Priča o jednoj knjizi: Raskopavanje Kišove »Grobnice za Borisa Davidoviča« u potrazi za smislom

„U podrumu Čeke”, Ivan Vladimirov, 1919. Foto: Wikimedia/Ivan Vladimirov

Urbani planeri, arhitekte, pejzažne arhitekte, projektanti—nazovimo ih sve skupa demijurzima—osmisliće naselje, deo grada, kompleks zgrada javnog tipa, i ono što bude sagrađeno po njihovoj zamisli, biće ispeglano, svaka zgrada, svaki objekat, svaka poplačana staza, kanta, svaki travnjak, cvet, biće na maketi na svom mestu — sve će biti savršeno zato što su demijurzi sve uzeli u obzir.

Sem potrebâ ljudi za čiji su život taj prostor stvarali. Ljudi su neprijatnost, koja nažalost ne može da se izbegne; ljudi moraju da budu tu, kako objekti ne bi bili uzaludno građeni, kako ne bi propadali, ali ljudi imaju da ćute i da samo postoje u tom prostoru, koji su pametniji od njih osmislili i za njih izgradili. Postoji hijerarhija, vertikala, svako ima svoje mesto u njoj, i svako mora da zna gde mu je mesto; demijurzi su gore, mi smo dole.

Preporučujemo

I ako postoji travnjak koji se nalazi između mene, u tački A, i tačke B, do koje moram da dođem, na meni je samo da poštujem volju demijurgâ i da sledim zvaničnu stazu, koju su demijurzi betonirali, a koja ide skroz okolo, i umesto stotinak metara u pravoj liniji, dugačka je oko pola kilometra, iz razloga koji moj pileći mozak ne može da shvati, ali dovoljno je što znam da razlog postoji (jer neki red mora da postoji).

„Željena staza” počinje da nastaje onda, kada se buntovni pojedinac okuraži da se suprotstavi tom idiotskom poretku, s namerom da idealnu maketu, prenetu u ravan stvarnog sveta, prilagodi potrebama svojim i svojih sugrađana. Neko mora načiniti prvi korak preko savršeno travnate površine preko koje se ne sme koračati, ili barem ne bi trebalo; iza tog nekog ostaje tek blago povijena trava, jedva primetno ulegnuta; on je pokretač „ustanka”.

Željena staza u istočnom predgrađu Melburna, u Australiji: dok zvanična staza prati tok potoka Dajmond, željena produžava pravom linijom napred. Foto: Wikimedia/Desire line on Diamond Creek Trail /Philip Mallis

Narednoj osobi će biti lakše nego onoj koja je probijala led; ali sve dok se ne pojavi utabana zemlja, kada će se moći reći da je staza postala normatizovana a njeno korišćenje društveno prihvatljivo, oni koji njom budu koračali biće svojevrsni ustanici, u kojima gori, nazovimo to tako, revolucionarna vatra: oni su „revolucionari”, a njihova željena staza — pobuna protiv krutosti, protiv rigidnosti sistema, iracionalnosti pravila koja (više) nisu u dosluhu sa stvarnim životom i potrebama Čoveka kojem bi trebalo da služe, a čiji čuvari stalno smeću s uma da „subota postade čoveka radi, a ne čovek subote radi”.

No čak i nakon normatizacije željene staze, pošto njeno korišćenje izgubi svoju revolucionarnu oštricu, ona sama po sebi ne prestaje biti revolucija: tj. simbol, ili metafora, revolucije, pobune, ustanka. Samo njeno postojanje i opstajanje je revolucija.

„Šta je to što nas podstiče da stvaramo, ili sledimo, željene staze u našim životima? Da se uzdržimo ili odstupimo od dozvoljenih ili postavljenih staza u našem krajoliku? Da zastranimo ne samo od onoga što je pravo i usko, već često i od onoga što je široko i krivudavo? Ponekad pomislim da ova neobjašnjiva, i često neuspešna, skretanja s postojećih puteva izviru iz jedne vrste ukorenjenog nemira u ljudskom rodu, želje da se jednostavno vidi šta bi moglo biti tamo, bez određene destinacije ili očekivanja”, napisao je sredinom pretprošle decenije američki prirodnjački esejista Robert Finč.

Željena staza—„desire path” ili „desire line” ili „free-will way”—ime duguje tome, što ju formiraju „želje i stopala šetača”. Ona ima svoj kanal na Redditu i svoju stranicu na Wikipediji, gde je definisana kao „neplanska mala staza, nastala kao posledica mehaničke erozije izazvane saobraćajem ljudi ili životinja. Staza obično predstavlja najkraću ili najlakšu rutu između ishodišta i odredišta, a širina i ozbiljnost njene površinske erozije često su pokazatelji nivoa saobraćaja...”

Prečica je tek jedna karakteristika željene staze, čak ne ni nužna: nije svaka prečica željena staza, niti je svaka željena staza prečica, ima ih koje nastaju iz razloga koji se opiru racionalizaciji (na prvi pogled; ova je verovatno proizvod potrebe baštovana). U svetu je teoretisanje oko ovog koncepta tek u povoju, kod nas ni ne postoji; moje povezivanje željene staze s revolucijom i pobunom, njeno prebacivanje na sociološko polje, nije ništa novo, recimo, postoji ovaj jako interesantan naučni rad iz 2014. koji predlaže formiranje „socijalnih željenih staza” s ciljem praktične primene socioloških istraživanja.

Željena staza u Holandiji, koju su opštinske vlasti prihvatile i uredile, pokazujući da su u dodiru s realnošću. Foto: Wikimedia/Vera de Kok

Na postojanje koncepta željene staze pažnju mi je skrenuo tekst objavljen na The Guardianu pre pet godina; pre toga nikada o tim stazama nisam razmišljao, kao ni većina ljudi, i mada znam za njih celog života i koristim ih celog života, kao i svi ostali, nije mi palo na pamet da imaju neko posebno ime. Tekst sam zapamtio; nije naročito dubok, ali je na mene ostavio utisak, i setim ga se bezmalo svaki put kada zakoračim na neku željenu stazu, duh tog teksta mi samo proleti kroz glavu.

Da željenu stazu shvatim kao simbol pobune i revolucije sinulo mi je dok sam razmišljao o Grobnici za Borisa Davidoviča. Nalazio sam se na jednoj željenoj stazi, ulegnute trave ali na putu da postane formatizovana, kada sam se setio rečenice iz Kišovog Časa anatomije (koji, moram priznati, nikada nisam pročitao u celosti): govoreći kako „određeni prerogativi judaizma [...] nisu bez značaja u formiranju pogleda na svet” Eduarda Sama (junaka njegovog Porodičnog ciklusa, ili cirkusa) i Borisa Davidoviča, kaže da je „judaizam tu vrsta latentne pobune”, i zatim citira Frojda: „Kao Jevrejin, ja sam bio spreman da pristupim opoziciji i da se odreknem svakog sporazuma sa kompaktnom većinom.” (Kao navijač Partizana, kao neko ko ne navija za onaj drugi klub, koji predstavlja „većinsku i normalnu Srbiju”, čije se ime već 78 godina skandira misleći se na Srbiju — ja ovo razumem.)

Kiš o tome govori u kontekstu jevrejskog porekla pojedinih revolucionara iz Grobnice, a u nastavku kaže da je u njoj „udeo jevrejstva onoliki koliki je bio u samom boljševičkom pokretu”, i posle toga navodi brojke; ali brojke su varljive, i često se iznose po proizvoljno određenim kriterijumima. (Ko je, recimo, napravio spisak od „246 tvoraca Oktobarske revolucije” koje Kiš spominje, među kojima je bilo „119 ’stranaca i Jevreja’, od čega 16,6% Jevreja”? Ko je i kako definisao „tvorca”? Čime je odmeravao kada je dodeljivao tu laskavu titulu, i s kakvom namerom? Na stranu upitna validnost tvrdnje o etničkom poreklu bilo koje osobe s takvog spiska.)

Kada Kiš kaže da je „judaizam vrsta latentne pobune”, svakako ne govori o judaizmu samom po sebi, već o verskoj okolnosti jevrejskog naroda, okruženog većinskim stanovništvom koje je (najčešće) bilo neprijateljski nastrojeno (tobože jer nije trpelo radikalno odstupanje od verske norme, a zapravo jer nije trpelo odstupanje); u takvoj situaciji judaizam je bio „neobičnost”, kako ga Frojd naziva a Kiš citira, drugost hrišćanske Evrope. Imajući u vidu odnos šireg društva prema njima, sasvim je očekivano što su takve okolnosti generisale revolucionare (kao što je sasvim očekivano da su okolnosti u kojima su srpski seljaci živeli pre 1804, generisale revolucionare).

Željena staza me je asocirala, ne na judaizam, već na ono što je Kiš o njemu imao da kaže; radi se, ne o paraleli, već o naglasku na sklonost pojedinaca revoluciji; među Jevrejima nije bilo ni više ni manje sklonih isterivanju pravde nego u bilo kom drugom narodu; nijedan narod većinski nikada ne talasa, nego ćuti i pokorava se, pokušava da pliva, dok su eksplozije velikih masa relativno retka pojava u istoriji, koja se dešava samo u ekstremnim prilikama, kada narodu „prekipi”; uvek je manjina ta koja kreće preko netaknutog travnjaka; Jevreji su za svoje učešće u revolucionarnim pokretima XIX i XX veka imali specifične razloge i motive, ali kada se sve svede na suštinu, ne bitno drugačije od ostalih.

„9. januar 1905. na Vasiljevskom ostrvu (Krvava nedelja)”, Vladimir Makovski, 1905. Foto: Wikimedia/ Vladimir Makovsky/regnum.ru/

Njihov motiv za delovanje protiv Ruske imperije, dakle, bio je veoma sličan motivu Srba koji su delovali protiv Osmanske imperije (zamišljam ulegnutu travu u Orašcu); bio je, iznad svega, sličan motivu sâmih Rusa, primarnih aktera i protagonista sve tri ruske revolucije, s pravom ozlojeđenih zbog nepravdi i brutalnosti carskog režima (Krvava nedelja, koja je pokrenula Rusku revoluciju 1905, bio je pokolj običnih Rusa od strane običnih naoružanih Rusa u službi neobičnih Rusa, tj. kuće Holštajn-Gotorp-Romanov i njenog režima); samo je nasilje Ruske imperije prema sopstvenom stanovništvu imalo drugačiju konotaciju u zavisnosti od toga koja je (etnička, verska, klasna) grupa targetirana.

Rusi nisu izmislili ni progone Jevreja ni pogrome (štaviše, obični Rusi uglavnom nisu ni vršili pogrome—mada ih je upravo ruski režim podstrekivao—zato što su, posle aneksije istočnih krajeva Poljske-Litvanije, Jevrejima zabranili da žive istočno od linije koju su nacrtali na karti; pogrome su tako mahom vršili narodi kojima su Rusi hteli da izbrišu identitet i pretvore ih u Ruse, kojima i danas brišu identitete i negiraju ih, koje smatraju za Ruse ali koji nisu Rusi: Ukrajinci, Belorusi, Moldavci, Litvanci).

Prva dva istoriji poznata pogroma odigrala su se u Aleksandriji pre 2.000 godina, a u srednjem veku su postali sasvim uobičajeni širom Evrope, u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Češkoj, Švici, Flandriji; ali su krajem XIX i početkom XX veka, pre pojave nacista, opstajali samo u Ruskoj imperiji (pa čak i nakon propasti Ruske imperije, posle Oktobarske revolucije, tokom građanskog rata, na prostorima na kojima su Jevreji živeli), gde su bili stvar takve rutine, da je upravo ruska reč ušla u sve jezike sveta; i bili su praćeni strašnim divljaštvom, poput sakaćenja već mrtvih ljudi, čak i dece; mogao bih da podelim jednu fotografiju iz tog perioda, ali je previše odvratno čak i za linkovanje, pa čak i za opisivanje (deca su u pitanju); ipak, onaj koji je taj prizor uživo video, njemu ništa povrh toga nije bilo potrebno da krene stazom revolucije.

Diskutovati o učešću Jevreja u istorijskim revolucionarnim pokretima, kada je njihovo prisustvo u njima potpuno logično i prirodno, i kada imaju svako pravo da se bune, kao i svi ostali, bespredmetno je. Zašto se na jevrejskog revolucionara u Rusiji ili Nemačkoj gleda jednim, a na ruskog ili nemačkog revolucionara, na istom prostoru, protiv identičnog političkog neprijatelja, drugim očima? Zašto su srpski ili grčki revolucionari borci za slobodu, a jevrejski su agenti nekakve svetske zavere? Zašto je Heterija sasvim u redu, a Bund sasvim nije u redu?

Zašto pri razgovoru o pogromu Jevreja u Odesi i drugim gradovima zapadne Ruske imperije, posle atentata na cara Aleksandra II, u čemu Jevreji nisu učestvovali ali je režim pustio glasinu da jesu, mora da se priča o tobožnjem kontekstu, o jevrejskim trgovcima i bankarima koji su svojim ponašanjem akumulirali neki pravednički bes polulude i poludivlje gomile, ali kada se, recimo kod nas, govori o pogromu Srba na prostoru Austrougarske posle Sarajevskog atentata, onda ranije ponašanje srpskih trgovaca i drugih privrednika odjednom nije relevantno?

„Najzad kod kuće”, Moše Majmon. Slika prikazuje povratak Jevrejina svojoj kući, koju je zatekao opljačkanu a svoju ženu ubijenu; rabin recituje kadiš. Foto: Wikimedia/ Moshe Maimon

Gogoljev Taras Buljba je proizvod ruskonacionalističko-imperijalističke propagande, nastao manje-više doslovce s ciljem rusifikacije Ukrajine i aproprijacije kozačkog nasleđa (Gogolj je bio Ukrajinac, preci su mu bili kozaci, ali je zbunjujuća višesmislenost ruskih identitetâ—množina—bila prejaka za njega); ali čak i takva, ta novela ima visoku estetsku vrednost, nalazi se na samom vrhu svetske literarne piramide (tamo nije potpuno usamljena, ali svejedno), a pojedini njeni delovi imaju takav ritam i tempo, takvu formu, da su možda nešto najdragocenije što imamo u svetskoj književnosti uopšte.

A ipak, postoji mračna strana te male knjige: mogu li oni koji bez zadrške i bez ikakve ograde slave Tarasa Buljbu, a imajući u vidu antisemitsko besnilo prisutno u toj noveli, i jedno otvoreno širenje mržnje prema Jevrejima, koje savremenog čitaoca može jedino da zapanji i ostavi bez teksta — optuživati Jevreje zbog masovnog učešća u revolucionarnim pokretima XIX i XX stoleća? Ko ne želi da razume drugog, da obuje njegove cipele, gubi pravo da ga kritikuje; ko sebe, svesno ili nesvesno, dovodi u stanje hipokrizije, gubi pravo da kritikuje. (To je problem s nacionalizmom, hronično je hipokritičan.)

Možda digresiram, ovo nije relevantno za glavnu temu Grobnice za Borisa Davidoviča, a ni ja iskreno ne znam na koga Kiš sve tačno misli kada govori o Jevrejima među likovima tih sedam pripovedaka; Mikša, možda Ajmike, nisam siguran za Taubea, Novski svakako, Baruha Davida Nojmana ne računam, Darmolatov sumnjam, za Verskojlsa sam ubeđen da je Irac Irac, za Čeljustnikova da je Rus Rus ili Ukrajinac Ukrajinac (ako je rodom iz Voronježa, treba imati u vidu da se 1897. u toj guberniji 36,18% ljudi služilo ukrajinskim, a verovatno većina ruralne populacije, uprkos nepriznatosti jezika; uostalom, pripovetka se odigrava u Kijivu); ali je bitno i relevantno za stanje u kojem se svet trenutno nalazi, jer ponovo je nažalost aktuelna mržnja, ona kipti na sve strane, ceo kontinent ponovo klizi ka ponoru, možda i ka nekakvoj revoluciji, izvesno ne „levičarskoj”, ako to više uopšte nešto znači.

Kiš kaže da je Grobnicu počeo da piše iz frustracije, zato što njegovi studenti u Francuskoj nisu verovali u vesti koje su stizale s Istoka, nisu verovali u gulage, u progone, u čistke, a on je, posle serije romana o Holokaustu (posledice nacionalsocijalističke revolucije u Nemačkoj), osećao moralnu potrebu da se pozabavi i zločinima boljševičke revolucije, u kojoj su njegovi sunarodnici dali učešća (stepen učešća Jevreja u fašističkoj revoluciji u Italiji, pre nego što je Musolini 1938. pokrenuo antisemitski program, pronašavši novog unutrašnjeg neprijatelja koji mu je bio neophodan, u Kišovo vreme još uvek nije bio opštepoznat; bilo bi zanimljivo videti kakav bi bio njegov literarni pristup toj materiji).

Ali taj primarni Kišov motiv, sada je gotovo bespredmetan; negatori boljševičkih zločina i gulagа su sada na društvenoj margini; ni razumevanje jevrejskog učešća u revolucionarnim pokretima XIX i XX veka, (što se možda u ovoj Kišovoj knjizi najbolje može razumeti iz pripovetke „Psi i knjige”, koja je zapravo prevod zapisa jednog francuskog inkvizitora iz 1330. godine, o rabinu koji se pod pritiskom pokrstio, da bi spasao kožu, a onda se vratio svojoj veri), ne može biti u prvom planu, jer je kod Kiša nešto potpuno sporedno; a glavno je, mislim, to, da revolucija jede svoju decu i da je brutalna u borbi za vlastiti opstanak.

Foto: Wikimedia/Commons:Stamps/Public domain templates

Čitao sam svoje beleške koje sam hvatao dok sam poslednji put čitao Grobnicu. Nije mi to bila namera, trebalo je da ih razradim, ali priložiću ih takve kakve jesu, bez ispravki i prepravki.

Nož sa drškom od ružinog drveta

---atmosfera pripovetke me podseća na seriju fotki jevrejske dece negde u istočnoj Mađarskoj negde oko 1910. ili tako nešto, možda je bila i Rumunija, deca su prljava i siromašna; pronađi tu fotku (naknadna primedba: nisam uspeo da je pronađem, tražio sam je danima, nema je nigde)

---najupečatljiviji detalj koji pamtim od prvog puta kad sam čitao ovu knjigu, Mikša hoda kroz šumu po opalom jesenjem lišću, nečeg autentično istočnocentralnoevropskog ima u tom prizoru (glavni deo radnje se odigrava u Bukovini: valjda); kad pomislim na Grobnicu za Borisa Davidoviča pomislim na taj moment, Kišu verovatno potpuno nevažan; tema za razmišljanje

---idealna pripovetka da otvori zbirku

---

Krmača koja proždire svoj okot

---krmača je revolucija (cela knjiga je mogla da nosi naziv ove pripovetke, mislim da bi bio adekvatniji od Grobnice za Borisa Davidoviča; ne mogu da se otmem utisku da je Kiš po svaku cenu hteo da da naslov koji zvuči kao Jedan dan Ivana Denisoviča)

---„Gould Verskojls je stekao odvratnost prema svojoj otadžbini, odvratnost koja je samo jedan od vidova izopačenog i mazohističkog rodoljublja”: prelepo

---Džojsovo „napuklo ogledalo sluškinje” kao simbol irske umetnosti, postaje kod Kiša „napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot” (siguran sam da referencira na Uliksa)

---još jedna referenca na Džojsa (verovatno i na Beketa, možda i na samog sebe) bi moglo biti ono što Verskojls zapisuje u svoju beležnicu, da „kogod ima malo samoljublja, ne može podneti da ostane u Irskoj i odlazi u izgnanstvo, bežeći od zemlje na koju se sručila gnevna ruka nekog Jupitera”

---možda se Kiš ovde bavi i uzrocima propasti republikanske Španije, tj. možda hoće da kaže da je upravo uplitanje SSSR na način na koji je bio upleten, to što su vodili borbu za vlast nad španskom republikom dok se ova borila protiv nacionalista, podrivanje iznutra itd, da je to možda koštalo republikance pobede; a možda i učitavam

Mehanički lavovi

---scene lažne službe u crkvi se sećam od prvog čitanja; jedna od dve stvari od prvog čitanja Grobnice koju pamtim (naknadna primedba: boli me što ovo je jedina beleška o ovoj pripovetki; možda je najzabavnija i najtužnija od svih sedam, možda i najupečatljivija)

Logor u Vorkuti, 160 km iznad Arktičkog kruga, tokom Drugog svetskog rata. Vorkuta je imala oko 15.000 stanovnika, i pedesetak logora sa više od 50.000 zatvorenika. Foto: Wikimedia

Magijsko kruženje karata

---ovo je iskustveno mnogo daleko od Kiša, specifični običaji u sovjetskom zatvoru/gulagu, šta on može da zna o tome; piše o nečemu o čemu zapravo ne zna ništa (to svi radimo ali ovde mi to deluje kao da baš nije na mestu, ekstremno je zbog prirode običaja koje opisuje); koliko je na njega za stvaranje tog zatvorskog sveta uticala druga literatura? (možda Ivan Denisovič i Arhipelag gulaga; treba pročitati Arhipelag gulaga; možda i Kalvinov Zamak ukrštenih sudbina, ili možda ne, ne vidim zapravo nikakvu vezu tu, veze nema)

Grobnica za Borisa Davidoviča

---da li je onaj deo o Davosu u stvari aluzija na neke likove iz Čarobnog brega? (februar 1917 šta se tada dešava u sanatorijumu, ko je od likova tamo: proveri) (naknadna primedba: nije moglo ništa da se dešava, Kastorp je napustio Davos po izbijanja Prvog svetskog rata; ali svakako možda nekakva aluzija)

---scena kada saznaju za revoluciju u Petrogradu, odlično napisano („tek da bi prekinuo mučno ćutanje”; „kašika u ruci Levina je zastala”; „trudeći se da dâ svom glasu izraz najveće ravnodušnosti”, „video kao kroz izmaglicu jedan svet koji je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mutnu vodu”)

---Novski me strašno podseća na onog komunistu iz Tihog Dona (onaj što prvi ubije oficira na jednoj od stanica, kada Februarska revolucija tek počinje; zaboravio sam kako se zove; ali to je taj tip)

---

Psi i knjige

---„kad grunu u moju sobu velik broj tih ljudi, naoružanih neznanjem tupim kao batina i mržnjom oštrom poput noža”

---zanimljiv koncept: prevesti i zalepiti u zbirku zapis srednjovekovnog inkvizitora kao da je još jedna pripovetka*; dobro se uklopio u opšti stil zbirke (kako nazvati taj stil kojim Kiš piše pripovetke ovde, biografski ili hroničarski ili publicistički ili istoriografski, ne znam a osećam da bih trebalo da znam)

Kratka biografija A. A. Darmolatova (1892—1968

---posebno briljantan trenutak kada Kiš uzgred spominje da je Darmolatov na frontu u Prvom svetskom ratu otkrio iskasapljeno telo rođenog brata i preskače to, ide dalje, hroničarski stil (ili kako ga već nazvati; ne znam) ne dozvoljava da se dugo na tome zadržava, dovoljno je pomenuti i dozvoliti našoj mašti da se pokrene i da deluje, i sročiti to tako uspešno da sam na tom mestu zastao i da tu stojim već 15 minuta, razmišljam o tome kako se to moglo desiti

---Tirgarten i ocvale lipe (naknadna primedba: ne znam zašto sam ovo zabeležio i šta sam iz toga hteo da razradim)

---beda umetnika bez integriteta, onoga koji se prodao; vreća mesa bez unutrašnjeg smisla

---ne dopada mi se način na koji je formulisan zaključak; dovoljna su samo muda, ali fizička, kolika god da su, nisu garant imanja metafizičkih, koja Darmolatov svakako nije imao, iako su mu fizička bila gigantska (naknadna primedba: razumeće ko je knjigu pročitao, ili ko je bude pročitao)

Feliks Dzeržinski okružen ostalim članovima prezidijuma Čeke, 1919. godine. Foto: Wikimedia/Российский государственный военный архив

Ove beleške donekle hvataju moje osnovne misli o ovoj knjizi, ali ne sve; hvataju misli o pojedinačnim pripovetkama koje je čine, ali ne ono što prožima sve pripovetke: čak i ako je najmoćniji na svetu, čovek je manji od mrava naspram istorijskog procesa kojeg je deo; nepostojan je kao biće; komično je misliti da su bilo koji pojedinac ili grupa ikada u potpunoj kontroli situacije, da bilo koji/a pojedinac/grupa može sebi skrojiti stvarnost u kojoj će biti potpuno bezbedan/na, jer koliko god da se trudi, čak i vođen/a sebičnim porivima, postoje drugi koji se trude na isti način a imaju različite pogled na budućnost, u kojoj su oni u centru svega.

Problem Kišovih likova iz ove knjige, problem je koji su imali svi ideološki protagonisti XX veka, i ekstremno „levi” i ekstremno „desni”. Objektivna realnost stajala je oštro naspram ideološki izfantaziranog paralelnog univerzuma u kojem ljudska priroda nije ono što zapravo jeste, u kojem celina ljudske vrste, u slučaju „levih”, odnosno nacije, u slučaju „desnih”, ima sklonost ka autorefleksiji i samokritici, u kojem se bolji svet može dosegnuti pukim ukazivanjem na ispravne i pogrešne oblike ponašanja, koji će potom biti entuzijastično usvojeni odnosno odbačeni od strane članova zajednice, koji će u tome prepoznati svoje dobro i delovati u skladu s tim saznanjem.

Pokazalo se, naravno, da je to nemoguće, otuda i raskorak između visokih ideala revolucijâ i njihovih posledica, među kojima se nalaze i čistke i gulazi i konc-logori i polja smrti Crvenih kmera (nikako mi nije namera da stavljam znak jednakosti između nacista i komunista kao takvih, taj znak ne postoji, ovi prvi su intrinsično zlo; ali mi prostor ne dozvoljava da obrazlažem), jer ako narod neće da mu bude bolje, onda vlast mora da ga natera da mu bude bolje, mora da kazni izgrednike, da bi ostali shvatili i počeli delovati za svoje dobro, a dobro je ono što kaže avangardna vlast; doduše, ovo samo delimično objašnjava ono što se dešava u samoj knjizi, pošto mi se čini da je tu mahom na delu borba za prevlast, dakle, „krmačina deca” se međusobno glože i jedu oko polugâ vlasti, koje donose moć, koja donosi ili priliku da se primene vlastite ideje, ili finansijsku udobnost i fizičku bezbednost, tj. njenu iluziju.

Primarna Kišova motivacija za Grobnicu—ondašnja sklonost levih intelektualaca i studenata da ne veruju ni u kakvu rđavu vest koja je dolazila iz Rusije, uz slepo verovanje svima koji su se odande javljali ili vraćali da kažu kako teku med i mleko i kako je sve normalno i uobičajeno, kako svega ima, kako Moskovljani ni u čemu ne oskudevaju— mogla bi da se transponira: danas su desničari (u globalu, ne samo u Srbiji) ti koji ne veruju ni u kakvu rđavu vest koja dolazi iz Rusije, a slepo veruju svima koji se odande javljaju da kažu kako teku med i mleko i kako je sve normalno i uobičajeno, kako svega ima, kako Moskovljani ni u čemu ne oskudevaju. Političko utemeljenje rusofilije se izmenilo, u XX veku je bilo ekstremno „levo” a sada je ekstremno „desno”, ali se ovo nije promenilo.

(Za razliku od Rusije, sve iluzije o Americi, koja je otvoreno društvo, raspršene su već pedesetih i šezdesetih, a kritika američkog imperijalizma praktično je deo globalnog folklora; o rđavim stranama te zemlje, starim i novim, uvek se otvoreno pričalo, i razlika između Amerike i SSSR/RF leži u tome što su emisije o Americi poput ove, ove, ove i ove, moguće u Americi ali nezamislive o SSSR/RF u SSSR/RF. Predlažem da ih pogledate, zato što nesvesno grade paralelu sa sistemom gulagâ.)

Foto: Wikimedia/Marina Kalezić/Srbijamarka, PTT Srbija

Treba imati u vidu da se Kiš obraća onima od kojih su otpali svi intelektualci od kakvog-takvog integriteta, poput Itala Kalvina, kojeg sam pomenuo u jednoj belešci, koji je bio komunista, partizan tokom Drugog svetskog rata, putovao u Moskvu, kao pisac se nalazio pod kišobranom Komunističke partije Italije, što mu je garantovalo udoban život od dobre prodaje knjiga, ali koji je, zbog sovjetske invazije na Mađarsku 1956. s ciljem gušenja tamošnje (kontra)revolucije, napustio partiju i ostao van politike do kraja života. Kiš je Grobnicu za Borisa Davidoviča izdao 1976, osam godina posle iste takve intervencije protiv Čehoslovačke, kada je otpao dodatni krug intelektualaca; oni koji su posle toga ostali bili su prosto imuni na negativne strane SSSR, i s njima o tome nije vredelo pričati.

Mogli bismo uopštiti i reći da ljudi većinom naprosto odbijaju i odbacuju informacije koje predstavljaju opasnost za misaonu konstrukciju kojom njihov um razumeva svet oko sebe, zbog čega bi mogli izgubiti tlo pod nogama, što bi moglo imati ozbiljne posledice po njihovo psihičko zdravlje, (nije, uostalom, ni lako priznati da si bio u krivu, oholost, ponos, igraju važnu ulogu u životima svih ljudi), a moglo bi imati i posledice po njihov društveni položaj, jer kad je čovek jednom u krivu, a priroda ili posao su mu takvi da mora druge ubediti u ispravnost svog stava, on više ne može garantovati da je bilo koji drugi (naredni) njegov stav ispravan, ili barem validan.

Ako Kiš zaista pokušava fikcijom svoje savremenike ubediti u brutalnost staljinističkih čistki i gulaga, onda je to prilično optimističan pristup, imajući u vidu to, da ljudi ne veruju ni svojim očima ni objektivnim naučnim činjenicama, a kamoli proizvodu mašte drugog čoveka (doduše, stvari su bile drugačije pre 45 godina, to treba imati na umu; da je neko tada predvideo da će ravnozemljašenje u trećoj deceniji XXI veka uzeti ovolike razmere, bio bi ismejan).

Ali možda je tada nekoga i uspeo naterati da se zapita; transponiranje koje sam pomenuo, nema čak ni taj minimalni potencijal (kažem to kao neko kome je sasvim svejedno da li ga ima ili nema). No s obzirom da je Kiš knjigu pisao s namerom da bude socijalno relevantan, pitanje njene današnje relevantnosti moglo bi biti od značaja; za mene je relevantnost nadasve sadržana u onome što sam izneo odmah nakon priloženih beležaka; a pored toga, knjiga će uvek biti relevantna za razumevanje (istočno)evropske prve polovine XX veka i postrevolucionarnog trenja; sasvim dovoljno.

*Neću se baviti polemikom koja se povela oko optužbe za plagiranje.

(Telegraf.rs)