Omoti ploča kao subkulturni fenomen dvadesetog veka, licencna izdanja jugoslovenskih izdavačkih kuća

Foto: Pixabay

Ako bi postavili pitanje, da li možemo biti zadovoljni licencnom ponudom vinilnih izdanja u nekadašnjoj Jugoslaviji, odgovor bi svakako mogao biti i da i ne.

Preporučujemo

Zašto tako mislim?

Na prvom mestu ne treba zaboraviti da smo tada bili socijalistička zemlja, ali smo za razliku od ostalih država sa sličnim društvenim uređenjem, kulturološki u dobroj meri bili okrenuti drugačijim vrednostima, što znači da smo za zemlje tadašnjeg "istočnog bloka" u to vreme bili "teški zapad" i to je činjenica koju niko ne može osporiti.

Takođe, kao decenijski kolekcionar vinilnih izdanja, sklon sam tvrdnji da su domaći vinili u nekim slučajevima, mada zavisno od izdavačke kuće, bili kvalitetniji od takozvanih "originala", odnosno LP-ija koji su proizvedeni recimo u Grčkoj ili u Italiji, odakle su u to vreme stizale neke ploče koje ovde nisu objavljene.

Svakako je sasvim jasno da ozbiljni kolekcionari to nisu smatrali nikakvim originalom, jer bi u tom slučaju i neki Italijan mogao isto tako neko Jugotonovo izdanje smatrati originalom.

Kakva je razlika?

Autentični original samo je onaj koji je objavljen od strane izavačke kuće sa kojom je određeni izvođač i potpisao ugovor o izdavanju te ploče, sve ostalo su licence, ma odakle dolazile.

Međutim, što se samih omota tiče, kada je domaće izdavaštvo u pitanju, tu je ipak bila malo drugačija situacija.

Isuviše često smo, kupujući licencna izdanja domaćih izdavača, bili zakinuti za mnogo toga, i to počev od nekih manje bitnih sitnica, pa sve do onih fenomenalnih rešenja koja su i učinila da omoti postanu i te kako vidljiv subkulturni fenomen druge polovine dvadesetog veka ili, rekao bih, jedna svojevrsna i upečatljiva "ezoterija" tog doba.

Sitnicama se ovde nećemo baviti, to bi nam oduzelo previše vremena i prostora, već idemo odmah na neke očiglednije primere.

Najčešći "rez" se odnosio na one omote koji su se "otvarali", pa smo mnogo puta te, hajde da kažem "dvostruke" ili "preklopne" (gatefold) omote, dobijali kao "jednostruke".

O onim trostrukim, ili omotima sa bukletom, ne vredi isuviše ni trošiti reči.

Naši izdavači su se u tako nešto upuštali isključivo ako drugog rešenja nije bilo, odnosno ako su imali takvu ugovornu obavezu, ili u situacijama kada zbog samog tehničkog rešenja to na drugi način nije bilo lako izvodljivo.

Zato je bilo pravo čudo kada se pojavio drugi album grupe Bijelo dugme, "Šta bi da da si na mom mjestu", koji je za to vreme bio izuzetno luksuzan, preklapao se, a imao je i buklet sa fotografijama članova grupe koje su nastale na Borikama, gde su oni i pripremali ovu ploču. Naravno, to je u dobroj meri poskupelo ovo izdanje, ali i sasvim očigledno nagoveštavalo da je Jugoton namirisao svoju "zlatnu koku".

Doduše, bilo je nekih interesantnih rešenja i kada su licence u pitanju, nije baš uvek sve bilo "isečeno".

Sećate li se onog live albuma grupe Emerson Lake And Palmer, "Welcome Back My Friends To The Show That Never Ends", koji je kod nas objavio Jugoton? Otvarao se trostruko, i unutra je kod svake ploče imao ogromna slova - ELP.

Foto: Goran Živanović

Naravno, pošto je u pitanju bio trostruki album, svako drugo rešenje bilo bi komplikovano i svakako manje efektno, pa je izdavač ipak odlučio da sve uradi na takav način.

U svakom slučaju, ukidanjem stranica omota, ostali bi zakinuti za brojna dizajnerska rešenja, fotografije, ili recimo deo nekog propratnog teksta, mada su izdavači takve napise uglavnom "kalemili" na one stranice koje su zadržali.

Takođe, o kvalitetu kartona od koga su rađeni omoti ne treba previše trošiti reči, oni kolekcionari koji su dobijali ploče iz inostranstva, odmah su mogli uočiti razliku.

Iz svega ovoga već je vidljivo da realizacija nekih komplikovanijih rešenja, kada su omoti u pitanju, najčešće nije bila u opciji, pa su svi oni dodaci i sve druge sjajne ideje gotovo u svim slučajevima banalizovane i najčešće svođene na puku fotografiju jedne od kombinacija koja je na originalnom izdanju umela biti promenljiva.

Svakako da primera za to ima mnogo, ali moramo i razumeti da su vreme i shvatanja tada bili apsolutno drugačiji i da je velika većina onih koji su kupovali ploče bila srećna da dođe do bilo kakvog izdanja kada su njihovi omiljeni izvođači u pitanju.

Posebno ako znamo da ploče tada nije bilo nimalo lako priuštiti jer su i te kako imale svoju vrednost, pa samim tim ni novac koji je za to trebalo izdvojiti nije bio beznačajan.

Iz toga proizilazi zaključak da su izdavačke kuće pomenute "rezove" u vezi omota sprovodile delom i zbog komplikovane izrade, a delom i zbog pojeftinjenja samog proizvoda.

Većini onih koji su tada kupovali ploče to nije smetalo, uostalom, mnogi su mislili da je tako i na originalnim izdanjima, a oni koji su ipak želeli nešto više, morali su se malo potruditi i pomučiti.

I izdvojiti znatno više novca.

Uostalom, "svaka ljubav košta", zar ne?

Navešću ovde nekoliko očiglednih primera vezanih za grupe čije su ploče u to vreme mnogi imali u svojim kolekcijama.

Legendarni omot albuma "Sticky Fingers", grupe Rolling Stones, iz 1971. godine, osmislio je Endi Vorhol. Na originalnom Rolling Stone Records izdanju, je pravi rajsferšlus, a takođe i intrigantan unutrašnji omot (inner). Za naše tržiste izdavačka kuca Suzy objavila je omot sa jednostavnom fotografijom naslovnice.

Čuvena "trojka" grupe Led Zeppelin (1970.), u originalnom Atlantic izdanju, u unutrašnjosti omota ima svojevrstan krug od kartona, dok su na prednjoj strani izrezani otvori, kroz koje, dok okrećete taj krug možete videti različite fotografije. Izdavačka kuća Suzy je i u ovom slučaju čitavo rešenje pojednostavila fotografijom jednog položaja unutrašnjeg omota. Slično rešenje je i na originalnom albumu "Some Girls", grupe Rolling Stones, na kome su takođe na naslovnici napravljeni prorezi oko kojih su ženske frizure, da bi pomeranjem unutrašnjeg omota na kome su lica članova grupe, to mogli promeniti. Tu ploču je kod nas objavio Jugoton, ali je naslovnica bila bez tih proreza.

Foto: Goran Živanović

Sjajan album grupe Uriah Heep "Look At Yourself" iz 1971. godine na kome je, između ostalih, i fenomenalna kompozicija "July Morning", u originalnom izdanju (Bronze), ima na naslovnici kvadrat od vrlo tankog aluminijumske folije tako da možete, kako to i sam nalov sugeriše, da "pogledate u sebe".

Interesantno je da kada to učinite, ne dobijate svoj pravi odraz kao što bi to bilo u ogledalu, već "iskrivljen", odnosno psihodeličan, što je shodno vremenu u kojem je ploča objavljena.

Danas bi to možda nazvali "psihodelični selfi".

RTV Ljubljana je taj album objavila za domaće tržište, a pomenuti aluminijumski deo u kome se nalazilo "ogledalo" naznačen je tek drugom bojom kartona.

Foto: Goran Živanović

Interesantna priča vezana je i za dva vrhunska albuma grupe Jethro Tull.

Njihov briljantni album "Stand Up", inače drugi po redu, našao se u katalogu RTV Ljubljana ali sa 16 (i slovima: šesnaest!) godina zakašnjenja. Naime, ovaj album originalno je objavila izdavačka kuća Chrysalis 1969. godine, a kod nas je objavljen 1985! Što se omota tiče, kada otvorite original ispred vas iskoči sličica članova benda, čega u domaćoj verziji naravno nema, a nije ni moglo biti, jer taj omot nije "na preklapanje", već jednostruki.

Međutim, treba znati da ovakvi rezovi nisu bili "patent" samo naših izdavačkih kuća, već i mnogih drugih. Dobar primer za to je omot albuma "This As A Brick", opet grupe Jethro Tull, iz 1972. godine.

Mnogi su i danas mišljenja da je to jedno od najboljih konceptualnih ostvarenja u istoriji rok muzike, dok ima onih koji za sam omot tvrde da je najbolji ikada.

Interesantan detalj koji je vezan za tu ploču jeste priča po kojoj je centralni deo teksta napisao osmogodišnjak po imenu Džerald Bostok, što je i navedeno na omotu, ali istina je da se radi o fiktivnom liku koga je stvorio sam Ijan Anderson. Međutim, kolika je moć nečeg napisanog, govori upravo činjenica da sam mnogo puta, pa čak i do današnjih dana, čitao (ili čuo) kako su pojedini fanovi zadivljeni činjenicom da takav tekst može da napiše osmogodišnjak, uz komentare kako je reč o čistom geniju.

Ali koliko god bila važna sama muzika, ništa manje nije bio važan ni omot tog albuma. Zamišljen kao novina od 12 strana, pod nazivom „The St. Cleve Cronicle and Linwall Advertiser“, takođe je bio svojevrsna parodija na izgled lokalnih listova koji su preovladavali Britanijom u to vreme. Anderson (frontmen, kompozitor i vođa grupe), Džefri Hamond (bas gitarista) i Džon Evan (klavijaturista) sastavili su naizgled isprazne, bolje reći glupave priče sa vešto prikrivenim šalama, odnosno dosetkama kroz igru reči dvostrukog značenja, a koje su predstavljale „novinske članke“ na omotu, ali su takođe ubacili i tekst same kompozicije i pronalazili osobe za fotografije. Na naslovnoj strani omota je priča o diskvalifikaciji gore pomenutog Džeralda Bostoka sa pesničkog takmičenja, iako je već doneta odluka o njegovoj pobedi, a takođe i optužba da je otac deteta koje je rodila njegova četrnaestogodišnja drugarica Džulija.

Foto: Goran Živanović

„Thick As A Brick“ nikada nije licencno objavljen kod nas, ali je nažalost i u mnogim drugim zemljama svetlo dana, bar što se omota tiče, ugledao potpuno "osakaćen". Naime, izdavači su zbog komplikovanog idejnog rešenja izbacili srednje strane, zatim smanjili čitav format (omot je veći od formata LP-ija i sa donje strane se presavija unutra), pa se sve svelo tek na umanjenu naslovnicu i poleđinu originala. Zašto je to tako biva jasnije ako znamo da je na relizaciju same ideje, a potom i izradu omota, grupa utrošila više vremena nego na snimanje muzike. Album se danas smatra klasikom progresivnog roka, a 2012. godine Anderson je ponudio nastavak ove priče predstavljajući život svog izmišljenog junaka Džeralda Bostoka, koji je sada već odrastao čovek.

1975. godine, jugoslovenska grupa Buldožer uradila je omot za svoj album prvenac "Pljuni istini u oči", upravo po ugledu na ovaj, pa je sličnost očigledna.

Foto: Goran Živanović

Ovakvih i sličnih primera ima dosta, ali ostavimo nešto i za neku od sledećih priča.

(Objašnjenje: Na priloženim fotografijama na levoj strani nalaze se originali, a na desnoj licence.)

(Telegraf.rs)