Priče o pesmama: Srce, "Gvendolina kdo je bil", progresivni rok svetskog nivoa

Foto: Goran Živanović

Obično bi ono što se nekada događalo na našoj domaćoj rok sceni kasnilo otprilike nekih četiri-pet godina za svetskim zbivanjima.

Međutim, bilo je i trenutaka kada smo, kada je muzika u pitanju, išli gotovo ukorak sa onim što se dešavalo u svetu.

Preporučujemo

Mogao bih ovde u tom smislu navesti šezdesete godine na koje svakako možemo biti ponosni ako uzmemo u obzir sve okolnosti vezane za našu tadašnju zemlju.

Ipak, suštinski problem šezdesetih jeste manjak autorskih kompozicija. Gotovo do samog kraja te decenije u našoj rokenrol produkciji prednjačile su obrade svetskih hitova, zatim klasičnih kompozicija, pa i ponekih domaćih izvornih narodnih pesama.

Takvo stanje stvari menja se iz korena krajem šezdesetih, jer upravo će u tom periodu Grupa 220 i Indexi pokazati šta i kako treba raditi, odnosno da autorske kompozicije i te kako imaju poštovaoce među domaćom publikom.

No o svemu tome možda više neki drugi put, a sada ću se zdržati na samom početku sedamdesetih godina, dakle u vremenu u kome je na ove prostore pristigao progresivni rok.

Da odmah na početku razjasnimo:

Ovaj termin je prilično neprecizan, i mogli bi sada naširoko i nadugačko pisati šta i kako podrazumeva, pa samim tim i o preplitanju sa simforokom, krautrokom, džezrokom, psihodelijom, hevi metalom...

Upravo iz tog razloga evo tek nekoliko osnovnih naznaka:

Progresivni rok je nastao u Velikoj Britaniji, ali i u ostatku Evrope, u trenutku kada su rok muzičari hteli sebi dati na važnosti i ozbiljnosti stvarajući sintezu roka pretežno sa džezom i klasikom.

Tada nastaju svirački, i uopšte muzički, izuzetno sposobne grupe koje su sa lakoćom izvodile jako komplikovane i dugačke deonice, uz poželjne improvizacije i ritmičke promene.

Lista imena je podugačka, evo samo nekih:

Yes, Pink Floyd, Genesis, ELP, Jethro Tull, Colosseum, King Crimson, Focus, Camel...

S obzirom na dužinu samih kompozicija (događalo se da traju i preko dvadeset minuta) logično je da su akteri ovog žanra promovisali format LP ploče, tj. album, kao najpoželjniji nosač zvuka.

Iz tog razloga neke grupe, kao što su to recimo Led Zeppelin, o singlovima nisu apsolutno ni razmišljale.

Konceptualni albumi predstavljaju takođe jako omiljen način izražavanja, kada su bendovi ovog žanra u pitanju.

Primera ima mnogo, a album "Thick As A Brick" grupe Jethro Tull, svakako je jedan od upečatljivijih.

Ono što je takođe bilo jako bitno, jeste izjednačavanje važnosti svakog instrumenta, što kao rezultat donosi da svi instrumentalisti imaju svoje solo deonice, a ne samo gitaristi ili klavijaturisti, a takođe ništa manje nije važna ni činjenica da je bilo koji član mogao biti vođa grupe.

Colosseum je recimo predvodio bubnjar Džon Hajsman.

Interesantno je da je progresivni rok odmah "uhvatio korenje" i u ondašnjoj Jugoslaviji, pa su mnoge domaće grupe zaplovile upravo na tim talasima.

Naravno i ovde je LP ploča bila jako potreban i neoboriv adut, pa su početkom sedamdesetih svoje albume objavili Time, Josipa Lisac, Korni grupa, Pop Mašina, YU grupa...

Nešto kasnije pridružuje im se i grupa Smak (setimo se recimo njihove legendarne kompozicije "Put od balona - Biska 20", koja je snimljena gotovo bez ikakvih nasnimavanja, a trajanje joj je bezmalo 20 min.),

Drugi način (njihov album prvenac je konceptualnog sadržaja i bavio se temom samoće), potom Buldožer, itd.

Međutim, bilo je i onih kojima je pošlo za rukom da takav muzički izraz donesu i na singlovima, a Indexi su u tom smislu svakako najočitiji primer.

Dovoljno je samo navesti legendarnu "Plimu" kao dokaz, a potom "Negde na kraju u zatišju", "Ugasila je plamen", itd.

Ipak, kako vreme prolazi, sve više pada u zaborav grupa koja je objavila tek jedan singl, ali na njemu je pravi biser domaćeg progresivnog roka.

Reč je o ljubljanskoj grupi Srce i kompoziciji "Gvendolina, kdo je bil".

Srce je osnovao pevač Janez Bončina Benč 1972. godine, nakon raspada grupe Generals u kojoj su pored njega bili Tihomir Pop Asanović (klavijature), Čarli Novak (bas), Braco Doblekar (perkusije) i Masimo Vita (bubnjevi).

Razilaženje ove postave u dobroj meri iniciralo je osnivanje bendova Srce i Time, s tim što je ljubljanska grupa trajala relativno kratko - do 1974. godine.

73. učestvovali su na BOOM festivalu koji je održan u Ljubljani, pa je na duploj ploći "BOOM 73" kao trajni dokument ostao zabeležen nihov nastup upravo sa kompozicijom "Gvendolina, kdo je bil".

Na albumu "Slovenska popevka 73", nalazi se njihova kompozicija "Spomin".

I to bi bilo to.

"Gvendolinu" su potpisali Janez Bončina i Dušan Velkarveh, dok je za aranžman bila zadužena cela grupa. Originalnu verziju ove kompozicije (onu sa singla koji je objavla izdavačka kuća Helidon 1972.), snimili su:

Janez Bončina - vokal, akustična gitara;

Marjan Malikovič - vokal, solo gitara;

Pavel Ristić - bubnjevi;

Braco Doblekar - konge, vokal;

Karel Čarli Novak - bas gitara;

Dečo Žgur - električni klavir.

Čak i u ovom vremenu srećem neke ljude koji tvrde da i nakon toliko godina "osete nešto u vazduhu" kada čuju ovu kompoziciju.

Razumem to.

Jer zamislite grupu koja u svojoj zvaničnoj diskografiji ima samo jedan singl i na tom jedinom singlu ovakvu kompoziciju. Ovo je apsolutni dokaz da se za bisere ovog žanra ideje ne moraju uvek razvlačiti preko cele strane albuma, pa samim tim nije nužno potrebno ni previše mudrovanja i prosipanja bespotrebnih nota i harmonija.

Ovom kompozicijom momci su na jedan sasvim prirodan i jednostavan način, pokazali kako je uvek i svagda najbitnija suština jer ona traje, a forma se brzo zaboravi, a suština je ovde vidljiva u činjenici da se imalo šta reći, pa makar za to imali tek nekoliko minuta prostora na jednom singliću na 45 obrtaja.

Postojao je "razlog za pesmu", a to je oduvek bilo ono najvažnije.

Zbog toga joj se i sam se redovno vraćam.

(Telegraf.rs)