetskog Saveza. Deceniju potom vlasti Rusije obelodanile su da je Jesenjin najverovatnije bio žrtva Staljinove tajne policije.

Ovaj svet napustio je prvih sati 28. decembra 1925. u apartmanu broj 5. hotela "Angleter" u Lenjingradu, kako se Petrova prestonica zvanično nazivala od 1924.

Iako lirik koji se nije bavio političkom tematikom, osim uzgred, pored činjenice da je revolucije 1917. pa i boljševičku vlast, dočekao oberučke, u vreme Staljina vlast ga je smatrala za opasnog dekadenta. Otuda je njegovo delo decenijama potom bilo skrajnuto. Činjenica da se Jesenjin u poslednjoj fazi zaista prepustio alkoholu učinila ga je negativnim primerom za režim opsednut vizijama bolje budućnosti.

Sam je govorio da je ljubav prema zavičaju osnovna tema njegove poezije.

Poeta zemlje i neba, Sergej Aleksandrovič Jesenjin rođen je početkom oktobra 1895. u selu Konstantinovo u Rjazanskoj guberniji Rusije Romanova, približno dvestotinak kilometara jugoistočno od Moskve.

Navodno nije imao ni punih deset godina kada je počeo da beleži stihove.

Posle pohađanja crkvene učiteljske škole u obližnjoj varošici, odlazi put Mosve 1912. gde školovanje nastavlja na gradskom narodnom univerzitetu, ali ga je, posvetivši se poeziji, obustavio.

Prve stihove objavio je 1914. u jednom dečijem glasilu.

Imao je dvadeset kada se 1915. doselio u Petrograd, gde neobično brzo stiče status uvažavnog pa i poznatog pesnika. Družio se tada se Blokom, Gorodeckim, Kljujevim, Andrejem Belim, etabliranim literatama.

Očigledno je plenio lirikom koju je stvarao. Uspelo mu je tako da, čak i pošto je mobilisan, bilo je to vreme Prvog svetskog rata, ostane u Carskom selu nadomak prestonice, sa zaduženjem bolničara. Zna se da se njegovim stihovima divila i sama carica Aleksandra Fjodorovna, supruga Nikolaja II.Te 1916. objavljuje prvu pesničku zbirku, naslovljenu "Radunica". Uslediće potom "Trerjadnica", "Ispovest huligana", "Pesme kavgadžije", "Kafanska Moskva", poema "Pugačov".

Proputovao je, ranih dvadesetih, oblast Urala, sovjetsku Centralnu Aziju, Samarkand, Buharu, Taškent, obilazio Kavkaz.Njegova prva supruga bila je Zinaida Rajh, glumica. Sa njom je imao kćerku i sina, Tatjanu i Konstantina. Još 1914. dobio je, vanbračno, sina Jurija, kog su sovjetske vlasti, najverovatnije, streljale 1937.

Drugu suprugu, američku balerinu Isidoru Dankan, s kojom je proputovao Evropu i delom SAD, upoznao je 1921. Rastali su se leta 1923. kada se Jesenjin vraća u Rusiju. Godine 1925. sklapa treći brak, sa Sofijom Tolstoj, unukom čuvenog pisca. Navodno je pokušavao tada lečenje od alkoholizma.

U međuvremenu, maja 1924. dobio je, opet vanbračno, sina Aleksandra sa pesnikinjom Nadeždom Volpin.

Upravo je Sofija Tolstoj najzaslužnija za očuvanje uspomene velikog pesnika. Neumorno je do kraja života, krajem pedesetih, prikupljala materijale i svedočanstva o Jesenjinu, napisavši i sećanja.

Književna kritika smestila je njegovo literarno stvaralaštvo pod odrednicu imažinizam, čiji je, primera radi, na Zapadu istaknuti predstavnik bio takođe veličanstveni poeta Ezra Paund. Izvesno je bio oslonjen na ruske simboliste.

Već njegovi rani stihovi, poput recimo "Pesme o keruši" (1915) izgradili su mu trajni spomen.

Razbarušen, neograničenih emocija, nesputan normama ni građanskog morala, posle faze opevanja zavičaja, okrenuo se izvesnoj introspekciji, opevajući ljubav, setu i zanose, najave sreće i neizbežna razočarenja prolaznosti.

Iako je to donosilo valjane literarne plodove, vlasti su ga videle kao negativan primer, individualizma, neodgovornosti, razbarušenisti, pijanstva i degeneracije.

U vreme Staljina, njegovo ime je tako postalo odrednica kojom su označavane destruktivne pojave.

Po svedočenu bliskih poslednjih meseci 1925. ponašao se potišteno, uznemireno, takoreći mahnito, u alkoholnim isparenjima, kao osoba kojoj je gotovo nemoguće pomoći.Poslednja četiri dana proveo je u Lenjingradu, gde je doputovao 24. u jutarnjim satima, napustivši moskovsku kliniku u koju ga je smestila supruga Sofija u nadi da će lečenje pomoći. U "Angleteru" gde je odseo, boravio je svojevremeno sa Isidorom Dankan.

Za te dane vezano je više neobičnih, mračnih svedočenja.

Tako je poslednje reči koje je 27. darovao prijatelju pesniku Viktoru Erlihu navodno napisao sopstvenom krvlju. Bili su to stihovi "Do viđenja, prijatelju, do viđenja", što je Erlih uočio tek posle Jesenjinove tragične smrti. Postoji takođe svedočenje da su mu sobu, kada bi otvorio prozor, ispunjavala jata vrana.

(Telegraf.rs/Tanjug)