Goran Živanović otvara "džepove srca": Muzička sećanja na dlanu i zašto će vas njegova knjiga dirnuti do srži

Foto: Privatna arhiva

Muzičar, publicista i poznavalac muzičke kulture Goran Živanović, na radost mnogih, ima novu knjigu. Ovo delo nosi naziv "Pesme iz džepova mog srca" i u pitanju je, da kažemo, muzička mapa sećanja ispisana rukom autora, kojem je muzika ispunila život, u svakom pogledu.

Preporučujemo

Navedena knjiga donosi nam nežne stihove i intimne zapise inspirisane rok duhom i ličnim iskustvima Gorana Živanovića, koji nam je u intervjuu dao više detalja.

• Kako je došlo do toga da napišete knjigu i šta Vas je inspirisalo?

Na početku bih hteo da kažem da ovo nije prva knjiga koju sam napisao; 2010. godine objavio sam knjigu "Gramofonske priče". S obzirom na to da sam od rane mladosti bio obuzet muzikom, mnogo toga u mom životu se vrtelo upravo oko nje. Neka draga prijateljstva, prve i vrlo važne ljubavi, pa i mnogi događaji uvek su se vrteli oko muzike. S obzirom na to da je muzika umetnost koja je u stanju da izazove one najdublje i jako tanane emocije, ona na neki način postaje most između srca i sveta i često izgovara ono što reč možda ne ume. Takođe, ona zna da otkrije čak i ono što o sebi možda i ne znamo: naše dubine, strahove i snove. To je otprilike ono što me je inspirisalo kada sam pisao ove priče. Hteo sam da pokažem koliko je muzika tih davnih godina bila važna u našem odrastanju i, uopšte, sazrevanju i koliko je bila duboko isprepletena sa našim životima.

• Možete li u kratkim crtama da opišete knjigu čitaocima?

Oko ove knjige se "okupio mali drim tim", kako je to već napisao Ivan Stanimirović Rizinger u svom prikazu na portalu Rockomotiva, i na to sam posebno ponosan. Dakle, izdavač je Croatia Records, odnosno Jugoton, korice, ilustracije i prelom radio je naš proslavljeni dizajner Dragan S. Stefanović, koga pamtimo po sjajnim rešenjima omota nekih od najvažnijih albuma jugoslovenske rok muzike. Predgovor je napisao uvaženi Đorđe Matić, dok su Anela i Brano Likić u svojstvu supervizora nadgledali čitav proces nastajanja knjige i na pravi način ga zaokružili. Svima sam zaista veoma zahvalan. Čitaoci u knjizi mogu pronaći 23 priče o isto toliko pesama iz sfere domaćeg rokenrola, sa izuzetkom dve priče u kojima pišem o tri kompozicije. U većini tih priča to nije suvoparno pisanje iz nekog kritičarskog ugla, već su to uglavnom istiniti događaji koji su vezani za jedan period mog života: za moju majku, neke moje prijatelje, devojke... Nažalost, neki od njih danas više nisu sa nama. Kada na to pomislim, još mi je draže što sam sve to napisao jer će svi oni na neki način živeti kroz te priče, a ja sam kroz svaku rečenicu pokušao da sačuvam tu iskru prijateljstva i ljubavi, noći provedene uz gitaru i gramofon i neke osmehe koji su govorili više od reči. Kada bih sve to trebao da objasnim u jednoj rečenici - rekao bih da sam kroz te priče pokušao da iznesem tu neku posebnu energiju koju samo muzika zna da probudi. Na neki način, ova knjiga, koliko je posveta tim mojim prijateljima, toliko je i zahvalnost životu što nas je spojio, a svakako i iskaz iskrenog poštovanja koje gajim prema autorima i izvođačima tih kompozicija. Dok ove priče budu čitane, mi smo na neki način i dalje zajedno, bez obzira gde se sada neko nalazi i da li je i dalje sa nama.

Foto: Dragan S. Stefanović

• Koja muzička sećanja, odnosno koju priču biste mogli da izdvojite?

Na to je zaista teško odgovoriti jer su sva ova muzička sećanja protkana dubokim emocijama koje sam pokušao da pretočim u rečenice, iako znam da nijedna rečenica ne može do kraja dočarati ono što naše srce pamti. U svakom slučaju, nastojao sam da u jednom delu uhvatim i priču o samim notama, ali ipak više jedno svedočanstvo o vremenu, sećanju i svemu onome što muzika ostavi u čoveku kada sve drugo utihne. Na primer, priča o pesmi "Lile su kiše" grupe Drugi način u stvari je priča o devojci čije je ime Lena i koja je tu samoću o kojoj se na jedan nezaboravan način peva na tom prvom albumu ove zagrebačke grupe, doživela u svom stvarnom životu. Uostalom, priča i nosi naziv "Davni tragovi Lenine samoće". Recimo, u priči "Bajka kakvu život piše" ispisao sam sećanja na moje drage prijatelje Svetlanu i Dušana u čijem životu je posebno mesto imala pesma "Budi kao more" grupe Indexi. Na kraju knjige čeka vas priča čiji je naslov "Pesma bez roka trajanja", u kojoj pišem o mom vrlo dragom prijatelju Zokiju sa kojim sam odrastao, a pesma "Mirno idem krivim putem" grupe Rezonansa njegov je znak prepoznavanja itd. Uglavnom, sve pesme u knjizi su na neki način pronalazile mene, više nego ja njih - s jedne strane emocijama kojima su me zaokupile, a s druge životnim okolnostima koje su učinile da neka sećanja nikada ne izblede.

• Budući da se knjiga zove "Pesme iz džepova mog srca", koje pesme čitaoci mogu da očekuju?

Pa kao što sam prethodno i rekao, upravo one koje su iz ovog ili onog razloga zasele u moje srce. Tu su, recimo, pored ovih koje sam već pomenuo, "Blues za moju bivšu dragu" i "Sanjao sam noćas da te nemam" (Bijelo dugme), "Blues u parku" (Smak), "Za koji život treba da se rodim" (Time), "Noć je moja, Bože, spasi me" (Yu grupa), Šobićeva "Svetozara Markovića 39", "Prvi sneg" (Suncokret), "Odnesi me" (Vlade Divljan) itd.

• Koja priča je Vama najdraža i koju ste od srca napisali?

Sve priče sam pisao iz srca, iskreno i bez trunke pretvaranja. Na čitaocima je da odluče da li im se to dopada ili ne, ali ono što mogu da kažem jeste da pisanje za mene nikada nije bilo puko prenošenje reči na papir ili, u ovo moderno doba, na monitor laptopa. Oduvek sam to doživljavao kao čin iskrenosti, kao nekakvo intimno priznanje, takoreći kao proces vraćanja samom sebi. Jer kad ostanete sami i zagledate se u sebe, ostaju samo reči koje izviru iz dubine vašeg ja i koje mnogo govore ko ste i kakvi ste, u stvari. Iz čoveka ne može izaći ono čega nema u njemu.

• Ko su akteri Vaših priča? Da li su se prepoznali čitajući knjigu?

To su neke veoma drage osobe koje su mi bile vrlo važne u jednom periodu mog života. Naravno, one su to ostale i kasnije, ali život je svakoga odvukao na svoju stranu, svi smo imali različite sudbine, ali upravo u tome i leži lepota pa i tuga života. U tim razlozima koji nas oblikuju, u putevima koji nas razdvoje, ali ipak ne mogu zauvek da obrišu one naše nekadašnje zajedničke trenutke. Iako smo svi mi, nakon tih dana iz naše mladosti, zaronili u sopstvene živote, ipak negde duboko u svom srcu nosimo i poneki komad prošlih dana, zajedničkih trenutaka, pesama i snova, što se lako da primetiti dok čitate neke od ovih priča. Nekima se sudbina osmehnula, nekima nije. Neki su još uvek tu, neki su otišli daleko, neki i zauvek. Oni koji su tu, prepoznaće se bez svake sumnje ako budu čitali knjigu i verujem da će i oni, poput mene, shvatiti da nas i dalje povezuje ista nevidljiva nit: muzika. Ona nas je spajala tada, spaja nas i danas, samo na nekom dubljem, tišem nivou. U svakom tonu ovih pesama, u svakom stihu, u svakoj rečenici koja je nastala iz mog srca, oni i dalje žive. Želeo sam sve to da sačuvam i zbog toga sam pisao.

Foto: Privatna arhiva

• Zašto čitaoci treba da pročitaju Vašu knjigu?

U ovoj knjizi nema izmišljenih junaka. Na jednoj strani to su ljudi od krvi i mesa sa svojim manama, snovima, ljubavima i tugama, a na drugoj autori koji su njihove živote na neki način "pogodili" svojim pesmama. Kao da su ih poznavali, kao da su živeli zajedno sa njima. Dakle, to su priče o prijateljstvima, ljubavima, muzici, o prolaznosti, ali i o onom nevidljivom što nas zauvek povezuje i kada se rastanemo. Svaka ova stranica nosi iskrenost koja nema nameru da impresionira već da dotakne. Iz ove knjige čitaoci mogu naučiti da se život ne meri samo uspesima i porazima, već i trenucima koje delimo sa drugima, onim sitnim, svakodnevnim, po mnogo čemu čudesnim, preko kojih isuviše često preletimo, ne shvatajući koliko su važni. Možda mogu naučiti i koliko je važno sačuvati sećanja, biti zahvalan pa i da svi oni koje smo voleli ne nestaju potpuno i zauvek. U suštini, ova knjiga je poziv da zastanemo i da oslušnemo melodiju sopstvenog života.

• Budući da ste muzici posvetili dobar deo života, šta za Vas muzika znači i koliko muzika može da pomogne drugim ljudima?

Na ovo pitanje bih mogao da odgovorim rečenicom koja ima samo nekoliko reči: Muzika je moj život. To podrazumeva da je ona moj verni saputnik, utočište i način da razumem svet oko sebe. Kroz nju sam naučio da osećanja imaju svoj jezik - onaj koji ne traži objašnjenja već se prepoznaje srcem. Svaka pesma nosi određenu uspomenu, pa samim tim i priču. Neke od njih su vesele, pune svetlosti, druge su tihe i setne, ali sve to zajedno čini mozaik mog života. Zato i kažem da je muzika moj život. Zahvaljujući njoj sreo sam ljude koji su ostavili neizbrisiv trag koji nosim duboko u sebi. Muzika me je naučila iskrenosti, pred njom ne vredi glumiti. Kad sviraš ili kad slušaš, onako iz duše, ogoljen si, ali i slobodan. Ona mi je bila verni oslonac u nekim trenucima koji su bili teški, ali i dodatna radost u danima prepunim smeha. U nekim trenucima muzika je moja tiha molitva, moj razgovor sa onima koji više nisu tu i podsetnik da sve što smo voleli ostaje zauvek u nama.

• Budući da ste veliki kolekcionar ploča, da li postoji neki album ili albumi koji preporučujete našim čitaocima?

To je jako teško, jer muzika je prevashodno subjektivan osećaj, svako je doživljava različito, ali upravo u tome i leži njena čarolija. Muzika mnogo više traži da je osetimo nego da je razumemo. U jednom nedavnom intervjuu koji sam dao, upravo sam govorio o tome. Svako od nas nosi u sebi neki svoj unutrašnji akord, jedinstven i neponovljiv, i baš zbog toga nijedna pesma neće zvučati isto u različitim srcima. Muzika je ogledalo duše, ono što nas dodirne spolja samo je odjek onoga što već postoji u nama. Kada nas neka pesma "pogodi", to nije slučajno. Ona budi ono što se već nalazi u nama, ali možda negde zatureno, zaboravljeno. Možda bih mogao reći da je muzika putovanje kroz emocije i da njen doživljaj zavisi od toga kakvim smo emocijama trenutno zaokupljeni. O tome sam na neki način i pisao u ovoj knjizi, kako nas muzika nikada ne napušta već samo menja oblik, iz zvuka prelazi u sećanje, iz sećanja u priču.

• Za kraj, da li biste Vašu knjigu u vidu nekog scenarija pretočili u film ili možda seriju?

Zanimljivo pitanje. Nisam o tome razmišljao, ali životne priče nekih mojih prijatelja, u neku ruku, zaista i jesu filmske, tako da bi to mogao biti omnibus koji bi se sastojao, recimo, iz tri priče. Svaka od njih bi imala svoj vizuelni izraz, ali sa muzikom i sećanjem kao zajedničkom temom koja ih spaja. To bi bila jedna sasvim tiha poetika svakodnevice prožeta prijateljstvima i ljubavima koje se možda menjaju kroz vreme, ali se nikada ne brišu. Lepa zamisao, ali ipak teško ostvariva, tako da ću se vratiti u sadašnjost i posvetiti se onim izglednijim stvarima, a to su promocije knjige. Prva je već 24. ovog meseca.

(Telegraf.rs)