"Nisam se prodao": Boris Režak o koncertu u Sava Centru, hitu "Anđeo", Bebi Balašević, muzici, festivalima...

Boris Režak, može se reći, ima uspešnu godinu. Nakon pobede na "Beogradskom proleću", dobitku prestižne Naxi nagrade, poznati kantautor pokušaće da sve dodatno ulepša velikim koncertom u Sava Centru, koji je planiran za 14. oktobar 2025. godine.

U opšrinom intervjuu za Telegraf.rs, Boris Režak nam je govorio o nadolazećem spektaklu, ali i o muzici, svojim hitovima, između ostalog o pesmi "Anđeo", novim numerama, festivalima, kao i saradnji sa ćerkom Đorđa Balaševića, Jelenom Bebom Balašević.

Ali, da krenemo od početka.

• Očekuje nas veliki koncert u oktobru mesecu u Sava Centru. Da li nam nešto možete reći više o tome?

Boris Režak: Pa, evo mogu da kažem da su pripreme počele pre nekih mesec dana kad su i puštene karte za 14. oktobar. Mogu da kažem da će to biti sigurno nešto najveće u mom životu što se tiče karijere. Hoću da ostavim najbolji mogući utisak, naravno, prema publici i da bude nešto što do sad nikad nisam uradio.

Hoću da ljudi pamte taj koncert. Ja sam jako motivisan. Da možda bude jedan od najlepših koncerata ikad u Sava Centru, ako tako mogu neskromno da kažem, što se tiče mojih kolega. Dvadesetak muzičara na bini. To dovoljno govori koliko sam ozbiljan po tom pitanju. Raspisuju se aranžmani za gudače, za duvače, plus moj standardni bend od 10 članova. Znači, nekih dvadesetak ljudi će biti na sceni čitavu noć, odnosno čitav koncert.

Sigurno će naravno biti i moji prijatelji sa kojima sam do sada sarađivao, u smislu gostiju. Scena sigurno mora biti nekakav spektakl. Ja sam se šalio sa svojom ekipom da sve što ima mogućnosti Sava Centar, želim da prođem kroz to. Znači, ako postoje sajle, radićemo nešto sa sajlama. Ako možemo propadati kroz pod, propadaćemo. Mislim, stvarno hoću da uradim nešto spektakularno i za sebe i za ljude koji vole ono što radim već, evo zvanično, 26 godina.

A i danas ste ovde u studiju, u studiju "O" u Beogradu, gde sa svojim bendom i sa svojim prijateljima radim novu pesmu, koja će izaći 14. septembra, koja se zove "Sudbina". I vrlo brzo posle toga, možda nekih desetak dana pre koncerta ćemo pustiti još jednu pesmu koja se zove "Poruka za nju". Tako da će biti još novih pesama, nove muzike. Jer prosto, bez obzira što imam 60 i nešto snimljenih studijskih pesama, jednostavno imam potrebu sad da se igram i uživam u tome, zaista.

• Pomenuli ste te nove pesme. Da li ćete neke od njih možda izvesti na koncertu pretpremijerno? I što se tiče starih hitova, pretpostavljam da ćete i njih izvesti?

Boris Režak: Tako je. Pa, sigurno će biti najveći hitovi. Prošle godine sam radio dve mts Dvorane i, kako da kažem, a ove godine sam dve nove pesme isto snimio. Jedna je u nekom fank fazonu, kao što je recimo pesma "Ljubi me" ili ova što je pobednik "Beogradskog proleća", "Posle nas".

Mislim, sve će biti na tom repertoaru. Poslednji moj koncert u Banjaluci na tvrđavi Kastel, koncert je trajao 2 sata i 40 minuta. Bukvalno ljudi oko mene su rekli da, da im je toliko proletelo, da je to neverovatno. I ja, mene takvi koncerti hrane. I prosto mi, ta publika koja dođe, i ja sam ponosan na taj koncert u Banjaluci. To je bio jedan od, ja ne znam da l' se ikad desilo da se rade koncerti bez ograda.

Znači, obezbeđenje je bilo tu, ali ne. Prosto, znate ono kad sutra pijete kafu, kažeš: "Jao, stvarno sam, ono, zahvalan sam i ljudima i svi koji mi pomažu i što mi se to, što mi se to dešava." I da tako kažem, što mi se vratila karijera. Naravno, nije to samo sreća. To je nekakva odluka koju sam doneo. Pre tri godine sam odlučio: "OK, sad ću dati sve od sebe i vratiću se." Ali moram da kažem  da je u toj mojoj odluci su doprineli moji klinci kao motivacija. Da im ostavim nekakav lep trag, ovaj, u ovoj svojoj muzici, je l'?

• Da li možete da nam otkrijete neke goste na koncertu?

Boris Režak: Pa znate šta... Ljudi, pretpostavljam, mnogi znaju sa kim sam ja sarađivao, sa kim sarađujem. I ja ću sigurno se potruditi da svi ti ljudi kroz moju karijeru, koji su bili deo mene, da te večeri budu u Sava Centru. Eto, ali, kako da kažem, fokus zaista tog koncerta stavljam na ogroman broj, vrhunskih muzičara, na vrhunsku produkciju, svetla. Znači, to je prosto ono što najbolje ima Srbija i ovaj region, te večeri će biti, ovaj, na tom koncertu da misli i o svetlu, i o tonu, i o organizaciji, da prosto ljudima bude prijatno i da bukvalno, ta ulaznica koju plate, da kažu: "Da, vredelo je da dođem na koncert."

• Pomenuli ste koncerte u Beogradu. Koji koncert u Beogradu najviše pamtite, koji vam je baš onako prirastao srcu?

Boris Režak: Pa evo, poslednji. Mislim, od, iz novembra meseca, 5. i 6. novembar prošle godine, mts Dvorana. To je sigurno... Tad mi je mts Dvorana i taj koncert bio najveći. Sad mi je Sava Centar, ono, najveća planina na koju, koju pokušavam da se popnem.

• Imate veliki broj hitova. Eto, na primer, "Anđeo", "Pokora"... Da li postoji neka interesantna priča oko pravljenja tih pesama?

Boris Režak: U, ima! Pa, ja to često znam na svojim nastupima da pričam. Pa maltene svaka pesma ima svoju priču. Ali evo, pomenuli ste "Anđeo", interesantno je kad sam to sarađivao sa Leontinom. Snimao sam u Beogradu, pesmu "Anđeo" i nije mi se dopao aranžman. Bukvalno sam ga bacio u đubre. Onda sam otišao kod jednog svog prijatelja s kojim sam se pre sarađivao, koji mi je isto radio aranžman za "Anđeo", i bacio sam i drugi aranžman. I posle toga sam maltene digao ruke od te pesme. I onda u druženju sa svojim prijateljem koji je stvarno veliki i autor i kompozitor, Miro Buljan, družili smo se zajedno šest meseci, radili smo moj prvi album i tako dalje. Uradili smo dva nova aranžmana za pesmu "Anđeo" i to je prosto profunkcionisalo. To je eto, to je jedna od interesantnih pričica. Naravno, ovaj, mnoge moje pesme na početku karijere su mi omogućile da obiđem dobar deo Evrope, jer ja kao Banjalučanin nisam mogao da dobijam tako lako vizu. Ali zahvaljujući pesmama, ja sam proputovao te glavne gradove u Evropi.

Sad su isto naravno neke nove stvari se dešavale, moj život koji je vezan za Bebu Balašević, za mog pokojnog prijatelja Aleksandra Bakija Banjca, saradnju sa Bebom, sa Bakijem, njegov prerani odlazak i stvaranje pesme "Lastavica", ili ne znam, "Gospodska ulica", Beba, Dragan Ivanović koji mi je, koji mi je producent, pomaže mi i na ovim mojim novim pesmama. Pesma "Gospodska" koja se radila skoro šest meseci... Ali, kako da kažem, sve pesme se rade podjednako, u smislu, brinem o tim pesmama. Meni da je neko rekao da će to, da će "Gospodska" otići na taj nivo i da će toliko...ja to nisam imao taj osećaj da bi to moglo tako da bude. Da, ono, što kažu klinci, da bude viralno na svim mogućim platformama. To se prosto desilo.

Ali ono što je interesantno i ono na šta, na šta sam ja ponosan, to su te pesme i "Anđeo" i "Pokora" nakon toliko godina. I sve pesme prosto imaju smisao. Nisam se prodao, nisam otišao u neke druge pravce. Najbitnija mi je muzika. Ja uvek guram muziku ispred sebe. Više volim da znaju moju pesmu nego da prepoznaju i znaju mene. Nekako se ja tako lagodno osećam. I onda kad pogledate te početke, "Ti si moja", "Veruj mi na reč" i tako dalje, pa sad "Lastavica", pa "Gospodska"... Mislim, to su samo sve zrelije i zrelije i ozbiljnije pesme. To nešto govori i o karakteru tog čoveka.

• Pomenuli ste i Bebu Balašević. Kako je došlo do saradnje sa Bebom Balašević?

Boris Režak: Pa isto, sve kao sve u životu. Ono... Mislim, ja volim da to bude sve na nekoj drugarskoj osnovi. Volim da ljude sačekam, volim da pričam s njima. Muzika je lekovita, ne može da bude posao. Tako su se desile i te pesme, potpuno onako neočekivano i, i hvala Bogu, ovaj, zahvaljujući mom nekakvom i upornošću i trudu i odlukom da se vratim, ovaj, na scenu, prosto se, nebo se otvorilo.

• Veoma uspešna godina za Vas. Dobili ste i Naxi nagradu, trijumfovali ste na "Beogradskom proleću". Što se tiče festivala, sve ih je nekako kô da ne postoje. Da li treba da bude više festivala kao u ranije vreme ili ne?

Boris Režak: Ja sam dosta radio te festivale. S jedne strane, nikad nisam bio zainteresovan za njih, a opet sam stalno manje-više odlazio. Ali, lepo je to uspomena. I ti budvanski festivali i šta ja znam, to mi je sve nešto bilo lepo. Ovaj, bude tu razočarenje i tako dalje, ali o tim stvarima, ono, to je nebitno je, bitno je druženje. Uvek stvoriš neku pesmu, ako je OK, ono, ljudi će je zavoleti.

Ja mislim da sam sa ovim "Beogradskim prolećem" završio. Više me, kako da kažem, neko me je pitao za da  kao da predstavljam, odnosno, ovaj, kako se to kaže, "Evrosong", "Evrovizija", je l'? Kao da se takmičim. Ne, apsolutno nemam, nemam želju. A imam želju da pišem nešto svoje, stvaram, da to pružam ljudima i da onako da imam tu komunikaciju sa publikom, da nastupam. To je ono što, što ja želim. A više festivali i te neke stvari, mene više ne dotiče.

Mislim da ne treba da, da bude mnogo festivala. Sasvim je OK da budu dva, tri. Ali da budu kako treba. Potrebni su zbog mladih autora i mladih izvođača. Potrebni su festivali. Mi naravno volimo to sve da uništimo. Zašto? Bilo je nekoliko festivala dok je bila zajednička država Srbija i Crna Gora. I zaista je budvanski festival bio ozbiljan. I svi smo se sjatili tih dana na more. Bile su i "Sunčane skale". Međutim, kroz festivale očigledno su ljudi hteli i ne znam ni ja, svašta nešto se tu može raditi, finansijski i tako dalje, a u suštini ne bude kvalitetno i prosto nije održivo. I ti festivali malo su se, ono, nestali su. Maltene svako selo je htelo da ima nekakav festival. To tako ne funkcioniše. Ali je potrebno zbog mladih muzičara. Ne treba da budu ograničeni, treba da budu raznorazni pravci muzike i to je na kraju krajeva jedan od, da tako kažem, neko korito gde mogu se ljudi ipak malo iskazati. Naravno, mlada ekipa, zahvaljujući društvenim mrežama, svim ovim platformama, imaju mogućnosti, kako da kažem, da pokažu ono za šta, mislim, koliko ili jesu ili nisu talentovani. Ali ovo je isto jedan onako malo drugačiji, staromodniji put, ali u svakom slučaju je i on potreban, neophodan. Tako da, treba da budu festivali, ne mnogo, ali da bude baš, ovaj, ljudi onako uz kokice da uživaju u dobroj muzici, dobrim izvođačima. To je OK.

• Pomenuli ste i Evrosong. Više ne želite da se takmičite na takmičenju "Pesma za Evroviziju", pretpostavljam, ili?

Boris Režak: Ne, ne, ne, ali kako da kažem, dolaze opet ono, novi klinci i neka, neka se oni takmiče. Mene, kažem, evo ništa lepše, ja sam drugi dan ovde, snimam novu pesmu, stvarno su, ja gledam da okupim oko sebe predivne ljude. To je, to je predivna energija. Prosto da kažem, volim svoje kolege, svoje prijatelje, ono, brinem se o njima i, i na taj način dobijam nekakav njihov maksimum kad oni sviraju moju pesmu. Znači, ništa lepše. Juče smo snimali za "Sudbinu" bubnjeve, perkusije, akustične gitare. Danas ćemo još malo doraditi gitare, pa ću ja svoj vokal. To je proces koji ja, koji ja volim. I ja te pesme pre nego što snimim u studiju, ja ispitujem ih pred publikom. Često, im da tako kažem, ponudim tu pesmu. Čak sam skoro na jednom nastupu pitao da li bi više voleli da se pesma, ova sad koju trenutno radim, zove "Sudbina" ili "Kraljica". I oni, više ih je izglasalo da bude "Sudbina". I ja sam malo bio bliže "Sudbini" i na kraju sam odlučio da bude "Sudbina".

• Možete li nešto više da nam kažete o tim pesmama? Šta fanovi mogu da očekuju?

Boris Režak: Pa dobro, to je nekakav moj fah. Samo što smatram da je sve zrelije i sve bolje. Eto, ja se,  kako da kažem, osećam se ostvarenim muzičarem. Nisam pod nekom presijom i pritiskom. I baš se igram. I stvarno radim pesme one koje osećam iz duše, iz svog srca, nešto što mi prija i ne razmišljam šta će se desiti sa tom pesmom. Prosto, verujem u nju, volim ih i onda smatram nekako i da će moja publika koja me sluša godinama zavoleti tu pesmu.

• Da li ste nekad razmišljali da napravite neku pesmu na engleskom jeziku?

Boris Režak: To je bilo nekad davno, da. Svašta sam ja imao po tom pitanju. Da, ja sam hteo da radim i jedan album na engleskom. Onda sam ja određene ponude imao da odem u Nemačku i da isto tamo ostvarim svoju karijeru, al' to je stvarno bilo davno. Nekad sam se, da tako kažem, šalio na određenim festivalima, pa sam recimo na jednom festivalu u Pragu sam pevao pesmu svoju "Kada odu svi", ali na češkom, i tako. Ali ne, ja sam čovek ovog našeg podneblja. Ja se ovde, ovo najviše volim. Prosto, kako da kažem, ovde uživam i nemam potrebe da pevam na engleskom.

• Da li je postojala neka situacija, na primer, da su ljudi iz inostranstva, iz nekih drugih država dolazili na Vaše koncerte? Da li imate tu neku informaciju ili ne?

Boris Režak: Stranci kao stranci? Kao stranci, ne znam... Ja ne znam da l' su stranci kao stranci dolazili, možda su slučajno se zadesili. Al' ono, kažem opet ponavljam, pre par dana sam imao koncert u svojoj rodnoj Banjaluci. Eto, nisam dugo, stvarno. Zvaničan koncert sam imao pre tačno 21 godinu. I onda sam shvatio da to što radim je zaista nešto ono... Ne znam, toliko sam zahvalan. Iako ja živim u Beogradu 20 godina i porodica mi je ovde i sve ostalo. U Banjaluku se sjatila ekipa iz Beograda, iz Novog Sada, iz Niša, iz Istočnog Sarajeva, Sarajeva. Čak su neka ekipa dolazila iz Hrvatske. Ja, mislim, ne nastupam u Hrvatskoj. Neki mladi bračni par je došao, ono, iz Norveške i tako dalje. Mislim, onda stvarno kažeš, OK, neke lepe se stvari dešavaju i moraš biti odgovoran. I tako sam i uradio. Taj koncert je baš onako urađen na najvišem mogućem nivou. Jer moja publika nisu baš, da tako kažem, neki ljudi koji nemaju ukus ili ne kapiraju neke stvari. Prema njima čovek mora biti jako opipljiv, ne smeš pogrešiti. Moraš ih sačuvati, moraš ih negovati.

• Muzika pomera granice....

Boris Režak: Muzika je lekovita.

• Jeste, tako je.

Boris Režak: Ja imam sreću da sam uspeo svoje klince da nagovorim da idu u Nižu muzičku školu, prosto da osete to malo više nego klinci koji idu samo u osnovnu školu. U tom sam uspeo, iako ne, nemam ono, kako da kažem, nisam razmišljao i ne forsiram, ne moraju dalje. Ali samo malo da uđu u taj deo. Jer ja svaki dan prosto uživam u instrumentu. Dobro, ja sam fanatik. Ja ne mogu da funkcionišem ako ne prođe dan da ja ne vežbam neki instrument i da nisam u nekom svom svetu. Bude mi nekad žao kad moram da odem od klavira da bih išao na nekakav put, na nastup, jer prosto sam ušao u tu neku čaroliju. Mogu ja da sviram i neke gluposti i ono, kako da kažem, neću ništa uraditi, neću ništa napisati, ali, ovaj, to mi nekako čisti misli.

• Družite se i sa (pesnikom) Markom Miloševićem, imali ste zajedničke nastupe. Da li ste se nekad vodili mišlju da napišete neku zbirku pesama?

Boris Režak: Pa ne, nisam. Ja sa Markom imam u zadnje dve godine koliko sarađujemo, pa oko nekih 300 zajedničkih nastupa. Mi smo ovaj region, nema gde nismo nastupali i dalje nastupamo i to je prosto neverovatno. Ljudi, publika to voli. Publika voli njegovu poeziju, način kako on to govori, a govori sjajno. S druge strane, vole to što radim i onda je to nekako sve u bude lepo i prijatno. I moj fah je muzika. To je moj fah nije... Marko kaže da su moje pesme zapravo muzika koja se peva. A ja čak o tome ne razmišljam. Ja gledam da iz mojih pesama ima neka određena emocija, neka lepa energija, poruka i to je moj svet. I, kako da kažem, meni samo gole reči bez muzike, meni u mom svetu ne znače mnogo. Tako da, tako da sam jednostavno svoj na svome kad radim i jedno i drugo.

• Da, sa muzikom je mnogo lepše. Da li ste nekada razmišljali možda da eventualno promenite malo stil, da uđete u neke druge muzičke stilove? Ili ne?

Boris Režak: Ne, ne. Ja sam tako odrastao. Moj otac je profesor muzike. Ja to znam često da ponavljam, ponosan na to. Moj otac je meni idol. U moju kuću su zaista bile velike zvezde bivše Jugoslavije. I meni je to bilo normalno. Na početku same karijere, verovatno bi moj pravac bio malo "tvrđi", ka roku. Međutim, taj album kad sam prvi uradio, zaista je bilo ovako poprilično uhvatilo maha. I onda već kad sam radio drugi album, posle par godina, sam radio neke "tvrđe" stvari. I onda sam shvatio prosto, nemam prostora. Kad radiš, da tako kažem, kad radiš rokenrol, ne... zaista je teško doći do bilo kakvog medija. Prosto, imaš nekoliko emisija. I za pop muziku si već ono, sam sebi, da tako kažem, skratio neke stvari. Samim tim što se držim tog svog pravca, po meni je on u današnje vreme, da ne kažem, ono, klasika, ono, kao, ne znam ni ja, avangarda. Jer to ne donosi nekako materijalne neke stvari, a mi živimo u takvom svetu. A opet, baviti se muzikom i razmišljati o materijalnim stvarima, to za mene ne ide jedno sa drugim. Po meni, izgubićeš onu dušu, nekakav filing, nekog ili dečaka ili nekog umetnika koji želi mir u svetu svima, ono kao, daj valjda možemo pronaći neko zajedničko rešenje. Pa mislim nije, ja ne mogu da kad mi neko kaže ne, pa ne postoji ne, uvek neka mogućnost postoji da  izađemo iz problema i tako dalje. Ovaj, tako da sam se ja uvek odnosio prema svojoj muzici na taj način. I nije mi padalo na pamet da radim nešto što će mi doneti neku materijalnu korist, nego samo ono što će mi doneti, ovaj, da tako kažem, za moju dušu.

• Šta posle koncerta u Sava centru? Da li će biti još nove muzike?

Boris Režak: Kako da ne. Pa mislim, zbog toga to me drži, to, zbog toga se živi i tako dalje i tako dalje. Sava Centar je sada moj nekakav pik. Sve su misli uperene ka Sava Centru i, ovaj, posle toga ćemo verovatno raditi, idemo dalje, penjemo se dalje, ili... Al' uglavnom najbitnije je da se stvara lepa muzika. I da se šalje neka, lepa energija, dobra energija prema ljudima, pogotovo u današnje vreme kad zaista živimo u,  da tako kažem, teško je gledati ovu situaciju. I jednostavno, nemam, što kažu, nemam snage da komentarišem, ali imam snage da se ponašam onako kako sam se uvek ponašao, jer ja sam živeo u Banjaluci, pogotovo sad u Beogradu. Mislim, ja sam došao u Beograd, ne sa svojim... ja sam gradsko dete banjalučko. Ja sam došao u Beograd i što kažu, naučio da da živim kao što se živi u Beogradu. Nisam doneo nekakve svoje manire, mislim da ih nije bilo loših manira, ali jednostavno sam hteo da doprinesem ovde, da tako kažem, nešto lepo donesem ovom gradu. I ja mislim da sam uspeo nekakvim malim svojim simboličnim stvaranjem muzike, da nisam sigurno loš, je l'? Ovaj, i s druge strane, otac sam troje klinaca, to je i određena odgovornost, naravno, da brineš prema njima i tako dalje i tako dalje, ali gledam, mislim, oni će ti biti koji će ostati ovde u Beogradu. Mi smo nas već godine, mislim, to je tako kako treba, ali da oni budu ljudi i sve te neke ostale stvari što prosto me ulica i moji roditelji su me tako, tako odgajali. Tako da se vratim. Teška su nam vremena zaista, ali pokušavam kroz, ako se tako može reći, kroz neku ljubav, čestitost, lepu energiju, ovaj, i sa prijateljima i sa ljudima sa kojima i sarađujem i koje prvi put upoznajem, da im prebacim neku lepu vibru. Ovaj, mnogo su ljudi nervozni i ljuti, mrze se, ali moramo da radimo na mikro svetu, da nam svima bude bolje.

• Da li imate neku neostvarenu želju?

Boris Režak: Ne. Evo, iskreno ne. Mislim, ja sam srećan čovek. Supruga, troje dece. Evo sad, naravno šalimo se, ovaj, sad mi je, sad, pravimo kuću sebi tu. Pa to je radost, pa to, mislim, to sam već jednom spomenuo, ovaj, pre neka četiri meseca su mi radili temelje na kući. Tu sam, nisam ja daleko otišao, pošto mi je žena sa Banovog brda. Uzeli smo nekakav plac, nešto, pa ono, malo po malo. I hoću da kažem, baš sam ponosan na sebe jer nisam se promenio, ovaj, ni ono, što kažu, nisam odstupio od sebe ni milimetra. Znaš kad ti radi, onaj bager, ja nikad nisam radio kuću, kad ti radi bager i kopa te i ti dođeš ujutru da vidiš to kako oni crtaju i ti počneš da plačeš. I onda znaš da si nekako dete. I s druge strane voliš, tog svog nekog komšiju na Čukarici, Ivana, Jagodinca, koji je divan. Imaš neki fin vajb, šališ se. Mislim da sam, kako da kažem, sve sam rekao. Ne, nemam, ono prosto sam zahvalan.

• I za kraj, da li postoji nešto što biste rekli, a nismo prošli kroz ovaj intervju?

Boris Režak: Mislim da smo sve nekako lepo rekli. Evo, mogu da vam se zahvalim što ste došli na današnji dan ovde u studio "O" i želim vam sve najbolje.

• Imate li poruku za publiku koja je za koncert u Sava Centru?

Boris Režak: Pa, neću vas sigurno razočarati. Eto, to mogu da, da kažem iskreno.

(Telegraf.rs)