"Žeđi moja, pomamo moja beskrajna, moj pute neodlučni!": Veliki pesnik je prvi put rođen na ovaj dan

Veliki čileanski pesnik Pablo Neruda rođen je na ovaj dan, 12. jula... no samo prvi put. Pesnik koga najbolje znamo kao tvorca ljubavne poezije zapravo je bio i hroničar svog vremena, aktivan političar, ali pre svega dečak koji je krišom od svog oca objavljivao poeziju za koju će jednog dana dobiti Nobelovu nagradu.

Rođen je dva puta - prvo kao Rikardo Rejes, sin železničara koji pisanje pesama nije video kao ozbiljan posao. Rikardo je svoja dela zato objavljivao krišom, pod pseudonimom Pablo Neruda. Skoro 30 godina tim imenom potpisao je pesme, kupio hvale, stekao čak i međunarodnu slavu. Lažno ime vremenom je postalo identitet, te se Rikardo i zakonski rodio kao Pablo Neruda 1946. godine.

Neruda je podržavao Staljinov režim i zbog toga bio proteran iz zemlje na dve godine. Kada se vratio u Čile, predložen je za predsednika države, što je odbio. Nedugo zatim dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Umro je 1973. godine u Čileu. Onaj koji se rodio dva puta, dva puta je i sahranjen. Nakon Nerudine smrti sumnja da je otrovan zbog svog političkog angažamana kolala je Čileom čitavih 40 godina. Njegovo telo ekshumirano je 2013. godine i podvrgnuto analizama koje su pokazale da je pesnik ipak sa ovog svet otišao prirodnim putem.

Kao i posle svakog velikog pisca, reči su ostale večno.

Telo žene

Telo žene, beli brežuljci, bedra bela,

ti si spodobna svetu u svom činu nuđenja,

Moje telo divljeg ratara u tebi kopa

i izbacuje sina iz dubine zemlje.

Bejah osamljen kao tunel. Od mene bežahu ptice

i noć je u mene nadirala svojom moćnom najezdom.

Da bih se nadživio, kovao sam te kao oružje,

Kao strelu u svom luku, kao kamen u praćki.

Ali dolazi trenutak osvete i ja te ljubim.

Telo od kože, od mahovine, od mleka čvrsta i lakoma.

Ah, pehari grudi! Ah oči odsutnosti!

Ah, ruže prepona! Ah, glas tvoj spor i tužan

Telo žene moje, ostat će u tvojoj ljupkosti.

Žeđi moja, pomamo moja beskrajna, moj pute neodlučni!

Tamna korita u kojima žeđ večita traje,

i umor traje, i patnja beskonačna.

Ako me zaboraviš

Hoću da znam

jednu stvar.

Znaš kako je to

ako gledam

kristalni mesec, crvenu granu

spore jeseni u mom prozoru,

ako dotaknem

uz vatru neopipljiv pepeo

ili izborano telo klade,

sve me odvodi tebi

kao da je sve što postoji,

mirisi, svetlost, metali

poput barčica što plove

ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,

ako malo-pomalo prestaneš da me voliš

i ja ću prestati tebe da volim

malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš

ne traži me

jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim

vetar zastava

što prolazi kroz moj život

i odlučiš

da me ostaviš na obali

srca u kome imam korena

zapamti

da ću toga dana,

toga časa

dići ruke

iščupati svoje korene

u potrazi za drugim tlom.

Ali

ako svaki dan,

svaki sat,

pristaneš da mi budeš sudbina

s neumoljivom slašću,

ako se svakoga dana popne

jedan cvet do tvojih usana tražeći me

o ljubavi moja, o moja

u meni se sva ta vatra ponavlja,

u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,

moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,

i sve dok živiš biće u tvojim rukama

ne napuštajući moje.

Divno je, ljubavi, znati

Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noći,

nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena

dok rasplićem svoje brige

kao mreže zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,

ali telo ti diše tako napušteno,

tražeći me uzalud, dopunjujući moj san

kao biljka što se udvostručuje u seni.

Uspravna, bićeš druga što će živeti sutra,

ali od onih granica izgubljenih noći,

od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nešto ostaje i vodi nad svetlom života

kao da je pečat sene obeležio

vatrom svoja tajnovite stvorenja.

(D.D.S.)