Kako se rađalo "Pozorište u kući"

U srcu Beograda, u Aberdarevoj ulici broj 1, decenijama pulsira tehnička baza Televizije Beograd, sadašnjeg RTS-a. Početkom sedamdesetih godina, ovo zdanje sa četiri studija postalo je dom porodice Petrović. Dok su gledalci subotom uveče uživali u dogodovštinama Rođe, Olge i legendarne Nikolajevićke, iza kamera se odvijao složen, precizan i često iscrpljujuć kolektivni rad.

Ekipa „Trezora“ zabeležila je jedan radni dan ljudi koji su stvorili najpopularniju jugoslovensku seriju tog vremena.

Preporučujemo

Sve je počinjalo u glavi jednog čoveka - Novaka Novaka. Kao scenarista, on je bio arhitekta ovog televizijskog sveta.

„Ja sam scenarista ove serije. Kratko rečeno, ja pišem tekst koji kasnije glumci nauče, reditelj to izrežira i tako se dolazi svake subote do emisije 'Pozorište u kući' koju gledate. Kako sam došao do toga da pišem tu seriju? To je bio stvar dogovora. Televiziji je trebala jedna takozvana porodična serija u kojoj se govori o svakodnevnim zgodama, smešnim zgodama jedne beogradske porodice. Mene su pozvali da ja pokušam to da napišem i u tom pokušaju evo već smo tri ili četiri meseca neprestano na repertoaru i bićemo verovatno još ovoliko koliko ćete vi voleti to da gledate.“

Kada bi tekst bio napisan i odobren od strane redakcije, preuzimao ga je reditelj Dejan Ćorković. Za njega je najvažnija faza bila priprema i, iznad svega, podela uloga.

„Sve je počelo od teksta koga je odabrala redakcija, odnosno Novak Novak, pisac teksta, osmislio je seriju, predao je prve tekstove redakciji i dogovorio se sa urednikom. Na meni je ostalo da na tekstu radim. Pročitao sam ga mnogo, mnogo puta, pročitao sam ga toliko puta da sam ga skoro naučio napamet. I onda je počeo jedan ozbiljan rad na tekstu: prvo osmisliti kako prići tom tekstu, kako pre svega praviti emisije i kako lansirati vrstu humora koju je Novak napisao, da to bude nešto po mom mišljenju drukčije i novo nego što se do sada radilo. E, sad je došao najteži posao, u stvari koji je verovatno bio i presudan za uspeh ili neuspeh ove serije, a to je izbor uloga, koji je inače presudan kod svakog reditelja, jer kaže se - dobra podela uloga je 50% završenog posla.“

Za glumce, serija je bila prilika da u likove unesu delić sopstvene svakodnevice. Vlastimir Đuza Stojiljković, koji je tumačio lik Rođe Petrovića, priznao je da su granice između privatnog i profesionalnog često bile zamagljene.

„Pa evo, to tako ide kod nas otprilike. Ja se izvinjavam što pušim, a ujedno mi je i drago jer je ovo jedan trenutak gde mu to iskoristimo, ovde je strogo zabranjeno ali eto tako... Meni je Novak Novak ponudio ulogu, naravno stvar ja sam to pročitao, bar prve dve emisije, i ostalo je da uskladim šta bih ja hteo, kako bih ja tu ulogu doneo. Naravno stvar da sam počeo od sebe i od svojih odnosa u kući, ne mora to da znači da je to baš tako isto, ali znate kako je, svi smo ljudi isti, smrtni, naravno da vučemo sve ono što se događa u kući i da to najlakše uklapamo u ono što treba da radimo. Meni je drago što ništa ovde nije karikirano nego se sve te stvari događaju. Ja moram priznati, nemam dece, nemam Borka kod kuće, ali garantujem da bih se verovatno tako ponašao ako bih imao sina Borka u ovim godinama. Lepo je sarađivati i sa taštom i sa ženom i sa kućnom pomoćnicom. Moja nije tako zgodna, no svejedno, ja to... i to se dâ podneti.“

Njegova partnerka na ekranu, Olga Ivanović, koja je igrala strogu ali pravednu Snežanu Nikolajević, objasnila je psihologiju glumačkog zanata:

„Publika se obično pita kad glumac igra jednu ulogu, koliko ta uloga ima veze sa njim lično. Koliko je on tu glumac, a koliko je njegova ličnost. Ja bih mogla da kažem da je to nekakva sinteza između uloge i glumčeve ličnosti. Jer kažu - glumac igra ovu ulogu dobro, ovu ne igra dobro. Što znači da mu jedna uloga više odgovara, da je bliskija njegovoj ličnosti, a jedna je dalja. Znači jednu sa lakoćom savladuje...“

Ambijent modernog beogradskog stana onog vremena stvorio je scenograf Nikola Teodorović.

„Moj rad se sastoji u sledećem: kada dobijem delo, ja ga pročitam. Posle toga imam dogovor sa rediteljem. Vidimo gde, šta, kako treba da se uradi. Konkretno u ovom slučaju, po zahtevu pisca, ovo je trebao da bude ambijent naš, savremen, u savremenoj novogradnji, prosečne jedne porodice. Ja sam kod kuće napravio te skice, došao sam do reditelja, dogovorili smo se, on je pogledao te moje crteže, složio se. Zatim sam dao te skice svom asistentu, objasnio mu kako to treba da razradi da bi ljudi u radionici mogli tačno da postupe, da naprave, da ostvare te skice u vidu ovog dekora. To su radili stolari, tapetari, bravari, dekorateri, slikari. Kada je to gotovo, dolazimo u studio, dekor postavljamo po unapred utvrđenim onim crtežima. Rekvizita se postavlja koja je potrebna... nameštaj, ove slike, ovo sve što vidite.“

Za to kako će ti ljudi izgledati, brinula je kostimografkinja Beti Gobezki.

„Radim ovu celu seriju tako da sam se u početku, pre nego što je počeo da se radi, sa rediteljem dogovorila kako on hoće i kako zamišlja tu građansku porodicu. Tako da sam na osnovu tog dogovora napravila crteže, odnosno skice, po kojima su se realizovali ti kostimi. Trudim se da održim te ljude uvek u karakteru, da se zna da je to građanska porodica, jedan normalan običan život, bez nekog preterivanja, bez nekog naročitog presvlačenja, jer to se dešava danas, u sadašnje vreme, nije nikakav stil u pitanju.“

Kada bi pripreme bile gotove, nastupala je tehnička ekipa. Reditelj u video-režiji upravlja radom, dok su na terenu njegovi „oči i uši“.

Jelena Jovanović, sekretarica režije:

„Pošto je sekretarica najpričljiviji član ekipe, ja ću vam sada sasvim kratko reći šta radimo. U toku kadriranja u scenariju sekretarica zapiše kadrove po zahtevu reditelja i u toku realizacije emisije saopštava ih preko ovog mikrofona kamermanima.“

Video-mikser (anonimna članica ekipe):

„Posao video-miksera, odnosno mešača slike, sastoji se u tome da ja sliku sa jedne kamere ili filmskog lanca dajem na izlaz. Može se desiti da istovremeno idu i dve slike, to je takozvana dupleks-pozicija. Prebacivanje slike sa jedne kamere na drugu radi se vrlo jednostavno, rezanjem ovde na ovim dugmetima. Važno je da to bude tačno ubeleženo, mene u krajnjoj liniji ne interesuje toliko šta kamera drži, to radi drugi čovek, to je posao sekretarice režije, ali za video-miksera je bitno da ta kamera ide tačno na određeni tekst ili određenu glumačku radnju.“

Zvuk je bio podjednako važan, a o njemu je brinuo majstor tona:

„Ovo je tonska režija, u njoj se uglavnom podešava ton. Ton se podešava na taj način što mikrofon koji se nalazi u studiju 1, 2 ili više, uvek su ljudi koji su snimljeni u studiju u vezi sa mnom preko komandnog mikrofona. Ja sam inače ton-majstor. Ja regulišem ton, podešavam nivoe tona i određujem ton koji će ići. Muziku koju odabere reditelj, muzički saradnik donese i on daje određene momente kada taj ton treba da ide.“

Pre pojave magnetoskopa, televizija je program emitovala isključivo uživo. Mogućnost snimanja na traku donela je ogromne prednosti.

„Magnetoskop je elektronska mašina koja istovremeno snima i sliku i ton. Odavde se takođe emituju sve emisije snimljene na magnetoskopsku traku. Do pojave ovih mašina televizija je uglavnom direktno emitovala program. Revolucija koju je izazvala ova vrsta tehnike donela je velike prednosti.“

Na samom kraju procesa, tu je i Telekino, odeljenje iz kojeg se emituje sav filmski materijal - od igranih filmova do priloga za Dnevnik i reklama.

Kada se svetla u studiju ugase, a magnetoskopska traka počne da se vrti, gledalac vidi samo krajnji rezultat: toplu priču o Petrovićima. Iza te priče, kao što smo videli, stoji čitava armija ljudi, stotine skica, kilometri kablova i neizmerna posvećenost profesiji koja je te sedamdesete učinila zlatnim dobom naše televizije.

(Telegraf.rs/izvor: "RTS Trezor")