Jedan je od najvećih kviz skandala ikada, reagovala je i država, a o tome je snimljen i film

Krajem pedesetih godina, televizija je u Americi doživljavala pravi procvat. Porodice su se okupljale oko svojih televizora da gledaju kvizove koji su nudili velike nagrade i uzbuđenje. Jedan od najpopularnijih i najgledanijih kvizova tog doba bio je „Dvadeset i jedan“ (Twenty-One) – takmičenje u kojem su se dva igrača nadmetala u znanju, odgovarajući na pitanja kako bi prvi dostigli zbir od 21 poen.

Emitovan na mreži En-Bi-Si (NBC) i sponzorisan od strane velikih korporacija, „Dvadeset i jedan“ je ubrzo postao fenomen. Njegova gledanost je rasla, a kulminacija popularnosti dosegla je tačku kada je u jednoj epizodi zabeležena neverovatna brojka od 50 miliona gledalaca – u to vreme, to je bio ogroman procenat ukupnog stanovništva Sjedinjenih Američkih Država.

Preporučujemo

Međutim, iza kulisa se odvijala potpuno drugačija priča, koja je pretila da uzdrma poverenje javnosti u čitav televizijski sistem. Kako se priča, u pitanju je jedan je najveći kviz skandal ikada.

Nameštanje kviza: Istina izlazi na videlo

Glavni akteri skandala bili su Herb Stempel i Čarls Van Doren (Charles Van Doren). Stempel je bio prvi veliki šampion kviza „Dvadeset i jedan“ – skroman mladić iz Njujorka, prosečnog izgleda, ali izuzetno inteligentan. Producenti su ga isprva promovisali kao „običnog momka koji zna mnogo“, ali s vremenom su zaključili da im treba atraktivniji i harizmatičniji takmičar koji bi bolje odgovarao televizijskom formatu.

Tada se pojavio Čarls Van Doren – zgodan, elokventan mladi profesor sa Univerziteta Kolumbija, pripadnik ugledne intelektualne porodice. Bio je sve ono što je televiziji trebalo.

Kako bi postigli željenu dinamiku i zadržali visoku gledanost, producenti su počeli da unapred pripremaju takmičare, dajući im odgovore i uputstva kako da se ponašaju na ekranu. Stempel je kasnije svedočio da su mu čak naredili da namerno izgubi – što je uradio s velikom mukom, odgovarajući pogrešno na pitanje za koje je znao tačan odgovor.

Nakon što je Van Doren preuzeo pobedničku poziciju, gledanost je eksplodirala. Postao je nacionalna senzacija, često gostovao u medijima, pa čak i na naslovnoj strani magazina Tajm (Time). Ali sve je bilo laž – pobede su bile scenaristički režirane, a emocije – gluma.

Otkrivanje skandala i posledice

Skandal je počeo da se razotkriva kada je Herb Stempel, ogorčen zbog načina na koji je izbačen iz šoua, progovorio javno o nameštaljkama. Iako mu u početku nisu verovali, istraga Kongresa SAD je 1958. godine otpočela ozbiljno ispitivanje.

U istrazi su mnogi takmičari, uključujući i samog Van Dorena, pod zakletvom lagali. Međutim, pod pritiskom dokaza, Van Doren je na kraju morao da prizna istinu. Svedočio je pred Kongresom i javno priznao da je unapred dobijao pitanja i odgovore. Njegova ispovest bila je šokantna: intelektualac i nacionalni heroj zapravo je bio deo velikog obmanjivanja javnosti.

Zbog ovog skandala, kviz „Dvadeset i jedan“ je ukinuta, a javnost je izgubila poverenje u kvizove. Kongres je doneo zakone koji su zabranjivali nameštanje kviz emisija, i uvedeni su strogi nadzorni mehanizmi u produkciji sličnih formata.

Kulturni značaj i filmska adaptacija

Ovaj skandal je duboko uticao na američku kulturu. Po prvi put, televizija – dotad simbol istine i porodične zabave – pokazala je svoju manipulativnu stranu.

Godine 1994, filmski reditelj Robert Redford režirao je film „Kviz šou“ (Quiz Show), zasnovan na ovoj aferi, sa Ralfom Fajnsom (Ralph Fiennes) u ulozi Čarlsa Van Dorena. Film je bio nominovan za više Oskara i dodatno je osvetlio ovu epizodu televizijske istorije novim generacijama.

Slučaj kao opomena da se takve stvari ne rade

Kviz „Dvadeset i jedan“ i skandal koji je iz njega proizašao ostaju najveći kviz skandal svih vremena. Osim što je razotkrio tamnu stranu televizijske industrije, ovaj događaj je postao prekretnica u regulisanju medijskog sadržaja i etičkog ponašanja u zabavnoj industriji.

Njegova važnost leži ne samo u šoku koji je izazvao, već i u lekciji: da čak i ono što izgleda kao „čista igra“ pred kamerama, može biti pažljivo režiran spektakl – s ciljem da se prodaju reklame, privuče pažnja i stvori mit.

(Telegraf.rs)