Odlasci: Matija Dedić (1973-2025), džez princ i naslednik Arsenove duše

Postoje muzičari za koje možemo reći da je njihovo sviranje nešto sasvim posebno.

Oni ne samo da sviraju, već svojim instrumentom pričaju najlepše priče.

Preporučujemo

Jedan od takvih bio je Matija Dedić.

Mnogi muzičari, glumci i uopšte umetnici, kojima su roditelji već postali slavni, nosili su teret te njihove slave na svojim leđima.

Neki nikada nisu uspeli da se oslobode tog tereta.

Iako je Arsen još od ranog detinjstva svom sinu bio uzor pa i mentor, njihov odnos se prevashodno zasnivao na uzajamnom poštovanju ali i mudrosti po kojoj je otac dopustio sinu da pronađe svoj put.

Matija je često govorio kako i sam oseća težinu takvog nasleđa s obzirom da su njegovi roditelji bili poznati diljem nekadašnje Jugoslavije, pa i šire, ali još više je isticao ponos što je odabran da nastavi porodičnu tradiciju na sebi svojstven ali i iznad svega dostojanstven način.

Klavir je počeo da svira kada je imao samo pet godina, srednju muzičku školu završio je 1991. a nakon toga diplomirao je 1997. godine na Akademiji umetnosti u Gracu, u klasi profesora Haralda Nojvirta, austrijskog džez pijaniste i kompozitora.

Pa iako je tokom karijere nastupao širom Evrope, Sjedinjenih Država i Brazila uz velika džez imena kao što su to bubnjari Džef Balard i Antonio Sančez i kontrabasisti Skot Koli i Lari Grejnejder, ali i sa Boilers Kvartetom i Matija Dedić Triom, kao i mnogim drugim hrvatskim i regionalnim muzičarima (neka od tih imena su: Darko Jurković, Boško Petrović, Tamara Obrovac, Leni Vajt, Baster Vilijams, Leli Grenadir, Mark Marfi, Skot Koli, Vinsente Arčer), u suštini je bio vrlo jednostavan čovek velikog srca kome je podrška supruge i porodice bila izuzetno važna.

Objavio je veliki broj cenjenih albuma od kojih svakako treba pomenuti: "Octopussy" (1998.); "Solo/Part 1 (2000);"Sentiana" (2014. sa Antoniom Sančezom i Skotom Kolijem) ; "Matija svira Arsena" (2015.); "Ladies" (2021).

Godine 2002. bio je finalista prestižnog Montreux Jazz festivala kada se našao među 11 najboljih mladih pijanista odabranih među više od 400 kandidata.

Dobitnik je i više nagrada Porin i Status i nagrade Hrvatskog društva skladatelja za najbolji džez album i autonomni doprinos žanru.

Oni koji su prepoznali trenutak za istoriju (među kojima je i autor ovog teksta) i prisustvovali Koncertu za dva glasa i dva klavira koji su 16. novembra 2018. u beogradskoj Kombank dvorani priredili

Matija Dedić i Vasil Hadžimanov sa poznatim zvezdama jugoslovenske zabavnomuzičke scene Gabi Novak i Biserom Veletanlić, mogu danas sebe smatrati srećnicima jer su prisustvovali prazniku muzike kakav se više nažalost ne može ponoviti. Matija i Vasil, džez pijanisti svetskog kalibra, obojica na neki način posebni jer u sebi nose gene svojih roditelja koji su obeležili ovdašnje muzičke prostore i dve dive, Gabi i Bisera, pokazali su kako i ove naše balkanske gudure i dalje mogu biti svet i kako je i publika koja je to veče bila u Kombank dvorani s ponosom osećala ne samo da je deo tog sveta, već i zahvalnost što su mogli da budu deo jedne tako posebne umetničke poruke.

Bilo je to stvarno nezaboravno veče, iznad svega gospodsko i svečano, kakvi su bili i umetnici na bini.

Matijina iznenadna i prerana smrt mnoge kolege i poštovaoce ostavila je u apsolutnoj neverici, a društvene mreže preplavljne su izrazima duboke tuge i poštovanja kao i saučešćima njegovoj porodici.

Bubnjar Džef Balard, koga mnogi znaju kao sradnika Reja Čarlsa, Peta Metinija i Čik Korije, napisao je:

Matija je bio izuzetan muzičar, čovek velike duše i prijatelj kakav se retko sreće. Njegova muzika govorila je više od hiljadu reči, a njegov duh će zauvek ostati sa nama.

Gitarista i kompozitor Davor Doležal istakao je:

Njegova energija na sceni ali i van nje bila je inspiracija za mnoge. Matija je bio stub naše scene, ali i skroman i topao čovek. Njegova smrt je nenadoknadiv gubitak.

Iako je vest o njegovoj smrti izazvala muk i tišinu, iza svega se polako probijaju odjeci njegovih klavirskih tonova - iskreni, nežni i puni duše. Možda i zato što je on iz najednostavnije melodije mogao da izvuče čitav svet emocija i jednim akordom da dotakne ono najdublje u čoveku. Živeo je tiho, bez velikih reči, ali sa muzikom koja je govorila za njega kao večna nit između prošlosti i budućnosti, između Arsena i Matije i onih koji tek dolaze.

Zato se i ne opraštamo od njega u tišini, već uz njegovu muziku koja će zauvek ostati da živi u nama.

(Telegraf.rs)