Darija Vučko otkriva kako je snimanje serije "Tvrđava" promenilo njen život i pogled na ratne devedesete

Iako je poslednja klapa pala davno, a odjavna špica finalne epizode serije "Tvrđava" označila kraj emitovanja, za glavnu glumicu Dariju Vučko i publiku širom regiona, emotivni proces tek doživljava svoj vrhunac. Ovo nije bila samo još jedna televizijska drama; "Tvrđava" je postala istorijski podsetnik, bolan "zoom-in" u sudbine običnih ljudi tokom olujnih devedesetih u Kninu, i priča o ljubavi koja pokušava da preživi u vremenu mržnje.

Mlada glumica, čije ime sada s poštovanjem izgovaraju i kritičari i publika, u emotivnom razgovoru za Euronews Srbija ogolila je dušu o procesu stvaranja lika svoje imenjakinje Darije, o teretu odgovornosti prema žrtvama rata, i o tome kako je u ruševinama jedne epohe pronašla sopstvenu glumačku i ljudsku zrelost.

Preporučujemo

Oproštaj koji je zapravo novi početak

Na pitanje voditeljke kako se oseća sada, kada se utisci sležu, a serija nastavlja da živi kroz komentare gledalaca, Darija priznaje da se nalazi u specifičnom emotivnom procepu.

"Moram priznati da, od kad je krenulo emitovanje, osećam to kao neki ponovni susret sa materijalom. To je ponovno proživljavanje te priče, svaka epizoda vraća sećanja na snimanje, a u istu ruku osećam i baš oproštaj," započinje Darija, vidno emotivna. "Na jedan način, ta priča i to iskustvo će ostati sa mnom do kraja života. To je deo mene. Ali negde sad, to ne pripada više nama, autorima i glumcima. Ta priča sada pripada publici i ljudima koji su je ispratili, koji su je pustili u svoje domove."

Ona ističe da je najveća nagrada to što serija nije ostala samo na nivou istorijske rekonstrukcije, već je dotakla univerzalnu ljudsku žicu.

"Možda je najveći uspeh to što su gledaoci prepoznali šta je bilo važno, a to je da se ta ljudskost i ta emocija ispričaju. Da su razumeli, da su se saosetili i da je i njima donelo isto nešto kao što je i nama u tom procesu stvaranja – neku vrstu katarze," objašnjava glumica.

Foto: Aleksandar Letić

"Zoom in" u kolektivnu traumu: Kako odigrati rat koji niste preživeli?

Jedan od najvećih izazova za mladu glumačku ekipu, uključujući Dariju i njenog partnera Ognjena Vučkovića, bio je ulazak u "cipele" generacije koja je preživela ratni vihor devedesetih, s obzirom na to da su oni premladi da bi imali lična sećanja na taj period. Darija, međutim, smatra da je ta priča utkana u DNK ovih prostora.

"To pripada svima nama. Te priče su svuda oko nas," kaže ona, objašnjavajući svoj pristup: "Ovo je jedna perspektiva, jedan 'zoom in' u jedan događaj koji je zapravo zbir jednog mnogo većeg mora užasne tragedije, užasnih stradanja i mnogo strašnih priča. Ali kada zumirate kroz te konkretne porodice i te ljude, onda se sve to može preliti i postati lično."

Priprema za ulogu nije bila samo glumačka, već i istraživačka, gotovo dokumentaristička.

"Prvo sam sve propuštala kroz svoje dosadašnje životno iskustvo i pitanja koja sam sebi postavljala. Ali onda je usledilo bavljenje dokumentarnim materijalima, razgovori sa ljudima, putovanje u Knin," nabraja Darija korake u procesu. "Ono što mi je bilo najvažnije, gde sam osetila najveću dužnost i odgovornost, jeste baš to – ti ljudi su bili toliko iskreni i otvoreni da sa nama podele svoje najintimnije priče. Najveći strah mi je bio – ne izneveriti te ljude. Ne izneveriti njihovu istinu."

Foto: Aleksandar Letić

Majčinstvo u doba apokalipse

Lik Darije u seriji prolazi put od bezbrižne zaljubljenosti do preranog odrastanja, postajući majka u trenutku kada se svet oko nje ruši. Za mladu glumicu, ovo je bio teren potpunog nepoznatog.

"Teško je bilo," priznaje ona uz uzdah. "Meni je, pored cele te težine rata kao spoljnog faktora, bilo teško da iznesem sve što ona trpi u odnosima sa njenim najbližima, unutar četiri zida. Možda najveći izazov, i neka lepota u toj težini, bilo mi je prići temi majčinstva kao takvog, pogotovo u tom trenutku neizvesnosti."

Kako odigrati porođaj i majčinski instinkt bez ličnog iskustva? Darija kaže da se oslonila na intuiciju i duboko razumevanje samoće svog lika.

"Dosta sam se pitala o tome. Nekako je u meni taj instinkt krenuo da se razvija spontano. Nisam to doživela – sam rat, gubitak doma, gubitak porodice, porođaj – ali sam mogla da razumem njenu samoću. Mogla sam da razumem tu dilemu, odnose u ljubavi, komplikovan odnos sa ocem... Svašta mi je tu bilo blisko na ljudskom nivou, i na tome sam gradila lik."

Foto: Aleksandar Letić

Kada scenario "zadzvoni" u telu

Kritika je posebno pohvalila Darijinu sposobnost da "glumi tišinom" – trenuci u seriji gde nema dijaloga, a njeno lice govori sve. Ona otkriva da je ta povezanost sa likom nastala već pri prvom susretu sa tekstom.

"Kad sam prvi put pročitala scenario za kasting, desilo se nešto neverovatno. Bilo je par rečenica koje su tako odzvonile u meni, potpuno nerealno. Toliko mi je bilo blisko," seća se ona.

Na pitanje kako se postiže ta snaga izraza bez reči, Darija nudi jednostavan, ali dubok odgovor: "Razumevanjem. Mislim da je to uvek ključ. Nema tu magije, tu je samo duboko razumevanje i empatija. Bilo je puno 'kopanja' po sebi. Uloga me je vodila na razna mesta unutar mog bića. Ako pronađemo ta mesta gde se mi emotivno vežemo, gde možemo da razumemo tog čoveka kog igramo, onda on ne ostaje daleko od nas, već postaje deo nas."

Velimlje kao "Muzej ratnog detinjstva"

Iako se radnja dešava u Kninu, serija je većim delom snimana u okolini Nikšića, u mestu Velimlje. Darija opisuje kako je ta lokacija postala ključni faktor u stvaranju atmosfere teskobe i izolacije.

"Velimlje kao lokacija... Mislim da smo se mi vezali za taj kamen. Značilo nam je što smo bili tamo na terenu, što smo bili svi zajedno, kao neka komuna, odlepljeni od svakodnevice Beograda. Samo smo radili i živeli tu priču dva meseca," priča Darija.

Posebno upečatljiva bila je jedna slika sa seta koja joj se urezala u pamćenje i koja joj je pomogla da shvati tragediju izbeglištva.

"Najsnažniji utisak na mene ostavila je ta slika ulice ispod same tvrđave. Ona je i dalje prepuna praznih stanova, napuštenih kuća, sa tek po nekim svetlom u daljini. I onda sam se, dok sam sedela tamo u pauzama snimanja, dosta pitala o ljudima koji su tu živeli. Ko su bili? Gde su sada? Koje su njihove priče? Da li su živi? Gde su im porodice?"

To iskustvo ona poetski opisuje: "Meni je to iskustvo bilo predragoceno. Otići tamo na tu tvrđavu, sedeti na njoj pored krša... To je prostor koji isto priča tu priču, koji diše time i dalje. To je kao neki muzej ratnog detinjstva na otvorenom. Vrlo bolno u isto vreme, a sa druge strane – život teče, život se tamo nastavio. Ta dualnost je bila ključna za moju igru."

Foto: Aleksandar Letić

Profesionalna tvrđava iza kamere

Iako su glumci ti koji su u prvom planu, Darija insistira da uspeh serije leži u neverovatnoj sinergiji celog tima. Ona detaljno nabraja ljude iz senke koji su joj omogućili da briljira.

"To je kolektivni čin. Ništa ne bi funkcionisalo da to sve zajedno nije bilo tako kako jeste. To je naša 'profesionalna tvrđava'," kaže ona. "Tu su Jelena Stefanović, kostimografkinja i njen tim koji su nas obukli u to vreme. Zatim Aleksandar Berček i sektor scenografije – oni su napravili fantastičan posao. Ti prostori... Ja sam, kako sam ulazila iz jedne sobe u drugu, videla da su to neverovatne stvari, rađene do najsitnijih detalja. I to sve nekako diše. Deluje nevidljivo na ekranu, ali glumcu vidljivo doprinosi da poveruje u priču."

Pominje i šminkere, Petru Macuru, Jasminu Banović, Slađu, kao ljude koji su vizuelno dočarali umor i patnju likova.

"Sve je to bilo kao neki veliki 'team building', ali u najkreativnijem smislu. Ta bliskost koju vidite na ekranu, ona je postojala i iza kamere," dodaje Darija.

Šta je zapravo "Tvrđava"?

Za kraj, pokušavajući da sumira šta za nju, nakon svega, predstavlja pojam "Tvrđava" – da li je to samo građevina, simbol otpora ili nešto treće – Darija daje odgovor koji možda najbolje opisuje poruku serije.

"Ne može se opisati jednom rečju, ali... Tvrđava je tamo gde je mir," zaključuje ona nakon kratkog razmišljanja. "Tamo gde smo mirni – sa sobom, sa svetom oko nas, sa ljudima. Ono što je za nas pravo, prava vrednost. Tvrđava su ljudi koje volimo."

Iako priznaje da je po prirodi samokritična i sklona sumnji, ovaj projekat joj je dao vetar u leđa.

"Mene je ovo samo ohrabrilo. Ja jako sumnjam, jako sam kritična prema sebi, puno mi je potrebno da sebi kažem 'okej, ovo je u redu'. Ali ovaj projekat mi je pokazao da treba da nastavim da budem vredna i radna. Videćemo šta će biti, ali znam da sam dala deo sebe koji će zauvek živeti u toj Tvrđavi," poručuje mlada zvezda pred kojom je, sasvim sigurno, blistava karijera.

(Telegraf.rs/izvor: Euronews Srbija)