Priče o pesmama: "Lipe cvatu", "Zlatni dan", Rapsodija o Katrin" i njihove "polusestre" iz prošlosti

Foto: Goran Živanović

Možda će neko reći da je to puka reciklaža nečega što je već stvoreno i objavljeno, drugi će tvrditi da je je ona naknadna kompozicija mnogo bolja od prethodne, ali ako uzmemo u obzir vremenski period koji ih deli, shvatićemo da mnogi i ne znaju da neka pesma ima svoju "polusestru" nastalu u davnoj prošlosti. U tekstu koji sledi naveo sam tri takva slučaja u kojima su se naši poznati kompozitori "poigrali" sa nečim što su ranije u manjoj ili većoj meri već predstavili svojim slušaocima.

1. Goran Bregović: "Šta ću nano dragi mi je ljut" - "Lipe cvatu"

Preporučujemo

U jednom intervjuu za sarajevski "Avaz", Alen Islamović je pre nekoliko godina izjavio:

"Znam da je "Lipe cvatu" nastala u Severnoj Makedoniji gde je Goran bio u nekim albanskim kafanama i čuo je kako ljudi interesantno sviraju, pa mu je došla ideja da napravi tu pesmu. Tako da je to bogatstvo što Bijelo Dugme ima, lepeza pesama da ti pamet stane. Jer bilo koju pesmu da krenemo izvoditi, svi pevaju s nama. Ali pevaju i ove nove generacije. To je fascinantno."

Što se tiče ove kompozicije, verujem da je Alen u pravu, ali ipak samo jednim delom. Sama melodija kompozicije "Lipe cvatu" nastala je mnogo ranije, još sredinom sedamdesetih, tačnije 1975. godine i to je bio veliki hit Bisere Veletanlić u to vreme, a naziv pesme je "Šta ću nano dragi mi je ljut".

Svakako je interesantno da je Goran u to vreme napisao još dve kompozicije za naše tada cenjene i popularne pevačice - Zdenku Kovačiček i Jadranku Stojaković.

Zdenka je pevala "Ti nikad nećeš znati srce jedne žene", a Jadranka "Čekala sam", i ta pesma je po svemu sudeći i ostala najduže da traje. "Ti nikad nećeš znati srce jedne žene" se takođe mogla čuti na radiju tih godina, "Šta ću nano dragi mi je ljut" još i češće, sve do 1984. godine kada se na jedinom albumu Bijelog dugmeta na kome je pevao Tifa, pojavila pesma "Lipe cvatu, sve je isto k'o i lani" koja će je u najvećoj meri "potopiti".

Sećam se da kada sam prvi put čuo "Lipe cvatu", da mi je to bilo neobično, pa i smešno, jer je to bio prvi put da čujem faktički istu kompoziciju nekog domaćeg autora, ali sa drugačijim tekstom i aranžmanom.

Matrica za Biserinu kompoziciju snimljena je u Studiju V PGP RTB 11. novembra 1974. godine, a tačno deset godina kasnije na albumu jednostavno nazvanim "Bijelo dugme" osvanuće "Lipe cvatu", sigurno jedna od najpoznatijih njihovih pesama, koja je po Alenovovj priči nastala tako što je čuvši te albanske muzičare u Makedoniji, Brega pomislio da bi bilo dobro da napravi nešto na tu foru. Shvatio je da se pesma "Šta ću nano dragi mije ljut" i melodijski i ritmički sasvim uklapa, trebalo je samo sve to dodatno "začiniti" određenim instrumentima i aranžmanskim rešenjima, pa je taj deo urađen u Skoplju sa tamošnjim

Orkestrom narodnih instrumenata i solistom na gajdama Pecom Atanasovskim, dok je najvećim delom album sniman u Studiju I RT Sarajevo. Na samom početku ideja i nije bila da LP bude "bezimeni", pa je jedan od predloga za naziv bio "Još uvijek nas ima", ali su po Bregovićem rečima od bilo kakvog naslova odustali kada su odlučili da na omotu LP-ija bude reprodukcija slike Uroša Predića "Kosovka devojka", tako da je na kraju ostao samo logo grupe.

2. Kornelije Kovač: "Ti si čovek moj" - "Zlatni dan"

Kada sam svojevremeno radio intervju sa Biserom Veletanlić za radijsku emisiju koju sam vodio i uređivao, ona u svojoj priči nije štedala reči hvale za kompozitora Kornelija Kovača, što je svakako i očekivano, s obzirom na njihovo dugogodišnje prijateljstvo, ali i činjenicu da je Kornelije napisao neke od njenih najvećih hitova.

1975. godine Bisera je na Opatijskom festivalu pevala Kornelijevu pesmu "Ti si čovek moj", za koju je on napisao tekst, muziku i aranžman. Pobednik festivala te godine, bila je slovenačka grupa Pepel in kri i njihova kompozicija "Dan ljubezni", sa kojom su nas predstavljali na Evroviziji koja je tada održana u Stokholmu, pa su tom prilikom osvojili tinaesto mesto. I mada je tada važilo pravilo da pobednik na "Opatiji" bude ujedno i naš predstavnik na evrovizijskom festivalu, bilo je tu i nekih odstupanja, a takva sudbina zadesila je upravo Biseru. Naime, sledeće godine, ona je sa pesmom "Baj, baj, baj", autora Aleksandra Sanje Ilića, osvojila nagradu žirija, publike, a takođe i za najbolji aranžman. Ipak, te '76. na Evroviziji su nas predstavljali sarajevski Ambasadori sa pesmom "Ne mogu skriti svoju bol", što govori da je i tada bilo raznih "kombinatorika" i dogovora daleko od očiju javnosti. Kada su novinari u vezi toga postavili pitanje tadašnjem uredniku Televizije Sarajevo, Dejanu Zagorcu, odgovorio je: "Ne mislite valjda da na Evroviziju možemo ići sa stranim rečima". Tu je po svemu sudeći mislio na ono "baj, baj, baj".

U svakom slučaju, Ambasadori su te godine u Hagu zauzeli poslednje, osamnaesto mesto, osvojivši ukupno šest poena.

Nakon toga, Jugoslavija nekoliko godina nije ni imala svog predstavnika na Evroviziji.

No da se vratimo našoj priči.

U pomenutom razgovoru Bisera mi je rekla da je kompozicija "Zlatni dan" snimljena 1997. godine i da je u međuvremenu postala svojevrsna himna ljubavi i života, ali i da je tokom snimanja plakala zbog emocija koje su navirale. Autor teksta je Kornelijeva supruga Spomenka, a interesantno je da je Kornelije u prvom delu ove kompozicije iskoristio melodijsku liniju iz malopre pomenute pesme "Ti si čovek moj", što su oni bolji poznavaoci muzičkog opusa Bisere Veletanlić vrlo brzo primetili. Ova kompozicija nalazi se i na njenom prvom albumu, i mada je na pločama kao jedini autor naveden Bata Kovač, nekako mi se čini da i kroz stihove ove pesme provejava Spomenkin "rukopis".

U svakom slučaju "Zlatni dan" je daleko nadmašio pesmu "Ti si čovek moj", postavši na neki način Biserin zaštitini znak, nešto po čemu je prepoznaju čak i oni koji nisu previše zainteresovani za njen muzički opus.

Činjenica je da je ona to zaista maestralno otpevala, da melodijska i harmonska linija odiše nekom plemenitošću i dostojanstvom, ali sam svakako mišljenja da bez Spomenkinih stihova, koji su zaista vanvremenski, to ipak ne bi bilo tako i da je upravo tekst ovu pesmu u dobroj meri i uzdigao do nezaborava. Kornelije Kovač je preminuo 13. septembra 2022. godine.

3. Đorđe Balašević: "Oprosti mi Katrin" - "Rapsodija o Katrin"

Đoletova "Oprosti mi Katrin" se pojavila 1978. godine, baš u vreme mojih srednjoškolskih dana i to je valjda bila prva njegova pesma koju sam naučio da sviram.

Beše to jednostavna pesmica od nekoliko akorda, sa domišljatim tekstom i kao stvorena za sva ona grupna pevanja na ekskurzijama i u svim drugim prilikama kada smo se družili, a tih godina družili smo se mnogo.

Eh, kada se samo setim ekskurzija iz tog vremena, naših bezbrižnih godina, nasmejanih devojaka, snova koje smo hvatali u letu...

Moja obaveza je bila da na ekskurziju ponesem gitaru, posle je sve išlo samo od sebe.

Naš drugar Draganče savršeno je imitirao glas onog staničnog "spikera" sa početka ove pesme: "Ekspresni vlak za Pariz: Pula-Trst-Milano-Torino-Grenobl-Pariz, polazi sa četrnaestog koloseka drugi peron, lijevo. Ponavljam..."

I tako bih ja uz salve smeha opleo onaj početni h mol i svi bi potom zajedno zapevali.

Behu to godine u kojima smo učeni da se družimo, za to nam nikada nije nedostajalo vremena, jer sve drugo moglo je  da pričeka.

Mnoga leta su prošla od tada, svako je otišao na svoju stranu, a možda to najbolje objašnjava baš onaj Đoletov stih:

"Ruža je pupila na mrazu, i što bi rekao moj kum – vuče te đavo na tu stazu, a ispred sebe imaš dobri stari izlizani drum…"

Tako nekako smo se i mi rastrčali tim "starim, izlizanim drumovima", svako  tragajući za svojom srećom, često nesvesni da smo je već našli, da je tu kraj nas, samo ne umemo da je prepoznamo, a ona se pravi nevešta.

Što se mene tiče, iako sam u godinama koje su ostale iza mene preslušao na hiljade i hiljade ploča, radoznalost me je uvek terala napred u traganju za nečim novim, za pesmom ili stihom koji će me dodirnuti, za nekim interesantnim detaljem koji će bojiti moju maštu.

Tako sam pre nekih pet-šest godina i naleteo na Đoletovu "Rapsodiju o Katrin", živo želeći da saznam o čemu se tu radi, a kada sam to čuo, shvatio sam da su sada tri pesme u jednoj, odnosno da je na onu "Oprosti mi Katrin" koju svi znamo dodao još dve potpuno različite, sa sjajnim instrumentalnim pasažima, pa je tako stvorio malo, ali za slušanje istinski ugodno delo koje traje čak više od deset minuta, što kod njega nije bio čest slučaj.

Može neko voleti Balaševića ili ne, ali jedno je sigurno: malo je autora koji se na takav način mogu poigrati sa svojim kompozicijama, posebno sa onima koje su imale status hita, jer to je uvek mač sa dve oštrice, a Đole je tu stvarno bio majstor.

I dok sam slušao "Rapsodiju o Katrin" kroz misli mi provejaše neka dragocena sećanja... na sve te dane, na neke devojke čija imena možda nisu bila tako egzotična poput ovog iz naslova pesme, ali su bila podjednako lepa, a cure koje su ih nosile još lepše.

Nažalost, biće ovo poslednja kompozicija sa kojom se Đole poigrao na takav način.

Preminuo je 19. februara 2021. godine.

Slušajući sve ove pesme, možemo videti kako su se njihovi autori menjali i prilagođavali novom vremenu i novoj publici.

Koliko su u tome bili uspešni, procenite sami.

(Telegraf.rs)