Necenzurisane priče sa snimanja "Sam u kući" i "Harija Potera": Ispovest slavnog reditelja Krisa Kolumbusa

On je tihi arhitekta detinjstva miliona, čovek čiji su filmovi postali sinonim za praznike, avanturu i porodičnu toplinu. Kris Kolumbus, reditelj legendarnih ostvarenja kao što su „Sam u kući“, prva dva filma o Hariju Poteru i „Gospođa Dautfajer“, u retkom i iskrenom razgovoru, otvorio je vrata svog kreativnog sveta. Otkrio je kako se nosio sa poražavajućim kritikama, zašto je umalo odbio da režira Harija Potera, kako je preživeo genijalni haos Robina Vilijamsa i koja je tajna iza najkontroverznijeg kamea u istoriji filma.

Njegova karijera je svedočanstvo da intuicija, drskost i vera u priču pobeđuju sve prepreke, stvarajući magiju koja traje decenijama.

Preporučujemo

Slomljeno srce i večni život: Paradoks filma „Sam u kući“

Danas je nezamislivo, ali film koji je postao globalni fenomen, „Sam u kući“ (Home Alone), u početku je bio dočekan na nož od strane kritičara. Za mladog reditelja, to je bio udarac.

„Filmsku kritiku shvatam veoma ozbiljno. Kada su izašle prve recenzije, bilo je srceparajuće“, priznaje Kolumbus. „Međutim, ono što sam naučio, i što je ključno za svakog filmskog stvaraoca, jeste da to na kraju nije važno. Važna je dugovečnost.“ Ta lekcija dobila je svoju potvrdu kada je film decenijama kasnije uvršten u Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke Sjedinjenih Država. „Tada sam pomislio: 'Pa, kritičari su ipak pogrešili'.“

Inspiraciju za čuvene zamke koje Kevin postavlja mokrim banditima pronašao je na neočekivanom mestu – u crtanim filmovima svog detinjstva. „Bio sam opsednut starim crtaćima Warner Brosa. Ironično, najnasilnije scene u njima bile su i najsmešnije. Tu logiku smo primenili. Bilo da je to pegla koja pada na glavu ili gaženje na ekser, nešto što bi vas u stvarnosti moglo ubiti, ali iz čega se lik izvuče nepovređen, postaje urnebesno smešno. To je čista komedija u stilu Bastera Kitona.“

Magija koja je umalo izmakla: Put do Harija Potera

Jedan od najvećih filmskih serijala u istoriji umalo je ostao bez svog prvog reditelja. Kolumbusova ćerka Eleanor ga je mesecima molila da pročita knjigu o dečaku čarobnjaku, ali on je bio tvrdoglav.

„Govorio sam joj: 'Nisam zainteresovan za ovakve knjige, hoću da čitam 'Plodove gneva'. Bio sam pun sebe“, priseća se sa osmehom. Kada je konačno popustio, desio se preokret. „Shvatio sam: 'O, moj Bože, ovde se krije sjajan film.'“

Put do Hogvortsa nije bio lak. „Moj agent mi je rekao: 'Da, ti i još 30 drugih reditelja želite ovaj posao.'“ Kolumbus je bio uporan. Insistirao je da njegov sastanak sa studijom Warner Bros. bude poslednji. „Dobio sam scenario i proveo osam dana prepravljajući ga. Nisam menjao priču, već sam stvorio 'rediteljsku verziju', sa detaljnim uglovima kamere, pokretima i atmosferom. Ušao sam na sastanak i rekao im: 'Prepravio sam vam scenario besplatno. Niko drugi u Holivudu to ne bi uradio za vas.' Bio je to drzak potez, ali upalilo je. Dobio sam posao.“

Potraga za Harijem Poterom bila je globalna misija. Kolumbus je znao koga želi čim je video mladog Danijela Redklifa u TV adaptaciji „Dejvida Koperfilda“. „U njemu sam video taj 'ukleti' kvalitet koji drugi dečaci nisu imali. Hari Poter je siroče, nosi duboku tragediju u sebi. Osećao sam da Danijel to može da prenese.“ Iako su Redklifovi roditelji u početku odbijali ulogu, na kraju su pristali. Magija se desila već prvih dana snimanja, kada su snimali poslednju scenu filma. „Kada je Danijel izgovorio rečenicu 'Ne idem kući. Ne zaista', svi na setu su bili duboko dirnuti. Pružio je izvedbu zrelu kao da je živeo 60 godina. Znao sam da smo pronašli savršenog klinca.“

Genijalnost, haos i tajne: Rad sa Robinom Vilijamsom i Alanom Rikmanom

Snimanje filma „Gospođa Dautfajer“ (Mrs. Doubtfire) bilo je iskustvo koje Kolumbus opisuje kao „kontrolisani haos“. Rad sa neponovljivim Robinom Vilijamsom zahtevao je poseban pristup. „Dogovor je bio: snimamo tri tejka po scenariju, a onda bismo se, kako je on to zvao, 'igrali'. Tada bi nastala čista magija.“

Vilijamsova improvizacija bila je toliko briljantna i nepredvidiva da je Kolumbus morao da promeni način snimanja. „Snimali smo sa više kamera istovremeno, kao da pravimo dokumentarac. Nikada niste znali šta će uraditi, pa sam morao da hvatam autentične reakcije Seli Fild i Pirsa Brosnana u trenutku, jer drugi put ne bi bilo isto. Robin je bio potpuno opsednut likom. Kada bih viknuo 'rez', pitao bi supervizora scenarija: 'Šta sam rekao?' Nije se sećao, jer je bio potpuno izgubljen u tom kreativnom vrtlogu.“

Sa druge strane, rad sa Alanom Rikmanom (Severus Snejp) bio je obavijen velom tajne. Rikman je, zahvaljujući razgovoru sa autorkom Dž. K. Rouling, jedini znao kompletnu sudbinu svog lika. „Pravio je glumačke izbore koje ja kao reditelj nisam razumeo. Ponekad bi kao Snejp suptilno spustio gard, a ja bih ga posle scene pitao: 'Alane, zašto si to uradio?' On bi mirno odgovorio: 'Ne mogu ti reći.' Bilo je frustrirajuće, ali onda bi dodao: 'Samo mi veruj.' I bio je u pravu. Njegovi potezi su liku dali dubinu i kompleksnost koja se otkrila tek godinama kasnije.“

Lekcije sa seta: Tramp, Gremlini i greške koje su ga ojačale

Kolumbusova karijera prepuna je neočekivanih obrta. Scenarij za horor-komediju „Gremlini“ (Gremlins), inspirisan miševima u njegovom potkrovlju u Njujorku, odbilo je preko 50 producenata pre nego što je nekim čudom završio u rukama Stivena Spilberga. Spilberg je imao samo jedan ključan zahtev: „Gizmo mora ostati sladak do kraja. Publika se mora vezati za njega.“ Kolumbus danas tvrdi da je taj potez pretvorio prosečan horor u klasik.

U filmu „Sam u kući 2: Izgubljen u Njujorku“, pojavljuje se i Donald Tramp. Kolumbus otkriva pozadinu tog kamea: „Jedini način da dobijemo dozvolu za snimanje u čuvenom hotelu Plaza, čiji je vlasnik tada bio Tramp, bio je da mu damo malu ulogu. Planirao sam da tu scenu isečem u montaži.“ Međutim, na probnim projekcijama, publika je gromoglasnim smehom i aplauzom reagovala na Trampovu pojavu. „To je postao jedan od najvećih smehova u filmu, tako da smo morali da ga ostavimo.“

Ipak, Kolumbus iskreno govori i o svojim greškama. Za film „Persi Džekson: Kradljivac munje“ (Percy Jackson & the Lightning Thief) kaže: „Svideo mi se roman, ali ga nisam obožavao kao Harija Potera. I to je bila greška. Ušao sam u projekat sa idejom da mogu da ga 'popravim' i učinim boljim, čime sam otuđio deo publike koja je volela knjige. To me je naučilo da u projekat morate ući kao stopostotni fan, sa potpunim poštovanjem prema izvornom materijalu.“

O nasleđu i budućnosti

Danas, dok radi na adaptaciji bestselera „Klub ubistava četvrtkom“ (The Thursday Murder Club), Kris Kolumbus se osvrće na svoju karijeru sa mirnoćom mudraca. „Želim da moji filmovi traju. Nadam se da imaju neku vrstu večne kvalitete“, kaže on. „Ostalo mi je možda 20-25 godina rada, i planiram da uradim još nekoliko stvari. Zato ne volim da se osvrćem na prošlost. Ako previše gledate unazad, možete upropastiti budućnost.“

(Telegraf.rs/izvor: GQ)