"Koja je poenta?" Kada je Brando odbacio titulu "najvećeg glumca" i kritikovao društvenu opsesiju poređenjem

Marlon Brando, ime koje je sinonim za revoluciju u glumi i čovek čija je pojava na ekranu zauvek promenila definiciju filmske umetnosti, nije bio samo izvanredan izvođač. Bio je i dubok mislilac, često provokativan, sa jedinstvenim pogledom na svet, umetnost i društvo. U jednom od svojih ređih intervjua, daleko od glamuroznih bina i holivudskog sjaja, Brando je pružio duhovit, ali izuzetno pronicljiv uvid u svoje odbacivanje kompetitivnosti i rangiranja, izrekavši mišljenje koje i danas odjekuje.

Scena je bila opuštena, Brando je sedeo okružen zelenilom, kada ga je novinarka, očigledno impresionirana njegovom neprikosnovenom reputacijom, upitala: „Zar ne shvatate da vas smatraju najvećim glumcem svih vremena?“ Bio je to kompliment, rečenica puna divljenja, koja bi većinu slavnih ličnosti navela na prihvatanje ili bar skromno zahvaljivanje. Ali Brando nije bio "većina slavnih ličnosti".

Preporučujemo

Sa svojim karakterističnim, blagim osmehom i pogledom punim mudrosti i možda malo umora, Brando je bez oklevanja izjavio: „Tim je najveći glumac ikada.“

Novinarka je verovatno bila zbunjena, a onda je usledilo objašnjenje koje je otkrilo identitet ovog "najvećeg glumca" i Brandoovu duhovitost. „Pravi se da me voli kada želi nešto da jede. Izlazi napolje.“ Brando je, naime, govorio o svom psu.

Iako je ova anegdota sama po sebi šarmantna, Brando ju je iskoristio kao most ka mnogo dubljoj, kritičnijoj misli – suštini njegove filozofije o umetnosti i mestu čoveka u njoj. Novinarka, koja je i dalje insistirala na ozbiljnosti svog početnog pitanja, uzvratila je sa: „Ne, to je istina.“ Međutim, Brando je prešao na suštinu: „Kakva je razlika?“

Za Branda, opsesija poređenjem nije bila znak objektivne procene, već simptom šireg društvenog problema. Jasno je izrazio svoje mišljenje, govoreći o tome kao o „delu bolesti u Americi, to što... morate da razmišljate u terminima ko pobeđuje, ko gubi.“

Njegova kritika nije se zaustavila samo na pobeđivanju i gubljenju, već se protezala i na temeljne binarne podele koje dominiraju javnim diskursom o umetnosti i životu uopšte: „Ko je dobar, ko je loš, ko je najbolji, ko je najgori.“ Brando je ovime ciljao na kulturu koja je opsednuta svrstavanjem, etiketiranjem i dodeljivanjem ekstremnih prideva, umesto na razumevanje složenosti i nijansi.

Brando je jasno izrazio svoje protivljenje ovakvom načinu razmišljanja, naglašavajući da je to usađeno u kolektivnu psihu: „Uvek razmišljamo u tim terminima, u ekstremnim terminima. Ne volim da razmišljam na taj način.“

Za Branda, takva dihotomija nije samo pojednostavljenje, već i distorzija složene stvarnosti ljudskog talenta i kreativnosti. On je verovao u inherentnu, individualnu vrednost svakog bića i svakog dela umetnosti, koja ne može i ne treba biti merena naspram drugih. Njegova poruka bila je univerzalna i oslobađajuća: „Svako ima svoju vrednost na drugačiji način, i... ne volim da razmišljam ko je bio... najbolji u ovome ili onome. Mislim, koja je poenta toga?“

(Telegraf.rs)