"Šta znači "maća" i tajna pesme "Marama plava": Skrivene poruke u seriji „Tvrđava“ koje niste primetili

Pred veliko finale "Tvrđave", koje je za vikend, u studiju RTS-a, kroz razgovor u emisiji „Oko Magazin“, scenarista Goran Starčević, kreator serije Mirko Stojković i reditelj Saša Hajduković pružili su gledaocima uvid u dušu ovog projekta, koji je mnogo više od puke televizijske zabave. To je omaž ljudima čiji su životi stali u jedan traktor, u jednu kolonu, u jedan avgustovski dan 1995. godine.

Zvuk izgubljenog zavičaja: Zašto „Marama plava“?

Serija počinje i završava se emocijom, a muzika igra ključnu ulogu. Goran Starčević, scenarista koji i sam vuče korene iz tih krajeva, otkrio je zašto je odabrana baš ova, široj javnosti manje poznata pesma - "Marama plava".

Preporučujemo

„To je možda najmanje poznata pesma u krajiškom svetu, a bila mi je želja da pronađem pesmu za koju maltene čak ni ljudi iz tog podneblja ne znaju, a koja vezuje ljude iz Krajine“, rekao je Starčević.

Njegova namera bila je jasna - pronaći autentičan zvuk koji nije „potrošen“, već koji u sebi nosi iskrenu bol rastanka.

„Našli smo neki biser koji će sad i oni prepoznati i slušati“, dodao je on, naglašavajući da pesma simbolizuje onaj poslednji pogled na kuću i drage ljude koje možda više nikada nećete videti.

Ono što „Tvrđavu“ izdvaja od drugih ratnih ostvarenja jeste činjenica da iza nje stoje mladi ljudi. Starčević i Stojković pripadaju generaciji koja je bila u pelenama ili se tek rađala dok su se dešavali užasi o kojima pišu. Za Starčevića, ovo je bilo vraćanje duga sopstvenom identitetu.

„Lična je sa te strane što su moja porodica i prijatelji porodice, a i ja kao mali, proživeli taj period“, rekao je Starčević drhtavim glasom, dodajući:

„Najviše je to bio poriv da se ispriča ta lična priča i istina, jer sam nekako i ja osetio, živeći ovde, da je to nekako zanemareno i skrajnuto sa strane. Hajde da i mi kažemo nešto što imamo.“

Upravo taj osećaj „skrajnutosti“ teme pada Krajine u beogradskoj javnosti bio je gorivo za nastanak scenarija.

Serija nije prošla bez kritika. Dok jedni hvale, drugi analiziraju ideološku pozadinu dijaloga. Da li je serija previše „jugoslovenska“? Da li su likovi dovoljno „srpski“? Mirko Stojković, profesor i kreator serije, odgovorio je na ove komentare sa akademskom smirenošću, ali i ljudskom toplinom.

„Postoji određen broj ljudi koji govore da je ona jugoslovenska ili govore da nije srpska dovoljno... Ja razumem takvu vrstu komentara, naročito kada dolazi od strane ljudi koji zaista vole Srbiju i oni pokušavaju da je zaštite, možda čak i u trenucima kada ta zaštita nije neophodna“, istakao je Stojković.

Posebno se osvrnuo na lik Nikice, koji u seriji i dalje veruje u Jugoslaviju, što je izazvalo negodovanje dela publike. Stojković objašnjava da je to odraz realnosti tog vremena.

„Imate različitih vernika u celoj seriji. Videćemo koliko je koja vera čvrsta i koliko se koja vera na kraju ispostavi kao prava i ispravna. Ali, nažalost, loše iskustvo koje ljudi imaju dovodi do toga da su na velikom oprezu“, rekao je Stojković, apelujući na gledaoce da sačekaju kraj pre donošenja suda.

Reditelj Saša Hajduković ej potvrdio da serija u Republici Srpskoj izaziva gotovo fizičke reakcije kod publike.

„Baš mi je drugar pisao da je prestao da gleda u petoj epizodi čim je nestalo struje. Tako da neke traume okidaju“, ispričao je Hajduković.

Atmosfera mraka, sveća i neizvesnosti, koja dominira vizuelnim identitetom serije, nije samo stilski izbor, već verna rekonstrukcija života devedesetih.

„Ima dosta komentara u smislu ljudi koji ne mogu da gledaju. Odmah, čim vide to vreme i čim vide taj mrak, te sveće... Ali generalno, komentari su dobri. Ono što smo težili - da pogodimo naše osećanje istine tog vremena - nekako mislim da smo tu dosta bili uspešni“, zaključio je reditelj.

Tokom emisije, autori su otkrili nekoliko fascinantnih detalja koji su možda promakli prosečnom gledaocu:

U seriji se često čuje izraz „maća“ kada se deca obraćaju roditeljima. Mnogi su mislili da to znači maćeha.

„Maća, mala, da... To je žargonski, u narodu tamo jako poznato, i za komšiju ako je mali...“, objasnili su u studiju. To je zapravo tepanje roditeljima, specifično za taj kraj, gde se otac i majka ponekad zovu po imenu ili nadimku od milošte, a ne striktno „mama“ i „tata“.

Datum rođenja beba:

U jednoj sceni se otkriva da su bebe (glavni junaci) u dokumentima upisane kao rođene 10. aprila 1941. godine, iako nisu. To je datum osnivanja NDH. U seriji se objašnjava da su to uradili kako bi ta deca simbolično bila „nova generacija ustaša“, što je jeziv istorijski paradoks koji serija obrađuje – manipulacija identitetom zarad opstanka ili ideologije.

Stvarni ljudi, ne istorijske kopije:

Autori su naglasili da nijedan lik nije direktna kopija stvarne istorijske ličnosti (nema „filmskog Mladića“ ili lokalnih komandanata pod pravim imenom), već su to arhetipovi.

„Niko od ljudi koji se pojavljuju u seriji nije baziran na nekoj istorijskoj ličnosti. Oni su oživeli pred nama“, rekao je Stojković.

Definicija "Tvrđave": Hram u čoveku

Možda najsnažnija poruka serije krije se u njenom naslovu. Analitičari i gledaoci danima raspravljaju šta je „Tvrđava“. Da li je to Knin? Da li je to kuća koju grade?

Odgovor leži u replici sveštenika iz serije:

„Hristos je na čovjeku cijelu crkvu sagradio i na duši njegovoj. E ta tvrđava je jedina neosvojiva i nesavladiva. I tu tvrđavu prvo ti sagradi u sebi.“

Ova rečenica sublimira suštinu projekta – dok se teritorije gube, a kuće ruše, ono što čovek nosi u sebi ostaje neuništivo.

Finale koje se čeka sa strepnjom

Predstojeći vikend donosi poslednje dve epizode. Istorija nam je „spojlovala“ kraj – znamo da Knin pada, znamo za kolone. Ali ne znamo sudbinu likova koje smo zavoleli.

Na pitanje kako se oseća pred finale, reditelj Hajduković kaže da je, za razliku od kolega, pokušao da se izoluje od komentara dok proces ne bude gotov.

„Trudim se da ne pratim toliko i onda nekako pokušavam da budem... Nije još završeno, pa hajde da vidimo kad se sve završi.“

Međutim, on priznaje da je rad na ovoj seriji bio „skok u vatru“.

„Meni je to bio onako baš ono što se kaže skok... Idemo. Nije bilo puno vremena za troumljenje“, rekao je Hajduković, opisujući intenzitet snimanja koje je moralo da dočara epohu bez ogromnih budžeta, ali sa ogromnim srcem.

(Telegraf.rs/izvor: RTS)