Priče o pesmama: "Kashmir", ezoterično hodočašće grupe Led Zeppelin

Foto: Goran Živanović

Da li su Led Zeppelin samo hard rok, odnosno hevi metal grupa?

Evo kako je na to pitanje odgovorio Džimi Pejdž:

"Hevi metal je uglavnom zasnovan na rifovima koji se uvek ponavljaju, što se po mom mišljenju ne može primeniti na grupu Led Zeppelin. Mi smo uvek pokušavali da kombinujuemo efekte, da se igramo sa svetlošću i senkama."

Ako se sa ove vremenske distance prisetimo tih davnih dana shvatićemo, a to su oni koji su pomno pratili rad ove grupe i govorili, da Džimi Pejdž nije samo veliki gitarista, veliki strateg, strpljivi ezoterista, strahovit kradljivac, već i veliki producent.

Upravo tako ga je i opisao Pakom Tijelman, jedan od najboljih poznavalaca opusa grupe Led Zeppelin.

Interesantno je da Pakom takođe tvrdi da je produkcija albuma u neku ruku i "smrt" za muziku. Po njemu, ona prirodno živi svoj život, pre nego što bude "uhvaćena" odnosno snimljena, što je zauvek zatvara i ograničava.

S druge strane, Pejdž smatra da kada se pravi ploča, osnovno je pronaći atmosferu mesta gde se snima, uhvatiti emociju trenutka i to preneti na traku.

Slično mišljenje ima i Robert Plant: "Ako je osećaj bio dobar, a tonalitet za dlaku promašen, bilo gore ili dole, to nam uopšte nije bilo važno. Ostavili bismo sve kako jeste, zbog dobrog osećaja."

"Physical Graffiti" je šesti album grupe Led Zeppelin objavljen 1975. godine, i to je bila jedna od onih ploča kojom sam bio istinski oduševljen. Ovaj dupli LP dugo je pripreman, a rezultat je bio više nego impresivan, jer su njegove četiri strane dale sasvim dovoljno prostora za neobično eksperimentisanje, koje su Pejdž i društvo tom prilikom sproveli u delo, a rezultat je bio da ovaj album gotovo i nema slabu tačku, počev od samog omota, do svake kompozicije pojedinačno.

Što se samog naziva LP-ija tiče, Pejdžu je za tako nešto sinula ideja još dok je razgledao moguća rešenja za omot.

U svakom slučaju, on je oduvek maštao o duplom albumu i ta mu se želja konačno  ostvarila i to na najbolji mogući način, jer mnogi su skloni tvrdnji da je ovo najvažnija ploča grupe Led Zeppelin i da ni u čemu ne zaostaje za legendarnom "četvorkom".

U svemu tome, "Kashmir" je epohalno, zapanjujuće delo, prepuno pseudomisticizma i egzotike, koje vas tera da mu se vraćate, opet i opet...

Ova kompozicija će postati njihova treća "himna", nešto što nosi apsolutni pečat grupe, kao što se to već dogodilo sa pesmama "Wholle Lotta Love" i Stairway To Heaven".

Uostalom, Robert Plant je jednom prilikom izjavio da bi voleo da ih više pamte po pesmi "Kashmir", nego po "Stairway To Heaven", jer smatra da ova prva hiruški precizno oslikava grupu Led Zeppelin.

Što se Pejdža tiče, on je donekle ipak ostao uzdržan, kako to već on ume i zna, rekavši da to svakako jeste jedan od njihovih trenutaka za pamćenje.

Toliko i ništa više.

Foto: Goran Živanović

Po njegovoj priči, rad na ovoj kompoziciji u studiju započeo je zajedno sa Džonom Bonamom. Džon je počeo da svira ritam, Pejdž je na to dodao rif, a potom je orkestar sve to katapultirao u večnost, hvatajući magiju trenutka i posebnu atmosferu koja je bila prisutna tokom snimanja.

Deluje jednostavno?

Daleko je od toga.

Istina je da se priprema za ovu kompoziciju dogodila mnogo ranije od njenog nastanka. Naime, još 1972. godine Džimi Pejdž i Rober Plant otputovali su u Indiju, tačnije u Bombaj, gde su sa tamošnjim muzičarima, kako onim tradicionalnim, tako i školovanim, organizovali snimanje novih verzija kompozicija "Four Sticks" i "Friends".

Posle su govorili da im je ubrzo postalo jasno kako je muzičarima sa tog podneblja izuzetno teško da se prilagode shvatanju muzike kakvo stiže sa zapada, ali da njihov put ipak nije bio uzaludan, jer im je to iskustvo otvorilo nove poglede i donelo ideje šta i kako bi u budućnosti možda mogli da sviraju, ali u neku ruku i otvorilo mogućnost da zarone u pronalaženje zajedničkog izvorišta svih tradicija, što kompozicija "Kasmir" svakako i jeste.

Upućeni tvrde da je inspiraciju za muziku u ovoj kompoziciji Pejdž pronašao u razgovoru koji je vodio sa Vilijemom Barouzom, u kome ga je on podsetio da obrati pažnju na čudesni marokanski folklor, dok je tekst Plantovo prisećanje na putovanje kroz Zapadnu Saharu koje je upriličio 1973. godine.

Zamislite Planta, u tom trenutku apsolutnu svetsku zvezdu,  dok jašući na kamili sa očima punim peska, pokušava da shvati ko je on zapravo i kako se zaista oseća, a jedini saputnik mu je nekakav arapski nomad, koga je uzeo za vodiča.

Međutim, ako znamo da je Kašmir pokrajina koja se nalazi u Indiji i koja se graniči sa Pakistanom i Kinom, a ne u Maroku, jasno je da je pesmi već samim naslovom data mnogo šira dimenzija od uspomena na jedno putovanje.

Što se samog aranžmana tiče, tu možemo bez ikakve zadrške tvrditi da je u pitanju apsolutno remek delo.

Mnogo je razloga za to.

Bubnjar svira u četvoročetvrtinskom taktu, a svi ostali u tročetvrtinskom, pri čemu se ritmovi spajaju na svaka tri takta bubnja, a potom na svaka četri takta same kompozicije.

Činele, gitarski rif i melotron počinju iznenadnu kanonadu zvuka, čemu se odmah priključuje i Plant glasom koji kao da pristiže iz neke druge dimenzije, potom se nadovezuju duvači, dok žičani instrumenti podržavaju temu melotrona delom jednoobrazno, a delom i u kontri, a svakako je intersantno da melotron u ovoj kompoziciji ima ulogu klavijature, a ne solo instrumenta, pa zvučnu sliku upravo i gradi sa violinama, oponašajući njihovu prirodnu zvučnu sliku.

Ako postoji savršenstvo rokenrol aranžmana, onda to donosi upravo ova kompozicija i ona svakako predstavlja veličanstveni susret Zapada i Istoka.

Barem za mene.

I kao što stihovi u samoj pesmi govore:

"Jednoga dana, sve će se otkriti", a do tada - "neka sunce bije u naša lica i neka zvezde ispunjavaju naše snove".

Možda se, kako to Plant predviđa, jednoga dana i sve otkrije, samo nisu sva znanja za svakoga.

Neka zauvek ostaju privilegija onih posvećenih i odabranih, dok su za sve druge  zabranjena.

(Telegraf.rs)