"Život ne mora da bude lep, ali mora da bude sadržajan": Stevo Žigon - sećanje na Robespjera srpske glume

Dve decenije nakon odlaska sa životne i pozorišne scene, ime Steve Žigona i dalje izaziva duboko poštovanje, ali i polemike. Bio je čovek apsolutne doslednosti - dosledan glumi, Rusiji, komunizmu i svom nepokolebljivom ateizmu. Za jedne je ostao neprevaziđeni tumač klasične dramske literature, za druge fanatični politički idealista, ali za sve - gromada koja je obeležila jednu epohu.

Ekipa emisije "Oko magazin" na RTS-u posvetila mu je divnu emisiju i podsetila na njegov život.

Preporučujemo

Od tršćanskih izbeglica do ljubljanske žice

Rođen 1926. godine u Ljubljani kao dete slovenačkih roditelja koji su izbegli iz Trsta pred naletom Musolinijevog fašizma, Stevo je od malih nogu bio obeležen istorijskim previranjima. Njegovo detinjstvo i mladost bili su neraskidivo vezani za otpor. Početkom Drugog svetskog rata, kao mladi komunista i član SKOJ-a, postaje deo Oslobodilačkog fronta (OF) u Ljubljani - gradu koji je tada bio opasan bodljikavom žicom i podeljen između italijanskih i nemačkih okupatora.

Njegov put stradanja počinje 1943. godine, kada ga, nakon izdaje katoličkog kapelana iz komšiluka, hapsi italijanska policija. Put ga vodi kroz italijanske zatvore, da bi na kraju završio u jednom od najstrašnijih mesta u istoriji čovečanstva - koncentracionom logoru Dahau.

Logoraš broj 61185: Umetnost u "teatru pakla"

Dok bi za većinu Dahau bio tačka bez povratka i trauma koja parališe, mladi Žigon je logorsko iskustvo posmatrao kroz prizmu sudbinske privilegije. "Nisam smatrao da mi teče dragoceno vreme života u paklu. Naprotiv, imao sam utisak da je to privilegija da tako mlad upoznaš pakao, pa ti je posle sve lako", govorio je kasnije.

U tom "teatru pakla", umetnost mu je bukvalno spasila život. U Dahauu je usavršio nemački jezik posmatrajući dželate, što će decenijama kasnije iskoristiti za uloge koje će ga proslaviti. Bio je član logorskog orkestra, gde je svirao violinu noseći bizarnu uniformu - zeleno ambasadorsko odelo koje su nacisti oduzeli nekom nesrećniku. Ta slika - mladi Stevo koji svira violinu u Dahauu, u raskošnom zelenom odelu usred opšteg jada - ostala je kao jedna od najgrotesknijih i najsnažnijih slika njegove biografije.

Kriger koji je nadživeo okupaciju

Nakon oslobođenja i studija u Lenjingradu i Beogradu, Žigon postaje stub Jugoslovenskog dramskog pozorišta na poziv Bojana Stupice. Iako je bio Slovenac, sebe je definisao kao "srpskog glumca slovenačkog porekla". Jezik je savladao do perfekcije, iako su kolege ponekad u šali primećivale njegov specifičan akcenat.

Ipak, šira publika ga najviše pamti po ulozi SS oficira Krigera u serijama "Otpisani" i "Povratak otpisanih". Žigon je Krigera odigrao s jezivom preciznošću upravo zato što je te ljude gledao godinu i po dana u logoru. Nije igrao karikaturu zla, već hladnu, obrazovanu i opasnu mašinu. Publika ga je mrzela s obožavanjem, a lik Krigera postao je toliko kultan da je praktično bilo nemoguće zamisliti seriju bez njega, čak i kada je po scenariju trebalo da bude mrtav.

Režija kao muzička kompozicija

Kao reditelj, Stevo Žigon je postavio blizu 60 predstava. Njegov rad bio je poznat kao "olujan". Zahtevao je od glumaca apsolutnu posvećenost i tempo. Njegova ćerka Ivana i kolege poput Nebojše Dugalića i Tonija Laurenčića opisuju ga kao čoveka koji je režirao sluhom. Iz galerije pozorišta bi rukama davao tempo, insistirajući na ritmu govora kao u muzičkoj partituri.

Bio je opsednut Dostojevskim. Njegove dramatizacije ruskih klasika smatrane su vrhuncem pozorišne umetnosti. Verovao je da pozorište nije zabava, već težak rad nad samim sobom, kako za glumca tako i za publiku.

Politički prorok ili večiti Staljinista?

Žigonov politički angažman bio je jednako buran kao i njegova gluma. Do kraja života se izjašnjavao kao komunista, preciznije - staljinista. To nije bila poza, već duboko uverenje proisteklo iz otpora kapitalizmu i onome što je nazivao "duhovno ispražnjenim prostorom Evrope".

Tokom 1990-ih, dok je intelektualna elita okretala leđa Slobodanu Miloševiću, Žigon mu je pružao podršku, videći u njemu branioca otadžbine i protivnika globalne hegemonije. Zbog svojih stavova često je bio u svojevrsnoj duhovnoj izolaciji u Beogradu, ali mu to nije smetalo. Govorio je istinu direktno, bez obzira na posledice.

Njegov čuveni govor Robespjera iz predstave "Dantonova smrt", održan studentima tokom protesta 1968. godine u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, ostao je zapisan kao jedan od najmoćnijih trenutaka u istoriji srpskog teatra. Taj krik za pravdom i protiv korupcije odjekivao je decenijama.

Kraj (Ende)

Prijatelji i porodica svedoče da je Stevo Žigon sam odlučio kada je vreme da se zavesa spusti. Zatvorio se u svoju sobu, dosledan sebi do samog kraja, i sačekao smrt onako kako je živeo - sadržajno i bez straha.

"Život ne mora da bude lep, ali mora da bude sadržajan", bila je njegova maksima. Njegov sadržaj bio je satkan od najfinije umetnosti, najtežeg stradanja i najtvrđih ideala. Ostavio je za sobom prazninu koju je teško popuniti, jer je bio jedan od poslednjih koji je verovao da umetnik mora biti prorok, a ne samo zabavljač.

(Telegraf.rs/izvoro: RTS/Youtube/Oko magazin)