Nebojša Dugalić ponovo glumi Tita: Poznati glumac o serijalu "Tito između Istoka i Zapada"

Nebojša Dugalić ponovo će se nađi u ulozi nekadašnjeg doživotnog predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita. Ovog puta, gledaćemo ga u serijalu "Tito između Istoka i Zapada", koji će se emitovati na RTS-u.

U razgovoru sa medijima, Nebojša Dugalić podelio je svoje utiske sa snimanja.

Preporučujemo

Vi ste bili mali u to Titovo vreme, pa možete malo utisaka, atmosfere i danas kada eto imate priliku da glumite Tita?

Da, pa evo ja ovaj jako živo pamtim taj period, iako sam imao 10 godina kad je Tito umro. Ali sećam se baš mnogo detalja iz tog vremena. Sećam se i tog dana kad su javili da je umro, kako je izgledala atmosfera u gradu, kako se vojska rastrčala preko Kraljevačkog mosta, preko Ibra, kako se odjedanput cela zemlja nekako mobilisala sa svih strana.

E sad to je naravno bio jedan prvo dečiji doživljaj sveta, a drugo to je bio doživljaj koji proizilazi iz samog dešavanja. A kada prođe mnogo vremena onda naravno menja se i odnos i prema prošlosti, a i prema onome šta šta se tada znalo, šta se nije znalo, a šta smo to novo saznali.

U svakom slučaju sada radeći ovaj serijal prvi put u stvari sam se suočio sa materijalom sa scenarijom koji je zasnovan na stenografskim zapisima. Dakle to je ono što jeste bio stvarni sadržaj dokumenata zvaničnih dokumenatakoji su beleženi iz pregovora Tita i svih velikih državnika, svih značajnih ljudi tog vremena i sada iz te slike potpuno drugačije izgleda vizura na to vreme.

Ono što je interesantno jeste da da se doslovno ništa nije promenilo još od tog vremena, dakle i tog posleratnog vremena pa do danas. Ništa se nije promenilo u toj globalnoj strukturi odnosa, snaga Istoka, Zapada, ko je ko su sve bili subjekti, učesnici, šta je tada značilo uopšte postojati na tom mestu kao nekakva Jugoslavija koja je pripadala pokretu nesvrstanih i šta su u stvari tada bile te globalne političke igre, ustupci, dogovori, ko je kome šta nudio, ko je na šta pristajao i tako dalje.

Dakle struktura te globalne slike sveta je bila bukvalno identična kao danas.

Stalno je bio bliski Istok kao neko žarište, stalno su nešto Rusija, Amerika, Evropa bili u nekim svojim klinčevima oko toga ko će gde proširiti zone uticaja.

Jedina razlika je tada bila u tome što je u stvari taj pozicija Jugoslavije bila takva da je Jugoslavija bila veća zemlja nego što smo mi danas i bila je nekakav subjekt u toj igri, budući da je taj pokret nesvrstanih u stvari bio neka vrsta trećeg bloka koji je kao zasebna celina održavao nekakve kakve takve ravnoteže u tim odnosima snaga.

Danas su ti odnosi poremećeniji. Mi smo sada značajno manji i gotovo nepostojeći subjekt osim kao trpni.Može videti gotovo ista vrsta problematika koje mi danas živimo i koje smo nasledili još iz tog vremena.

Ono što je najtragičnije u svemu jeste što sve to proizilazi iz jedne neumoljivosti geografije. Naprosto smo tu gde jesmo. Postoje neke sile koje se preko naših glava razračunavaju između sebe i mi smo tu uvek neka vrsta kolateralne štete ili nešto što eto je planirano inače za žrtvovanje. Pa sad ko preživi Bogu pomoć.

U tom smislu dakle ja sam imao jedan doživljaj kao dete. Tad sam imao tu sliku kao eto živimo u jednoj uređenoj zemlji, sve je divno, krasno i ružičasto i raspevano.

Onda smo posle videli šta su bile posledice tih politika, a sada iz ove vizure gledamo kako je to stvarno izgledalo na onim mestima koja tada nismo mogli da vidimo jer mi nismo znali šta je Tito dogovorio sa Britancima, šta je dogovorio sa Rusima, šta je dogovorio sa Amerikancima, šta je, mislim mi smo to negde u nekom odblesku onako dobijali kao prerađene informacije.

Ali je svakako zanimljivo kao jedan istorijski uvid, jedna perspektiva koja mislim da mnogo toga rasvetljava i o onome što mi danas živimo. Mislim da će u tom smislu ovaj ovaj serijal nekako eto pomoći nam da sa tom vremenskom distancom gledajući u neke prošle događaje u stvari bolje razumeti i sopstvenu situaciju.

Foto: Gordan Jović

Koliko je teško zapravo izbalansirati takoreći između verodostojnosti jedne takve istorijske ličnosti koju takoreći svi već poznaju i te umetničke slobode koju svaki glumac u suštini treba da pokaže?

Pa s jedne strane jeste dosta je teško, ali s druge strane mnogo olakšava činjenica da postoji jako obimna i detaljna građa. I pošto postoji građa, u dramskom smislu to znači da vi imate jako dobar materijal da definišete događaj, dramski događaj.

Dakle nezavisno od nekog ideološkog opredeljenja, da ko je za koga, da li je četnici partizani, mislim potpuno je nebitno. Vi gledate jednu realnu dramsku situaciju u kojoj se zatekao taj i taj čovek. Sticem okolnosti je to bio Tito.

I šta je sve u stvari gravitiralo oko tih pozicija. Tako da u tom smislu zaista je imali smo scene gde smo svi onako ovaj završimo scenu i kao da li je moguće da je ovaj jedan razgovor u stvari odredio nama sudbinu u narednih 50 godina.

A to je bila jedna ponuda recimo od strane Britanaca još za vreme rata. I mi onda tek tada u stvari razumemo šta je to što smo mi posle živeli pola veka.

Dok nije došlo do novog raspada, novih rasparčavanja i tako dalje. Ali i ta rasparčavanja su zapravo bila shvatamo sada posledica bukvalno tog istog jednog jedinog razgovora.

Jer je to bilo neki logičan sled dešavanja s obzirom na to na šta se tad pristalo.

Hoću da kažem zahvalno je dakle vi možete sad nezavisno apstrahovano sada od bilo kakve ideološke pozadine, ali kao glumac, kao reditelj, kao pisac vi svedočite o nekom događaju onako kako smo o njemu dobili građu iz nekih zvaničnih izveštaja.

I onda vidite u stvari koliko je to u u dramskom smislu prezanimljivo i shvatite da nema te mašte koja može da nadmašta istoriju i stvarnost.

Ono što je i Dostojevski još govorio stvarnost je fantastičnija od svake fantastike. I to je zaista i ovde isto slučaj.

Mislim prosto je to bila jedna igra šaha u kojoj je bilo jako je bilo teško predvideti ko je u toj igri dalekovidniji u smislu poteza koji će se vući.

Ko je bio pritisnut kako, pa je neke odluke donosio pod prinudom, neke je donosio slobodnije, neke je donosio mudro, neke katastrofalno, ali je sve to bilo vrlo jedno užareno vreme kad nije bilo lako biti pametan.

Mislim nije nikada lako biti pametan jer svaka odluka je odluka sa mnogo nepoznatih.

Vi izaberete neki korak, a ne znate šta ste izabrali.

To svako u životu može da vidi iz sopstvenog iskustva. Neko izabere sebi suprugu, supruga, a zapravo ne zna šta je birao. Birao je po nekoj slutnji ili izabere svoj poziv. Otkud vi znate? Niko od nas nije sanjao šta će doživeti u poslu kojim se kojim je odlučio da se bavi.

A pazite, voleo je taj posao. Voleo je ono što bira.

A posle vidimo da to ništa ne liči na ono što smo mi voleli inicijalno.

Tako da hoću da kažem ovaj ovde je zanimljivo ovde nam je bilo zanimljivo da preispitujemo u stvari tu iracionalnost odlučivanja u vremenima gde se računalo sa mnogo nepoznatih.

A tako je nažalost svako vreme.

Apropo toga što ste rekli nikad ne znamo šta nas čeka u životu pa čak i donosimo nekad pogrešne odluke. Je l' vi smatrate da ste nekad doneli pogrešnu odluku što se tiče posla, što se tiče izbora uloga?

Evo ne znam. Ako bi čovek bio dovoljno iskren, onda bi značilo da su sve njegove odluke pogrešne. Ovaj manje ili više. Drugim rečima potpuno je inherentno čovekovoj prirodi da greši u svom odlučivanju jer niko od nas ne može da predvidi sve posledice sopstvenih odluka.

A uvek je u svakoj odluci bilo mnogo toga posledičnog što nismo planirali i što nije dobro, ali naprosto nismo mogli tad kad smo birali da to ni pretpostavimo ni izračunamo.

Tako da ovaj mislim da čovek uvek odlučuje s obzirom na neki potencijal da u tom trenutku donese nekakvu odluku.

A posle se snalazi sa sopstvenim odlukama i sanira posledice uglavnom.

Kakva je atmosfera na snimanju?

Jako je lepo. Mislim najlepša je saradnja kad imate dobar materijal na kome možete da beskonačno nijansirate. I to je pre svega pretpostavka da da neki rad ove vrste bude bude radostan i uspešan.

Ovaj, a ovde smo stvarno imali u svim tim scenama, svaka je za sebe jedna gromadna priča i bukvalno imao sam utisak da od svake scene je moguće napraviti zaseban film kada bi se on razvio, bukvalno.

Znači sad ako bismo hteli da pratimo liniju Čerčila ili liniju odnosa sa Rusima ili sa Amerikancima.

Znači bukvalno da napravite o svim tim linijama zasebne serijale, ne filmove.

Ovaj zato što je to toliko svi ti pojedinačni događaji u stvari svedoče o jednoj sabijenosti, jednoj komprimovanosti istorijskih dešavanja.

I sad vi imate u recimo u jednom razgovoru koji traje 10 minuta, a u njemu je u njemu su decenije istorije iza tog jednog trenutka u kome se nešto prelama ili odlučuje.

I mnogo mi je bilo drago kad je naš scenarista Svetko bio na na jednom na jednom od snimanja i gledao scenu dok smo snimali i posle mi kaže kaže pa ja ovo kaže ja sam ovo pisao, al vi kad igrate ja sad vidim da tu ima nešto što ja uopšte nisam imao na umu.

A u stvari to i jeste lepota te neke međusobne saradnje jer svaki događaj nosi u sebi mnogo više značenja od onoga što bilo ko od nas pojedinačno može da iz njega iščita.

Ako neko poznaje te događaje, onda je to Svetko Kovač.

Znači to odgovorno tvrdim, ali hoću da kažem čak i on koji zna svaki dokument, a za svaku od ovih serijala je prešao po nekoliko desetina hiljada stranica ovaj raznih. Kako? 5000. Pa ali znam da je bilo kad smo radili ovo prethodno i oko Rankovića i oko svega.

Svakako je to ogromna građa. E sad šta je tu zanimljivo? Dakle imate nekoga ko zna svaki bitan dokument u tome, ali opet tek kad više ljudi sagleda isti događaj u nekom svom iščitavanju, taj događaj u stvari stalno iznova radi i otkriva mnoge pozadinske detalje i neke podzemne koje nisu vidljivi odmah na na prvi pogled.

Evo mogu ja ako koliko često nosite posao kući?

Pa ja se trudim da ga ostavim ovaj tamo gde mu je mesto.

Ali naravno ovaj ovaj posao je jedan od onih koji čovek koje čovek ne može da radi tako što ode, ima radno vreme pa ga završi i vrati se kući i živi neki drugi život.

Ovaj zato što zapravo alat ovog posla jeste naš celokupni život.

To kako živimo negde tamo na petom mestu, kakva su nam iskustva u odnosima s ljudima.

To je naša građa i materijal kojim baratamo onda kad pravimo neke likove, kad ovaploćujemo neke događaje, neke situacije i tako dalje.

Tako da sve je to nekako jedno s drugim u u vezi, ali ovaj trudim se naravno da da neki privatni život i taj prostor kuće ovaj nikad ne trpi zbog onoga što radim.

Kako se pravi balans da budete uspešni i na jednom i na drugom polju? I da li postoji recept?

Za tako nešto nema recepata. To je, kao kad kako da kažem, to je kao kada biste pitali majku koja je već rodila svoje dete, pa kako ga to mislim kako kako si ga odgajila?  Ona kaže pa ne znam, mislim kad plače ja ga nahranim, kad je žedno ja ga napojim, kad ga treba presvući, presvučem ga i tako dan po dan i ono raste u nekog svog čoveka. Tako isto i ovo ovaj treba nekako savladavati te dnevne zahteve i posla i života i onda to dođe na svoje.

(Telegraf.rs)