Sećanje na Nebojšu Glogovca: Kako je govorio o estradizaciji umetnosti i zašto je bežao od statusa zvezde

Povodom godišnjice odlaska jednog od najvećih glumaca koje je ova zemlja imala, Nebojše Glogovca, vraćamo se rečima koje su ostale kao svetionik. U svetu koji često brka popularnost sa vrednošću, on je bio onaj koji je stajao po strani, posmatrao i pokušavao da razume ljudsku dušu. Njegovo gostovanje u Pančevu, gradu u kojem je odrastao, u razgovoru sa Tatjanom Peternek-Aleksić, ostaje jedan od najintimnijih portreta čoveka koji je glumu video ne kao profesiju, već kao sredstvo da se dokuči istina.

Pančevo, crkvena porta i "divlja jabuka"

Preporučujemo

Razgovor je počeo tamo gde je sve krenulo - u Pančevu. Nebojša se prisetio detinjstva koje je bilo obeleženo selidbama i mirisom tamjana iz domova u kojima je živeo kao sin sveštenika Milovana.

"Prvo je bilo odrastanje, iza ćoška nekih dvesta metara. Tu je bila kuća mojih roditelja, kuća koja pripada crkvi. Došao sam sa sedam godina, prvo iz Trebinja u Opovo, a onda smo prešli ovde. Ti prvi koraci su bili kuća-škola, škola-kuća i porta. Crkvena porta u kojoj je bila jedna divlja jabuka na koju smo se stalno penjali i jeli onaj bagrem, tučak iz cveta", pričao je Glogovac s osmehom koji je nosio mir detinjstva.

Pre glume, Nebojša je studirao psihologiju. Ta potreba da analizira ljude pratila ga je celog života."Voleo sam da gledam ljude, da vidim razlike u ponašanju, u načinu funkcionisanja, u reakcijama kod različitih tipova žena ili muškaraca. Karakteri - kako različito rešavaju probleme, zašto je neko hrabar, a neko nije. Voleo sam da pokušam da otkrijem ko je kakav, onako na daljinu. To je bio moj mali 'ringišpil' u glavi."

O "snalažljivosti" i izlizanim rečima

U jednom od najcitiranijih delova intervjua, Glogovac se osvrnuo na krizu morala u savremenom društvu. Njegove reči o tome šta je postalo "normalno" danas zvuče proročki.

"U zemlji je postalo u redu kad si snalažljiv, ali snalažljiv po svaku cenu. Kad se muvaš, kad si muvara... a izlizale su se reči kao što su dobar, pošten, moralan, patriota. Sve te vrednosti koje su nematerijalne - hrabrost, dobrota, poštenje, stid - to je sve užasno palo. Nije uputno uopšte za komunikaciju i preživljavanje danas", upozoravao je, ističući da on svoju decu uči drugačije: "Treba biti inteligentan sa dobrom namerom."

Jahanje bez struje i vode: Pouke deda Gavrila

Posebno mesto u Nebojšinom srcu zauzimala je Hercegovina i njegov deda Gavrilo, koji ga je zvao "vojvoda".

"To je jedna najiskrenija fascinacija čovekom s brkovima, koji je otac tvog oca. Hercegovina je ostala baza, polazište. Moj deda me je čekao, stavio bi me na konja... Jahanje tih konja, držanje za grivu... Živiš desetak dana leti u kući koja nema struju i vodu, gde imaš fenjer, čatrnju sa kišnicom i izvor do kojeg se ide peške. Ta tišina, ti zrikavci... to je nezamenljivo iskustvo koje niko od ljudi koje ja znam nije imao."

"Zlatni kavez" slave

Iako je bio ovenčan svim mogućim nagradama, Nebojša je prezirao status "zvezde" i estradizaciju umetnosti.

"Dostadno mi je na tim žurkama, na tim 'celebritijima'. Ja u tome vidim priliku da osetiš ljude, da budeš i ostaneš čovek. To ti daje pravo da se ne pogordiš i da ne postaneš nešto što nisi. Mislim da je tim ljudima koji su ograđeni telohraniteljima, fitnesima, anti-age forama... mislim da im je muka od života. To je jedna užasna robija, jedan dosadan zlatni kavez", rekao je Glogovac, objašnjavajući da on radije bira da sedne pored prosjaka na ulici i popriča s njim o tome kako su mu deca.

Hamlet, bubica i "Tika Rođa"

Nebojša je u Pančevu igrao i čuvene "Metamorfoze", ali je gledaocima otkrio i anegdotu sa uskočenjem u predstavu "Hamlet" u Sloveniji, gde je morao da nosi "bubicu" u uvetu jer nije stigao da nauči tekst.

"Nisam uspeo da zapamtim tekst, sem možda prve dve-tri replike. Onda smo se dogovorili da bude bubica, a sa strane su sedeli Lečić pa Madžgalj i čitali mi tekst. Polonije mu dođe kao neki šef obezbeđenja, pa je to sa slušalicom izgledalo moderno. Publika plaća i spremna je da veruje, to je preduslov, ali ja držim da ih treba pošteno ubediti. Ne sme da bude jeftina prevara", pričao je glumac koji je verovao da je umetnost "koncentracija na stvar kojom se baviš, a ne na to kako izgledaš dok to radiš".

Preobražavajući se pred kamerama u lik "Tike Rođe", srpskog gazde sklonog mešetarenju, Nebojša je pokazao koliki je bio njegov glumački raspon - od hercegovačkog mira do balkanskog besa na sceni.

Zaključak: Šta bi Bog video?

Na kraju, Nebojša je citirao Kiplingovu pesmu "Ako", kao recept za opstanak u teškim vremenima: "Ako možeš da sačuvaš glavu kad je svi gube..."

Nebojša Glogovac nije samo "glumio". On je na sceni ginuo, smejao se i plakao tako da mu je svaka pora verovala. Kada su ga pitali šta bi savetovao deci da upišu, citirao je staro roditeljsko pitanje: "Upiši mikrobiologiju, Bog da te vidi, uvek ima posla za to", ali je sam izabrao put koji je bio mnogo teži, a za nas, njegovu publiku, neprocenjiv.

Danas, kada ga nema, ostaju njegove uloge, ali možda više od svega ostaje taj stav: biti "sav normalan svet" i u najvećoj slavi. To je bila njegova najveća i najteža uloga, koju je odigrao bez greške.

(Telegraf.rs/izvor: RTS, emisija "TV lica")