• 1

Spilbergova opklada na „Ratove zvezda“ vredna 40 miliona: Kratke anegdote iz života velikih umetnika

Za jednog od najvećih holivudskih reditelja i producenata, dvostrukog oskarovca, komercijalno najuspešnijeg režisera svih vremena, čije se bogatstvo procenjuje na tri milijarde američkih dolara, vezuje se, sasvim prirodno, i dosta anegdota. Mi smo probrali četiri

  • 1
Apple, Stiven Spilberg

Stiven Spilberg. Foto: Guliver/Mike Coppola/Getty Images

Stiven Alan Spilberg, rođen u ohajskom Sinsinatiju 18. decembra 1946, koji je juče proslavio svoj 73. rođendan, nije osoba koju posebno treba predstavljati, ne samo filmofilima nego ni široj populaciji, budući da su sve generacije od sedamdesetih naovamo odrastale na njegovim „pokretnim slikama“. Nema sumnje da se radi o jednom od najvećih holivudskih reditelja i producenata svih vremena, i premda mnogi Holivudu osporavaju svaku vrednost i relevantnost, te stoga konsekvencijalno i značaj Spilberga, holivudske filmove gleda ceo svet i objektivno ne postoji uticajnija kinematografija u istoriji od te.

Počeo je Ajkulom“, koja se pojavila 1975. i koja ga je proslavila, ne samo u Americi, gde je postao ono što Britanci i Amerikanci nazivaju „household name“ (bukvalno, ime koje se izgovarava po domaćinstvima, odnosno čovek sa kojim je šira javnost familijarizovana, javna i poznata ličnost), već širom sveta (naravno uključujući Jugoslaviju); nastavio je naučnofantastičnim filmovima Bliski susreti treće vrste 1977. i E. T. vanzemaljac 1982, te akciono-avanturističkom trilogijom o Indijani Džounsu, koja je počela 1982. Otimačima izgubljenog kovčega“, nastavila se dve godine kasnije sa Indijana Džouns i ukleti hram a završila 1989. sa Indijana Džouns i poslednji krstaški pohod.

„Kralj blokbastera“ režirao je Park iz doba jure 1993. godine (kao i nastavak četiri godine docnije), ali je i pre i nakon toga svoj uticaj na holivudsku proizvodnju ostvarivao i na druge načine, pre svega kao izvršni producent filmova bez kojih su detinjstva onih koji su stasavali osamdesetih i devedesetiih, pa čak i kasnije, nezamisliva: govorimo o trilogiji Povratak u budućnost, govorimo o Gremlinima, o „Ljudima u crnom, o Transformersima.

Pre toga je takođe počeo i sa svojom tranzicijom ka znatno ozbiljnijim i socijalno angažovanim temama. Još 1985. izašla je kultna Boja purpura“, potom dve godine docnije Carstvo sunca“, zatim Šindlerova lista (1993), Amistad (1997) i „Spasavanje redova Rajana“ (1998), da bi tokom 21. veka nastavio istom stazom ostvarenjima kao što su maestralni Minhen (2005), Linkoln (2012), Most špijuna (2015) i Doušnik (2017).

Indijana Džouns u prvom filmu

Scena iz filma „Otimači izgubljenog kovčega“, prvog dela trilogije o Indijani Džounsu. Foto: Lucasfilm

Za čoveka koji je u dva navrata dobio Oskara za najboljeg reditelja, za čoveka koji je autor nekih od komercijalno najuspešnijih filmova svih vremena (recimo tek toliko, da je „E. T. vanzemaljac“ 1982. postao film sa najvećom zaradom ikada, i da je tu laskavu titulu držao sve do 1993. kada ga je smenio „Park iz doba jure“), za čoveka koji je komercijalno najuspešniji reditelj svih vremena, čije se bogatstvo procenjuje na neke tri milijarde američkih dolara, vezuje se, sasvim prirodno, i dosta anegdota. Mi smo probrali tri.

Kada je kao 21-godišnjak, tek što je završio studije, potpisao ugovor sa „Univerzalom“, nakon što ga je otkrio čelnik tog studija Sid Šajnberg, dobio je zadatak da režira jedan segment „Noćne galerije“, televizijske antologijske serije horor-žanra, u kojem je glumila Džoun Kraford, slavna glumica koja je na vrhuncu popularnosti bila tridesetih i četrdesetih, ali koja je krajem šezdesetih teško nalazila angažmane.

Kada se pojavila na snimanju, kada je pogledala tog balavca koji je izgledao kao srednjoškolac, odbila je da sarađuje s njim, smatrajući da joj je to ispod časti, štaviše, možda je to doživela i kao svojevrsnu uvredu, budući da joj je samopouzdanje već ionako bilo poljuljano. Producent je otišao da se žali Šajnbergu, ali je ovaj podržao svog štićenika; to je potrajalo dan ili dva, nako čega je Krafordova popustila i rešila da sluša sva Spilbergova uputstva, ali je ovaj tako već na svom prvom ozbiljnom zaduženju imao i prvo veliko iskušenje, i verovatno bio prestravljen sukobom sa jednom istinskom holivudskom divom.

Desetak godina kasnije, stvari su se potpuno preokrenule: Spilberg je živeo na lovorikama „Ajkulinog“ uspeha, imao je sopstvenu kancelariju u „Univerzalu“, kao retko koji reditelj, i svi su mu se klanjali. Postojala je ipak jedna davnašnja želja koju nije ostvario: da upozna Alfreda Hičkoka, koji je petnaest godina takođe imao kancelariju na istom mestu, i koji je tog leta u Holivudu snimao svoj poslednji film „Porodična zavera“. Spilberg se nadao da će posetiti set ili sresti slavnog reditelja u kancelariji, bilo šta, samo da ga upozna, ali pošto su ga Hičkokovi sekretar i menadžer produkcije neprestano odbijali, odlučio je da ode kod Lua Vasermana, čelnika kompanije „MCA“ u čijem je vlasništvu bio „Univerzal“, koji je ne samo bio najmoćniji čovek u Holivudu tada, nego ranije i Hičkokov agent; ali čak ni njegova intervencija nije pomogla, i Spilberg nikada nije upoznao Hičkoka.

Filmski festival u Kanu, Džordž Lukas, Harison Ford, Stiven Spilberg

Džordž Lukas, Harison Ford i Stiven Spilberg u Kanu. Foto: Tanjug/AP

Par godina kasnije, 1977, Spilberg je snimao „Bliske susrete treće vrste“, dok su Lukasovi „Ratovi zvezda(tek je naknadno ovaj film nazvan „Nova nada“ i označen kao IV epizoda) čekali početak svog prikazivanja u bioskopskim dvoranama, uz mnoštvo problema. Naime, samo ga je 40 bioskopa u Americi naručilo, pa je studio time morao da uslovi isporuku željno iščekivane „Druge strane ponoći“ (po romanu Sidnija Šeldona).

Lukas je zato bio skeptičan i uveren da će doživeti debakl na blagajnama; nakon što je posetio Spilbergov set, postao je ubeđen da će ga „Bliski susreti“ sigurno nadmašiti, i to je rekao svom kolegi, koji je prethodno gledao privatnu studijsku projekciju i jedini iz sale izašao fasciniran. Pošto se Spilberg nije složio, pala opklada: Lukas će njemu dati 2,5 odsto profita od „Ratova zvezda“ ako zarade više od „Bliskih susreta“, a Spilberg njemu ako bude obrnuto. Spilberg po sopstvenim rečima i dalje prima 2,5 odsto zarade od tog prvog dela sage o Skajvokerima, i po nekim procenama je na ime ove opklade do sada „dobar“ 40 miliona.

Teri Gilijam je 1985. snimio legendarni „Brazil, koji je, prikazan losanđeleskim kritičarima pre pojavljivanja u bioskopima, pobrao sve pohvale i s njihove strane bio izabran za najbolje ostvarenje te godine; ali veliki je reditelj muku mučio sa producentima „Univerzala“ koji su se nećkali i nisu hteli da dozvole da film izađe u obliku koji je on želeo (na kraju su srećom popustili).

Kada je to ispričao jednom prijatelju tokom večere, ovaj mu je sugerisao da Sid Šajnberg ne želi da se bilo koji film za Oskara takmiči sa „Mojom Afrikom“, ali je Gilijam to negirao, rekavši: „Sid podupire Stivena“, misleći na Spilbergovu „Boju purpura“, koja je izašla u produkciji „Vorner brosa“. Drugim rečima, Šajnberg je bio toliko zaštitnički nastrojen prema Spilbergu, da je hteo da Oskara dobije film suparničke kuće (na kraju ga je ipak dobila „Moja Afrika“, koja je te godine uzela sedam Oskara, pored tog za najbolji film, takođe i za najboljeg režisera, Sidnija Polaka).

Video: Kostim Dart Vejdera iz 1979. na aukciji: Cena prava sitnica, samo milion dolara

(P. L.)

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima