On je najzahtevniji režiser u istoriji: Njegove metode su iscrpljujuće, ali za to ima razlog

Dejvid Finčer. Ime koje u filmskoj industriji budi i divljenje i, povremeno, blagi užas. Poznat po svojim mračnim, kompleksnim pričama i besprekornoj režiji, Finčer je stekao reputaciju reditelja koji svoje glumce i ekipu gura do krajnjih granica, zahtevajući "bezbroj ponavljanja" (relentless number of takes). Njegova metoda snimanja, gde se jedna scena može snimati i po stotinu puta, tema je brojnih anegdota i rasprava. Ali šta se krije iza ove, naizgled iscrpljujuće, taktike i zašto je, uprkos svemu, i dalje izuzetno cenjen?

Finčerova filozofija: Lov na "čarobnu grešku"

Ključ razumevanja Finčerove metodologije leži u njegovoj neumornoj potrazi za autentičnošću i savršenstvom, često do tačke opsesije. On ne želi samo dobro odglumljenu scenu; on želi da uhvati trenutak istine, nepredviđenu reakciju, "čarobnu grešku" koja sceni daje život. Finčer lično objašnjava: "Moja filozofija je, potrošite 250.000 dolara na scenografiju, dovešćete ekipu od 150.000 dolara, dovešćete glumce iz celog sveta... Želim da budem siguran da smo to shvatili. Daću vam 17, 18, 25 'zalogaja jabuke'."

Preporučujemo

Ono što Finčeru smeta kod tipičnih, unapred smišljenih glumačkih "prezentacija" jeste osećaj veštačke kontrole. "Prezentacija je neka čudna, plastična opna između onoga što sam želeo da bude i onoga što je glumac želeo da bude. Gotovo uvek osećam da je to glupost. Gotovo uvek osećam da je kontrolisana," kaže on. Umesto toga, traži sirovost koja simulira stvarnost. "Uvek pazim na stvari za koje pomislite, 'To je bilo iznenađujuće i zanimljivo i čudno'. Nisam razmišljao o tome. Tražim grešku koja čini da izgleda kao da se to jednostavno dogodilo," objašnjava Finčer. On želi da glumac toliko duboko uđe u ulogu i okruženje da prostor postane njihov prirodni habitat. Njegov cilj je da glumac "zna sobu tako dobro, da kada baci svoju knjigu i uključi računar i prođe kroz sobu i otvori frižider i izvadi flašu piva, izgleda kao da je to uradio hiljadu puta." Za Finčera, to podrazumeva više ponavljanja - možda ne hiljadu, ali možda 22 - da bi se postigla ta autentičnost.

Iscrpljenost na setu: Perspektiva glumaca

Međutim, ovakav pristup ima svoju cenu, a nju često plaćaju glumci i ekipa dugim, napornim danima. Redovna osoba bi snimanje završavala u šest ili sedam uveče, "ali biste se zatekli tamo neke večeri u jedanaest," navodi jedan izvor. Glumci često opisuju Finčerov set kao "naporan".

Čak i iskusni glumci poput Morgana Frimena priznali su izazov. "Bilo mi je teško," rekao je. "Znao sam da sam u veoma dobrom društvu i da, naravno, pokušavate da uradite najbolje što možete. Ali je iscrpljujuće i nikada nisam radio sa nekim ko je radio toliko ponavljanja."

Džejk Džilenhol, koji je radio sa Finčerom na filmu "Zodijak", podelio je svoje frustracije: "Ponekad bismo radili mnogo ponavljanja, a Finčer bi se okrenuo i rekao: 'Obrišite poslednjih 10 snimaka.' I kao glumcu, to je veoma teško čuti."

Šokantna anegdota, koju je ispričao Čarls Dens, odnosi se na Gerija Oldmana tokom snimanja "Mank-a". "Radili smo ponavljanje za ponavljanjem, i Oldman je u jednom trenutku rekao Dejvidu: 'Dejvide, uradio sam ovu scenu sto jeb**ih puta.' A Finčer je rekao: 'Da, znam, ali ovo je 101. Resetuj.'"

Zašto ga, uprkos svemu, obožavaju?

Paradoksalno, uprkos iscrpljujućem procesu, glumci i saradnici gaje duboko poštovanje i divljenje prema Finčeru. Mnogo njih ga opisuje kao "divnog" reditelja, čak i ako "radi previše ponavljanja".

Džilenholova frustracija u konačnici ustupa mesto razumevanju. "Bio sam mu potpuno veran jer je to on, i jednostavno volim njegove filmove. Sjajna stvar kod rada sa takvim rediteljem je što želite da im date sve," rekao je.

Osim same težnje ka savršenstvu, ono što Finčera izdvaja jeste njegov stil direktne komunikacije. On ne očekuje samo da glumci pogode šta želi. On im daje smernice. "Većina ljudi vas tera da izađete i uradite svoju stvar, a ponekad umirete za pomoć, ali vam je očigledno neće dati," kaže jedan od glumaca. "Tako da morate da naučite kako da režirate sami sebe." Finčer, za razliku od nekih, pruža "korisne povratne informacije koje mogu pomoći da se dođe do zadovoljavajućeg mesta kada stvari ne idu nužno kako treba." Kao rezultat toga, glumci "ne moraju da provode ceo dan režirajući sami sebe."

Glumci zapravo cene priliku da zaista glume. "Ne dobijate često priliku da toliko glumite kao glumac," rekao je Džejmi Bel. "Većinu vremena provodite čekajući." Bel je izjavio: "Voleo sam količinu vremena, količinu snimanja. Puštao bi te da ideš dok ne osetiš da si srećan, on je bio srećan."

Tehnologija kao omogućivač i evolucija pristupa

Finčerov nepopustljivi pristup nije uvek bio izvodljiv. Morgan Friman je otkrio da tokom snimanja filma "Sedam", Finčer retko kada je išao preko devet ili deset ponavljanja. U toj fazi svoje karijere, "Finčer nije imao samopouzdanje ili moć da gura svoju glumačku ekipu i ekipu do mere koju je zaista želeo."

Digitalna tehnologija je bila ključna prekretnica. "Novi alati koji su mu bili na raspolaganju počeli su da čine njegov omiljeni pristup jeftinijim i lakšim," navodi se u transkriptu. Snimanje neograničenog broja digitalnih snimaka eliminiše finansijske i logističke prepreke koje su postojale sa filmskom trakom, omogućavajući Finčeru da istražuje do mile volje.

Finčerova preciznost naspram "srećnih nezgoda"

Da bi se dodatno ilustrovala važnost Finčerovog pristupa, može se povući paralela sa metodom drugog filmskog velikana, Martina Skorsezea. U jednoj sceni Skorsezeovih "Dobrih momaka", cigara u ustima glumca Pola Sorvina nestaje kada se kadar menja i vraća. Montažerka Telma Skumejker objasnila je da je to "bilo zbog toga što je bila improvizacija sa neveštim glumcem koji je bio fantastičan... i bilo je važnije da se iskoristi najbolja izvedba oba čoveka. Mi to radimo sve vreme."

Ovakav pristup, gde se žrtvuje kontinuitet zarad "najbolje izvedbe", je nešto što Finčera "izluđuje". On smatra da ako snimite scenu 80 puta, "maksimizirate šanse da dobijete savršenu izvedbu dok uspešno održavate kontinuitet." Za njega, svaki detalj na ekranu mora biti usklađen, od glume do rekvizita i pokreta kamere. "On je genijalno opsesivan u usklađivanju svakog elementa na ekranu," kaže se u transkriptu.

Genije sa stotinama ponavljanja

Dejvid Finčer je bez sumnje zahtevan, ali je njegova metoda duboko ukorenjena u viziji besprekornosti. On ne toleriše kompromise, verujući da je svaki aspekt scene, bez obzira koliko sitan, ključan za celokupan doživljaj. Iako njegova praksa može dovesti do frustracije i iscrpljenosti na setu, krajnji rezultat - filmovi koji su vizuelno zadivljujući, pripovedački složeni i često uznemirujuće realistični - govori sam za sebe.

Kao što je jedan glumac zaključio: "On je divan, može... previše ponavljanja, ali je divan." U svetu u kojem se mnogi reditelji zadovoljavaju "dovoljno dobrim", Finčerova nepopustljiva posvećenost detaljima i istini na ekranu čini ga istinskom legendom i inspiracijom, čak i za one koji moraju da "ponove to još jednom".

(Telegraf.rs/izvor: Youtube/Cinedome)