• 2

Na papiru masnom od bureka, Đura Jakšić je napisao najrodoljubiviju srpsku pesmu

Probrali smo za vas ponajbolje anegdote iz života našeg velikog pesnika i slikara. Oduševiće vas kontekst ovih stihova napisanih u kafani: „Oj, pesniče glasa štura! Pa zar daje koji prosi? Pa zar ćuran jaja nosi? Đura“

  • 2
Đura Jakšić

„Autoportret“, Đura Jakšić, 1858. Foto: Wikimedia

Rođen u svešteničkoj porodici, 8. avgusta 1832. godine u Srpskoj Crnji, Georgije „Đura“ Jakšić tri puta je bežao iz trgovačke škole u koju ga je upisao otac Dionisije, koji je tek nakon trećeg bekstva popustio i dozvolio sinu da upiše i završi nižu gimnaziju u Segedinu, nakon koje je otišao u Temišvar da uči slikanje, pa u Peštu s istom namerom, gde ga je zateklo Proleće naroda, to jest Revolucija iz 1848, u kojoj je učestvovao kao šesnaestogodišnji dobrovoljac.

Narednih godina dosta je često menjao mesto prebivališta. U Bečkereku (današnjem Zrenjaninu) je učio kod Konstantina Danila, tada poznatog slikara, posetio Beograd, otišao u Beč da nastavi studije slikarstva, tamo se družio za Đurom Daničićem i Brankom Radičevićem, 1853. u „Serbskom letopisu“ objavio prve literarne uratke, vratio se kući pa odmah otišao u Minhen na Akademiju lepih umetnosti, krajem 1855. stigao u Kikindu, objavio pesme u „Sedmici“ pod pseudonimom Teorin, naredne godine prešao u Novi Sad, potom ponovo u Banat, i konačno 1857. u Srbiju, u kojoj će provesti ostatak života.

Isprva je kod nas radio kao seoski učitelj, u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca, Požarevcu, u kojem se oženio, potom kao gimnazijski učitelj crtanja u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini (njegova kuća u Kragujevcu srušena je prošle godine); boravio je i u manastiru Vraćevšnica, kojem je ostavio nekoliko istorijskih portreta.

Ali živeo je teško, stalno u oskudici i dugovima, jedva je izdržavao mnogobrojnu porodicu, živeo je boemski, mahom u „Tri šešira“ i „Dva jelena“, napajao se u tom okruženju, tako pisao i slikao. Naposletku je oboleo od tuberkuloze, zbog satire dobio otkaz u državnoj službi 1871, zahvaljujući Stojanu Novakoviću naredne godine se zaposlio kao korektor u Državnoj štampariji, i na tom položaju ostao do smrti 16. novembra 1878. godine. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Knez Lazar, Đura Jakšić

„Knez Lazar“, Đura Jakšić, 1857-1858. Foto: Wikimedia Commons/varvar.ru

Što se njegovog književnog i slikarskog rada tiče, onoga za koji se napajao po skadarlijskim kafanama, može se slobodno reći da je u pitanju „najveći liričar srpskog romantizma“ i jedan od naših najvažnijih slikara devetnaestog veka. Lirske pesme kao što su „Koga da ljubim“, „Otadžbina“, „Na Liparu“, „Mila“, „Kroz ponoć nemu“, „Put u Gornjak“, „Padajte, braćo“, zauzimaju neka od najvažnijih mesta u našoj poeziji; epske pesme „Nevesta Pivljanina Baja“, „Mučenica“, „Pričest“, „Barjaktarovići“, „Bratoubica“ takođe se posebno izdvajaju.

U pesništvu pod uticajem lorda Bajrona i Šandora Petefija, napisao je i tri drame u stihu, „Stanoje Glavaš“, „Seoba Srbalja“ i „Jelisaveta“ (napisana „u duhu šekspirovske dramaturgije“), kao i 40 pripovedaka, danas nažalost zaboravljenih, što ćemo promeniti, koje su idealizovale srpsko srednjovekovlje i nemanjićka vremena, ali se bavile i životom banatskog sela koje iz njega nikada nije izašlo, gde u prvom redu mislimo na pripovetku „Sirota Banaćanka“ koja se bavi stradanjem naroda tog kraja tokom Revolucije iz 1848, te tematikom Srpsko-turskih ratova 1876—1878, kojom se bavi i njegov nedovršeni roman pod radnim nazivom „Ratnici“.

Često je u svom slikarskom radu obrađivao iste teme kojima se bavio i u književnom, u čemu je takođe bio veoma uspešan i značajan za istoriju naše umetnosti; njegova „Noćna straža“, posvećena našim vojnicima upravo iz Srpsko-turskih ratova, posebno onima sa Javorskog fronta, decenijama krasi udžbenike, njegova „Devojka u plavom“ (1856), njegovi „Knez Lazar“ (1857—1858), „Car Dušan“ (1857), „Kraljević Marko“ (1857), njegove slike „Ustanak Crnogoraca“ (1862), „Hristos u Getsimanskom vrtu“, „Takovski ustanak“ (1876—1878), sve su to važna likovna ostvarenja za nas i naš narod.

Za Georgija „Đuru“ Jakšića vezuju se i mnoge anegdote, poput one da je gorepomenutu pesmu „Otadžbina“ (sa onim večnim otvaranjem: „I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć’ suncu dere kroz oblak“), koju je u dogovoru sa izdavačem imao da dostavi u naznačenom roku, napisao tik pred istek tog roka, i to na masnom papiru u kojem je bio umotan burek, koji je prethodno kupio i smazao. Mi smo izabrali ponajbolje, zato nastavimo s onom čuvenom iz „gradskog prevoza“: priča kaže da je Jakšić jednom ušao u fijaker i seo unatraške, na šta ga je kočijaš upitao zašto ne sedne napred, da bi mu umetnik odgovorio: „Pa gde ste vi videli da Srbin gleda napred?

Car Dušan, Đura Jakšić

„Car Dušan“, Đura Jakšić, 1857. Foto: arhiva

Već smo pominjali da je živeo boemski, u šta ćete se uveriti iz ostatka ovog teksta; ali u kojoj meri boemski možda najsavršenije ilustruje priča da je kafana „Poslednji groš“ ili „Kod zadnjeg groša“, u kojoj je Đura neretko dočekivao zore, dobila svoje ime posle jednog njegovog razgovora sa gazdom, koji je, kažu, tekao ovako:

– Nema više pića, jer si potrošio sve novce. Ništa ti nije ostalo, a na veresiju ne dajem!

– Nisi u pravu, ostao mi je još jedan groš — reče Đura.

– Pa šta možeš sa jednim grošem, ’ajde reci?

– Da, ali ovo nije običan groš, nego zlatan!

S tim u vezi, ne u vezi sa dotičnom kafanom već s plaćanjem, ide i ona priča da je Đura Jakšić često po krčmama svoje cehove podmirivao umetnošću. Jednom je od nekog krčmara zatražio besplatnu večeru ako mu napiše pesmicu, koja će mu se svideti, a ako mu se nijedna ne bude svidela, onda će platiti novcem. I krčmar pristane! Recituje Đura, recituje, a krčmar samo maše glavom: ništa mu se ne dopada. Tada će pesnik:

— Ej, keso moja sa mnogo dinara / Iziđi iz džepa, isplati krčmara!

– E, to mi se sviđa, to čekam! – reče krčmar.

E, vala, i ja jedva dočekah! – reče Đura i ode.

Opet, bila je neka gostionica na Savi koju je držao izvesni gazda Gašpar, toliko bitan čovek u Jakšićevom životu da se može pronaći kao lik i u njegovim pripovetkama. I tu je Đura voleo da dođe i da uživa. Da pokuša sebi da ugodi. Desilo se da je jednom zgodom naišao neki njegov poznanik i zapodenuo ovakav razgovor:

Skadarlija, Đura Jakšić, kuća Đure Jakšića

Statua Đure Jakšića u Skadarliji. Foto: Marko Todorović

– Šta radite, gospodine Đuro?

– Eto, ugađam, pa nikako da ugodim.

– A šta to ugađate?

– Još po ručku sišao sam ovamo da se sunčam i pijem belo vino sa kiselom vodom, ali nikako da ugodim da istovremeno popijem i vino i vodu, pa da idem. Pretekne mi vina – ja naručim vodu. Posle mi pretekne vode – ja naručim vina. Tako nekoliko puta i evo, još nisam ugodio!

Špricer, izgleda, još nije bio „otkriven“ u Srbiji, ili Đura prosto nije želeo da direktno pomeša belo vino i kiselu, jer bi konačno ugodio, pa bi morao da ide kući. Pomenusmo da je voleo „Tri šešira“, kafanu koja je bila jedna od onih koje je nazivao „vinskim vrelom“. I tako je jedne večeri svratio nakon što celog dana nije pio, i već s vrata uzme da naruči piće, deklamujući sledeće stihove:

„E, nasuvo kad si, Đuro
Ceo ovaj dan izurô,
A tu smo pred ’vinskim vrelom’
Častiću te okom celom.“

Prisutan je bio doktor Vladan Đorđević, koji je, kada je to čuo, odlučio da istom merom uzvrati, da ga posavetuje, za njegovo dobro:

„Kada zdravlje tako paziš,
Znaj da pravo u grob gaziš!“

Međutim, Đura se, na opšti smeh i zadovoljstvo prisutnih, nije dao:

„Prekora sam tvoga vredan,
Ali šta ću kad sam – žedan!“

Đura Jakšić

Mural Đure Jakšića. Foto: Wikimedia/Dobrislava

Kad smo kod „gađanja“ stihovima, ne može se ne pomenuti ni ona anegdota, opet iz kafane, kada je „versove“ ukrstio sa jednim drugim našim poznatim pesnikom tog vremena, Radomirom Brzakom. Naime, Brzak je Đuri preko konobara poslao cedulju na kojoj je stajalo:

„Stihoklepcu koji je svakom mrzak
mućak jaje, mućku daje,
Brzak.“

Na to Đura odmah na poleđini ceduljice napiše odgovor:

„Oj, pesniče glasa štura!
Pa zar daje koji prosi?
Pa zar ćuran jaja nosi?
Đura.“

Da ne bude da smo i završili boemskom anegdotom, pomenimo slučaj kada mu je došao neki učitelj sa svojom poezijom, jer je hteo da čuje mišljenje uglednom i istaknutog pesnika. Gleda Đura sve te silne papire, ne može da se načudi koliko je ovaj pesama napisao.

– Ne znam ni sam kako sam to napisao — objašnjava mu učitelj — malo više sam popio, pa mi došlo lepo u duši, osetio sam neko božansko nadahnuće, pa sve to stavio na papir… Gorim od nestrpljenja da čujem vaše cenjeno mišljenje.

Dragi prijatelju, moje mišljenje je, bar što se tiče vaše poezije, da se odmah upišete u trezvenjake — odgovorio mu je Jakšić.

Video: Poslednje delo genija kojeg su streljale ustaše: Koju tajnu kriju Beračice Save Šumanovića

(P. L.)

Komentari

  • Burek

    narode, kad bi svi znali kolika kolicina bolesnih osoba po internetu mase burekom - Seselj bi ispao umiljato jagnje. ja sam i dalje ziv i zdrav, kolko tolko. robija me nije slomila. ZDS

  • Ciga

    Ima i veoma znimljivih prepucavanja stihovima sa Brankom Radicevicem.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima