Predstavljena monografija o Miomiru Vukobratoviću na Sajmu knjiga: Otkrivanje nasleđa pionira robotike

Na 68. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga predstavljena je monografija pod nazivom "Pioniri robotike" (Monografija o Miomiru Vukobratoviću), koja baca svetlo na izuzetan doprinos profesora Miomira Vukobratovića, istaknute figure u oblasti robotike. Knjiga je već naišla na veliko priznanje, osvojivši nagradu za "doprinos nauci". Svečano predstavljanje okupilo je saradnike, bivše studente i članove porodice, koji su jednoglasno istakli duboko nasleđe Vukobratovića i hitnu potrebu da se ono očuva.

Gordana Srzentić, urednica monografije, opisala je ovo delo kao "izuzetno značajno, kapitalno delo"  na kojem se radilo više od godinu i po dana. Ona je naglasila: "Zaista mi je zadovoljstvo što ste večeras ovde sa nama... i što ću u svoje lično ime kao urednik ove publikacije... predstaviti jedno izuzetno kapitalno delo" . Dodala je i da se nada "da ova nagrada sama po sebi govori o značajnosti ovog dela". Gordana Srzentić je posebno istakla: "Pioniri robotike, monografija o Miomiru Vukobratoviću je nagrađena kao knjiga za doprinos nauci". Izrazila je i zahvalnost Marini Vukobratović, ćerki profesora, za njenu neprocenjivu podršku i doprinos porodičnim fotografijama i arhivskom građom, što je obogatilo publikaciju. Marina Vukobratović je takođe podelila svoju zahvalnost za kolektivni napor.

Preporučujemo

Od avijacije do robotike: Multidisciplinarni genije

Profesor Branislav Borovac, bivši student i saradnik, podsetio je na Vukobratovićevu ranu karijeru u avijaciji. "Svi smo mi znali da je profesor Vukobratović prvi deo svoje karijere proveo konstruišući avione",  rekao je Borovac. Ispričao je kako je profesor Vukobratović, koristeći tada dostupne analogne računare, pa čak i šiber, pedantno izračunavao "kritičnu brzinu aviona" metodama koje su "tačnije uzimale u obzir sve uticaje". Borovac je objasnio: "U knjizi ćete videti da je on tu pronašao neki novi metod koji je dao bolju, bolju procenu one kritične brzine aviona kada oscilacije počinju da lome strukturu i koju avion ne bi smeo da pređe". Naglasio je da je "njegovim metodom... dobijena veća brzina nego što je bila pre", što je bilo izuzetno dostignuće s obzirom na to da "u to vreme nama nisu bili dostupni veliki računari... kalkulatori su se pojavili par godina posle toga. Ja sam studije počeo sa šublerom".

Ovaj pionirski rad bio je toliko precizan da je profesor Borovac podelio anegdotu o tome kako je Vukobratović, nakon probnog leta, potvrdio da je leteo "tačno do nje", misleći na kritičnu brzinu. "Ja se sećam kad je on rekao da mu je najteži period bio kad je probni pilot bio seo u avion, a Vuk njemu prišao i kaže: 'Ej, nemoj baš ići do one tamo.' A on je onda završio to probno letenje, vratio se i kaže: 'Išao sam tačno do nje.' Dakle, proračun je bio tačan". Fundamentalni principi razvijeni tokom ovog perioda u avijaciji kasnije su besprekorno preneti i primenjeni na oblast robotike u nastajanju. "Sve ideje koje je Vukobratović primenio u periodu dok se bavio sa avijacijom je posle na određeni način primenio u robotici", potvrdio je Borovac.

Mentor koji je oblikovao generacije

Posvećenost profesora Vukobratovića svojim studentima bila je ponavljajuća tema večeri. Gordana Srzentić je izjavila: "Imala sam tu privilegiju i čast da zaista imam divne saradnike, grupu autora, eminentnih stručnjaka iz oblasti robotike... koji ne samo što su svojim znanjem, zvanjem i svim onim što to jesu kao ličnosti, pre svega bili i studenti i saradnici profesora Vukobratovića... ali i osobe koje su na pravi način... pokazali način na koji su doživljavali svoj posao, na koji način su doživljavali tu konekciju sa profesorom. I zapravo, negde u radu sa njima sam najbolje shvatila kakva je bila uloga profesora Vukobratovića" . Dalje je istakla: "Neko ko je svoj influence, svoju ljubav, svoju strast prema nauci, prema onome što je radio i čime se bavio, uspevao da prenese na svoje saradnike, na svoje studente. I to je velika stvar".

Profesor Borovac je pomenuo da je Vukobratović mentorirao "skoro 30" doktoranata, negujući direktnu i ličnu vezu koja je uključivala svakodnevne razgovore. "Ja sam sa njim razgovarao svaki dan. Kad sam radio doktorat, svaki dan... Od ponedeljka do petka svaki dan, a u subotu detaljno" , rekao je Borovac. Njegov mentor je bio "potpuno u toku šta sam uradio, koji su problemi bili. Davao savete da probaj i ovo ili probaj i ono" . Ovo rigorozno, ali podržavajuće mentorstvo ulivalo je njegovim studentima "istinski, pošten odnos prema radu". Borovac je zaključio: "Meni nije poznato da takva grupa ljudi sa takvim liderom postoji bilo gde drugde u svetu"

Dr. Aleksandar Rodić je takođe svedočio o uticaju profesora. On je istakao da su u Institutu Mihajlo Pupin, "jedino su njega zvali profesor. Iako je bilo i nas drugih koji smo bili predavači... jedino su Vuka u institutu zvali profesor. To je znači bila titula viša od akademika, iako je bio i akademik". Profesor Borovac je dodao i da "neki profesori iz Japana kažu da je on posejao seme robotike u Japanu. To su oni rekli".

Pionirski doprinosi globalnoj robotici

Vukobratovićev rad bio je revolucionaran. Profesor Borovac je naveo: "Prvi u svetu smo napravili i dali predloge za upravljanje lokomocionim robotima. Simula-simulirali to na dinamičkom simulatoru. Sve sile su bile uzete u obzir". Njegova istraživanja aktivnih proteza i ortoza bila su "preteča današnjih savremenih humanoidnih robota". Dr. Rodić je objasnio: "Vukov najplodonosniji period je upravo period od tih 67/68. pa do recimo 80-ih, 90-ih, dok je dok se radilo na tom programu medicinske robotike. I zaista u tom periodu su vrlo vredna dela i prototipovi... razvijeni koji su... našim japanskim kolegama i to oni nisu krili da kažu da su učili iz knjiga Vukobratovića i da su upravo... te aktivne proteze i ortoze bili u stvari preteča današnjih savremenih humanoidnih robota. I to je veliki naš, naš ponos".

Tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, u njegovom najproduktivnijem periodu, Jugoslavija je, pod njegovim vođstvom, bila "velesila u ovoj naučnoj disciplini", hvaleći se brojnim robotskim laboratorijama i ekspertima kada ih je malo gde u svetu bilo. Dr. Rodić je to slikovito opisao: "Kao recimo Crvena zvezda... koja je 92. godine osvojio Ligu šampiona... i kad se pomene ime Crvena zvezda u svetu, svi imaju na umu tu veličinu, da je nekad bio šampion Evrope. E tako je i sa našim Vukom. Znači on je toliki pečat ostavio u svetskoj nauci da gde god se sad i mi mlađi pojavimo, prepoznaju nas po tome što smo njegovi sledbenici i učenici".

Profesor Borovac je dodatno ilustrovao duh inovacije koji je Vukobratović podsticao, prisećajući se događaja starog petnaestak godina. Na robotskom takmičenju u Evropi, gde su srpski roboti, "rađeni ručno i malo je to bilo krivo i sve, al' su radili",  pobedili švajcarskog robota koji je izgledao "ko avion". Kada je zapanjeni švajcarski profesor pitao "kako je ovo čudo pobedilo nas?", srpski srednjoškolac je jednostavno odgovorio: "Mi imamo tradiciju".

Lične odlike i anegdote

Gordana Srzentić je istakla: "Bio je veliki edukator, bio je neko ko je nesebično delio svoje znanje i svoju ljubav, uspeo da prenese na sve generacije". Dr. Aleksandar Rodić je, izdvajajući se iz formalnog izlaganja, podelio lične impresije o profesoru: "Kratko i jasno: kakav je Vuk bio kao ličnost. Pre svega, to je bio čovek oštrog uma i oštre reči. Strog, ali pravičan. I znao je da bude i veliki drug i znao je da se spusti i na nivo čoveka koji nije njegovog obrazovanja. I to je velika stvar".

Njegov duhovit duh bio je nezaobilazan. "Ono što Vuka krasi, on je bio izuzetno i duhovit čovek. A samo inteligentni ljudi mogu biti zaista duhoviti", rekao je Rodić. Svi se sećaju kako je "31. decembra uvek... kod Vuka se okupimo... Tu se nekad nabije i po 30-ak nas... Vuk je tad obično izvadio violinu, pa smo uz neku čašicu znali i da se poveselimo".

Rodić je ispričao i jednu od najživopisnijih anegdota, vezanu za Vukobratovićevo putovanje iz Rusije vozom, tokom kojeg je pokušao da preveze 160 krzna srebrnih veverica za bundu svoje tašte, Anđe. Problem je nastao kada su se krzna, zbog toplote u kupeu, počela osećati. "I... u tom trenutku je naišla carinica... I on se brzo dosetio i stavio je dve svoje knjige koje su prevedene na ruski iz robotike na ležaj. I kad je ušla onako stroga, korpulentna carinica i kad je videla na ruskom i Vukobratović prezime da je autor, čestitala mu je i nije ništa, ništa pogledala i tako je Vuk odahnuo i doneo te kože u Beograd" . Marina Vukobratović je ovu priču dopunila, uz osmeh objasnivši da je njen otac "tih 160... stavio ispod drugog kreveta. Znači ne ispod svog", verujući da carina neće proveravati krevet koji se ne koristi.

Profesor Borovac je ispričao još jednu avanturu sa putovanja: "U jednom trenutku naš vozač je zaspao. I na autobanu... kombi je krenuo... da ide u stranu i u tom trenutku Vuk je bio sve vreme budan. Brzo ga je... opomenuo, tako da smo... dobro prošli i onda je ponudio da... neko od nas sedne za volan i da dovršimo... taj put".

Profesor Borovac je podelio i svedočanstvo o patriotizmu Vukobratovića. Prisetio se kako mu je Vukobratović, kada mu je NASA ponudila da bude glavni istraživač u ranoj fazi robotike, rekao: "Ja sam hteo inspirisan sam Marininim izlaganjem... Prva... što nije zapisano u ovoj knjizi, a retko može da se i čuje, ali meni je profesor Vukobratović rekao da je on imao ponudu da bude glavni istraživač u NASA-i za robotiku. Na počecima robotike. Ja kažem i što niste? Kaže: Pa zato što sve to mogu da uradim i ovde sa našim ljudima. Dakle, to je bio odgovor. Dakle, ne treba vam nikakav opis patriotizma ili bilo šta što je što je veće od toga.".

"Zaboravljeni gigant" i poziv na akciju

Uprkos svojim monumentalnim postignućima i globalnom priznanju, Ivan Stanić, kustos Muzeja nauke i tehnike, lamentirao je što Vukobratović ostaje "zaboravljeni gigant" u sopstvenoj zemlji. Stanić je istakao paradoks: "Zašto o njemu toliko malo znamo? Zašto toliko nigde nema ničega?... na osnovu svega što je profesor Vukobratović u svom životu uradio i doprineo nauci je po nekom značaju... na nivou onog što već baštinimo u Muzeju, a to su i Pupin i Tesla i tako dalje. Zašto gde je profesor Vukobratović?". Muzej nauke i tehnike s ponosom čuva ključne eksponate vezane za njegov rad, uključujući Beogradsku ruku, aktivne egzoskelete i razne industrijske i edukativne robote.

Stanić je naglasio značaj Vukobratovića: "Što više ljudi u Srbiji shvati značaj profesora Vukobratovića, značaj onoga... i mislim da je to najbitnije, ovo što ste pričali mladim ljudima, da shvate da je neko pre njih odavde dao vrhunski doprinos, najveći koji postoji u polju robotike i da im to bude neka inspiracija" . Monografija ima za cilj da "ispravi ovu nepravdu" i "da ovom imenu da zasluženi status". Planirano je i izdanje na engleskom jeziku, koje će, kako je Gordana Srzentić naglasila, "sigurno, upravo ono o čemu smo pričali, da ovo veliko delo, profesora Vukobratovića je van granica Srbije i te kako poznato, pa možda čak i više".

Profesor Borovac je takođe izrazio zahvalnost onima koji su pomogli u očuvanju Vukobratovićevog nasleđa. "Hteo bih zaista da se od srca zahvalim i svima u Službenom glasniku i u Muzeju nauke i tehnike. Znate šta, i ova knjiga koja stoji pred vama i ovi eksponati koji su u Muzeju, to su naše kulturno nasleđe. Na to smo ponosni", rekao je. Isprčao je i kako je "u jednom trenutku... prelomilo u meni. Kako je danas suludo vreme, neko će privatizovati institut i ti vredni eksponati će otići nekom ko neće to znati da ceni. I kad sam to u sebi prelomio, pozvao sam Ivana i rekao: Ivane, sve ovo nosi, lepo ti ćeš znati to fino da da ovaj i predstaviš i postaviš. I sad kad smo još imali prilike da dobijemo i pisanu reč, dakle ovo je zaista naše kulturno nasleđe koje treba da da čuvamo i da traje".

Zaključak

Kao što je Gordana Srzentić zaključila: "Na kraju... bih htela da zaista još jednom istaknem da profesor Miomir Vukobratović je zaista sinonim jedne izuzetne ličnosti i nečeg što nam svima treba da bude neki putokaz i da govori da zaista jedna strastvenost i posvećenost čemu god... sigurno mora dovesti do onog krajnjeg uspeha i cilja". Kroz ovu monografiju i predstojeće prevode, Beograd i Srbija nastoje da osiguraju da delo Miomira Vukobratovića dobije priznanje koje zaslužuje, kako kod kuće, tako i širom sveta.

(Telegraf.rs)