Ploče koje vredi spasiti od zaborava: Toma Bebić - "Volite se ljudožderi", "Oya Noya"

Foto: Goran Živanović

Verujem da ima dosta onih koji su čuli za Tomu Bebića.

Isto tako, verujem da je još više onih koji nikada nisu čuli za njega.

Preporučujemo

Ako bih u nameri da vam ga predstavim, u nekoliko rečenica hteo opisati sve ono čime se bavio, teško bi to išlo.

Još teže, ako bi govorili o njemu kao čoveku.

O njegovoj ljudskosti i plemenitosti.

Bar su tako mislili oni koji su ga poznavali.

Bebića sam slušao od najranije mladosti, mada se danas ipak ne mogu setiti otkuda se u mojoj kolekciji našao njegov prvi singl sa kompozicijama "Tu, tu, auto vrag ti piz odnija" i "Nije gotovo kad je gotovo, nego je gotovo kad ja kažem da je gotovo".

Neobični naslovi pesama, zar ne?

Samo i on je bio jako neobičan čovek.

I višestruko talentovan.

Uglavnom, nakon tog prvog singla koji pominjem, počeo sam kupovati sve ploče naslovljene njegovim imenom, mada ih je dosta sporadično objavljivao.

Već na njegovom drugom singlu našla se meni veoma draga pesma "Ča smo na ovom svitu", koja me je i zauvek opredelila ka ovom nesvakidašnjem autoru, muzičaru, pesniku, kantautoru, aforističaru...

Umeo je stvarno mnogo toga.

Bio je uposlen i kao podoficir mornarice, nastavnik, sekretar škole, trener Hajduka, mehaničar, brodski mašinovođa, novinar u listovima "Vjesnik" i "Nedjeljna Dalmacija"...

Govorio je, da uprkos tome što je stalno menjao svoja interesovanja i poslove, na kraju ipak nije uspeo postati ono što želi.

Nekada davno, kod mene je dolazilo društvo na preslušavanja ploča, ali gotovo da i nije bilo onih koji bi zatražili da čuju nešto od Tome Bebića.

Foto: Goran Živanović

On je bio poseban, pa su ga i voleli oni posebni, ali s druge strane i sasvim jednostavni ljudi.

Voleo ga je običan svet, dok mu onaj akademsko-umetnički nije bio baš previše naklonjen, što ne treba ni da čudi.

Gde god je mogao, podsmevao bi se svim tim okoštalim normama, razbijajući ih svojim humorom i neobičnom pojavom.

Recimo, svoju prvu zbirku aforizama promovisao je u WC-u poznatog hotela Belvi, u gradu pod Marjanom.

Splitski festival, na kome je učestvovao od 1970. godine, bio je tek posebna priča.

Na toj manifestaciji često su odbijali da u program uvrste njegove pesme, a opet, događalo bi se da kada učestvuje bude i nagrađivan.

Sve u svemu, organizatori nisu znali ni šta će, ni kako će s njim.

Dok su ostali na binu izlazili u frakovima, dame u svečanim toaletama, on bi se pojavio u odrpanoj mornarskoj majici, širokim lanenim pantalonama i japankama.

A šta tek reći o muzici i pesmama koje je tu izvodio.

Možete li zamisliti njegov "hrapavi" glas, a la Džo Koker ili Tom Vejts, nasuprot svih onih "zašećerenih" uzdaha koji su dolazili sa bine pominjući talase mora, bure, šake soli i mornare koji se još uvek nisu vratili sa dalekog puta?

A tek kada je u svoj toj uštogljenoj atmosferi koja vlada na splitskim Prokurativama, gde se inače godinama održava taj festival, izvodio pesmu "Tu, tu, auto vrag ti piz odnija", koja u stvari govori o magarcu i gde Bebić žali što su tu plemenitu, tovarnu životinju, zamenila motorna vozila:

"Ne čujem tvoju pismu Sivče, k vragu oni i oktan, super".

Neponovljivo.

Mogao bih sada pisati nadugačko i naširoko o mnogim Bebićevim "umetničkim ispadima", ali koliko god pisao, on je naprosto i dalje neobjašnjiv, apsolutno originalan, lucidan i po svemu poseban.

Na nekadašnjoj jugoslovenskoj sceni i nije bilo nikog s kim bi ga mogli uporediti.

Po prirodi veliki humanista, s njegovog lica isijavala je vedrina i ljubav prema ljudima kojima je bio okružen.

Svoj prvi album "Volite se ljudožderi", u izdanju Jugotona, snimio je na dva četvorokanalna magnetofona, a objavljen je na dvadesetogodišnjicu njegove mature i posvećen njegovim školskim drugovima iz III klase podoficirske Mornaričko-tehničke škole u Puli, što je i navedeno na omotu ploče.

To je ujedno i prvi LP koji je snimljen u Splitu.

Bilo je dana kada taj album nisam skidao s gramofona.

Slušao sam te pesme uvek u samoći, maštajući kako ću jednog dana, kada budem svoj na svome, otići u Split da upoznam Tomu Bebića.

I išao sam u Split, ali Tomu nikada nisam upoznao.

Vremenom sam potpuno "izlizao" tu ploču, pa sam potom godinama tražio da kupim još jednu koja je bolje očuvana, ali teško je to išlo.

Onim malobrojnim koji su je imali, ni na pamet nije padalo da je prodaju.

Ako nekom i jeste, cena je bila paprena.

Ali uporni uvek pobede, pa se tako i meni jednom posrećilo.

Na njegov sledeći LP, čekali smo celih pet godina, s tim što je u međuvremenu objavio jednu singlicu.

Naziv albuma bio je "Oya Noya", što je bilo i ime grupe koja je svirala na njegovom prvom singlu, a izdavač je  Produkcija gramofonskih ploča Suzy.

Bebić je tom prilikom u studiju okupio zaista izvanrednu ekipu: klavir i flautu svirao je Brane Lambert Živković, gitaru Vedran Božić, klavijature Mato Došen, bas gitaru Branko Kezele, a pomagali su i Rajko Milosavljević na kontrabasu, Milivoj Majdak na akustičnoj gitari, dok je u kompoziciji "Devizna balada" učestvovala klapa "Lučica".

Objavio je više knjiga, a Feral Tribune napravio mu je svojevrsni omaž, objavivši njegova sabrana dela gde su zastupljeni poezija i aforizmi do tada objavljeni i neobjavljeni, u pakovanju koje izgleda kao herbarijum. Sve to priredili su Tomin sin Goran, i Dejan Lucić.

Možda o njemu najbolje govore baš ti aforizmi, pa sam odabrao nekoliko:

Sve je više poznavanja stranih jezika i nerazumijevanja među ljudima.

Vode su četiri petine Zemlje; suze četiri trećine.

Tko je lud da bude pametan.

Pisao je dobro zašiljenom olovkom, ali tupo.

Smijati se sebi i svojoj zemlji najbolji je dokaz da voliš sebe i domovinu.

Aforizam je roman što ga je napisao lijenčina.

Često bi nastupao za decu bez roditelja, uostalom, deca su mu oduvek i bila najomiljenija publika.

Dobro je poznavao lekovito bilje i tvrdio je da se prevencijom i blagovremenim lečenjem određenim lekovitim travama može sprečiti pa i izlečiti svaki karcinom.

Izuzetak je jedino karcinom pluća, koji je po njegovim rečima apsolutno neizlečiv.

I kako to samo život ume da namesti, to ga je upravo i zadesilo.

Umro je od raka pluća 4. februara 1990.

Imao je pedeset pet godina.

Kažu da revolucija često jede svoju decu, ali i gradovi često zaborave na genijalce koji su nekada hodali njihovim ulicama.

Oni koji su to mogli i trebali uraditi, ipak nisu organizovali makar neki koncert u znak sećanja na ovog velikog i svestranog autora.

Pre svih Splitski festival, gde je i započela njegova pevačka karijera.

Povodom toga, Tomina sestra Nataša Bebić, pre nekoliko godina je izjavila: "Jako sam razočarana radi svoga brata, Tonči Huljić ima para i sve je uzeja".

U pravu je i te kako, ali nije ovo vreme Bebića, već naprotiv - Huljića.

Šteta.

Toma Bebić je bio Dalmacija koju sam voleo.

LEUTE MOJ

Dogodilo se to jednoga dana u misecu,

tamo neke teške godine,

osta si sam,

napušten brod,

leute moj.

Rastočija si se

ka barilo,

leute moj.

I mriža je sagnjila,

leute moj,

osta si sam,

napušten brod.

Suze su nestale

iz tila tvog,

leute moj.

A sićanja naviru,

leute moj,

osta si sam,

tužan i tih.

Brodovi su isti ka i ljudi

zlu moru daju život svoj.

(Za tobom umiru.)

Brodovi su isti ka i ljudi

za suzu daju suze dvi.

(Za tobom umiru.)

Dogodilo se to jednoga dana u misecu,

tamo neke teške godine...

(Telegraf.rs)