Dušan Mihailović, Doktor Spira za Telegraf.rs: Muzika je pre svega ono što je u glavi pojedinca

Foto: Dragan Popović

U godinama u kojim su kreativni ljudi visoko uzdigli Beograd na svetskoj mapi kulturnih dešavanja, Dušan Mihajlović, "Doktor Spira" je važio za kultnog autora te i takve scene. Od dueta Mira i Spira preko grupe Doktor Spira i ljudska bića, Mihajlović je nosio plašt autora koji na svet oko sebe gleda drugačijim očima i svoja zapažanja sa lakoćom pretače u nesvakidašnje kompozicije čiju bi vrednost odmah prepoznali drugi pesmotvorci, ali i ona publika čiji senzibilitet objedinjuje širi spektar umetničkih interesovanja. Takvi autori, nikada nisu bili u fokusu izdavača, ali bi poznavaoci sa velikom pažnjom osluškivali "depeše" koje su provejavale iz nihovog stvaralaštva. Neke od tih "depeša" dotakli smo i u razgovoru koji sledi.

• Početkom sedamdesetih sa Mirjanom Marković osnivate duo Mira i Spira. Da li ste i pre toga bili član nekih bendova?

Mira i ja smo se upoznali još dok smo išli u gimnaziju. To je jedna dosta neobična priča jer smo oboje išli u Devetu beogradsku gimnaziju, ali u suprotne smene. Ja sam išao recimo pre, a ona popodne u školu, pa se pogodilo da sedimo u istoj klupi. Mira je inače po vokaciji slikar pa je tokom časova, onako iz dosade, crtala po celoj klupi. I dogodi se da kad ja dođem u svoju smenu i sednem u tu klupu, profesor koji primeti crteže počne mene da grdi, pa sam jednom napisao na klupi: "Evo ti ceduljica ispod, pročitaj". Tu je krenulo to naše dopisivanje, ubrzo smo se upoznali, da bi se ispostavilo da ja sviram gitaru, ona svira klavir i peva. Tako je otpočelo naše druženje, ona je pisala svoje pesme, ja svoje, pa smo krenuli zajedno da radimo.

Preporučujemo

Foto: Privatna arhiva

• Godine 1971. beogradska akustičarska scena počinje da dobija šire razmere i ubrzo u ondašnjoj Jugoslaviji postaje ubedljivo najjača. Kako Vi danas gledate na sve to?

Godine 1970, a to je otprilike u vreme početka mojih studentskih dana, poezija i pozorište su bile glavne struje u kulturi Beograda i upravo iz tih pozorišta pojavila se ta, tada veoma popularna, recitatorska aktivnost. Dakle, ljudi bi izlazili i govorili poeziju, Rale Damjanović je recimo jedan od takvih. On je držao svetski rekord u neprekidnom recitovanju od preko dvadeset i četiri sata. To je bilo vreme kada su se pravili mešoviti programi gde bi neko recitovao, neko drugi odsvirao nešto. Znači, pojavili su se ljudi koji su pisali kompozicije na ono što je već bila poezija, jer se tada smatralo da je takav pristup najbolji. Tu recimo možemo navesti primer Vlade i Bajke, jer je jedna od njihovih najboljih pesama "Oblak"...

• Dobriše Cesarića.

Da. To je izuzetno dobar primer toga. Međutim, imalo je i koliko hoćete jako loših primera. Hoću reći, pesnik je napisao nešto, a neko drugi bi "izbudžio" neku početničku melodiju preko, pa je bilo puno toga što nije zasluživalo nikakvu pažnju. Mira i ja smo u to vreme već tri godine zajedno pisali nove pesme. Kada se sve to odigravalo, mi smo bili jedan od timova koji su najviše pisali novih stvari. Kao što sam rekao, pozorišta su bila jedna od ključnih mesta za takva događanja u Beogradu, posebno amaterska pozorišta, mada je taj izraz pomalo neprimeren. U Americi se to recimo zvalo "Off-Broadway". To su pozorišta koja nisu bila komercijalna kao što je "Atelje 212", "Narodno pozorište" ili "Jugoslovensko dramsko", već su to bili "Dramski eksperimentalni studio", na Fontani na Novom Beogradu, "Krsmanović" u Balkanskoj ulici, "Dadov"...

Dakle, to su bila mesta gde su se pravili ti događaji i tu su se pojavljivale grupe koje su imale samo dve-tri pesme na stihove pesnika, pa bi tu dolazio neko i da recituje i takvi programi su bili relativno uobičajeni u Beogradu u to vreme. Iz toga je izašla ta neka scena. Takođe, kao paralela tome, postojali su određeni programi na Radio Beogradu kao što je to bio "Tip top kabare". To je bio satirični radijski program tokom koga su emitovani skečevi, a između njih suubacivani songovi koje smo mi pisali. Recimo, u četvrtak bi dobili neki satirični tekst, u subotu to snimamo u studiju 10 ili u studiju 15 i to posle ide na radio. Toga je bilo jako puno.

• Tako je nastala i grupa S vremena na vreme.

Da,da. Upravo to. Ja sam upravo bio prisutan kad je nastala grupa S vremena na vreme jer smo za istu epizodu "Tip top kabarea" radili muziku. Znači, tu su bile tri ekipe: Ljuba Ninković i Asim Sarvan, braća Miomir i Vojislav Đukić i ja. Tu se braća Đukić po prvi put susreću sa Asimom i Ljubom koji su do tada nezavisno pevali. Te večeri, dok sam ja snimao, oni su sedeli i čekali, pa su krenuli da pričaju kako vole Bitlse, zatim su počeli i da pevaju neke njihove pesme, da slažu glasove i ja sam kad sam završio, video da se formira nova grupa. To je zaista bila dosta jaka scena i tu je gomila bendova radila...

• Recimo grupa Maj, Trio DAG...

DAG je priča za sebe. Oni su bili mlađi od svih nas. Dragan (Dragan Popović, op. autora) je nekih pet godina mlađi od mene. Dragan, Aca i Grujica (naziv grupe DAG je sastavljen od početnih slova njihovih imena, op. autora), su pokupili neke nagrade, nekoliko puta su bili najbolji na tim takmičenjima, pa su dobili termin za snimanje na radiju. Tu su se upoznali sa Bobanom Petrovićem, snimateljem koji je tek ušao u tu priču i nije imao puno iskustva u tom poslu, ali je počeo dosta da radi u studijima deset i petnaest. Ti prostori su bili u Makedonskoj ulici i to više ne postoji, tu je sad neki hostel ili šta već.

• Da, Boban je sarađivao i sa Nikolom Karaklajićem dok je vodio emisiju "Veče uz radio".

Tako je. Jedna od bitnih osoba u to vreme u Beogradu za muziku te vrste bio je Nikola Karaklajić. On je imao taj redovni program kroz emisije "Sastanak u devet i pet" i "Veče uz radio" pa je dobio i svoje studijsko vreme, tako da je pojedinim grupama koje su se pojavljivale davao termine u studiju kako bi ponešto snimili. I tako su pravljeni ti prvi snimci muzike koja je u to vreme bila nova. Nikola je bio vrlo pozitivan čovek, davao je podršku svima, recimo da nije bilo njega grupa Smak nikada ne bi napravila svoje prve snimke, Zlatni prsti možda nikada ne bi ni postojali itd. On je bio jako bitna osoba za muziku u Beogradu i domaću scenu uopšte.

• Šira javnost za Vas je čula kada je grupa Suncokret uvrstila Vašu kompoziciju "Prvi sneg" na njihov prvi album. Kako je došlo do saradnje sa Borom?

To je vezano za ove razne događaje koji su bili u pozorištima. Mira i ja smo dosta pisali i nastupali, svi su nas znali, uzimali naše pesme, mi smo pisali tekstove za druge izvođače, baš onako u količinama, pa smo mi često bili i domaćini na takvim događanjima. Na jednom od takvih događanja u "Dramskom eksperimentalnom studiju" na Fontani u Novom Beogradu nastupala je i prva verzija Suncokreta, između ostalih. Mi smo se znali već nekoliko godina unazad, odnosno Boru sam poznavao još iz vremena njegove grupe Zajedno.

Kako smo Mira i ja pisali jako puno pesama, svaki put kada smo nastupali, svirali smo drugi repertoar. Imali smo par kompozicija koje bi uvek svirali, a ostalo je bilo različito. I jedne večeri, svirali smo "Prvi sneg". Pre toga nikada nismo tu pesmu izvodili pred publikom. Ustvari, Mira je rekla: "Hajde da odsviramo Prvi sneg". Mi smo tu bili domaćini, ne mogu se setiti ko je tu sve svirao, ali Suncokret svakako jeste. Kada smo odsvirali "Prvi sneg" oni su skočili, a Bora je odmah počeo da navaljuje: "Daj nam ovo, daj nam ovo". Mi smo i pre toga razgovarali oko nekih mojih pesama, ali na kraju do saradnje ipak nije došlo, ali za "Prvi sneg" je bio haos, Bora jednostavno nije odustajao.

U to vreme mi smo već započeli razgovore sa raznim jugoslovenskim diskografskim kućama oko izdavanja albuma. Imali smo dosta materijala, ljudi su znali za nas, jako puno smo nastupali. Recimo, dve sezone smo svirali kao kućni bend na "Beogradskom letu". Sviramo tri seta svako veče, a između idu pozorišne predstave i razne druge stvari. Ako se dobro sećam jedne godine smo tu svirali sigurno osamdeset puta, iz večeri u veče. Međutim, kada smo započeli razgovore sa diskografskim kućama, doživeli smo jedan ozbiljniji poraz. Bili smo u svoj toj svojoj kreativnosti jako poletni, pa zbog toga i verovatno mnogo drčniji nego svi ostali i nismo bili skloni nikakvim kompromisima. Uglavnom, doživeli smo da nam iz odgovorni iz diskografskim kuća kažu: "Znate, da smo mi u Americi, mi bi vas angažovali i svi bi bili zadovoljni jer bi snimali vaše pesme, a ovako, mi ne znamo šta da radimo sa vama".

• Izgleda da nisu bili u pravu ako pogledamo pesmu "Prvi sneg", koja je danas već pravi evergrin.

Pa jeste, ali nije se to njima moglo objasniti. Oni su hteli da nas strpaju među sve ostale akustičarske bendove. Jedino je Nikola Karaklajić video da je to što mi radimo ipak malo šire i on nam je čak predlagao da oformimo bend sa kojim bi svirali. Pravljene su u tom smislu i neke kombinacije koje na kraju nisu realizovane , ali da ne pričamo sad o tome. Mi smo recimo samo jednom nastupali na Omladinskom festivalu u Subotici gde smo za pesmu "Zakletva" dobili nagradu za najbolji tekst. Mislim da nakon tog festivala tu pesmu nikada više nismo svirali uživo, jer su se tamo dogodile neke stvari. Kada smo izašli na scenu, imali smo jednu ideju oko zvuka i aranžmana. Pesma je zamišljena u tročetrvrtinskom ritmu uz neke picikato violine, takve neke stvari, ali mi smo za aranžera dobili Franju Jenča koji je svirao trubu i on je napisao aranžman za big bend. Mi smo kao što sam rekao, bili malo drčniji pa smo verovatno malo grublje reagovali nego što su ljudi iz tih institucija očekivali, pa im samim tim nismo bili previše omiljeni.

• U kom periodu je nastala kompozicija "Prvi sneg"?

To je jedna od mojih starijih pesama. Možda sam imao devetnaest godina kada sam je napisao.

• Koje godine ste osnovali grupu Doktor Spira i ljudska bića? Znači, odustali ste od akustike i prešli u sasvim drugi muzički žanr.

Postepeno je došlo do toga. Kada sam se vratio iz vojske, Bora (Bora Đorđević op. autora) me je upoznao sa Encom Lesićem (klavijaturista, kompozitor i producent, op. autora) i ja sam nakon toga počeo da radim u njegovom studiju "Druga maca". Tu smo radili "kao bioskop", nas trojica u tri smene.

• Radili ste kod Enca kao producent i snimatelj.

Tako je. To je bio prvi komercijalni studio koji je otvoren u Beogradu. Enco je investirao novac koji je zaradio na turnejama po Sovjetskom Savezu i želeo je tu da se skrasi, a to se sve dešavalo u periodu kada sam ja izašao iz vojske. Bora ga je doveo kod mene kući i mi smo se vrlo brzo prepoznali i združili i tako sam počeo da radim u studiju "Druga maca". Kao treći snimatelj sa nama je u to vreme radio Dušan Vasiljević, a Enco je vodio sav taj posao u smislu da to bude pravi komercijalni studio. Bukvalno smo radili u tri smene. Tu su dolazili svi, a i mi u tom smislu nismo bili ni malo "religiozni", nismo birali. Bilo je svega.

Snimali smo narodnjake koje su nam dovodiili ovi iz "Diskosa" (izdavačka kuća iz Aleksandrovca, op. autora) ali i "Collegium Musicum" (akademski hor, osnovan 1971. godine, op. autora). Jedno godinu ipo dana sam radio sa Encom u studiju, u to vreme smo snimali i čuveni "Paket aranžman", ali onda sam shvatio da od kako tu radim nisam uzeo gitaru u ruke, nisam napisao nijednu novu pesmu. Stvarno je bilo super tu raditi i sa finansijske i svake druge strane, družiti se sa Encom, jer on je bio duša od čoveka, ali tu sam sebi postavio pitanje: Da li sam to ja? Da li to ima ikakve veze sa mnom? To sam Encu i rekao i on mi je predložio da se povučem i spremim album pa potom da dođem da to snimimo.

Tako je i bilo. To je period 1980-1981. godine. Oni su nastavili da završavaju snimanje "Paket aranžmana", a ja sam okupio grupu Doktor Spira i ljudska bića. Vežbali smo u palati Pionir u jednom od onih prostora ispod sedišta sa strane. Jedno mesec dana smo tu radili, a potom smo u "Drugoj maci" snimili album "Dijagnoza".

U Brajtonu / Foto: Dragan Popović

• Znači u grupi su bili Zoran Dašić Daša, Stevan Milinković i Želimir Vasić.

Da, to je ta bila prva postava koja je spremala "Dijagnozu". Na samom snimanju Enco je na par pesama svirao klavir. Naš dogovor je bio da kada sve to završimo i nađemo izdavača, da taj izdavač plati troškove snimanja. Prethodno sam ja neke stvari pokupovao za studio, tako da je otprilike to bila finansijska konstrukcija za nas. To je bilo u vreme kada je Bijelo dugme snimalo ono "Dobro jutro Petrović Petre" (Pesma "Čudesno jutro u krevetu gospođe Petrović", album "Doživjeti stotu", 1980. op. autora) u Studiu VI, a mi smo ovo snimali u "Drugoj maci", tako da to otprilike govori koliko je to bilo mimo sveta. Bili smo jako zadovoljni kako je to snimljeno, pa sam rekao Encu da bi bila greota pustiti nekom da to nareže na vinil kako mu se nakrivi, već sam odlučio da odem London u neku dobru rezačnicu da napravim te kalupe za ploču, da to zvuči kako treba.

U međuvremenu Enco je postigao dogovor sa PGP RTB da oni budu izdavači. Ploču sam rezao u Trident studiu, što je tada bila najbolja rezačnica u Londonu, ali sam kad sam već bio tamo odlučio da napravim tiraž od pedeset LP-ija sa belim etiketama. Hteo sam da naprivim taj autorski primerak, kao što se prvih pedeset grafika smatra autorskim primerkom. Ideja je bila da na toj beloj etiketi rukom ispišem naslove pesama i to bi bio autorski primerak ploče. Kada sam se vratio u Beograd, uradio sam pripremu za omot, doneo matrice, a u PGP-u su rekli: "Dobro, super je to, ali mi Vam novac nećemo dati jer vi ste ionako sve pripremili. Mi hoćemo to da izdamo, ali "za dž", bez novca". Za Enca i mene to nije bilo prihvatljivo, jer nam je osnovni princip bio da rad mora da se plati. Tako da je tih pedeset primeraka koje sam doneo iz Londona ustvari prvo izdanje te ploče.

• Danas veoma retko i skupo.

Pa ja ne znam ko to uopšte još i ima. Jako je retko. Prvih šest primeraka je otišlo onima koji su bili uključeni u snimanje, a potom i nekim drugim ljudima.

• Da li ste za album koristili i neke pesme koje su ranije napisane, ili je to bio potpuno nov materijal?

To su sve pesme koje su nastale nakon "Druge mace", ali su se one jedan duži "gomilale" u mojoj glavi no svakako da ništa nije postojalo pre toga. Neke stvari mi tokom pisanja dolaze sporije, "kuvaju" se po godinu dana, a neke stvaram jako brzo tako da mogu reći da pišem sa lakoćom. "Dijagnoza" je album koji priča o pojedincu koje se pita gde je i šta je.

• Taj album se 1986. ipak pojavio u prodaji, posredstvom Bore Đorđevića.

Da. To je bilo kada je Oliver Mandić postao urednik PGP-a. Bora i ja smo jednog dana zatekli Olivera u bašti ispred Tašmajdana i on je odmah započeo priču: "Evo ja sam sada gazda, ja gospodarim svetom". A Bora mu je na to odgovorio: "Ti da si gazda izdao bi Spirinu ploču". A Oliver će: "Naravno Spiro, dođi sutra da potpišeš ugovor". I tako je i bilo. Odneo am im te pripreme za ploču, a oni su to posle "krišom" objavili, na neki čudan način.

• Kako to mislite?

Pa... nije to bilo nigde ni objavljeno, o reklami i da ne govorim. Pojavila se ploča u prodavnicama tu i tamo. Niko to nije znao.

• Vi ste tada već počeli polako povlačiti iz muzike.

Ja sam prestao aktivno da sviram, ali sam radio muziku za pozorište i razne druge stvari. U tom trenutku nisam imao stalnu ekipu uz sebe, već su se ljudi menjali. Tada sam okupio onu poslednju postavu u kojoj je Ivica svirao sa mnom (Ivica Vdović, op. autora) u kojoj smo snimili album "Dizajn za stvarni svet". To se pojavilo tek 2007. godine jer je tada Multimedia Records objavila jednu kompilaciju, odnosno oba moja albuma kao dupli disk. Taj drugi album smo snimili u studiju "Šanana" koji se nalazio kod palate Pionir, to je držao jedan naš prijatelj i na tom albumu su svi živi svirali. Recimo, Slađana je pevala "Prvi sneg" (Slađana Milošević, op. autora.), tu je takođe i moja verzija te pesme, Anton je svirao (Nebojša Antonović Anton, op. autora) na tri pesme. Isidora Žebeljan je pevala par pesama, Dejan Cukić, svirao je i Branko Marković... Tako da ko god se tu zatekao, uzeo je učešća.

• Pa ne bih ja rekao da je baš tako. Naveli ste neka jako poznata i priznata imena.

Pa uglavnom su sa mnom svirali vrlo talentovani ljudi, imao sam priliku da sviram sa najtalentovanijim muzičarima u to vreme.

Foto: Dragan Popović

• Sve ovo što ste rekli, dva albuma, saradnja sa takvim imenima, ipak nije promenila Vašu odluku da se više ne bavite muzikom aktivno.

U periodu kada je Ivica svirao sa mnom, imali smo dosta svirki u Beogradu i na nekoliko drugih mesta. U ekipi je tada bio basista Peđa Milanović, Milan Dragović (gitarista, pre toga svirao u beogradskoj grupi Duh Nibor, op. autora), Miroslav Šen (kasnije svirao gitaru u grupi Kraljevski apartman, op. autora) itd.

• U kom periodu je to bilo?

To je osamdeset šesta-sedma. Osamdeset osme sam već otišao u London.

• Pre toga ste, koliko znam, konstruisali pojačalo "Žuto pile".

"Gvozdeno pile". Bilo je obojeno žuto pa su ga tako zvali, ali originalni naziv je "Gvozdeno pile" jer je cela šasija bila od gvožđa.

Foto: Privatna arhiva

• Jeste li se ranije bavili elektronikom?

Bilo je nekoliko nas "budžista" u Beogradu koji su se bavili elektronikom. Jedan od najvećih je Branko Potkonjak veliki majstor efektata za gitaru, zvali smo ga i Branko Hendriks. Veliki svirač i odličan "budžista".

• Budžista?!

Da, da (smeh). Tako smo mi koji smo se bavili elektronikom to zvali. Govoril bi - hajde da "zbudžimo" nešto. Pojačalo sam konstruisao nakon mog rada u Encovom studiju jer smo tamo videli da su glavni problem kod snimanja predstavljaju gitare. Kada se snima električna gitara, ako želiš da dobiješ onaj pravi zvuk sa velikim pojačalima to mora da bude jako glasno. Kad god smo snimali gitare u "Drugoj maci" ovi iz Radio Beograda su nam slali policiju jer im je smetala buka, bili smo baš blizu(smeh). Ja sam upravo i pošao od te ideje, da napravim pojačalo male snage ali da ima sve ono što ima veliko pojačalo. Tako da i kad se ono "otpanji" do kraja, to nije bilo previše glasno, moglo je da se radi prilikom snimanja. Posle su u nekoliko studija to i koristili.

Mislim da Milutin Petrović (reditelj, scenarista, muzičar, univerzitetski profesor, op. autora) još uvek ima jedno. To je bio stvarno dobar proizvod, ali je to već bilo vreme kada je ekonomija u Jugoslaviji krenula nizbrdo, tako da se događalo da mi neko poruči pojačalo i dok ga ja napravim to mi više košta nego što na kraju dobijem para. '87. je bila ona velika inflacija od nekih 800% u toku godine i ja sam u januaru '88. otišao za London.

• Jeste li tamo nešto pokušali da uradite sa tim pojačalom?

Nisam. To je već zahtevalo nešto potpuno drugo. Ja sam tek pre jedno pet-šest godina napravio savremenu verziju pojačala ali se onda ispostavilo da je jako teško organizovati neku ozbiljniju proizvodnju, tako da je sve ostalo na tih prvih desetak komada koje sam napravio.

Foto: Privatna arhiva

• Kada ste otišli u London, čime ste se tamo bavili?

Otišao sam u London sa idejom da nastavim da se bavim muzikom. Nisam ni gluv ni nepismen, znam ponešto, bio sam uspešan u tome što sam radio, učestvovao sam na nekim od bitnijih projekata jugoslovenske muzike, imao sam moje snimke koji dobro zvuče i pride jako puno napisanih pesama. Očekivao sam kada tamo odem da napravim neki život od toga, nisam mislio sad da budem neka zvezda i slavan, već da mogu od toga da živim. Međutim, kada sam stigao tamo nisam uopšte razumeo kako ta industrija funkcioniše, jer u Britaniji to je baš industrija. Tu je na snazi jedan vrlo specifičan način funkcionisanja koji sam ja tek kasnije shvatio. Tu uvek mora da postoji neki posrednik ili agent, neko ko će prvi da uloži novac u vas.

I tako ja odem u kompaniju za izdavanje ploča, odnesem moje snimke, oni kažu - ovo je super, interesantno... hajde da vidimo sledeći put, očekujući da sledeći put dođem sa menadžerom. Ja to nisam to znao, nisam ni imao menadžera, pa nisam ni shvatao da mi treba. I posle par takvih sastanaka oni su mi samo rekli - dobro, doviđenja, prijatno. Tri godine sam tako proveo u Londonu. U to vreme sam živeo tako što sam davao časove muzike. Tada je u Londonu postojala besplatna ulična novina sa oglasima, samo pozovete telefonom i date oglas. Tako sam oglasio da dajem časove muzike, odnosno podučavao sam na koje načine se koristi midi, komponuje, aranžira i svira sintisajzer.

I pošto sam bio jedini koji je to radio u to vreme, dosta dobro mi je išlo. Imao sam u proseku tridesetak đaka mesečno. Jedina nevolja je bila u tome što mi je većina njih na prvom času, gde sam došao da ih učim i uvedem u muziku, pitala: "Kako ja da potpišem ugovor sa izdavačem"? (smeh) Ja ih pogledam i kažem: "Ja da to znam, potpisao bih i sam". Od tih mojih silnih đaka, a tu je bilo nekoliko stotina ljudi, troje-četvoro je ostalo dovoljno dugo da zaista nauče nešto.

• Znači velika većina nije ni dolazila da bi nešto naučila.

Oni su očekivali da će od mene čuti neki magični savet koji će ih povesti putem slave. Ja sam išao po kućama, odem kod nekoga, napravimo sešn od jedno dva-tri sata, tokom koga im dajem zadatke, učim ih, objašnjavam im tehnologiju, muziku, jedan termin svake nedelje. Razvio sam tada jedan dosta fini program da ih uvedem u muziku, međutim, tek nekoliko njih je odmaklo u tome. Ovi ostali bi to saslušali nekoliko puta i onda bi usledilo: "Ne mogu ovo više, komplikovano je". Čim je trebalo da se unese malo rada dosta njih je odustajalo, ali bilo je jako puno zainteresovanih i te prve tri godine dosta je dobro išlo. Potom se desila jedna od onih tipičnih britanskih, ekonomskih katastrofa.

Bilo je to one godine kada je Britanija odlučila da uvede euro, pa su se tri meseca kasnije predomislili i izvukli se iz svega, ali je to prouzrokovalo veliku ekonomsku krizu, pad funte, a kamatne stope za stambene kredite su otišle sa nekih šest i po na šesnaest odsto u roku od tri meseca i onda je većina mojih đaka ili onih koji su to možda trebali da budu shvatila da sam ja, u takvom svetu u kojem žive, luksuz i desilo se odjednom da gomila njih to nije sebi više mogla da priušti. Morao sam tada da promenim to čime se bavim i krenuo sam na tom novom početku da koristim to neko svoje kompjutersko znanje. Potom sam ulazio u sve to sve ozbiljnije i ozbiljnije i evo već skoro trideset godina se bavim time dosta uspešno.

• Znači bavili ste se time sve vreme, do danas?

Pa, do nedavno. Početkom devedesetih godina je bilo jako uzbudljivo vreme u tom smislu. Kao što je šezdesetih godina u muzici bila jedna svojevrsna anarhija, jer svi mi radili zato što to hoćemo, možemo, umemo i to je ono što je trebalo da radimo, tako je bilo i u svetu kompjutera. Sve je bilo novo, kreativno, maštovito, vrlo interesantno i dinamično i to je trajalo nekih šest-sedam godina. Sve vreme sam razmišljao, učio nove stvari, pa sam i napredovao u toj hijerarhiji, svaki sledeći projekat mi je bio intersantniji, složeniji i uspešniji i to je išlo tako do dvehiljadite godine kada je odjednom sve stalo zbog toga što je u to vreme jako puno ljudi uložilo ogroman novac u internet kompanije. To je ono što oni zovu "internet mehur".

Kada je prvi put pukao "internet mehur", kada su shvatili da su sve te kompanije užasno precenjene, odjednom su svi softverski projekti stali. Ja sam se u tom trenutku našao opet "na ledini", morao sam opet početi od nule. To je trajalo jedno par godina, potom je sve krenulo da oživljava pa sam se vratio toj softverskoj industriji. Sad već ne uzimam nove poslove, sedim ovde u Beogradu i nadam se da će ljudi imati vremena da čuju ovo što sam radio. Jer ja nijednog trenutka nisam prestao da se bavim muzikom. Stvar je u tome što ja to ne radim iz nekog izbora, mode ili ćefa. To je nešto što je deo mene. Pišem nove pesme, smišljam novu muziku, idem levo-desno, ponekad zasviram, to je to. U međuvremenu, što reče jedan moj drugar: "Šta ti tu pričaš, imaš ta dva albuma". Ja mu kažem - pa dobro, ali u međuvremenu ja sam verovatno sada na mom četrdesetom albumu (smeh). Ja ne prestajem da pišem i da smišljam. Tu je jedini problem što sam verovatno u nekoj toj svojoj izolaciji ja otišao u neke druge pravce u koje većina ne ide. Sve to je malo drugačije.

• Nije uobičajeno.

Možda donekle i jeste. Ali neke stvari sigurno nisu ni "electronic dance music".

• Iz svega ovog što ste rekli čini se da je na pomolu Vaš novi album.

Kao prvo, ono što ću sad da uradim, to sada ne predstavlja problem, jeste da moja dva albuma objavim ponovo na vinilu. Znači, "Dijagnoza" i "Dizajn za stvarni svet" bi trebalo da se pojave ovoga puta onako kako su zaista bili zamišljeni. Verovatno će i omoti da budu malo drugačiji jer bih hteo da napišem par reči o ljudima koji su učestvovali u svemu tome, nažalost neke od bitnih ljudi smo usput izgubili, a sve je više onih koji to zaboravljaju ili ne znaju ni da su postojali. Nakon što se "Dijagnoza" i "Dizajn za stvarni svet" nađu na vinilu, tim povodom ću organizovati jednu veću priredbu u Beogradu.

• Znači, ovo shvatam kao ekskluzivnu vest.

To je plan, a život je ono što se dešava u međuvremenu dok mi pravimo planove. U principu, potrudiću se da ta izdanja i svirka budu pre kraja ove godine. Nema ničeg boljeg od žive svirke. Tokom vremena u kome sam radio u kompjuterskoj industriji dosta sam putovao po svetu. U Britaniji, Americi i Kanadi postoji institiucija koja ima naziv "open mike". To je otvoreni mikrofon gde u određenim klubovima recimo od sedam do jedanaest uveče ko god dođe može da se prijavi da peva i svira. To može da bude jako interesantno, a glavni princip je da niko ne svira duže od tri pesme, čak i ako prisutni to zahtevaju.

Na tim događajima ima i čudaka, ima smešnih, ali ima i fenomenalnih izvođača. Ja sam usvojio jednu naviku da kad god odem u neki grad prvo pogledam gde ima otvoreni mikrofon i potom odem i sviram tamo. Meni je krivo što toga nema ovde i voleo bih kada bih mogao to da pokrenem u Beogradu jer mislim da bi to pomoglo talentovanim devojkama i momcima koji hoće da se bave muzikom. Stvar je u tome da oni nemaju gde da sviraju. Kada smo Mira i ja svirali, gomila tih nekih akustičnih bendova je imala po tri pesme. Ali mi smo pravili zajedničke svirke pa su oni mogli da dođu i da predstave publici to što imaju.

• Kad pomenuste zajedničke svirke i čitavu tu scenu, sećam se da je na drugom programu Radio Beograda bila mini emisija pod nazivom "S pesnikom u podne", gde bi se svaki dan mogla čuti po jedna kompozicija koju su razni izvođači akustičarskog miljea komponovali na stihove poznatih pesnika.

To je bilo sjajno vreme, ali Mira i ja smo pisali muziku na naše tekstove. Jednom prilikom svirali smo zajedno sa Ibricom Jusićem i u razgovoru je pomenuo Desanku Maksimović. Mi smo rekli - "a da, baba Desa". Njega je potpuno užasnulo da mi o pesniku tako pričamo. Ali mislim da je tu glavni problem bio što je u jako malom broju tih kompozicija ispoštovana ta poezija, ispoštovana njena muzikalnost, pa tako i rad u skladu sa svim tim. Ono što je bitno kod poezije, a ja volim dobru poeziju, jeste taj deo koji je upravo sadržan u ritmovima, u fraziranju i u slikama. Tako da smo Mira i ja imali svoj svet i slika i ritmova, pa nam samim tim nisu trebale tuđe reči.

Mi smo imali šta da kažemo. Često smo i za druge pisali tekstove. Pomenuli ste malopre grupu Maj. Njihova pesma "Vreme žetve" je komponovana na naše stihove i to je jedan od naših boljih tekstova na koji se često vraćam. Ima tu jedna interesantna priča. Većina stvari koje smo napisali u pesmama dogodila nam se kasnije ovako ili onako. Ta pesma "Vreme žetve" je slična onom filmu sa Džodi Foster u kome se čovek vraća iz rata i pretvara se da je neko drugi. Dolazi u to mesto gde mu se čini da poznaje svako drvo, ali to je neka izgubljena prošlost, neki izgubljeni svet sa kojim on više nema ništa. Ta priča je ustvari i naša slika. Posle smo to i živeli i vraćali se u porušene svetove koje smo ostavili iza nas.

Održali ste povratnički koncert 20. oktobra 2007. godine u Beogradu.

Pa to je upriličeno povodom objavljivanja duplog CD-a, koji smo pominjali, odnosno delom zbog toga jer je koncert sponzorisala kompanija FinSoft za koju sam tada radio i koja je u to vreme bila vrlo uspešna. To je namešteno da bude povezano i sa objavljivanjem albuma. To je dosta skup događaj, ne može to tek tako da se napravi, ali zahvaljujući njihovom sponzorstvu, to se i dogodilo.

• Ako ja imam dobre informacije, Mira Marković živi u Parizu. Čime se ona bavi?

Mira uglavnom živi u Parizu. Ona je slikar i modni kostimograf. Po pitanju slikarstva ona radi baš neke moćne stvari.

• Jeste li u kontaktu s njom?

Jesam, ne viđamo se toliko često, ali ipak smo u kontaktu jer ipak postoji ta neka večita kreativna veza između nas dvoje kakvu nemamo sa mnogo drugih ljudi pa to svakako treba održavati.

• Pratite li ova moderna muzička zbivanja?

Naravno! Sve vreme. Moram.

• Jeste li saglasni da muzika danas mladim ljudima nije više tako važna, kako je to recimo bila u periodu o kojem smo upravo govorili, ili pre? Čini mi se da danas u dobroj meri mladi doživljavaju muziku kao nešto što se događa u pozadini, dok su oni fokusirani ne nešto sasvim drugo. Tu nešto svira, dok oni nešto rade. Zašto je to tako?

Toga je uvek bilo, ali sada je ekstremni problem što sa jedne strane postoji jako puno alata za baratanje zvukom. Danas se tvrdi da su to alati za muziku, ja kažem da je to alat za zvuk, jer muzika je pre svega ono što je u glavi pojedinca i to je takav proces. Ti alati su jako dobri i jako moćni. Npr. Trent Reznor (američki pevač, muzičar, tekstopisac i producent, op. autora) kaže da sada postoje takvi alati da je to zaista neverovatno i ima ih jako puno, ali nemamo ništa više dobre muzike nego što je to bilo kada nismo imali ništa.

• Da li mislite da je u ovom vremenu tehnologija pretekla kreativnost?

Definitivno jeste. Velike tehnološke kompanije kao što je to Apple, su uništile komercijalni aspekt muzike, tako da sada niko ne može da živi od toga osim nekoliko izuzetaka, a i to je uvek sponzorisano na neki način. Jedini novac koji muzičari mogu da dobiju je ili od živih svirki, što nije mnogo, ili od toga što neko iskoristi njihovu muziku za reklamiranje nekog proizvoda. To tako ide. Ono što je jako uspešno, uvek je praćeno jakom komercijalnom podrškom. Cela ta priča po kojoj je neko smislio nešto dok je sedeo u bašti, potom to postavio na internet pa se to raširilo poput virusa je u domenu šarenih laža.

Sve takve stvari su uvek imale vrlo organizovane kampanje iza sebe. Nema šanse da neko postavi nešto na internet, koliko god da je talentovan, pa da to prihvati milion ljudi. Pogledajte koga god hoćete od ozbiljnih autora. Šta god da stave na internet tu će možda biti jedna, dve, deset hiljada pregleda, ali neke druge stvari imaju po milijardu pogleda. Iza toga stoji velika investicija i mašinerija. Nažalost, sa odlukom tehnoloških kompanija da nekakav kreativni sadržaj može biti besplatan, uništena je sva snimljena muzika. I dalje ima neverovatno talentovanih ljudi koji prave kreativne i zanimljive stvari, ali da doprete do njih - to je tažak posao.

• Ili oni da dopru do nas.

Da. Garantovano ima jako puno stvari, koje bi Vas da ih sada čujete, emotivno potresle, nasmejale i ko zna šta još. Ali Vi ne možete da znate da one uopšte postoje i nećete biti u prilici da ih čujete na pravi način.

• Znači, za takvu situaciju možemo okriviti te velike korporacije i kompanije koje su zarad profita ukanalisale sve izvođače i kreativne ljude pod njihov krov, da bi na taj način to kontrolisale?

Pa jeste. Evo kad je Apple krenuo da prodaje download muziku po ceni od devedeset penija po pesmi, šezdeset je išlo kompaniji Apple, a ostalo se delilo između izdavača, posrednika i ne znam koga, a izvođačima je možda ostajalo nekih pet posto. Lejdi Gaga, koja je super uspešna pevačica i kantautor za jedan od njenih albuma koji je imao šest miliona downloada na Spotify je od njih za to dobila trideset pet hiljada dolara. Šest miliona! Šta u tom slučaju da kažemo za nekog iz "mesne zajednice"?

• Taj neće ni doći na Spotify.

Neće sigurno.

• Ako napravimo paralelu sa ovim što ste malopre rekli, a to je da ste ostali bez posla kada su propale internet kompanije, ali se nekoliko godina kasnije ipak sve sredilo, da li mislite će se nešto i u vezi muzike promeniti? Može li se u budućnosti koja je pred nama promeniti nešto po pitanju autorskih prava? Podaci koje ste sad izneli su porazni.

To je sad pitanje. Ceo taj svet ekonomije ima jako puno logičkih grešaka koje su napravljene da bi se višak vrednosti neprimetno odlivao. Jako je teško to promeniti jer ima zaista puno pogrešnih stvari u tome. Teško će se to ispraviti. Ja sam se svojevremeno nadao da će ovo sa bitcoinom da promeni situaciju, da će to da promeni ekonomski model bar malo, međutim, majstori su uspeli da ubace bitcoin u svoj ekonomski model i tu smo izgubili tu priliku.

• A sledeća ko zna kada će biti.

Pa zaista ne znam. Ono što je meni primetno i što možda mogu da navedem kao primer je Hi Fi. Ti sistemi su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina dostigli vrhunac. I odjednom je sve zamenjeno pogodnošću. Jer CD je pogodniji za manipulaciju od LP-ija, a potom je došao MP3 koji je još pogodniji nego CD i tako redom. Međutim, sad se pojavljuje novi talas ljudi koji žele da čuju kvalitetnu reprodukciju zvuka. Postoje nove tehnologije koje su izuzetno kvalitetne, ali u međuvremenu je prošlo nekoliko generacija koje su odrasle uz lošu reprodukciju zvuka. A oni to ne primećuju.

Sad je potrebno da se rodi nova generacija koja želi da čuje nešto finije, a to se već dešava i sa reprodukcijom zvuka, a svakako i slike. Tako da se nadam, kao što sad ljudi kapiraju da im treba čistijeg vazduha da dišu, da će da ukapiraju da im treba i čistijih emocija u umetnosti koja im ispunjava život. Pa bilo da je to pozorište, film, poezija ili muzika. Da će ukapirati da to nije samo proizvod, već nešto što nas čini ljudima, ta mogućnost da možemo da se izrazimo kroz metafore, kroz zvuk, kroz boje... To je ono što bi trebalo da nas definiše kao uspešnu vrstu na planeti. Ne to što imamo najrazornije bombe ili najveću gomilu para.

(Telegraf.rs)