Kako je nastala "Idiokratija": Film, koji je Holivud želeo da sahrani, smatraju proročanstvom modernog doba

Kada se 2006. godine u bioskopima tiho i bez pompe pojavio film "Idiokratija" (Idiocracy), delovalo je da je reč o još jednoj pomerenoj, vulgarnoj satiri o dalekoj budućnosti. Međutim, dve decenije kasnije, reditelj Majk Džadž više se ne smeje. U brojnim intervjuima poslednjih godina, autor kultnih hitova poput "Office Space" i animirane serije "Beavis and Butt-Head" otvoreno priznaje: ono što je zamišljeno kao apsurdna parodija, pred našim očima pretvorilo se u uznemirujući dokumentarac modernog društva.

Priča o nastanku ovog filma podjednako je fascinantna, haotična i groteskna kao i sama distopija koju prikazuje.

Preporučujemo

Ideja rođena u redu za „Petra Pana“

Sve je počelo na mestu koje bi trebalo da predstavlja simbol nevinosti i porodične idile - u Diznilendu. Majk Džadž je stajao u kilometarskom redu za vožnju posvećenu Petru Panu, čekajući sa svojim ćerkama. Iza njega, dve majke su bez ikakvog ustezanja na sav glas psovale i vrištale na sopstvenu decu, ponosne na svoju agresivnost i primitivizam.

U tom trenutku Džadžu je kroz glavu prošla mračna misao: „Ovakvi ljudi će nadmašiti pametne u natalitetu, a onda će i njihova deca odrastati na isti način.“

Ova ideja naslonila se na klasičnu naučnofantastičnu priču K. M. Kornbluta iz 1951. godine, "The Marching Morons" („Marširajući moroni“), u kojoj je oslikana premisa da obrazovani i oprezni ljudi odlažu roditeljstvo do tačke izumiranja, dok se oni manje svesni posledica nekontrolisano razmnožavaju. Džadž je tu premisu preneo u 2505. godinu – svet u kojem je prosečan koeficijent inteligencije toliko opao da čovečanstvo useve zaliva energetskim napitkom, jer „ima elektrolite“.

Panika u studiju i pokušaj da se film „sahrani“

Originalni naslov filma bio je znatno direktniji i provokativniji: "The United States of Uhhmerica" („Sjedinjene Države Uhh-merike“). Rukovodiocima u studiju 20th Century Fox to je zazvučalo previše agresivno, uvredljivo i „neamerički“. Nakon dugih pregovora, napravljen je kompromis i rođen je naziv Idiokratija.

Međutim, strah studija od sopstvenog projekta tu nije prestao. Fox nije samo loše plasirao film – studio je aktivno radio na tome da ga sakrije. Nije bilo trejlera, nije bilo plakata, televizijskih reklama, niti novinarskih projekcija. U pojedinim bioskopima film je na repertoaru bio naveden samo kao „Nenaslovljeni projekat Majka Džadža“. Glumci iz glumačke ekipe saznali su da je film uopšte izašao tek kada je već povučen iz dvorana nakon jednonedeljne, gotovo tajne distribucije. Sa zaradom manjom od pola miliona dolara, delovalo je da je film osuđen na zaborav.

Budžetski kolaps i haos iza kulisa

Tokom samog snimanja, produkcija je bila noćna mora. Budžet je drastično srezan u hodu: snimajući dani su otkazivani, lokacije menjane u poslednjem trenutku, a statisti otpuštani. Zbog problema s likvidnošću, mnogim članovima tehničke ekipe – od šminkera do scenskih radnika – isplate su kasnile nedeljama, dok neki puni honorar nikada nisu ni videli.

Da ironija bude veća, film koji govori o društvu koje se raspada zbog pohlepe i nemara, zamalo se raspao na identičan način. Tokom rada sa statistima kojima je rečeno da se „ponašaju što gluplje“, pojedinci su otišli predaleko, simulirajući neprimerene radnje i izgovarajući uvredljive šale koje je Džadž morao lično da cenzuriše i izbaci u montaži kako film ne bi skliznuo u čist prezir.

Kako su Kroksice postale modni fenomen zahvaljujući filmu

Jedna od najurnebesnijih anegdota sa snimanja tiče se kostimografije. Odeljenje za kostim tražilo je obuću koja bi delovala toliko jeftino, futuristički i neprivlačno, da niko pri zdravoj pameti ne bi pomislio da je nosi na ulici. Naišli su na tada potpuno nepoznati mali brend plastične obuće – Crocs.

Džadž je prihvatio predlog, uveren da te „ružne gumene klompe nikada neće postati popularne u stvarnom životu“. Kada se film konačno pojavio, desio se bizaran obrt: Kroksice su eksplodirale na globalnom tržištu, postavši multimilijarderski fenomen. Šala iz filma postala je stvarnost pre nego što je iko stigao da shvati poentu.

Predsednik Kamačo: Uloga koju je Teri Kruz oteo improvizacijom

Najikoničniji lik filma, predsednik Dvejn Elizondo Mauntin Dju Herbert Kamačo – petostruki šampion u kečerima, zvezda filmova za odrasle i vrhovni komandant oružanih snaga – umalo je pripao nekom drugom. Studio je želeo zvučnije komičarsko ime, pa je Teri Kruz morao da prolazi kroz čak pet krugova audicija.

Na petoj audiciji, Kruz je ušao u prostoriju, pogledao producente u oči i rekao: „Ako nađete nekog boljeg od mene, dajte njemu.“ Potom je oslobodio sirovu, eksplozivnu energiju. Sve ono što Kamača čini nezaboravnim – mašinka iz koje puca u plafon Kongresa, vožnja na motoru tokom obraćanja naciji,urlanje i teatralnost – poteklo je iz Kruzove čiste improvizacije.

Zanimljivo je da su 2016. godine, usred burne američke predsedničke trke, Džadž i Kruz želeli da ožive lik Kamača kroz seriju satiričnih političkih spotova. Studio Fox je taj projekat blokirao – paralele sa stvarnom političkom scenom postale su previše stvarne i previše opasne.

Korporativni raj i proročanstvo televizije

Satira se nije zadržala samo na politici. Džadž je u film ubacio stvarne korporacije, koje su u ovom filmu, u budućnosti, imali neku svoju namenu. Advokati su dozvolili ove šale pod samo jednim uslovom: ako ismevaju sve korporacije podjednako, niko ih ne može tužiti za nelojalnu konkurenciju.

Najjezivije predviđanje ticalo se televizijskog programa. Emisija „Ow! My Balls!“, u kojoj anonimni čovek neprestano dobija udarce u međunožje na oduševljenje masa, delovala je kao preterivanje 2006. godine. Danas, u eri TikToka, viralnih „fail“ kompilacija i Jutjub izazova koji jure preglede kroz bol i poniženje drugih, ta minijatura deluje kao precizan opis algoritma pažnje 21. veka. Čak je i fiktivni napitak „Brawndo“ nekoliko godina kasnije zaista proizveden i prodavan kao energetsko piće.

Trijumf na DVD-ju i gorka pobeda

Iako ga je studio zakopao u bioskopima, film je pronašao svoj put. Kroz DVD izdanja, internet forume i studentske domove, Idiokratija je postala globalni kult. Rečenice poput „Welcome to Costco, I love you“ postale su lozinke pop-kulture.

Najveća tragedija i najveći trijumf Idiokratije leži u činjenici da se film nije bavio naučnom fantastikom, već ljudskom psihologijom. Majk Džadž nije predvideo razvoj tehnologije, već je prepoznao smer u kojem se kreće ljudska lenjost, konformizam i sklonost ka instant zadovoljstvu.

Gledana danas, "Idiokratija" više nije samo urnebesna komedija o glupom svetu iz budućnosti. Ona je nemilosrdno ogledalo u kojem je sve teže prepoznati gde se završava film, a gde počinje stvarnost u kojoj živimo.

(Telegraf.rs/izvor: Youtube/Iconic Star Rewind)