U središtu skandala našao se milijarder i prvi čovek tehnološkog giganta Džensen Huang (63), za koga se, prema memorandumu američke obaveštajne službe, navodi da je bio u emotivnoj vezi s kineskom poslovnom ženom osumnjičenom za špijunažu u korist Pekinga.

Unapred razrađen scenario

Sumnje o mogućoj obaveštajnoj operaciji za sada nisu javno dokazane, a slučaj je skrenuo pažnju na metode kojima se, prema tvrdnjama pojedinih bivših obaveštajaca, pokušavaju pridobiti uticajni ljudi iz sveta biznisa i tehnologije.

O tome kako takve operacije funkcionišu govorila je za New York Post Alija Roza, koja tvrdi da je “nekada radila kao ruska špijunka”, obučena da “zavodi i manipuliše osobama” od kojih bi trebalo prikupiti informacije.

Kako navodi, iz rodne zemlje otišla je nakon što se “zaljubila u jednu od svojih obaveštajnih meta”.

Roza je u ekskluzivnom intervjuu ispričala da su je “obučavali da zavodi i psihološki manipuliše osobama koje su bile predmet interesovanja obaveštajnih službi”, a da je sa proučavanjem takvih metoda “počela još kao tinejdžerka”.

Prema njenim rečima, “medene zamke” prate unapred razrađen scenario čiji je cilj da se odbrana mete “postepeno slomi”, često i pre nego što osoba shvati da je predmet obaveštajne operacije.

“One vide metu i moraju da dođu do informacija. Potrebno je da manipulišu tom osobom, njenim emocijama, osećanjima - uradiće sve što mogu da bi ostvarile cilj“, rekla je Roza.

Kako tvrdi, manipulacija počinje mnogo pre “prvog pravog razgovora”. Iskusna agentkinja, prema njenom opisu, nikada ne prilazi meti “bez prethodne pripreme”.

“Najpre se sedam puta pojavite u životu mete, pre nego što uspostavite kontakt. Možete da se pojavite u kafiću u koji redovno odlazi, u teretani ili jednostavno da stalno lajkujete njene objave na društvenim mrežama. Kada se konačno upoznate, mozak te osobe vas doživljava kao nekoga kome može da veruje“, ispričala je.

Kada se na taj način uspostavi osećaj bliskosti, počinje “sledeća faza operacije”, kazala je.

“Sve počinje takozvanim bombardovanjem ljubavlju - porukama punim komplimenata, fotografijama i selfijima, pa čak i slikama u bikiniju“, navela je Roza.

"Nateraće vas da sumnjate u sebe"

Kako tvrdi, agentkinje se zatim predstavljaju kao “slabe, usamljene i bespomoćne osobe” kojima je potrebna pomoć.

“Pretvaraju se da su same i da nemaju nikoga. Govore stvari poput: 'Roditelji su mi ubijeni, studentkinja sam, nemam novca'. Na taj način bude zaštitnički instinkt. Svaki muškarac želi da se oseća kao neko ko može da spase drugu osobu“, rekla je.

Nakon toga, prema njenim rečima, primenjuje se nova metoda koja podrazumeva “izmišljanje zajedničkih poznanstava” kako bi agentkinja delovala uverljivije i zadobila poverenje mete.

“Lažni nalog počinje da prati vaše prijatelje ili vam neko kaže: 'Bil je prijatelj mog brata'. Tada pomislite: 'U redu, mogu da joj verujem'. Ali sve je izmišljeno“, tvrdi Roza.

Kada se poverenje uspostavi, psihološka manipulacija postaje intenzivnija. Agentkinja, kako objašnjava, počinje da utiče na način na koji meta doživljava ljude iz svog okruženja, nastojeći da je “udalji od kolega i nadređenih”.

“Nateraće vas da sumnjate u sebe. Govoriće vam: 'Šef vas ne ceni, kolege vas iskorišćavaju'. Tako se stvara veza u kojoj imate osećaj da se samo vas dvoje razumete, dok su svi ostali loši“, ispričala je.

U završnoj fazi, prema njenim tvrdnjama, dolazi do “pritisaka i pretnji raskidom odnosa” ukoliko osoba ne “dostavi informacije” koje se od nje traže.

“Stvaraju stres i strah da ćete izgubiti tu vezu. Govore vam: 'Ako mi odmah ne pošalješ ove informacije, zauvek ću nestati iz tvog života'. Pod naletom takvih emocija ljudi odaju stvari koje u normalnim okolnostima nikada ne bi otkrili“, kazala je.

Roza smatra da su zaposleni u tehnološkoj industriji “posebno podložni ovakvim pokušajima manipulacije”, jer često rade prekovremeno, provode mnogo vremena u kancelarijama i imaju malo prilika za upoznavanje novih ljudi.

“Mogu da budu veoma pametni, čak i genijalci u svom poslu, ali kada je reč o ljubavnim vezama, situacija je drugačija. Provode mnogo vremena u kancelarijama, postoji praznina u njihovim kontaktima sa ženama i tada je mnogo lakše da ih neka žena odabere za metu“, rekla je.

"Učim ljude da budu pozitivni"

Dodala je da su, prema njenom iskustvu, “posebno zanimljivi samci”.

“Obično bi birale nekoga ko nije u vezi. Takve osobe nemaju partnera, pa, naravno, postaju veoma lake mete“, tvrdi ona.

Roza navodi da se u Sjedinjene Države preselila 2020. godine, a da je nakon dolaska dobila i zelenu kartu.

Kako je objasnila, po savetu advokata odlučila je da javno govori o svojoj "prošlosti u ruskoj obaveštajnoj službi" kako bi povećala izglede za dobijanje legalnog boravišnog statusa. Tvrdi da je tokom tog perioda bila poslata na “manje od deset misija”, uglavnom u Evropi i Velikoj Britaniji.

“Ulazila bih u ozbiljne emotivne veze sa svojim metama, koje su u to vreme uglavnom bili kriminalci“, ispričala je.

Istakla je da “nikada nije špijunirala Amerikance”, niti da je “obavljala obaveštajne aktivnosti na teritoriji SAD”.

Danas, kako kaže, želi da upozori javnost na “različite oblike manipulacije”, ne samo u ljubavnim odnosima već i na radnom mestu i društvenim mrežama.

“Moj zadatak je da edukujem ljude o tome kako da spreče manipulaciju“, poručila je Roza.

Navodi da trenutno radi na knjizi o svojim iskustvima, a nedavno je potpisala i ugovor sa jednim filmskim studiom za snimanje dokumentarca o svojoj prošlosti.

Pored toga, drži javna predavanja i predstavlja se kao trener za lični razvoj, pomažući ljudima da izgrade samopouzdanje koristeći neke od tehnika koje je, prema sopstvenim rečima, usavršila tokom obuke za špijunske zadatke.

“Učim ljude da budu pozitivni, da imaju jasne ciljeve i da ne dozvole da ih ometaju negativni i toksični ljudi ili loši događaji u životu. Sve se svodi na precizno i strateško razmišljanje“, objasnila je.

(Telegraf.rs)

Staklene površine, zaobljeni uglovi i jarke boje učinili su ga prepoznatljivim delom gradskih ulica. Jedna kućica mogla je da služi kao malo prodajno mesto, dok je spajanjem nekoliko jedinica nastajao veći prostor.

Delo slovenačkog dizajnera

Upravo ta mogućnost kombinovanja elemenata izdvajala ga je od običnih tezgi. Isti oblik mogao je da stoji samostalno na uglu ulice ili da se povezuje sa susednim kućicama, pa je grad dobijao prostor kakav mu je potreban, bez izgradnje novog objekta za svaku namenu.

Vremenom je ovaj modularni sistem pronašao svoje mesto i u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA).

U svojoj kolekciji, MoMA vodi K67 kao rad slovenačkog arhitekte i dizajnera Saše Mehtiga iz 1966. godine. Kao proizvođač naveden je Imgrad iz Ljutomera, prenosi Krstarica.

Ideja nastala iz praktične potrebe

Glavna vrednost ovog rešenja bila je u njegovoj modularnosti. Kiosk nije zamišljen samo kao jedna gotova kućica, već kao sistem elemenata koji su mogli da se prilagođavaju različitim potrebama i namenama.

Najzanimljivije je to što je ideja nastala iz praktične potrebe, a ne iz želje da se napravi eksponat za izložbu. Rešenje je trebalo da omogući jednostavnu serijsku proizvodnju i sklapanje različitih kombinacija, što je upravo jedan od razloga zbog kojih je toliko dugo opstalo na gradskim ulicama.

Podsećamo, MoMA je predstavila K67 i na izložbi “Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948–1980“, održanoj 2018. i 2019. godine.

Mesto u istoriji dizajna

Za mnoge koji su svakog jutra prolazili pored njega, ova činjenica zvuči gotovo nestvarno. Kućica u kojoj su kupovali viršle i novine danas stoji rame uz rame sa delima koja se proučavaju u istoriji dizajna.

To što se nalazi u muzejskoj kolekciji ne znači da je crveni kiosk stalno izložen.

Ipak, njegovo mesto u istoriji dizajna pokazuje kako je jedno obično ulično prodajno mesto postalo prepoznatljivo i daleko izvan gradova u kojima su ga koristile generacije ljudi.

(Telegraf.rs)

Arheolozi su na dnu jezera u centralnoj Italiji pronašli mač star oko 3.300 godina, čije je sečivo, uprkos milenijumima provedenim pod vodom, i dalje bilo oštro.

Namerno položen na dno jezera?

Oružje je otkriveno tokom arheoloških istraživanja jezera Mezano, vulkanskog porekla, koje je nastalo pre oko 400.000 godina.

Mač je, prema procenama stručnjaka, izrađen oko 1300. godine pre nove ere, a njegovo izuzetno dobro stanje očuvanosti čini ovo otkriće posebno značajnim.

Ipak, arheolozima pažnju nije privukla samo starost oružja, već i okolnosti pod kojima je pronađeno, prenosi Daily Mail.

Stručnjaci smatraju da je mač možda namerno položen na dno jezera u okviru drevnog rituala, što je praksa poznata sa više arheoloških nalazišta iz bronzanog doba širom Evrope.

Otkriće je objavila italijanska Uprava za arheologiju, likovnu umetnost i pejzaž za provinciju Viterbo i južnu Etruriju. Reč je o značajnom doprinosu razumevanju zajednica koje su pre više od tri milenijuma naseljavale područje oko jezerskog basena.

Stručnjaci su istakli da se, na osnovu tipoloških i hronoloških karakteristika, mač savršeno uklapa u okvir proizvodnje oružja u centralnoj Italiji tokom kasnog bronzanog doba. Njegova izrada, kako navode, svedoči o visokom stepenu metalurške specijalizacije koji su tadašnje zajednice već dostigle.

Veliko naselje iz bronzanog doba

Zanimljivo da ovo nije prvi put da je na tom mestu pronađeno drevno oružje. Mač otkriven tokom poslednjih istraživanja već je treći primerak sa ovog lokaliteta u proteklih 50 godina, što dodatno potvrđuje da je reč o bogatom arheološkom području.

Veruje se da se na mestu današnjeg jezera nekada nalazilo i veliko naselje iz bronzanog doba, čije su kuće bile podignute na drvenim stubovima iznad vode. Njihov položaj stanovnicima je pružao zaštitu od poplava, dok im je istovremeno omogućavao lak pristup vodi i ribolovu.

Tokom najnovijih iskopavanja pronađeni su i neoštećeni keramički predmeti, kao i ostava sa bronzanim artefaktima. Među njima su se nalazile sekire, bodeži, vrhovi kopalja i jedan brijač.

Prema mišljenju stručnjaka, bronzano oružje u tom periodu nije služilo isključivo za borbu. Ono je predstavljalo i simbol prestiža, pripadnosti određenoj zajednici i društvene moći.

Arheolozi smatraju da najnoviji nalazi potvrđuju koliko je ovo naselje bilo važno za kulturna kretanja i odnose između različitih drevnih zajednica u Italiji.

Istovremeno, oni dopunjuju saznanja o stanovništvu koje je pre više od 3.000 godina naseljavalo oblast poznatu kao Tusija.

(Telegraf.rs)

Opcije za ukrštenicu: Klasični - Klasično rešavanje bez automatskog označavanja tačnosti. Srednje lak - Kada popunite celu reč, postaje zelena ako je tačna, odnosno crvena ako je netačna. Najlakši - Čim unesete pogrešno slovo, to polje postaje crveno. Napomena: Duplim klikom menjate sa horizontalnog na vertikalno popunjavanje polja, i obrnuto.

(Telegraf.rs / M.B.)

Zahvaljujući dogovoru koji je postignut sa francuskim vlastima, ovaj jedini poznati primerak svoje vrste, biće sačuvan kao deo muzejske zbirke.

Skelet je 1994. godine u mestu Kontevil otkrio tadašnji gradonačelnik tog mesta, Andre Dibrej.

Usledio je niz iskopavanja timova stručnjaka, a posle višegodišnjih detaljnih istraživanja, paleontolozi su utvrdili da je reč o novoj vrsti dinosaurusa mesoždera, koja pripada grupi teropoda i u srodstvu je sa megalosaurusima, prenosi Le Parisien.

Njegova lobanja spada među najpotpunije i najbolje očuvane lobanje dinosaurusa teropoda ikada otkrivene u Evropi.

Ovo otkriće je značajno doprinelo boljem naučnom razumevanju anatomije megalosaurusa, koja je do tada bila uglavnom nepoznata.

Skelet, koji je od 2014. godine bio izložen u muzeju "Paleospace" u Normandiji, trebalo je da bude ponuđen na aukciji 18. novembra u pariskoj kući "Otel Druo", nakon što su naslednici vlasnika odlučili da ga prodaju.

Zahvaljujući angažovanju francuskih vlasti, postignut je dogovor o otkupu fosila, čime je sprečena njegova prodaja na aukciji.

Skelet će biti izložen u Galeriji paleontologije i uporedne anatomije u Parizu čije je ponovno otvaranje predviđeno za leto 2027. godine.

Naučnici će nastaviti istraživanja na ovom fosilu, prvenstveno putem analiza skenerom, kako bi došli do njegove biomehaničke rekonstrukcije.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Reč je o masi tumora teškog čak 3,1 kilogram, koju je 71-godišnji pacijent nosio u nosu.

ORL hirurg dr Tedi Minaroli kaže da je operacija, kada je reč o težini izvođenja, bila prosečna, ali da je veličina tumora bila nešto do tada neviđeno.

"Što se tiče težine intervencije, bila je prosečna, ali kada je reč o veličini, to je nešto nečuveno. Masa je bila teška 3,1 kilogram i dugačka 50 centimetara". rekao je Minaroli za albanski Top Channel.

Sedamdesetjednogodišnjak je bio zatvorenik, što je možda uticalo na njegovu odluku da odbija medicinsko lečenje, dozvolivši da masa dostigne ogromne razmere.

Toliko je narasla da hirurg, kada su mu lekari uputili pacijenta i poslali fotografiju, u prvi mah nije mogao da poveruje u ono što vidi.

Načelnica službe, prof. dr Birkena Ćirjazi, izrazila je zabrinutost zbog sve većeg broja pacijenata koji se lekarima javljaju u kasnoj fazi bolesti, čime se dodatno komplikuje njihovo lečenje.

Ipak, optimistična je kada je reč o uspehu mladih lekara.

Hirurški tim ORL službe, pod rukovodstvom načelnice prof. dr Birkene Ćirjazi i dr Tedija Minarolija, uz učešće dr Kristija Tate i dr Arlija Kokomanija, kao i podršku lekara reanimacije i mladih lekara, uspešno je izveo ovu intervenciju.

(Telegraf.rs)

Njene fasade ukrašene su neobičnim figurama, životinjama, skulpturama i ornamentima, a iza svega stoji čovek koji nije bio ni arhitekta ni vajar, već poštar.

Rođen u siromašnoj porodici

Reč je o Ferdinandu Ševalu, poznatom i pod nadimkom “Poštar Ševal”, koji je 33 godine svog života posvetio izgradnji neobične građevine nazvane “Idealna palata“ (Le Palais idéal).

Poduhvat je započeo 1879, kada je imao 43 godine, a završio ga je 1912. Danas se ovo delo smatra izuzetnim primerom arhitekture naivne umetnosti.

Ferdinand Ševal rođen je 19. aprila 1836, u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Školu je napustio sa 13 godina kako bi postao pekarski šegrt, ali se kasnije opredelio za posao poštara.

Njegov život obeležili su brojni porodični gubici. Godine 1858. oženio se Rozalin Revol, sa kojom je dobio sinove Viktorena Žozefa Fernana, rođenog 1864, i Ferdinana Sirila, rođenog 1867.

Međutim, Viktorеn je preminuo kada je imao samo godinu dana, dok je Rozalin umrla 1873, prenosi Wikipedia.

Pet godina kasnije, Ševal je upoznao i oženio Kler-Filomen Rišo. Njen miraz obuhvatao je i zemljište na kojem se danas nalazi čuvena palata.

Godine 1878. dobili su ćerku Alis-Mari Filomen, koja je preminula 1894. godine, sa samo 15 godina. Njena smrt teško je pogodila Ševala i bila je poslednje dete koje je dobio.

Ni kasnije ga nisu zaobišli porodični gubici. Njegov sin Ferdinan preminuo je 1912, a druga supruga Kler 1914. godine.

Građevina od različitih materijala

Sve je počelo 1879, tokom jedne od njegovih svakodnevnih poštanskih ruta. Ševal je hodao brzo kada se sapleo o kamen neobičnog oblika. Zastao je da ga pogleda, podigao ga i poneo sa sobom, zadivljen njegovim izgledom.

Taj trenutak podsetio ga je na san koji je imao mnogo godina ranije. U njemu je, kako je kasnije ispričao, izgradio palatu ili zamak, ali nikome nije govorio o tome jer se plašio da će mu se ljudi podsmevati.

Kada je sledećeg dana ponovo došao na isto mesto, pronašao je još kamenja, lepšeg i neobičnijeg oblika. Bio je oduševljen njihovim izgledom i zaključio da priroda sama stvara skulpture koje čovek ne bi mogao da napravi.

“Rekao sam sebi: ‘Pošto je priroda spremna da se bavi vajanjem, ja ću se pobrinuti za zidanje i arhitekturu’“, prisetio se Ševal.

Tako je počeo poduhvat koji će obeležiti ostatak njegovog života.

Tokom naredne 33 godine, dok je raznosio poštu, sakupljao je kamenje i nosio ga kući. U početku ga je stavljao u džepove, zatim je koristio korpu, a kasnije kolica. Često je radio noću, osvetljavajući gradilište uljanom lampom. Prvih 20 godina posvetio je izgradnji spoljašnjih zidova.

Građevina je nastajala od različitih materijala koje je pronalazio u prirodi - kamenja koje je oblikovala rečna voda, oblutaka, poroznog sedre i fosila različitih oblika i veličina. Sve je povezivao krečom, malterom i cementom.

Jedna od prvih stvari koju posetioci ugledaju jeste južna fasada, dugačka oko 26 metara i visoka do deset metara. Njeni ukrasi podsećaju na čuvenu baziliku Sagrada Familija u Barseloni, delo Antonija Gaudija.

Ulaz u "fantastičnu šumu"

Ipak, postoji jedna zanimljiva okolnost - Ševal nije putovao, a sebe je nazivao seljakom. Zbog toga nije video pomenutu građevinu pre nego što je napravio svoju palatu.

Pisac i likovni kritičar Džon Berger u svom eseju opisao je Ševalovu palatu kao “hram posvećen prirodi” - ne prirodi kakvu vide putnici i pejzažisti, već prirodi onako kako ju je zamišljao genije koji je izražavao viziju ljudi naviknutih na težak život.

Na građevini se nalaze i tri ogromne kamene figure, visoke oko 10,5 metara, sa licima koja podsećaju na lutke. One nisu samo ukras već imaju i konstruktivnu ulogu, jer podupiru takozvanu Berbersku kulu. Do nje vodi niz cementnih labudova, uz spiralno stepenište.

Ševal je ovim figurama dao imena istorijskih ličnosti - Vercingetoriks, Arhimed i Julije Cezar, a njihova imena je sam uklesao u kamen.

Severna fasada izgleda poput ulaza u neku “fantastičnu šumu”. Dugačak prolaz, prošaran velikim otvorima, propušta svetlost u unutrašnjost palate. Zidovi su prekriveni mahovinom i ogromnim prikazima morskih algi, dok su na plafonu šare od kamenčića i školjki raspoređene tako da podsećaju na lustere.

Gornji delovi zidova ukrašeni su horizontalnim trakama sa urezanim životinjama, u stilu egipatske umetnosti. Među njima su dva noja i njihovo mladunče, kamila visoka 1,2 metra, flamingosi, hobotnice, lavovi, zmajevi i polarni medved.

Istočna fasada je najduže građena. Na njoj se nalazi takozvani Hram prirode, građevina nalik egipatskom hramu, koju podupiru masivni stubovi od peščara. Tu su i dva vodopada, nazvana Izvor života i Izvor mudrosti.

Čitava palata predstavlja spoj različitih stilova i uticaja, od hrišćanske do hinduističke umetnosti. Ševal je u nju utkao sopstvenu predstavu sveta, ne obazirući se na uobičajena arhitektonska pravila.

Sebi izgradio i mauzolej

Ševal nije želeo da njegova građevina bude samo neobičan skup kamenja i skulptura. Po njenim zidovima ostavio je brojne kratke poruke, misli i stihove koje je sam uklesao.

Među njima su: “Ako tražiš zlato, pronaći ćeš ga u teškom radu”, “Panteon neznanog heroja”, “Delo jednog čoveka“, “Iz sna sam stvorio Kraljicu sveta“, “San jednog seljaka“, “Hram života“ i “Palata mašte“.

Jedan od najpoznatijih natpisa posebno svedoči o tome koliko je truda uložio u svoj poduhvat: “1879-1912. Deset hiljada dana, 93.000 sati, 33 godine borbe. Neka oni koji misle da mogu bolje pokušaju“.

I zaista, teško je zamisliti koliko je strpljenja bilo potrebno da jedan čovek, bez stručnog arhitektonskog obrazovanja, samostalno izgradi ovakvu građevinu.

Ševal je želeo da i nakon smrti ostane u svojoj palati, ali francuske vlasti nisu dozvolile da bude sahranjen na tom mestu. Zbog toga je proveo još osam godina gradeći sopstvenu grobnicu na groblju u Oterivu.

Preminuo je 19. avgusta 1924. godine, približno godinu dana nakon što je završio izgradnju mauzoleja, u kojem je i sahranjen.

Pred kraj života njegov rad počeo je da privlači pažnju poznatih umetnika i stvaralaca. Među onima koji su se divili neverovatnom zdanju bili su Andre Breton i Pablo Pikaso.

Pikaso je 1937. godine napravio seriju crteža posvećenih poštaru. Prikazao ga je kao neobično, hibridno biće, sa telom konja i glavom ptice, u odeći poštara i sa alatom za zidanje. Igrao se njegovim prezimenom, jer reč cheval na francuskom znači konj, ali i njegovim zanimanjem - ptice su tradicionalno povezivane sa prenošenjem poruka.

(Telegraf.rs)

Ona je prošle sedmice organizovala putovanje na ostrvo Đerba u Tunisu za celu familiju, uz ol-inkluziv aranžman, navodeći da će njen novac na kraju ionako pripasti njima i da zbog toga želi da sada zajedno s njima uživa u njemu, preneo je VRT.

"Bilo je zaista fantastično", rekla je Verkamer, navodeći da nisu mogli baš svi članovi njene porodice da putuju u Tunis, jer su neki od njih imali predavanja na fakultetu, dok drugi žive u Americi ili nisu mogli da putuju iz zdravstvenih razloga.

Rekla je da je u Tunisu tokom dana svako radio ono što je želeo, ali da je imala jedan zahtev, a to je da budu svi zajedno za stolom u 18.30 sati.

Ona je radila kao rukovodilac službe za socijalni rad u zdravstvenom osiguranju CM, bila je direktorka doma za stare u Gentu i komercijalna direktorka za oblast brige o starijima u kompaniji Cevi.

Verkamer je pre 13 godina takođe organizovala putovanje za celu porodicu, kada je napunila 55 godina, i tada je častila 56 rođaka.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Dok se turisti na južnoj obali sunčaju na prijatnih 25 stepeni, svega sat vremena vožnje ka severu otkrivamo potpuno drugačiji svet - vlagu, bujno zelenilo i gusti zid magle koji guta visoravan La Laguna.

Najveća avio-tragedija u istoriji

Upravo tu, na aerodromu Los Rodeos (danas Tenerife Sever), pre skoro pola veka ispisane su najcrnje stranice svetske avijacije.

Bilo je to 27. marta 1977. godine, kada se na uskoj pisti regionalnog aerodroma odigrala katastrofa nezapamćenih razmera.

Zbog eksplozije bombe separatista na obližnjem aerodromu Gran Kanarija, sav saobraćaj preusmeren je na mali Los Rodeos.

Spuštanjem guste, nepredvidive orografske magle, vidljivost je pala na svega nekoliko desetina metara. Ovaj fenomen je poznat i kao "more oblaka" - smatra se veoma opasnom pojavom u avio-saobraćaju - jer može da nastane za svega nekoliko minuta.

U takvim uslovima, i usled kobnog nesporazuma u radio-komunikaciji i preklapanja signala, Boing 747 kompanije KLM započeo je poletanje i u punoj brzini udario u Boing 747 kompanije Pan Am, koji se još kretao pistom.

Poginulo je 583 ljudi, a ova tragedija ostala je upisana kao najsmrtonosniji udes u istoriji civilnog vazduhoplovstva.

Kako nastaje ''more oblaka''?

Tokom našeg nedavnog boravka na ostrvu, postalo je jasno zašto je ova tačka decenijama zadavala glavobolje meteorolozima i pilotima.

Krivac za to je moćni vulkan Teide (3.715 m), koji preseca ostrvo i stvara dva potpuno različita klimatska sveta.

Severni aerodrom nalazi se na nadmorskoj visini od preko 600 metara, tačno u prirodnom "sedlu", gde severoistočni pasati sa Atlantika udaraju u planinski masiv.

Vulkan Teide

Vlažan okeanski vazduh primoran je na naglo penjanje i hlađenje, stvarajući fenomen poznat kao "more oblaka” (mar de nubes).

Za samo desetak minuta, prostrana visoravan može preći iz vedrog neba u potpunu neprozirnu belinu, dok oblaci "leže" na samoj pisti.

Uz gustu maglu, ovaj tesnac donosi i opasna smicanja vetra (wind shear) i iznenadne turbulencije.

Da se vreme može promeniti u kratkom roku i lično smo se uverili na ovom aerodromu. Na putu do njega nebo je bilo vedro, a temperatura 28 stepeni. Kako smo se približavali, tako su se nadvili gusti oblaci, a počela je da pada kiša.

Bilo je relativno sveže, a prilikom ukrcavanja u avion videli smo da je pista mokra. Pri samom poletanju, vidljivost je bila mala.

Srećom, uz fantastičnu posadu i dobru saradnju sa kontrolom leta, sve je proteklo bez problema, a naš put od šest sati do Srbije protekao je u najboljem redu.

Spas na suvom jugu

S druge strane planinskog venca leži južni deo ostrva, u apsolutnoj ''kišnoj senci''. Tamo se vazduh spušta topao i suv, pružajući polupustinjski pejzaž i više od 300 sunčanih dana godišnje.

Svesne nepopravljivih mana severne lokacije, španske vlasti su odmah nakon nesreće 1977. godine ubrzale izgradnju novog aerodroma na suvom jugu ostrva (Tenerife Sur - Reina Sofía).

Otvoren 1978. godine, južni aerodrom preuzeo je gotovo kompletan međunarodni turistički saobraćaj.

Tako je severni Los Rodeos ostavljen uglavnom za domaće letove i kao stalni podsetnik na to koliko surova klima jednog ostrva može biti jača od ljudske tehnologije.

(Telegraf.rs)

Živi od industrije, nalazi se u Krasnojarskom kraju u istočnom Sibiru, a udaljen je od Severnog pola 2.400 kilometara. Od prestonice Moskve deli ga 3.000 kilometara.

Ovde je klima ekstremna

Sa oko 176.000 stanovnika, Noriljsk je drugi najveći grad unutar Arktičkog kruga, odmah nakon Murmanska, ali i najseverniji grad na svetu koji ima više od 150.000 stanovnika.

Ovde je klima ekstremna, čak i prema sibirskim standardima. Grad je dve trećine godine okovan snegom, a prosečne januarske temperature kreću se oko minus 30 stepeni Celzijusa.

Kako izgleda tamošnja zima nedavno je na Instagramu pokazala i žitelja Noriljska, Nataša. Njen snimak izazvao je pažnju korisnika, koji su komentarisali ulice pune snega i upečatljivu atmosferu.

“Koliko god da ne volim leto, toliko volim zimu i sneg. Voleo bih da mogu da živim na ovakvom mestu, okružen snegom, tokom cele godine”, napisala je jedna osoba.

Poseban režim ulaska

Noriljsk nema klasičnu kopnenu putnu ili železničku vezu s ostatkom Rusije. Putnički saobraćaj uglavnom se odvija avionom, dok je luka Dudinka važna transportna veza preko reke Jeniseja, povezujući ovaj udaljeni region sa ostatkom zemlje i Severnim morskim putem.

Ovo je i grad sa posebnim režimom ulaska, pa je stranim državljanima potrebna dozvola za posetu.

Uprkos “sumornoj” reputaciji, Noriljsk ne prestaje da intrigira ostatak sveta.

Njegovi brutalistički blokovi prekriveni snegom, dimnjaci koji paraju polarno nebo i tundra kojoj nema kraja stvaraju prizore kakvi ne postoje nigde drugde.

(Telegraf.rs)

Danas je slika potpuno drugačija. Nekadašnje odmaralište Perlora (Ciudad Residencial de Perlora) postalo je jedno od najpoznatijih napuštenih turističkih lokacija. Njegove kuće i objekti ostali su kao svedoci jednog vremena, dok su mnogi delovi prepušteni propadanju.

Kompleks obuhvatao 273 kuće

Priča o ovom neobičnom mestu počinje sredinom pedesetih godina prošlog veka, u vreme diktature Fransiska Franka, kada je Španija pokušavala da razvije sistem organizovanog odmora za radničko stanovništvo.

Perlora je izgrađena sa idejom da radnicima omogući letovanje koje mnogi od njih inače ne bi mogli da priušte. U to vreme, privatnih kompanija bilo je znatno manje, pa su najveći deo gostiju činili zaposleni iz različitih državnih preduzeća i njihove porodice.

Odmori su uglavnom trajali po 15 dana, a smene gostiju pristizale su iz različitih delova zemlje. Tako je Perlora postala svojevrsno radničko letovalište, u kojem su ljudi mogli da provedu deo leta uz more, bez potrebe da sami organizuju i finansiraju klasično putovanje.

Kompleks je obuhvatao 273 kuće za odmor, odnosno male vile i bungalove, raspoređene u zelenilu nedaleko od obale. Uz smeštajne objekte izgrađeni su i brojni prateći sadržaji.

Posebno mesto imala je zajednička trpezarija u kojoj su se okupljale stotine gostiju. Organizatori su vodili računa i o porodicama sa više dece, pa su one prilikom plaćanja obroka ostvarivale popust.

Smještaj se, prema tadašnjem sistemu, dodeljivao u skladu sa porodičnim potrebama svakog radnika, što je značilo da broj članova utiče na izbor kuće.

Koliko je Perlora bila značajna u to vreme najbolje pokazuje činjenica da je tokom jedne smene mogla da ugosti oko 2.000 ljudi. Nije bila zamišljena samo kao mesto za spavanje i kupanje, već kao potpuno organizovano letovalište u kojem su porodice mogle da provedu odmor bez potrebe da napuštaju kompleks zbog svakodnevnih potreba.

Uređen po principima "vrtnog grada"

U njemu su postojali prodavnice, restorani, prostori za zajedničku ishranu, medicinska služba, sportski tereni, biblioteka, bioskop i pozornica na otvorenom. Deca su imala igrališta sa ljuljaškama i toboganima, dok su odrasli mogli da koriste sportske i rekreativne sadržaje.

Posebno je zanimljiva bila arhitektura naselja. Kuće nisu bile građene po “uniformisanom modelu”. Različiti stručnjaci iz Asturije projektovali su objekte kombinujući tradicionalne elemente lokalne gradnje sa modernim rešenjima. Pojedine kuće inspirisane su i karakterističnim asturijskim žitnicama, poznatim kao hórreos.

Kompleks je uređen po principima “vrtnog grada” - kuće su bile razmeštene među zelenim površinama, bez oštrih granica između parcela, a male staze povezivale su različite delove naselja. Priroda i prostor za zajednički život bili su podjednako važni kao i sami objekti.

Popularnost Per­lore bila je tolika da je o njoj izveštavao i španski propagandni filmski žurnal NO-DO, koji je prikazivan u bioskopima širom zemlje. U tim snimcima odmaralište je predstavljano kao veliki uspeh socijalnog turizma i mesto na kojem radnici mogu da uživaju u odmoru kao privilegiji koju je omogućio tadašnji sistem.

Na sačuvanim snimcima mogu se videti prepune staze, deca koja se igraju, porodice na odmoru i automobili parkirani ispred kuća. Među njima je i čuveni Seat 600, mali automobil koji je postao jedan od simbola španskog ekonomskog razvoja tokom šezdesetih godina.

“Sa ovim radničkim gradovima i sindikalnim odmaralištima, socijalni turizam prvi put postaje stvarnost kao dostignuće sveta rada”, poručivao je narator jednog od tadašnjih filmskih žurnala.

Perlora je, osim toga, učestvovala i u razmeni radnika sa sličnim odmaralištima u drugim delovima Španije, pa čak i sa gostima iz inostranstva. Za mnoge porodice to je bilo prvo iskustvo letovanja na moru, a za decu prilika da upoznaju vršnjake iz potpuno različitih krajeva zemlje.

Prestalo sa radom 2006. godine

Međutim, promena političkog sistema u Španiji i smrt Fransiska Franka 1975. godine označili su početak novog perioda za Perlora. Zemlja je ušla u proces prelaska u demokratiju, a radničko odmaralište nije uspelo da pronađe svoje mesto u novim okolnostima.

Prekretnica je nastupila 1982. godine, kada je upravljanje kompleksom, koji je do tada bio u državnom vlasništvu, preneto na pokrajinu Asturiju. Umesto novog procvata, usledio je period postepenog propadanja, piše la Vanguardia.

Održavanje velikog kompleksa postajalo je sve teže, objekti su počeli da gube prvobitnu namenu, a nekada živahno naselje polako je ostajalo bez posetilaca.

Jedan od najupečatljivijih znakova propadanja dogodio se 2005. godine, kada je srušena glavna zgrada nekadašnjeg kompleksa, rezidencija “Hakobo Kampusano”, koja je imala i hotelsku funkciju. Ubrzo je postalo jasno da Perlora više neće biti ono što je nekada predstavljala.

Odmaralište je konačno prestalo sa (turističkim) radom 2006. godine. Od tada su njegove kuće, nekada puni restorani i drugi objekti ostali bez prvobitne namene. Vremenom su se pojavili razbijeni prozori, oštećena vrata, uništen nameštaj i tragovi zanemarivanja.

Budućnost ovog neobičnog kompleksa još nije sasvim izvesna. Vlasti Asturije i lokalna uprava u međuvremenu su pokrenule planove za njegovu revitalizaciju, a predviđeno je očuvanje dela objekata i ponovno uvođenje određenih sadržaja.

Ostaje da se vidi da li će Perlora zaista ponovo oživeti ili će ostati samo podsetnik na nekadašnji turistički raj.

(Telegraf.rs)

Nalazi se u amsterdamskom naselju Barsjes, neposredno uz kanal. Iako spolja izgleda kao mali objekat od cigle, ispod zemlje krije se prostor dizajniran da primi čak 80 ljudi.

Ulaz se nalazi u maloj zgradi

Njegova istorija počinje 1940. godine, kada je izgrađen kao crpna stanica za kanalizacioni sistem. Dve decenije kasnije, usred straha od mogućeg nuklearnog rata, objekat je 1960. godine preuređen u sklonište. Kasnije je korišćen i za čuvanje opreme i zaliha civilne zaštite.

Bunker ima ukupnu površinu od 55 kvadratnih metara i prostire se na tri nivoa, od kojih se dva nalaze ispod zemlje. Opremljen je priključcima za struju, vodu i internet, dok betonski zidovi pružaju robusnu zaštitu.

Ulaz se nalazi u maloj zgradi, odakle se betonskim stepenicama silazi do dve prostorije nekadašnjeg skloništa, površine oko 10 i 17 kvadratnih metara.

Prostorije su okrečene u belo, imaju rasvetu i teška čelična vrata, a objekat poseduje i protivpožarni, odnosno sigurnosni izlaz za vanredne situacije. Svež vazduh obezbeđuje ventilacioni sistem sa peščanim filterima.

Na najnižem nivou nalazi se nekadašnji prostor za pumpnu opremu, do kojeg se dolazi merdevinama kroz otvor u podu. Ova prostorija ima oko 18 kvadratnih metara, a u njoj su i dalje vidljivi pojedini delovi originalnih cevnih instalacija. Ipak, nije potpuno renovirana.

Ranije već bio na tržištu

Uz bunker se prodaje i privatno parking-mesto, a parcela pored kanala ima površinu od 76 kvadrata. Pravo korišćenja zemljišta, odnosno zakup, unapred je plaćen do 31. januara 2098. godine.

Zanimljivo da je ova nekretnina ranije već bila na tržištu. Poslednji put prodata je 2011. godine za svega 15.000 evra, dok je 2022. ponovo ponuđena kupcima, ali tada po znatno višoj ceni od 1,1 milion evra. Međutim, kupac nije nađen.

Prema navodima agencije, bunker je u tom periodu bio gotovo potpuno prekriven rastinjem i teško dostupan većini kupaca, prenosi Mirror.

Sada je očišćen, a podrum je renoviran i opremljen u stilu šezdesetih godina prošlog veka. Iz agencije ističu da lokalni stanovnici tek sada, prvi put posle mnogo godina, mogu da vide šta se zapravo nalazilo iza neobičnog objekta.

(Telegraf.rs)

Snimak incidenta postao je viralan i privukao pažnju na društvenim mrežama, prenosi Daily Mail.

Haos u letelici

Na video-zapisu vidi se kako jedan muškarac poseže preko sedišta i hvata putnika koji sedi ispred njega.

Napadnuti muškarac pokušava da se odbrani rukama, ali i predmetom koji izgleda kao časopis.

Ostali putnici odmah su pokušali da spreče dodatnu eskalaciju. Jedan od njih, uhvatio je agresivnog muškarca za kapuljaču i povukao ga unazad, dok su drugi pokušavali da ih razdvoje.

Uznemireni izraz lica

Prema dostupnim informacijama, putnik koji je bio napadnut državljanin je Meksika. Na snimku se može videti i njegov uznemireni izraz lica pošto je sukob prekinut.

Jedan od putnika uspeo je, uz asistenciju, da savlada agresivnog muškarca i zadrži ga u prolazu između sedišta.

Međunarodni aerodrom El Dorado i Nacionalna policija Kolumbije kontaktirani su radi dodatnih informacija i komentara o nemilom događaju.

(Telegraf.rs)

Prema njegovom tumačenju, naizgled obična scena iz jednog noćnog kafića krije niz detalja koji bi mogli da upućuju na čuveni biblijski događaj, a posebno je zanimljivo to što se sve navodno vrti oko broja 12.

Pogled na osvetljeni deo slike

Van Gog je svetsku slavu stekao zahvaljujući svojim slikama, iako nije doživeo da vidi koliko će njegova dela postati cenjena. Preminuo je 1890. godine, a od tada su njegove slike nebrojeno puta analizirali istoričari umetnosti i drugi stručnjaci, otkrivajući nove detalje koji svedoče o jedinstvenom umetničkom talentu.

Među njegovim delima posebno se izdvaja slika “Terasa kafića noću” (Café Terrace at Night), nastala 1888. godine. Više od jednog veka nakon njenog nastanka, pojavilo se tumačenje prema kojem se u ovoj naizgled jednostavnoj sceni krije aluzija na jedan od najpoznatijih događaja iz Biblije.

Na slici je prikazan noćni život ispred kafića, gde gosti sede za stolovima na osvetljenoj terasi. Van Gog je upotrebio karakterističnu paletu boja i svoj prepoznatljiv stil, oslanjajući se na snažne kontraste i nijanse, uz veoma malo crne boje.

Međutim, prema Baksterovoj teoriji, pažljiviji pogled na osvetljeni deo slike otkriva nešto mnogo neobičnije.

Upravo je broj ljudi na terasi jedan od ključnih elemenata ove teorije. Bakster je ukazao na to da se na slici može prebrojati 12 gostiju, uključujući i osobu koja je gotovo potpuno zaklonjena iza konobara.

Prema njegovom tumačenju, dvanaestoro ljudi predstavlja dvanaestoricu Isusovih apostola, dok bi konobar koji stoji među njima mogao da simbolizuje samog Isusa Hrista, prenosi Upworthy.

Tu se, međutim, ne završavaju detalji na koje istraživač skreće pažnju. Na levoj strani slike nalazi se tamna figura koja se udaljava od terase. Bakster smatra da bi ona mogla da predstavlja Judu Iskariotskog, apostola koji je izdao Isusa.

"Portret Tea van Goga”, Vinsent van Gog, 1887; Foto: Wikipedia/Van Gogh Museum

Odnos umetnika prema hrišćanstvu

Posebno zanimljiv detalj, navodno, nalazi se iza glave konobara. U prozoru se može uočiti oblik koji podseća na krst, što bi, prema ovoj teoriji, dodatno učvrstilo vezu sa biblijskom poslednjom večerom.

Zašto bi Van Gog uopšte na običnoj sceni iz kafića prikazao jedan tako važan verski događaj? Odgovor bi, prema pojedinim tumačenjima, mogao da se krije u njegovom životu i odnosu prema hrišćanstvu.

Van Gog je odrastao u porodici u kojoj je religija imala značajno mesto. Njegov otac bio je sveštenik, a i sam Vinsent se svojevremeno školovao za propovednika. Jedno vreme radio je kao misionar među siromašnim rudarima uglja, gde je pomagao ljudima koji su živeli u izuzetno teškim uslovima.

Kada mu crkvene vlasti nisu produžile ugovor, Van Gog se okrenuo slikarstvu. Za razliku od nekih svojih savremenika, nije bio naročito zainteresovan za stvaranje direktno religioznih slika. Umesto toga, radije je prikazivao svakodnevni život običnih ljudi kojima je ranije nastojao da pomogne.

Ipak, to ne znači da je potpuno odustao od verskih motiva. Istoričari umetnosti ukazivali su na religijsku simboliku u pojedinim njegovim delima, čak i kada na prvi pogled nije delovalo da imaju bilo kakve veze sa hrišćanstvom.

Zanimljivo je da je Van Gog jednom prilikom svom bratu Teu napisao da nema nameru da stvara dela zasnovana na Bibliji. Uprkos tome, istraživači smatraju da se biblijski simboli mogu prepoznati u više njegovih slika.

Teoriju o skrivenoj poslednjoj večeri na slici “Terasa kafića noću“ nezavisni istraživač Džared Bakster predstavio je 2015. godine. U dvodelnoj analizi izneo je argumente koji su ga doveli do ovog zaključka, a njegovo tumačenje dobilo je podršku i pojedinih stručnjaka za umetnost.

Bakster je istakao da Van Gog nije želeo samo da oponaša umetnike koji su stvarali pre njega, već je nastojao da u svakodnevnim prizorima pronađe nešto uzvišeno.

Nema nedvosmislenih dokaza

Prema njegovom objašnjenju, slikar je inspiraciju pronalazio u prirodi i običnim ljudima - od seljaka i radnika na rečnim brodovima do majki koje ljuljaju decu. Njegova umetnost počivala je na ideji da se i u sasvim običnim životnim scenama može pronaći nešto sveto.

Upravo zbog toga, Bakster smatra da ni prikaz gostiju koji provode veče na osvetljenoj terasi kafića ne mora biti samo obična scena iz svakodnevnog života.

Dodatni argument za ovu teoriju istraživač pronalazi u jednom Van Gogovom pismu bratu Teu, napisanom otprilike u vreme kada je nastajala slika. U njemu je umetnik govorio o svojoj “ogromnoj potrebi za religijom”.

Moguće je, prema Baksterovom tumačenju, da je upravo takvo raspoloženje uticalo na nastanak slike i na odluku da u svakodnevni prizor unese aluziju na poslednju večeru.

Ipak, postoji važna ograda - nema nedvosmislenih dokaza da je Van Gog zaista nameravao da na ovoj slici prikaže poslednju večeru. Sam umetnik nikada nije ostavio poznatu izjavu ili zapis kojim bi potvrdio takvo tumačenje.

Bakster je i sam priznao da se umetnost ne može tumačiti sa potpunom sigurnošću i da uvek postoji mogućnost da zaključak nije ispravan.

U razgovoru za Huffington Post istakao je da, uprkos tome, smatra da postoji dovoljno informacija i dokaza da se ova teorija ozbiljno razmotri.

(Telegraf.rs)

Hrvatski stručnjak Pero Ugarković, zajedno s poznatim istraživačem ajkula Alesandrom de Madalenom i Lukom Žuvićem, objavio je naučni rad posvećen slučajevima ulaska plavih i mako ajkula u kaveze, koji se koriste za transport tuna i uzgoj ribe.

Kontakt sa ribarskim aktivnostima

Iako ribari, ronioci i zaposleni u uzgajalištima već dugo znaju za ovakve susrete, u Sredozemnom moru do sada je zvanično zabeležen relativno mali broj takvih slučajeva.

Istraživači su analizirali situacije u kojima ajkule, privučene ribom, ulaze u kaveze, a ponekad u njima ostaju zarobljene, prenose Nezavisne novine.

Veliki morski predatori, među kojima su plava, mako i velika bela ajkula, hrane se i tunama, zbog čega često dolaze u dodir sa ribarskim aktivnostima.

Problem nastaje kada pokušaju da dođu do ribe koja se nalazi u mrežama ili transportnim kavezima. Ugarković je objasnio da su upravo takvi događaji bili povod za novo istraživanje.

Sprečavanje budućih ulazaka u kaveze

Posebno je istakao da naučni rad pokazuje koliko se ribari, ronioci i zaposleni u uzgajalištima trude da ajkulama koje ostanu zarobljene omoguće da se vrate u prirodno okruženje.

Naučnici su razmatrali i mogućnosti sprečavanja budućih ulazaka ajkula u kaveze, kao i njihovog zaplitanja u ribarske mreže.

Jedan od zanimljivih slučajeva zabeležen je u Jabučkoj kotlini, gde je plava ajkula kroz otvor na mreži dospela u transportni kavez. Morsko stvorenje je uspelo da se vrati na slobodu zahvaljujući intervenciji ronioca Srkija Bralića.

Ovaj događaj je zabeležio Marin Rakić, a slučaj je predstavljen i na portalu Morski.hr.

Ugarković je zahvalio svima koji su istraživačima ustupili svoja zapažanja, fotografije i video-snimke. Naglasio je da će sličnih susreta biti i u budućnosti, budući da se ajkule prirodno približavaju mestima na kojima mogu da pronađu hranu.

Foto: Shutterstock

Poslednji smrtonosni napad ajkula

Iako prizori ajkula mogu da izazovu strah, novo istraživanje ne ukazuje na povećanu opasnost za kupače.

Susreti morskih predatora sa ljudima na jadranskim plažama izuzetno su retki, dok je veća verovatnoća da će pojaviti na otvorenom moru, naročito u blizini ribarskih aktivnosti i velikih jata riba.

Poslednji smrtonosni napad ajkula u hrvatskom delu Jadrana zabeležen je 1974. godine, dok je 2008. godine kod Visa povređen jedan ribolovac.

Istraživači zato naglašavaju koliko je važno razumeti ponašanje ovih stvorenja, ali i pronaći načine da se smanji broj slučajeva u kojima ajkule stradaju usled kontakta s ribarskom opremom.

(Telegraf.rs)

Dvojica ribara, koji su isplovili u nameri da love marlina, pronašla su neidentifikovanog muškarca na oko 30 kilometara od obale ostrva Katalina, u Kaliforniji, izvestio je CBS.

"Da, to je ljudsko biće"

Šon Norton i Grant Geret pecali su kada su oko podneva primetili nešto što je izgledalo kao osoba u vodi.

"Pomislio sam: 'Da, to je ljudsko biće. Zaustavi čamac, hajde da izvučemo sve naše ribarske linije iz vode'", rekao je Geret za CBS.

Njih dvojica su požurila da izvuku muškarca na brod i zatekla ga u stanju šoka nakon što je satima proveo na otvorenom moru.

"Grant i ja smo ga uhvatili svaki za jednu ruku i podigli ga. Bio je potpuno u šoku", rekao je Norton.

Kada se dovoljno oporavio da može da govori, muškarac je svojim spasiocima rekao da radi kao pijanista na kruzeru kompanije Royal Caribbean, četrnaestospratnom brodu Ovation of the Seas.

"Jedino što mi je rekao bilo je: 'Hvala vam. Mislio sam da ću umreti'", prisetio se Norton.

Poziv za hitnu pomoć na moru pokrenuo je akciju spasavanja, u koju su se uključili spasioci iz Njuport Biča.

"Imamo ovu neverovatnu godinu"

Komandant Obalske straže Adam Jisenda rekao je za ovaj medij da je muškarac pronađen na udaljenosti od približno 15 do 20 milja od obale, dok nadležni procenjuju da je pao sa broda otprilike devet sati ranije.

Pijanista je prevezen u bolnicu i očekuje se da će preživeti, saopštila je američka Obalska straža, koja istražuje kako se našao u vodi.

Norton je pretpostavio da su neuobičajeno visoke temperature okeanske vode možda odigrale ključnu ulogu u preživljavanju muškarca.

"Imamo ovu neverovatnu godinu sa super El Ninjo fenomenom. Ovaj čovek je verovatno proveo oko 10 sati u vodi, ali temperatura vode je 76 stepeni Farenhajta", rekao je on. "Da je bila neka druga godina, nema šanse da bi preživeo".

Povratak broda Ovation of the Seas u Los Anđeles bio je zakazan za 6. novembar, oko 7 časova ujutru po pacifičkom vremenu.

Spasioci iz Njuport Biča procenili su da je pijanista pao sa broda oko 2,30 časova tog jutra, nekoliko sati pre planiranog dolaska kruzera u luku.

Kompanija obično preusmerava svoje brodove i pokreće operacije potrage kada putnik ili član posade padne u more. Međutim, putnici na brodu tvrde da nisu izdata nikakva upozorenja nakon incidenta, prema podacima sajta TheTravel.com.

(Telegraf.rs)

Opcije za ukrštenicu: Klasični - Klasično rešavanje bez automatskog označavanja tačnosti. Srednje lak - Kada popunite celu reč, postaje zelena ako je tačna, odnosno crvena ako je netačna. Najlakši - Čim unesete pogrešno slovo, to polje postaje crveno. Napomena: Duplim klikom menjate sa horizontalnog na vertikalno popunjavanje polja, i obrnuto.

(Telegraf.rs / M.B.)

Džoel Perez Leonardo (25) optužen je za uznemiravanje, upućivanje pretnji, nuđenje novca za seksualne usluge i upravljanje motornim vozilom pod uticajem alkohola ili droga.

Optužnica je podignuta pred Krivičnim sudom u Bronksu. Leonardo nije bio na dužnosti kada je, kako se sumnja, ponudio ženi 60 dolara da ga oralno zadovolji, dok su se njih dvoje nalazili u njegovoj Mazdi CX-5 iz 2019. godine, u blizini raskrsnice ulica Tifani i Vile, u naselju Hants Point, oko 2.30 časova, saopštila je policija.

Kada je žena odbila, Leonardo je, prema navodima tužilaštva, zgrabio pištolj, uperio ga u nju i povikao: "Gubi se iz mog *ebenog automobila!".

Žena je obavestila policajca koji se nalazio u blizini o tome šta se dogodilo. Kada je policajac prišao Leonardu, on je delovao kao da je pod dejstvom alkohola, imao je "zakrvavljene, suzne oči i bledo lice", a policajcu je rekao:

"Bio sam u baru. Popio sam nekoliko pića", navodi se u krivičnoj prijavi.

Odbio je da se podvrgne alkotestiranju. Prema dostupnim evidencijama, Leonardo je policajac njujorške policije od aprila 2025. godine, a poslednje je bio raspoređen u 28. policijskoj stanici u centralnom Harlemu.

Portparol njujorške policije potvrdio je da je Leonardo nakon hapšenja suspendovan bez prava na platu. Takođe su mu suspendovane vozačka dozvola i dozvola za nošenje vatrenog oružja.

Leonardo je nakon prvog pojavljivanja pred sudom pušten na slobodu bez plaćanja kaucije. Njegovo sledeće ročište zakazano je za 7. januar.

(Telegraf.rs/Daily News))

Uprkos svim izgledima i šansama životinja je prošla nepovređena, saopštila je u nedelju policija. Ukupno tri kamile pobegle su u subotu ujutro sa ograđenog pašnjaka i završile na putu, a oko osam sati ujutru autobus je naleteo na jednu od životinja.

Kamila pritom nije povređena i vraćena je vlasnicima, kompaniji koja organizuje putujuće cirkuske priredbe.

U sudaru je razbijeno vetrobransko staklo autobusa i oštećen bočni retrovizor, a materijalna šteta procenjuje se na oko 500 evra. Kamile  su najverovatnije uspele da pobegnu jer električna ograda oko pašnjaka nije bila pravilno postavljena, saopštila je policija.

(Telegraf.rs)

Kako navodi stranica Podgorički vremeplov, ljubičice su procvetale na nekoliko mesta širom zemlje, ali mnogo veći šok je izazvao snimak iz Dajbaba kod Podgorice gde je ovih dana čak počela da cveta i lubenica. Na snimcima se vidi da je lubenica na zasadu blizu poznatog manastira SPC već izbacila i male plodove.

Jedna je nesvakidašnja situacija zatekla, čak i uplašila, drugi pak ne vide ništa čudno, a treći su stvar okrenuli na šalu.

-  Vazda je bilo da voćke cvetaju u zimu. Kažu stari ljudi biti će duga zima - navodi jedan korisnik u komentarima.

- Eto je za Božić da zrene - nadovezao se drugi korisnik.

- Ja ih još berem... I kod mene cvetaju i izbacuju plodove evo mesec dana - glasi jedan komentar.

Dnevne temperature, prema navodima Zavoda za hidrometeorologiju Crne Gore, mere ovih dana i do 18 stepeni.

(Telegraf.rs)

Jedini poznati primerak polise osiguranja trupa ovog broda, koji se odnosi na period njegovih probnih vožnji, naći će se na aukciji kuće "Henri Oldridž end san" u Devajzisu, u grofoviji Viltšir, 21. novembra, prenosi danas BBC.

Ova polisa, koju je izdala kompanija "Atlantik mjučual inšurans", jedan od glavnih osiguravača "Titanika", pružala je pokriće za čelični trup broda u vrednosti od 100.000 dolara.

Dokument je potpisan 27. marta 1912. godine, svega 19 dana pre nego što je brod potonuo tokom svog prvog putovanja ka Njujorku.

Foto: Profimedia/akg-images

U udesu "Titanika" život je izgubilo 1.500 ljudi koji su se nalazili na njemu.

Iznosi predviđeni polisom isplaćeni su u roku od 30 dana nakon potonuća broda.

Procenjuje se da bi ovaj dokument na aukciji mogao da dostigne cenu između 30.000 i 50.000 funti.

Polisa, čija bi vrednost danas iznosila oko 3,5 miliona dolara, pružala je osiguranje u trajanju od godinu dana, sa početkom važenja od 30. marta 1912. godine.

Kompanija "Atlantik mjučual inšurans", koja je izdala polisu, takođe je odigrala značajnu ulogu u rešavanju odštetnih zahteva koji su proistekli iz gubitaka usled terorističkih napada 11. septembra u Njujorku, podsetio je BBC.

Kompaniji su na kraju oduzete dozvole za obavljanje osiguranja, a 2011. godine pokrenut je postupak njene likvidacije.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Tokom razgovora, Čupić je govorio o tome kako je vremenom shvatio da pevanje za njega ima mnogo dublji smisao od same muzike, a u emisiji je pokazao i svoje vokalne sposobnosti, izvodeći čuvenu pesmu "Da sam ja neko" grupe Indexi.

Govoreći o svom talentu, objasnio je da je u početku pevao zbog sebe i ljubavi prema muzici, ali da je kasnije shvatio koliko pesma može da znači drugim ljudima.

- Prvo sam ga koristio, odnosno pevao sam zbog sebe, pa sam onda pevao zbog muzike. Mislio sam da je to poenta mog talenta, ali sam na kraju u stvari shvatio da je moj talenat najbolje iskorišćen kad ga dajem ljudima u crkvi - ispričao je Aleksandar Čupić.

Dodao je da su mu ljudi prilazili i govorili koliko drugačije doživljavaju liturgiju kada čuju neku pesmu, zbog čega je shvatio da svoj dar ne treba da koristi samo za sopstvenu promociju, već da njime doprinosi drugima.

Čupić se osvrnuo i na svoj nastup na završnom predizbornom skupu Studentske liste na Slaviji, kada je pred okupljenima otpevao pesmu "Ajde grade, svi uz naše mlade". Kako je rekao, tokom tog nastupa osećao se potpuno smireno, jer je pesmu doživljavao kao iskren poziv ljudima da se uključe u promene.

- Ja sam bio potpuno smiren. Prosto mi je sada neverovatno. Gledao sam posle snimke, ima neki dron od pozadi, pa sad puštena "Karmina Burana", ja sam se naježio tek tada. A inače, kada sam bio tamo i učestvovao, to mi je bilo toliko prirodno i iskreno da nisam osećao tremu. Ja doživljavam pesmu kao poziv - objasnio je profesor.

Govoreći o studentskom pokretu, Aleksandar Čupić je istakao da smatra da promene ne mogu da sprovedu samo pojedinci koji se nalaze na izbornoj listi, već da je potrebno da se svaki građanin uključi u skladu sa svojim mogućnostima.

Njegova poruka je da svako treba da prepozna šta može da učini u svom okruženju, bilo na fakultetu, u školi, na radnom mestu ili u nekoj drugoj instituciji.

Aleksandar Čupić je u razgovoru govorio i o potrebi da se društvo redefiniše, kao i o značaju strpljenja i međusobnog razumevanja.

Inače, ovu legendarnu baladu grupe Indexi napisali su Hrvoje Hegedušić i pesnikinja Maja Perfiljeva. Indexi su je prvi put izveli 1971. godine na festivalu Vaš šlager sezone, gde su osvojili treće mesto, a zvanično je objavljena na singl-ploči ("Svijet u kome živim" / "Da sam ja netko") za Jugoton 1971. godine, kao i na kasnijim albumima.

A evo kako su to radili Indexi, pre 52 godine:

(Telegraf.rs/Nova.rs)

Ovo kanarsko ostrvo je još jednom potvrdilo reputaciju kontinentalnog mikro-sveta, pruživši posetiocima jedinstveno iskustvo kupanja u toplom Atlantiku dok se na najvišem vrhu Španije formirao snežni pokrivač.

Foto: Đorđe Đurić

Foto:

Na južnoj i istočnoj obali ostrva vladali su pravi letnji uslovi. Uz polupustinjsku klimu, specifičan reljef i oskudniju vegetaciju, posetioci su uživali u idealnim uslovima za odmor.

U ovim prizorima uživao je i naš reporter.

Ostao je fasciniran kontrastima na palom prostoru, od tropskih plaža sa kaktusima i palmama, do reljefa kao na marsu oko vulkana i do neverovatnih tropskh i zelenih-kišnih šuma na severu ostrva.

Dnevne temperature vazduha dostizale su prijatnih 27–28 °C, dok se živa u termometru ni tokom noći i ranih jutarnjih sati nije spuštala ispod 23–24 °C. Temperatura okeana iznosila je izuzetno ugodnih 24–25 °C, što je omogućilo nesmetano kupanje i uživanje na plažama tokom čitavog dana.

Sneg i grmljavinske oluje na 3.718 metara visine

Samo dan nakon uživanja na suncu, usledio je potpadajući vremenski preokret u visinskim zonama ostrva. Tokom uspona na vulkan Teide, koji se uzdiže na impozantnih 3.718 metara nadmorske visine, izmereno je svega 8 °C.

Sutradan je vrh vulkana zahvatila prava snežna vejavica, dok su preko ostrva prelazile jake grmljavinske oluje. Prizor snežnog pokrivača na vrhu vulkana, u kontrastu sa osunčanom obalom u podnožju, stvorio je nadrealne pejzaže.

I dok je temperatura na vulkanu bila 0 °C, u obalnom području temperature su bile oko 25-26 stepeni, a turisti su uživali u kupanju u toplom moru.

Kada se govori o Tenerifima, najvećem i najraznovrsnijem ostrvu španskog arhipelaga Kanarskih ostrva, turisti i meteorolozi se često slažu oko jednog epiteta: ostrvo večnog proleća. Zahvaljujući svom geografskom položaju blizu obale zapadne Afrike i uticaju hladne Kanarske morske struje, klima na Tenerifima jedinstvena je u Evropi i privlači milione posetilaca tokom cele godine.

Ono što klimu na Tenerifima čini fascinantnom jeste njena neverovatna raznolikost na malom prostoru. Ostrvo je dom spektakularnog vulkana Teide, najvišeg vrha u Španiji (3.718 metara), koji deluje kao prirodna barijera i stvara dramatične klimatske kontraste.

Foto:

Foto: Đorđe Đurić

Foto: Đorđe Đurić

Foto: Đorđe Đurić

Foto: Đorđe Đurić

Severni deo ostrva je pod snažnim uticajem vlažnih pasatnih vetrova koji donose oblačnost i padavine. Zbog toga je sever bujan, zelen, bogat šumama i poljoprivrednim dobrima, sa temperaturama koje se zimi kreću oko udobnih 18 stepeni.

Južni deo ostrva je sunčan, suv i zaštićen planinskim masivom od vetrova sa severa. Ovde padavine predstavljaju pravu retkost, a sunčani sati premašuju 3.000 godišnje, sa letnjim temperaturama koje redovno prelaze 30 stepeni.

Planinske oblasti i Nacionalni park Teide nude potpuno drugačiju priču. Tokom zimskih meseci, vrh Teidea često je pokriven snegom, dok temperature noću mogu pasti znatno ispod nule, iako u podnožju planine gosti u isto vreme uživaju na plaži u kupaćim kostimima.

Stabilnost tokom cele godine

Prosečne godišnje temperature na obali obično se kreću između 20 i 25 stepeni. Morske temperature su takođe umerene, pa se u okeanu može kupati tokom svih dvanaest meseci, sa temperaturom vode koja varira od 19 stepeni zimi do oko 23-25 stepeni u avgustu i septembru i u oktobru.

Zbog ovakvih uslova, Tenerife nisu samo letnja destinacija, već savršeno utočište za beg od kontinentalnih hladnih zima, privlačeći sve veći broj digitalnih nomada, planinara i ljubitelja prirode.

Izazovi u novom vremenu

Kao i mnoge druge regije sveta, i Tenerife se poslednjih godina suočavaju sa izazovima koje donose klimatske promene. Zabeleženi su češći talasi vrućine, produženi sušni periodi i porast rizika od šumskih požara, posebno u višim, šumovitim predelima. Lokalnim vlastima i naučnicima sada je glavni prioritet očuvanje krhkog ekosistema i održivo upravljanje vodnim resursima.

Bez obzira na ove savremene izazove, Tenerife ostaju klimatska oaza u kojoj se u istom danu može iskusiti surova planinska zima i toplo, prijatno letnje kupanje u okeanu.

(Telegraf.rs)

Devojka je za ovu priliku odabrala dugu crnu haljinu sa izrazito dubokim dekolteom i visokim šlicem koji se proteže gotovo do kuka. Snimak sa proslave ubrzo se proširio društvenim mrežama, a njeno izdanje izazvalo je veliku pažnju.

Video koji je objavila na Instagramu podeljen je više od 300.000 puta, dok se ispod objave našlo više od 2.000 komentara. Dok su pojedini korisnici komentarisali njen izgled, drugi su smatrali da je preterala sa izborom odeće za venčanje.

Među komentarima su se mogli pročitati i oštri sudovi o njenom stajlingu. Neki su ga ocenili kao neprimeren za svadbeno slavlje, dok su drugi isticali da je reč o njenom ličnom izboru.

Podsećanja radi, crnogorski fotograf i influenser, koji se na društvenim mrežama predstavlja kao "sin_boga_sunca", ranije je objavio snimak iste devojke kako pleše sa mladom na jednom venčanju. I tada je njen izgled izazvao brojne reakcije.

Zanimljivo je i da su se nakon objavljivanja snimaka pojavile spekulacije pojedinih korisnika da bi devojka mogla biti kreirana pomoću veštačke inteligencije. Ipak, njene objave nastavljaju da privlače veliku pažnju na internetu.

Međutim, sada su novinari provukli snimak kroz alat za otkrivanje potencijalnog AI sadržaja, i...

Postoji 96% šanse da je video AI generisan.

Preostalih 4% ostavlja malu, mikroskopsku, ali kakvu-takvu mogućnost da je ovo što vidite ipak realnost, a ne prevara.

(Telegraf.rs/Avaz)

Opcije za ukrštenicu: Klasični - Klasično rešavanje bez automatskog označavanja tačnosti. Srednje lak - Kada popunite celu reč, postaje zelena ako je tačna, odnosno crvena ako je netačna. Najlakši - Čim unesete pogrešno slovo, to polje postaje crveno. Napomena: Duplim klikom menjate sa horizontalnog na vertikalno popunjavanje polja, i obrnuto.

(Telegraf.rs / M.B.)

Osumnjičeni je očeve ostatke smestio u 19 vreća za smeće, koje je preko tri godine držao u dva zamrzivača i jednoj kutiji za odlaganje stvari.

“On je uklonio telo i godinama lagao policiju i ljude u svom okruženju”, izjavio je javni tužilac na sudu, preneo je Nl tajms.

Tajmen V, star 33 godine, optužen je za ubistvo oca koje je izvršio 10. januara 2021. godine. Policija je posmrtne ostatke pronašla u kući osumnjičenog više od tri i po godine kasnije, u novembru 2024. godine.

Tužilaštvo je pred sudom u Alkmaru iznelo navode da su otac i sin bili u žestokom sukobu. Žrtva je osam puta udarena u glavu tvrdim predmetom, moguće statuom Bude, koju je pomenuo sam osumnjičeni.

Prema rečima patologa iz Holandskog forenzičkog instituta (NFI), postoji mogućnost i da je žrtva bila zadavljena. Osumnjičeni tvrdi da je delovao u samoodbrani nakon što ga je otac napao nožem.

Tužilaštvo je odbacilo tu verziju događaja, ističući da osumnjičeni nakon smrti oca nije kontaktirao policiju, već je ljudima u svojoj okolini govorio da je on otišao u inostranstvo.

Tužilac je ukazao da se osumnjičeni prema svom ocu ophodio “na jeziv i krajnje dehumanizujući način”. Psihijatar i psiholog su procenili da je on imao blago umanjenu uračunljivost, što je nalaz koji je tužilaštvo prihvatilo.

Okrivljeni je izjavio da je u potpunosti potisnuo i samo ubistvo i sakrivanje tela, a da su mu se sećanja na događaj javila tek oko mesec dana nakon hapšenja. Između ostalog, dijagnostikovan mu je granični poremećaj ličnosti.

Njegov advokat je naveo da je između oca i sina u više navrata dolazilo do fizičkog nasilja, i to obostranog.

On je dodao da je njegov klijent izgubio poverenje u policiju nakon jednog ranijeg incidenta, kada ga je otac napao sekirom, a policijski službenici nisu odmah stigli na lice mesta.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Tokom obilaska bolnice u sredu, čiji snimak je obјavljen na društvenim mrežama, gradonačelnik je optužio muškarca i ženu da su se zabavljali dok su paciјenti čekali na lečenje. Gradonačelnik je prethodno nenajavljeno došao u inspekciju u pratnji članova svog kabineta. Inspekcija je usledila nakon žalbi na kašnjenja u pružanju usluga u odeljenju. Pedreira јe naveo da u smeni bila tri lekara, ali da јe samo јedan brinuo o paciјentima u vreme inspekciјe.

Na snimku se vidi da je gradonačelnik zatekao lekare u prostoriji koјa јe imala zaključana vrata. Vidi se kako kuca na vrata, predstavlja se zaključanim lekarima, a potom im naređuјe da ih otvore. Kada su otvorili uz viku im je naredio napuste odeljenje. Gradonačelnik je rekao da su se stručnjaci "zabavljali" tokom radnog vremena dok su paciјenti čekali na lečenje.

- Neka dođe neka žena da proveri da li je obučena pošto ćemo pričati licem u lice - rekao je gradonačelnik.

Incident јe snimio tim koјi јe pratio gradonačelnika i podelio ga na društvenim mrežama. Na snimku јe takođe moguće čuti prisutne ljude kako izražavaјu podršku gradonačelnikovim postupcima.

Nekoliko sati kasniјe, kao odgovor na negodovanje јavnosti, Karlinjos јe obјavio novo saopštenje, ali niјe pomenuo da su lekari bili u vezi i tvrdio јe da su se stručnjaci odmarali tokom radnog vremena јavne službe. Gradonačelnik јe, međutim, branio inspekciјu i odluku da se dva dežurna lekara udalje iz bolnice.

Regionalni medicinski savet savezne države Pernambuka izrazio јe negodovanje zbog јavnog ponižavanja dežurnih lekara. Organizaciјa јe navela da sva pitanja vezana za medicinske radnike treba rešavati putem odgovaraјućih institucionalnih i pravnih kanala i bez izlaganja ili sramoćenja uključenih stručnjaka.

(Telegraf.rs)

Na snimku koji je načinio lokalni ribolovac, najveće slatkovodne ribe u Evropi plivaju jedna uz drugu, formirajući loptu i dodirujući se međusobno, preneo je T-onlajn.

Podvodni snimak beleži ovo ponašanje tokom nekoliko minuta, što je fenomen koji fascinira i zbunjuje istraživače.

Somovi se na pojedinim mestima okupljaju iz razloga koji su još nepoznati, a francuski naučnici su primetili ovakvo ponašanje u jednom jezeru na jugoistoku zemlje.

Ono se ponavljalo tokom zimskih meseci u periodu od nekoliko godina.

Ribolovac koji je snimio somove u Bodenskom jezeru i objavio snimak na svom Jutjub kanalu naveo je da ovaj fenomen primećuje već nekoliko godina, i to na dubinama između 2 i 25 metara.

On je, međutim, dodao da ih nikada nije video u ovolikom broju kao ove godine. Poput francuskih istraživača, i ovaj ribolovac je uveren da ovo ponašanje mora da bude povezano sa padom temperature.

Čini se da je reč o obrascu koji se ponavlja, jer se okupljanja riba dešavaju u jesen.

Zanimljivo je da uzrok okupljanja, po svemu sudeći, nije prisustvo riba kojima se somovi hrane.

Ni istraživačima nije jasno o čemu je reč, i oni ukazuju da uzrok ili svrha ovog ponašanja ostaju nepoznati.

Na mestima okupljanja nisu zabeleženi nikakvi specifični nivoi kiseonika niti posebna temperatura. Stoga se pretpostavlja da ove ribe ne traže jednostavno lokaciju koja im je pogodna, već aktivno traže priliku da se sretnu sa drugim pripadnicima svoje vrste, a naučnici su ukazali da su potrebna dodatna istraživanja kako bi se ovaj fenomen u potpunosti objasnio.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Tobijas Kuster, koji izdržava kaznu u švajcarskom zatvoru, uradio je 1.073 vežbe, poznate kao "burpi", u roku od jednog sata, što je u proseku skoro 18 ponavljanja u minuti, zahvaljujući čemu je dospeo u Ginisovu knjigu rekorda.

On se za ovaj rekord pripremao dve i po godine, preneo je list.

Tobijas Kuster (33) izdržava kaznu u zatvoru u Lencburgu, nakon što je 2016. godine šokirao Švajcarsku počinivši brutalno ubistvo, tako što je na smrt izbo nožem jednog IT stručnjaka, koga inače nije ni poznavao.

Kuster je i ranije boravio u zatvoru zbog krivičnih dela koja uključuju iznudu i protivpravno lišavanje slobode, a nakon što se nije vratio u zatvor sa slobodnog izlaska, ubio je slučajnu žrtvu.

Policija je uhapsila Kustera tri meseca nakon ubistva, zbog kojeg je osuđen na doživotnu robiju.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Kako piše Njujork post, pozivajući se na objašnjenja kompanije za proizvodnju deterdženata "Tajd", trougao na etiketi označava da li je određeni komad odeće dozvoljeno izbeljivati.

Ukoliko se na etiketi nalazi običan, prazan trougao, to znači da je izbeljivanje dozvoljeno. Međutim, ako je preko njega nacrtan krstić, odnosno ako je simbol precrtan, izbeljivanje nije dozvoljeno. Posebno je važno obratiti pažnju na ovu oznaku kada se koriste sredstva koja sadrže hlor, jer ona mogu trajno oštetiti tkaninu.

Osim trougla, važnu ulogu imaju i oznake koje se odnose na način pranja u veš-mašini. Simbol koji izgleda kao posuda sa vodom, bez dodatnih crta ispod, označava standardni program pranja. Jedna crta ispod tog simbola upućuje na program za tkanine koje se lakše gužvaju, poput poliestera i drugih sintetičkih materijala koji imaju posebnu obradu protiv gužvanja.

Dve crte ispod posude označavaju osetljiv program, namenjen garderobi koja zahteva pažljivije održavanje. Takav način pranja preporučuje se za osetljive komade odeće, poput brushaltera, hulahopki, starijeg teksasa i majica koje bi se mogle oštetiti tokom uobičajenog ciklusa pranja.

Na etiketama se mogu pronaći i simboli koji označavaju da li je određeni komad odeće namenjen isključivo za hemijsko čišćenje ili ručno pranje. Krug najčešće označava profesionalno čišćenje, dok simbol ruke u posudi sa vodom upućuje na to da odeću treba prati ručno.

Stručnjaci savetuju da se etikete ne uklanjaju i da se pre svakog pranja obrati pažnja na oznake, jer upravo one pružaju informacije o tome kako sačuvati kvalitet materijala i produžiti vek trajanja garderobe.

Iako na prvi pogled deluju kao sitni i nevažni detalji, ovi simboli mogu napraviti veliku razliku između pravilno oprane odeće i omiljenog komada koji je zbog pogrešnog programa ili sredstva za pranje trajno oštećen.

(Telegraf.rs/NewYorkPost)

Opcije za ukrštenicu: Klasični - Klasično rešavanje bez automatskog označavanja tačnosti. Srednje lak - Kada popunite celu reč, postaje zelena ako je tačna, odnosno crvena ako je netačna. Najlakši - Čim unesete pogrešno slovo, to polje postaje crveno. Napomena: Duplim klikom menjate sa horizontalnog na vertikalno popunjavanje polja, i obrnuto.

(Telegraf.rs / M.B.)

Kavkaski leopard, po imenu Aren, prešao je oko 320 kilometara od planina na jugu Jermenije do susedne Gruzije tokom 2025. godine, navodi se u izveštaju lista The New York Times.

Uprkos povredi, odrasli mužjak uspeo je da se kreće kroz nepristupačan planinski teren i duboke klisure, pre nego što je kamera postavljena u prirodi zabeležila dokaz o njegovom dolasku u Gruziju.

Aren je godinama lutao planinskim područjem u blizini jermenske granice sa Azerbejdžanom, gde nagazne mine zaostale iz višedecenijskih sukoba i dalje predstavljaju opasnost.

U jednom trenutku izgubio je deo prednje leve noge nakon što je nagazio na jednu od njih, zbog čega je počeo primetno da hramlje.

Međutim, povreda ga nije sprečila da preživi u divljini. Istraživači su otkrili da je Aren prilagodio svoje tehnike lova i da se oslanja na iznenadne napade iz zasede, umesto da vreba plen i prikrada mu se, kao što to obično rade drugi leopardi.

Leopard je prvi put privukao pažnju lokalnih zaštitara prirode nakon što su stanovnici počeli da prijavljuju viđenja ovih ugroženih životinja oko 2017. godine.

Arus Nersisjan, direktorka Fondacije za zaštitu životne sredine Arpa, izjavila je da je njena organizacija postavila kamere u prirodi kako bi nadgledala to područje i da su ubrzo shvatili da tamo živi više leoparda nego što su očekivali.

"Primetili smo da nemamo samo jednog leoparda, već dva ili tri", prisetila se ona.

Godine 2019, rendžer Samvel Karapetjan naišao je na leoparda u blizini istorijskog sela Areni, dok je pratio otiske šapa kroz usku klisuru. Nakon što je dobio dojavu da je životinja prešla obližnji put, on i njegov kolega ugledali su je kako se penje uz stenovitu liticu.

Karapetjan je počeo da snima susret, pritom ostavljajući vrata svog vozila otvorena za slučaj da bude morao da se povuče. Prisetio se da je oprezno prilazio životinji, ne znajući kako će leopard reagovati na njihovo prisustvo.

"Pravio sam buku kako bih video kakvu će reakciju pokazati", rekao je on i dodao:

"Povukao se iza stena. Ostali smo do jutra, ali nikada nije izašao".

Tri meseca kasnije, kamera je snimila istu životinju, identifikovanu po karakterističnom šarama na krznu. Snimak je otkrio da leopardu, kasnije nazvanom Aren, nedostaje deo noge.

Aren je nastavio da se pojavljuje na kamerama u Jermeniji, uključujući i 2022. godinu, pre nego što se pojavio preko granice u Gruziji tri godine kasnije. Istraživači veruju da je možda tražio novu teritoriju kako se broj leoparda u južnoj Jermeniji polako povećavao.

Putovanje je posebno značajno jer su kavkaski leopardi nekada bili skoro zbrisani u Jermeniji nakon decenija lova. Leopard je fotografisan kamerom u zemlji 2005. godine, a zaštitnici sada procenjuju da tamo može da živi osam do deset.

"Sada imamo održivu populaciju leoparda u reprodukciji na južnom Kavkazu", rekao je Vasil Ananjan, koordinator projekta za WWF Jermenija.

Napori za zaštitu životinja obuhvatali su povezivanje šuma i rezervata prirode kako bi se stvorio koridor za divlje životinje od 217 kvadratnih milja, dajući leopardima i drugim ugroženim vrstama više prostora za bezbedno kretanje.

Iako Aren nije primećen od pojave u Gruziji 2025. godine, zaštitnici prirode su nastavili da dokumentuju druge leoparde u Jermeniji, uključujući i novog mužjaka koga su fotografisale kamere na stazama u oktobru 2026. godine.

Za istraživače, viđenja daju nadu da se životinje mogu nastaviti oporavljati ako njihova staništa ostanu zaštićena.

"Može da lovi i pronalazi hranu. Potreban mu je samo zaštićeni prostor i da bude ostavljen na miru", rekao je Boris Vanjan, čuvar u Kavkaskom rezervatu za divlje životinje.

(Telegraf.rs/People)

Sada je misterija konačno razrešena - posmrtni ostaci Džozefa Gale, pripadnika čuvene jedinice Merrill's Marauders, identifikovani su, i nedavno sahranjeni uz pune vojne počasti.

Decenijama živeli bez odgovora

Gala je imao 21 godinu kada je nestao u junu 1944, tokom borbi protiv japanskih snaga u Burmi, današnjem Mjanmaru. Američka vojska ga je mesec dana kasnije, 14. jula, proglasila poginulim, ali okolnosti njegove smrti nikada nisu utvrđene.

Porodica je decenijama živela bez odgovora. Tek sada, zahvaljujući savremenim metodama identifikacije i dugogodišnjem radu stručnjaka, potvrđeno je da su posmrtni ostaci koji su se nalazili među neidentifikovanim žrtvama rata pripadali upravo njemu.

Agencija za identifikaciju ratnih zarobljenika i nestalih pripadnika vojske SAD saopštila je 4. novembra da je identifikacija završena. Zvanična potvrda o rešavanju slučaja datira od 10. septembra 2025. godine.

“Godinama su pokušavali da otkriju šta mu se zaista dogodilo. Veoma nam znači što konačno može da se vrati kući“, rekao je Skot DeGregori, član porodice nestalog vojnika.

Gala je bio pripadnik dobrovoljačke pešadijske formacije koja je dobila ime po svom komandantu Frenku Merilu. Njeni pripadnici bili su poznati po borbama u izuzetno teškim uslovima džungle.

Tajna i izuzetno opasna misija

Prema podacima američke vojske, poslednje mesto na kojem je Gala viđen bilo je selo Mankrin. Njegov bataljon je 16. juna 1944. krenuo iz tog mesta prema jugu, pošto su američke snage zauzele aerodrom u Mjitkini. Na putu su naišli na snažno utvrđene japanske položaje severno od grada.

Upravo tokom te operacije izgubio mu se svaki trag.

Jedinicu je, prema navodima američke vojske, formirao predsednik Frenklin D. Ruzvelt, sa zadatkom da sprovede tajnu i izuzetno opasnu misiju na kinesko-burmansko-indijskom ratištu, koje je zbog male zastupljenosti u javnosti često nazivano “zaboravljenim ratištem” Drugog svetskog rata, prenosi Daily Mail.

“Bili smo potrošna roba. Na papiru je postojao plan kako da nas pošalju u Burmu, ali nije postojao nikakav plan kako da nas izvuku odatle“, ispričao je svojevremeno Sem Vilson, jedan od pripadnika jedinice, a preneo U.S. Army.

Posle rata, posmrtni ostaci američkih vojnika poginulih u tim borbama premešteni su 1946. godine sa groblja u Mjitkini u Kalaikundu u Indiji. Oni koji nisu mogli da budu identifikovani naredne godine su poslati u Centralnu identifikacionu laboratoriju na havajskom ostrvu Oahu.

Međutim, ni tada nije bilo moguće utvrditi identitet svih poginulih. Više grupa neidentifikovanih posmrtnih ostataka sahranjeno je na Nacionalnom memorijalnom groblju u Honoluluu.

Ilustracija: TED ALJIBE / AFP / Profimedia

"Dobro došao kući, redove Gala"

Slučaj Džozefa Gale ostao je otvoren sve dok stručnjaci nisu primenili savremene metode ispitivanja. U procesu identifikacije korišćene su stomatološke i antropološke analize, kao i poređenje DNK. U obzir su uzeti i drugi dokazi koji su mogli da pomognu u utvrđivanju identiteta.

Konačno, više od 80 godina nakon nestanka, Gala je identifikovan.

Sahranjen je 5. novembra na groblju u Masačusetsu. Njegov povratak kući dirnuo je i ljude koji nisu bili direktno povezani sa porodicom, ali su imali lične veze sa istorijom jedinice.

Bob Smit, koji je prisustvovao sahrani, otkrio je da je i prijatelj njegovog oca bio pripadnik iste formacije. Seća se da je godinama ranije gledao televizijski intervju s njim, pre nego što je preminuo.

“Dobro došao kući, redove Gala. Tvoja žrtva, hrabrost i služba nikada neće biti zaboravljeni. Počivaj u miru, heroju“, poručio je Smit.

(Telegraf.rs)

Muškarac je obnažen grlio spomenik i snimak svog postupka objavio na internetu.

Incident se dogodio 19. avgusta oko 22 časa u četvrti Čijoda, a predmet je prosleđen tužilaštvu 23. oktobra, preneo je Kjodo.

Muškarac se 21. avgusta sam predao policiji i izjavio da je to učinio na zahtev gledalaca.

Spomenik je podignut kako bi se umirio duh Taire no Masakade, samuraja koji je ubijen tokom perioda Heijan (794-1185) nakon što je podigao ustanak protiv carskog dvora.

Prema legendi, njegova odsečena glava, nakon što je bila javno izložena u Kjotu, odletela je ka njegovom rodnom kraju u istočnom Japanu, a spomenik je podignut na mestu gde je pala.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Objavljen je na Instagram profilu @the_shearls i zabeležio čak 23,5 miliona pregleda.

Izazvao brojne komentare

Na snimku, muškarac najpre laganim udarcima oštećuje površinu bisera, a potom uklanja njegove slojeve, jedan po jedan.

Ono što se ukazuje pred kamerom prilično je neobično - ispod svakog sjajnog omotača nalazi se novi, gotovo identičan sloj.

Čitav postupak podseća na ljuštenje luka, samo što se umesto tankih opni pojavljuju sitne, svetlucave poluloptice. Kako se približava centru, slojevi postaju sve manji, dok na kraju ne ostane beličasto jezgro, koje se izgledom razlikuje od spoljašnjeg dela.

Snimak je izazvao brojne komentare, a pojedini korisnici nisu krili iznenađenje.

“Hvala što ste ovo objavili. Nisam ni shvatao da me zanima šta se nalazi unutar bisera“, napisao je jedan.

Kako se stvaraju biseri?

Drugi je priznao da je kao dete iz radoznalosti uradio nešto slično sa majčinom bisernom ogrlicom.

Prema izgledu unutrašnjosti, eksperiment je moguće izveden sa uzgajanim biserom, mada se to samo na osnovu snimka ne može sa sigurnošću tvrditi.

Biseri se formiraju unutar određenih mekušaca, najčešće školjki, kada se u njihovom tkivu nađe strano telo ili dođe do neke druge iritacije. Kao odgovor, mekušac počinje da stvara slojeve sedefa, materijala koji se sastoji pretežno od kalcijum-karbonata i organskih materija. Vremenom se ti slojevi nagomilavaju i formiraju biser.

Kod uzgajanih bisera proces se pokreće uz ljudsku pomoć. U školjku se najčešće pažljivo ubacuje mala kuglica napravljena od ljušture druge školjke, oko koje mekušac potom taloži sedef. Upravo takva pravilna jezgra mogu da se vide u pojedinim biserima kada se preseku ili oštete.

Važno je naglasiti da su uzgajani biseri pravi biseri, nastaju u živim školjkama i sastoje se od prirodno proizvedenog sedefa. Razlikuju se od imitacija napravljenih od stakla ili plastike, koje samo podražavaju njihov izgled.

(Telegraf.rs)

Na nekima žive opasne životinje, neka vekovima postoje bez kontakta s ostatkom sveta, dok smo za druga čuli kroz putopise o napuštenim gradovima, nuklearnim eksperimentima ili drevnim civilizacijama.

Sve počelo pre 11.000 godina

Tridesetak kilometara od grada Itanjaem, na jugu Brazila, nalazi se ostrvo dugo svega 1,5 kilometara. Ima površinu od oko 43 hektara, nema stalnih stanovnika ni izvora pijaće vode, a većina ljudi nikada neće dobiti dozvolu da kroči na njega.

Njegovo ime je Ilja da Kejmada Grande, a danas je najpoznatije po zmijama, tačnije zlatnom poskoku (Bothrops insularis), koji u prirodi živi samo na ovoj lokaciji i koji se tokom dugotrajne izolacije razvio u zasebnu vrstu.

Često se opisuje kao mesto gde na “svakom kvadratnom metru živi nekoliko zmija”. Stvarnost je, naravno, manje filmska, ali je i dalje izuzetna. Stručnjaci procenjuju da populacija broji oko 2.400 do 2.900 jedinki, uz prosečnu gustinu od približno 55 zmija po hektaru.

Novija studija analizirala je 230 internet sadržaja o “Ostrvu zmija” i njegovim stanovnicima, i utvrdila da je čak 94,35 odsto sadržalo barem neku netačnu informaciju, najčešće o gustini populacije i jačini otrova.

Prema vodećoj hipotezi, priča o zlatnom poskoku počela je pre oko 11.000 godina, kada je porast nivoa mora nakon poslednjeg ledenog doba odvojio Ilja da Kejmada Grande od kopna i izolovao populaciju zmija srodnih vrsti Bothrops jararaca.

Na malom ostrvu nije bilo kopnenih sisara kojima se odrasle jedinke inače hrane, pa se izolovana populacija tokom milenijuma prilagođavala drugim izvorima hrane. Odrasli primerci zlatnih poskoka danas uglavnom love ptice, često i u vegetaciji, dok se mladunci hrane manjim životinjama, poput stonoga i vodozemaca.

Poznati mit o "superotrovu"

Ta promena načina života ostavila je trag i na građi. Zlatni poskok je relativno mala zmija i većina jedinki ne dostiže dužinu od jednog metra. Ženke su primetno veće od mužjaka.

Relativno dug rep i sposobnost kretanja kroz žbunje i niže grane pomažu ovoj vrsti u lovu na ptice. Suprotno popularnoj predstavi o “džinovskim agresivnim zmijama“, reč je o stvorenju čije ponašanje podrazumeva i mirovanje, skrivanje ili bekstvo kada se oseti ugroženom.

Još je poznatiji mit o “superotrovnom” otrovu. Decenijama se ponavlja tvrdnja da otrov zlatnog poskoka može da “rastopi ljudsko meso“. Takve tvrdnje znatno pojednostavljuju stvarnost.

Naime, sastav otrova vrste Bothrops insularis zaista se razlikuje i pokazuje prilagođavanja povezana sa drugačijom ishranom, ali savremena poređenja ne opravdavaju jednostavnu tvrdnju da je “pet puta jači” od otrova Bothrops jararaca, niti da je reč o “najotrovnijoj zmiji na svetu”.

Ujed bi svakako predstavljao ozbiljno medicinsko stanje, a za trovanje zmijama iz roda Bothrops postoji odgovarajući protivotrov.

Na ostrvu su nekada živeli i ljudi. Brazilska mornarica podigla je tamo svetionik 1909. godine, a svetioničari su sa svojim porodicama živeli na lokaciji do 1925, kada je svetionik automatizovan.

Naučnici redovno dolaze

Tada je nastala jedna od najpoznatijih ostrvskih legendi, prema kojoj su zmije ušle u kuću svetioničara i ubile celu porodicu. Za takav događaj ne postoje pouzdane istorijske potvrde. Dokumentovano je, međutim, da su svetioničari sarađivali sa Institutom Butantan i da je između 1914. i 1924. godine sa ostrva za naučna istraživanja prikupljeno oko 450 zlatnih poskoka.

Ni ime ostrva, u prevodu “velika paljevina“, nije povezano sa nekom prirodnom katastrofom. U prošlosti su ljudi dolazili i palili vegetaciju kako bi raščistili teren i smanjili opasnost od zmija, a velike vatre mogle su se videti i sa kopna.

Danas je takvo zadiranje u ekosistem nezamislivo - ostrvo je od 1985. godine deo saveznog zaštićenog područja, kojim upravlja Institut Chico Mendes za očuvanje biološke raznovrsnosti.

Takođe, nije sasvim tačno da je “ljudima pristup zabranjen zbog zmija“. Istina je da ostrvo nije otvoreno za uobičajene turističke posete, ali je pristup moguć radi naučnih istraživanja, naravno, uz dozvolu nadležnih organa, jer je reč o strogo zaštićenom i izuzetno osetljivom ekosistemu.

Naučnici Instituta Butantan i drugih ustanova redovno dolaze da bi pratili populaciju, uzimali uzorke i proučavali evoluciju, genetiku, otrov i zdravstveno stanje životinja.

Koliko se stvarnost razlikuje od internet legendi pokazala je nesreća iz 2019. godine. Šestorica ribara našla su se u nevolji kada im se brod prevrnuo tokom nevremena. Četvorica su uspela da doplivaju do ostrva, gde su provela tri dana. Pre nego što su ih pronašli ronioci, hranili su se zelenim bananama i sakupljali kišnicu.

Pravo prirodno blago

Kod četvorice muškaraca koji su boravili na ostrvu nije zabeležen nijedan ujed zmije, što je dobar podsetnik da je Ilja da Kejmada Grande opasno mesto, ali ne i ostrvo na kojem čoveka nakon nekoliko koraka “neizbežno čeka smrt”.

Postoji i legenda o zakopanom gusarskom blagu. Prema jednoj verziji priče, pre nekoliko vekova tamo je sakriveno zlato, a zmije su čak namerno ostavljene na ostrvu kako bi ga čuvale. Ni za ovu priču ne postoje verodostojni istorijski dokazi.

Pravo prirodno blago zapravo predstavlja jedinstvena populacija zmija. Vrsta Bothrops insularis kritično je ugrožena, a prete joj izuzetno malo područje rasprostranjenosti, mala i genetički izolovana populacija, promene u dostupnosti ptica selica, prirodne katastrofe, paraziti, kao i ilegalno hvatanje i trgovina retkim životinjama.

Priča o ostrvu Ilja da Kejmada Grande deo je novog serijala portala Dnevno.hr, koji predstavlja mesta koja se po mnogo čemu razlikuju od ostatka planete.

Čitaoci će imati priliku da saznaju više o njihovoj istoriji, upoznaju ljude koji na njima žive ili su nekada živeli, kao i da otkriju prirodne posebnosti i događaje zbog kojih su stekla “mitski status“.

(Telegraf.rs)

Međutim, umesto mirne, ravne površine, na njemu nastaje prizor koji oduzima dah.

Snažni udari vetra pomeraju i nagomilavaju slojeve leda, koji se preklapaju jedan preko drugog i formiraju neobične “ledene talase“.

Oni se u nepravilnim nizovima pružaju preko ogromne površine, stvarajući utisak da se zaleđena voda pretvorila u talasasto more, prenosi la Repubblica.

Spektakularni snimci prikazuju ovaj neobičan fenomen, karakterističan za severna jezera na početku zime, dok se ledene ploče sudaraju, pomeraju i gomilaju pod dejstvom vetra.

Ovakvi oblici nastaju dok je led još tanak i lomljiv - vetar pokreće polomljene ploče, gura ih jednu preko druge i nagomilava, a niske temperature zatim ih ponovo spajaju u neravnu ledenu površinu.

Hulun je peto najveće jezero u Kini i najveće u Unutrašnjoj Mongoliji. Dugo je oko 93 kilometra, a tokom zime uglavnom je prekriveno ledom - od novembra do marta.

(Telegraf.rs)

Mladić je bezbrižno hodao trotoarom kada se, niotkuda, pred njim stvorio automobilski točak koji je velikom brzinom poleteo iz pravca ulice.

Prošao sa lakšim povredama

Snimak nadzorne kamere zabeležio je dramatičan trenutak u kojem je mladić oboren na zemlju silinom udarca nakon čega su mu prišli zabrinuti sugrađani.

Uprkos svemu, 19-godišnjak je dobro prošao, a prevezen je u kliniku Santa Marija, gde mu je ukazana prva pomoć zbog povreda na čelu, licu i grudima.

Nadležni organi identifikovali su vozilo sa kojeg se točak odvojio, kao i vozača, a pokrenuta je istraga kako bi se utvrdile okolnosti bizarnog incidenta.

Točak udario i dva automobila

Prema izjavi vozača, automobil je neposredno pre nezgode isparkiran iz garaže. Tokom vožnje, jedan od točkova iznenada se odvojio, prenosi Iefimerida.

Najpre je udario u dva automobila, a zatim se odbio i velikom brzinom odleteo na široki trotoar Avenije Los Leones. U sledećem trenutku, snažno je udario 19-godišnjaka s leđa i oborio ga na zemlju.

(Telegraf.rs)

Tako ćete, između ostalog, naići na tvrdnje da one zapravo nisu bile grobnice niti spomenici, već svojevrsni generatori energije, osmišljeni da koriste elektromagnetnu energiju Zemlje. A, prema nekim od tih teorija, drevne građevine nisu podigli Egipćani, Maje niti bilo koji drugi narodi - već vanzemaljci.

"Znamo više nego što ljudi misle"

Naravno, za takve tvrdnje ne postoje nikakvi naučni dokazi. Spekulacije i teorije zavere o piramidama u Egiptu, ali i drugim delovima sveta, veoma su rasprostranjene. Razlog za to donekle je razumljiv, smatra dr Kembel Prajs, kustos za zbirke Egipta i Sudana u Muzeju u Mančesteru i autor knjige “Kratka istorija starog Egipta”.

“Bez obzira na to koliko puta ih vidite, one su jednostavno zadivljujuće. Ali, upravo to postaje plodno tlo za najneverovatnije teorije“, objasnio je.

Većina ljudi koji iz udobnosti svojih domova iznose teorije o piramidama nikada nije istraživala ove građevine na terenu, a još manje njih ima stručne kvalifikacije za takve tvrdnje.

Kada razgovarate sa stručnjacima koji su radili arheološka istraživanja u Egiptu, Meksiku ili Kini, oni obično sa strpljivim osmehom saslušaju takve spekulacije, a zatim objasne šta je zaista otkriveno tokom decenija pažljivih istraživanja i iskopavanja.

“Znamo mnogo više nego što veliki broj ljudi misli”, kaže egiptolog Mark Lener, direktor organizacije Ancient Egypt Research Associates.

On ističe da mnogi teoretičari zavera nikada nisu ni bili u Egiptu i da ne primećuju tragove ljudskog rada koji se nalaze svuda na piramidama.

“Mogao bih sutra da prošetam sa vama po Gizi i pokažem vam tragove alata. Mogu se videti mesta na kojima su korišćena dleta, gde su između kamenih blokova u unutrašnjosti Velike piramide ubacivane grudve maltera, pa čak i grafiti sa imenima radnih grupa“, objašnjava Lenner.

Lener istražuje područje Gize još od kraja osamdesetih godina prošlog veka, ali ističe da, uprkos brojnim otkrićima, još mnogo toga treba saznati, kako o egipatskim piramidama tako i o sličnim građevinama širom sveta.

Upravo zbog toga, izdvojamo šest velikih misterija koje i dalje zaokupljaju pažnju naučnika.

Foto: Shutterstock/ImAAm

1. Tajanstvena šupljina u piramidi

Godine 2017. istraživači uključeni u projekat ScanPyramids objavili su otkriće do tada nepoznate šupljine unutar Velike Keopsove piramide u Gizi.

Koristeći metodu poznatu kao mionska tomografija, kojom se prate kosmičke čestice koje prolaze kroz kamen, naučnici su identifikovali prazan prostor iznad Velike galerije. Njegova dužina iznosi najmanje 30 metara.

Otkriće je odmah pokrenulo spekulacije o skrivenim odajama, izgubljenom blagu i drevnim tajnama koje tek treba da budu otkrivene.

Međutim, stvarnost je istovremeno manje dramatična i mnogo zanimljivija.

“Šupljina zaista postoji. Ono što još ne znamo jeste čemu je služila. Da li je horizontalna? Da li prati isti nagib kao Velika galerija? Jasno je da postoji prazan prostor“, objašnjava Lener.

Jedna od mogućnosti jeste da je imala konstruktivnu funkciju i pomagala u raspoređivanju težine unutar građevine. Druga je da predstavlja arhitektonski prostor povezan sa samim procesom izgradnje piramide.

Lener smatra da je najverovatnije reč o prostoru koji je namerno ostavljen tokom gradnje, iznad odaja i prolaza, kako bi se rasteretila konstrukcija.

Slični primeri postoje i u drugim piramidama, mada nisu toliko impresivni. Prema njegovom mišljenju, takva rešenja bila su povezana sa brigom drevnih graditelja o opterećenju prolaza i prostorija. Oni su, kako kaže, često gradili sa velikom rezervom sigurnosti.

Pojedini istraživači pretpostavljaju da bi šupljina mogla da predstavlja do sada nepoznatu prostoriju, ali za sada ne postoje dokazi da se u njoj nalaze predmeti, grobnice ili bilo šta slično onome što se viđa u avanturističkim filmovima.

Misterija i dalje opstaje prvenstveno zato što arheolozi ne žele olako da buše jednu od najznačajnijih građevina na svetu.

Foto: Shutterstock

2. Izgubljene građevine u prašumi

Pre samo dvadesetak godina, ideja da se ispod guste amazonske prašume kriju monumentalne građevine i čitavi drevni gradovi zvučala bi kao naučna fantastika. Danas je to deo ozbiljnih arheoloških istraživanja.

Napredak tehnologije poznate kao LiDAR, koja pomoću laserskog skeniranja može da otkrije strukture skrivene ispod krošnji drveća, omogućio je otkrivanje ogromnih mreža naselja, puteva, zemljanih građevina i ceremonijalnih platformi u pojedinim delovima Amazonskog basena i šireg područja Južne Amerike.

Nova otkrića ukazuju na to da su drevna društva bila mnogo složenija, a njihova naselja znatno gušće naseljena nego što se ranije verovalo.

Istraživači su još 2022. godine otkrili skrivene piramidalne građevine, od kojih su neke visoke čak 22 metra, u gusto pošumljenim područjima Bolivije i Ekvadora. Među drugim otkrićima nalaze se i ostaci hrama spiralnog oblika u Peruu.

Ipak, nisu samo piramide ono što čeka da bude otkriveno, prenosi Science Focus.

Profesor Takeši Inomata, arheolog sa Univerziteta u Arizoni, smatra da su istraživači već upoznati sa gotovo svim piramidama na području Maja, koje obuhvata delove Meksika, Gvatemale, Hondurasa i Salvadora.

Razlog je jednostavan - piramide su veoma uočljive.

Inomata je 2020. godine, koristeći LiDAR, otkrio Aguada Fénix, za koju se veruje da predstavlja najveće i najstarije ceremonijalno nalazište civilizacije Maja.

Ovo arheološko nalazište, smešteno na području današnjeg Meksika, dugačko je gotovo 1,4 kilometra.

“Kada se nalazite na samom terenu, ne možete da vidite njegov oblik i veličinu. Zato nam je bio potreban LiDAR“, objašnjava Inomata.

Jedna od najvećih misterija Južne Amerike zato je pitanje šta se još krije ispod guste vegetacije. Prema jednoj studiji iz 2023. godine, broj još neotkrivenih građevina mogao bi da dostigne čak 23.000.

Foto: Tanjug/AP

3. Kako su pomerali blokove?

Ovo je verovatno najpoznatija misterija povezana sa piramidama, ali i pitanje koje je privuklo više sumnjivih objašnjenja nego gotovo bilo koja druga arheološka tema.

Ako pojedini kameni blokovi teže 100 tona ili više, kako su drevni ljudi uspeli da ih pomeraju i postavljaju na željena mesta? Da li su im u tome pomagali vanzemaljci, izgubljene civilizacije ili neka nepoznata tehnologija koja je omogućavala poništavanje gravitacije?

Verovatno ne. Neprijatna istina za ljubitelje teorija zavere jeste da su drevni ljudi često bili mnogo sposobniji nego što im danas priznajemo.

Arheolozi su prikupili značajne dokaze o tehnikama vađenja kamena, korišćenju saonica, užadi, organizovanih radnih grupa, plovnih puteva i rampi.

Na području gde Lener istražuje još od osamdesetih godina nalazi se “Izgubljeni grad”, za koji se veruje da je u njemu živelo oko 20.000 radnika koji su učestvovali u izgradnji piramide.

Postoji čak i papirus poznat kao “Mererov dnevnik”, otkriven 2013. godine. Reč je o zapisu starom oko 4.500 godina, koji predstavlja svojevrsni dnevnik radne grupe zadužene za transport krečnjaka kroz sistem kanala u vreme vladavine faraona Kufua.

Ipak, važna pitanja i dalje nemaju konačne odgovore.

Među egiptolozima ne postoji univerzalno prihvaćeno objašnjenje o tome kakav je tačno sistem rampi korišćen u Gizi. Transport najtežih kamenih blokova i dalje je teško detaljno rekonstruisati, ali većina stručnjaka smatra da su rampe imale ključnu ulogu.

Lener ima sopstvenu teoriju prema kojoj se rampa protezala praktično celim putem od kamenoloma do piramide faraona Kufua.

Prema njegovoj proceni, rampa razumne veličine mogla je da se proteže od kamenoloma, udaljenog oko 350 metara, do visine od 30 do 40 metara iznad osnove Velike piramide.

Međutim, čak ni to ne daje odgovor na jedno od najtežih pitanja - kako su graditelji uspeli da završe piramidu na njenom vrhu.

“To još ne razumemo u potpunosti. Nismo sigurni na koji su način došli do takvih inovativnih rešenja“, priznaje Lener.

Foto: Shutterstock

4. Misteriozni prolazi u piramidi

Unutar Velike piramide nalaze se dva uska kanala koja se protežu iz takozvane Kraljičine odaje.

Za razliku od većih prolaza kroz koje posetioci mogu da se kreću, ovi kanali toliko su uski da jedva ima dovoljno prostora za prolazak savremenih robota. Njihova namena i dalje predstavlja jednu od najdugovečnijih misterija egipatskih piramida.

Zagonetka je postala još veća tokom devedesetih godina, kada su robotska istraživanja otkrila nešto što je izgledalo kao mala kamena vrata od krečnjaka koja blokiraju prolaze.

Na jednom od njih nalazili su se i bakarni elementi koji su podsećali na ručke. Iza jedne prepreke otkrivena je još jedna, pa je na trenutak izgledalo kao da su egiptolozi zakoračili u avanturistički film.

Međutim, stvarnost je znatno složenija.

Većina stručnjaka sumnja da su ovi kanali služili za ventilaciju, uprkos tome što se često nazivaju “vazdušnim prolazima“.

“Ne mislim da su stari Egipćani bili zabrinuti zbog protoka vazduha. Ovo nije bila procena rizika u vezi sa zdravljem i bezbednošću. Na drugim mestima kopali su i u mnogo zagušljivijim uslovima“, objašnjava Prajs.

Stručnjaci, uključujući i njega, češće tumače ove prolaze kao simboličke putanje povezane sa egipatskim verovanjima o zagrobnom životu i putovanju faraona ka zvezdama.

U staroegipatskim tekstovima preminuli vladari često se povezuju sa određenim delovima neba, a pojedini istraživači smatraju da su prolazi bili usmereni ka važnim zvezdama ili sazvežđima.

Drugi veruju da su bili deo šireg verskog programa čiji su detalji vremenom izgubljeni.

Prajs ne isključuje ni mogućnost da su imali praktičnu namenu, poput provlačenja užadi iz određenih građevinskih razloga. Ipak, odbacuje popularne teorije prema kojima su piramide zapravo predstavljale svojevrsnu mapu zvezda.

“Ideja da su piramide neka vrsta zemaljske mape sazvežđa Orionovog pojasa predstavlja preterivanje. Ne znam zašto bi stari Egipćani želeli tako nešto. U to ne verujem“, zaključuje on.

Neke od piramida iz Sudana... Foto: ASHRAF SHAZLY / AFP / Profimedia

5. Piramide u Sudanu

Kada se pomenu piramide, većina ljudi prvo pomisli na Egipat. Međutim, Sudan zapravo ima više ovih drevnih građevina nego njegov poznati severni sused.

Većina njih pripada drevnom Kušitskom kraljevstvu, koje se razvilo u Nubiji, južno od Egipta.

Počev od približno osmog veka pre nove ere, kušitski vladari prihvatali su i prilagođavali egipatske tradicije, uključujući i gradnju piramida.

Tokom narednih vekova podigli su stotine piramida sa strmim stranama na kraljevskim grobljima, među kojima su najpoznatija Nuri i Meroe.

Zašto su ih gradili toliko mnogo? Deo odgovora, prema Prajsovom mišljenju, leži u vremenskom periodu tokom kojeg je ova tradicija trajala.

“Oni su piramide gradili duže nego stari Egipćani. Meroe je u poslednjim vekovima pre nove ere i prvim vekovima nove ere predstavljala civilizaciju koja je bila rival Rimskom carstvu. Zato ih ima toliko“, objašnjava on.

Osim toga, sudanske piramide manje su od ogromnih građevina u Gizi, zbog čega ih je bilo lakše podizati u većem broju.

Veruje se da su slične, manje piramide nekada bile uobičajene i u Egiptu, a Prajs smatra da su upravo one verovatno poslužile kao uzor kušitskim graditeljima. Međutim, egipatske građevine nisu preživele pljačkaše i zub vremena, dok su one u Sudanu delimično sačuvane zahvaljujući većoj geografskoj izolovanosti.

Foto: ERNESTO BENAVIDES / AFP / Profimedia

6. Drevni grad u Peruu

Drevni grad Karal, smešten na obali Perua, jedan je od najstarijih poznatih urbanih centara u Južnoj Americi.

Njegova istorija seže približno 5.000 godina unazad, a u njemu se nalaze monumentalne platforme i građevine nalik piramidama, podignute otprilike u vreme kada su nastajale i neke od najranijih egipatskih piramida.

Misterija nije u tome što naučnici ne znaju ko je izgradio ovaj grad. Poznato je da su ga podigli pripadnici civilizacije Norte Čiko.

Pravo pitanje jeste kako je tako složeno društvo nastalo u tako ranom periodu ljudske istorije.

Karal se razvio bez mnogih karakteristika koje se tradicionalno povezuju sa nastankom civilizacija. Postoji malo dokaza o ratovanju, monumentalna arhitektura pojavila se pre nego što je grnčarstvo postalo široko rasprostranjeno, a privreda se možda u velikoj meri oslanjala na ribolov i trgovinske mreže, umesto isključivo na poljoprivredu.

Ovakva saznanja dovode u pitanje dugogodišnje pretpostavke o tome kako nastaju složena društva.

Arheolozi su decenijama često isticali kraljeve, vojske i sukobe kao glavne pokretače nastanka država. Karal, međutim, ukazuje na drugačiju mogućnost - da je ključnu ulogu imala kolektivna saradnja.

“Ljudi su podizali velike građevine u veoma ranim fazama razvoja društva. Nisu ih gradili kraljevi koji su prisiljavali stanovništvo na rad. Smatramo da su se ljudi jednostavno okupljali i sarađivali. Ali, kako se to tačno dogodilo, pitanje je koje bih želeo dodatno da istražujem“, istakao je profesor Inomata.

(Telegraf.rs)

Ovaj slučaj je zabeležen u utorak na Međunarodnom aerodromu “Horhe Čaves”, a nakon anonimne dojave. Carina je pretresla sumnjive kofere i pronašla između 15 i 20 pari čarapa u kojima je bio sakriven neobičan “sadržaj”.

U različitim fazama razvoja

Prema informacijama tamošnje Nacionalne službe za šumarstvo i divlje životinje (SERFOR), u čarapama se nalazilo više od 3.000 tarantula!

Među zaplenjenim primercima bili su pauci u različitim fazama razvoja - od jaja i mladunaca do potpuno odraslih jedinki.

Zvaničnici veruju da su putnici, dvojica državljana Nemačke i jedan Poljak, planirali da ih prokrijumčare u Nemačku, gde bi ih prodavali ljubiteljima paukova i kolekcionarima, prenosi New York Post.

Preti im krivično gonjenje

Tehničarka za kontrolu, Kora Suarez, objasnila je da ova dlakava i otrovna stvorenja mogu imati značajnu tržišnu vrednost.

“Tarantule su privlačne zbog svojih boja, veličine, a pre svega zato što mogu biti namenjene kolekcionarima“, izjavila je.

Trojica putnika su privedena, a preti im krivično gonjenje pred specijalizovanim tužilaštvom za slučajeve koji se odnose na životnu sredinu.

Ilustracija: Pixabay/Anja

Insekti u grickalicama

Zaplena u Peruu nije prva te vrste u svetu. Tokom 2025. godine, više od trideset živih tvrdokrilaca, sakrivenih u japanskim grickalicama, oduzeto je pre nego što su prokrijumčareni u SAD.

Prema podacima tamošnje Carinske i granične službe (CBP), tokom pregleda avionske pošiljke koja je iz Japana stigla na međunarodni aerodrom u Los Anđelesu pronađeno je ukupno 37 insekata.

Iz američke agencije naveli su da su ove vrste insekata veoma tražene među kolekcionarima i da njihova procenjena vrednost iznosi oko 1.500 dolara.

(Telegraf.rs)

Poznato je pod nazivom “Fidži sirena”, a izlagano je u muzejima i na putujućim izložbama tokom 19. Veka. Predstavljano je kao “dokaz” postojanja mitskog bića koje se krije u morskim dubinama.

Izaziva nelagodu kod posmatrača

Neki su čak verovali da bi moglo da predstavlja “kariku koja nedostaje” između ljudi i vodenih stvorenja, u vreme kada su se naučnici suočavali s novim teorijama o evoluciji.

Međutim, kako objašnjava Džek Dejli, predavač na Univerzitetu Kolorado, “Fidži sirena” nikada nije predstavljala nikakvu neobičnu biološku pojavu.

U pitanju je bila pažljivo osmišljena prevara, nastala tako što su spojeni gornji deo tela mladog majmuna i rep ribe.

“’Fidži sirena’, kao spoj ljudskih i životinjskih karakteristika, folklora i nauke, spektakla i empirijskih saznanja, pokazuje kako je jedna prevara podstakla žestoke intelektualne rasprave u Americi 19. veka“, objasnio je Dejli.

Ova neobična tvorevina prvi put je doneta u SAD tokom 19. veka, zahvaljujući preduzetniku i organizatoru spektakularnih izložbi P. T. Barnumu.

U Američkom muzeju je predstavljena kao “Najveća svetska senzacija“, uz tvrdnju da potiče sa ostrva Fidži.

Za razliku od prelepih sirena iz narodnih predanja, ovaj zastrašujući primerak namerno je napravljen tako da izaziva nelagodu kod posmatrača.

Barnum ga je svojevremeno opisao kao “ružan, isušen, crnkast i majušan primerak, dugačak oko 91 centimetar”. Kako je naveo, usta su mu bila otvorena, rep izvrnut, a ruke podignute, zbog čega je izgledalo kao da je stvorenje umrlo u velikim mukama.

Ipak, u to vreme mnogi posetioci bili su spremni da poveruju u neverovatne tvrdnje o prirodnoj istoriji i evoluciji, prenosi Daily Mail.

Uprkos jezivom izgledu, lažna sirena postala je svetska senzacija i privlačila mase ljudi željnih da izbliza vide navodno čudesno otkriće.

Foto: The History Collection / Alamy / Profimedia

Nastavio da obmanjuje Ameriku

Organizatori izložbi predstavljali su je kao “autentično biće” pronađeno u dalekim okeanima, koristeći fascinaciju javnosti egzotičnim stvorenjima i neistraženim delovima sveta.

Dok su pojedini posmatrači u njoj videli moguću “kariku u evolutivnom razvoju”, savremeni naučnici odbacuju takva tumačenja.

Detaljna ispitivanja pokazala su da je reč o veštačkoj tvorevini sastavljenoj od ostataka različitih životinja.

“’Fidži sirene’, kakve su izlagane u Americi, predstavljaju tipičan primer lažiranih eksponata na putujućim vašarima, koji su privlačili pažnju viktorijanske publike zbog tadašnjih rasprava o evoluciji i nauci“, zaključio je Dejli.

Koliko je Barnum bio uveren da može da ubedi javnost u autentičnost ovog “stvorenja” pokazuje i odlomak iz njegove autobiografije. U njemu je opisao kako je zatražio mišljenje jednog prirodnjaka o tome da li je životinja zaista prava.

“Odgovorio je da ne može ni da zamisli kako je napravljena, jer nikada nije video majmuna sa tako neobičnim zubima, rukama i šakama, niti mu je bio poznat slučaj ribe sa tako neobičnim perajima“, napisao je Barnum.

Uprkos takvom mišljenju stručnjaka, Barnum je odlučio da, kako je naveo, “poveruje u sirenu“ - i nastavio da obmanjuje ostatak Amerike.

Zanimljivo je da su ranija skeniranja jednog drugog primerka “Fidži sirene” otkrila da je i on bio sastavljen od delova ribe, majmuna i reptila.

Tako je stvorenje koje je nekada predstavljano kao dokaz postojanja mitskih bića zapravo postalo jedan od najpoznatijih primera obmane u istoriji zabave i popularnih izložbi 19. veka.

(Telegraf.rs)

Ministar pravde Severne Rajne-Vestfalije, Bendžamin Limbah obavestio je u poverljivom razgovoru Odbor za pravosuđe pokrajinskog parlamenta da ti okovi nisu imali jedinstvenu, zasebnu bravu, naveo je list.

Umesto toga, brava je mogla da se otvori univerzalnim ključem, koji funkcioniše i na identičnim modelima, a takvi ključevi dostupni su na internetu.

Incident se dogodio sredinom oktobra, kada su dva zatvorska službenika sprovodila 34-godišnjeg osuđenika, koji je bio vezan okovima, iz zatvora u Esenu na lekarski pregled u centru grada.

Na stepeništu, dvojica maskiranih muškaraca savladala su službenike, a zatim pobegla zajedno sa zatvorenikom. Predmet istrage je i dalje pitanje da li su pomagači sami nabavili ključ putem interneta ili im je u tome pomogao neko od zaposlenih u zatvoru.

Portparolka Ministarstva pravde izjavila je da je ovaj incident podstakao sveobuhvatnu reviziju procedura i mera predostrožnosti prilikom sprovođenja zatvorenika, preneo je list.

Ovaj problem je prvi put otkriven u februaru, kada je jedan pritvorenik u Bavarskoj otvorio svoje lisice pomoću ključa koji je lako dostupan na internetu, podsetio je Špigl.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Dobitnici su izabrani među 12 finalista, među kojima su bili i Madžong, elektronska igra Bop It!, lutke Poli Poket i Monster Haj, kao i plišana igračka Elmo, prenosi AP.

Novoprimljene igračke zauzele su svoje mesto pored klasika kao što su "Gospodin Krompir" i "Dži-Aj Džo".

Stručnjaci iz Nacionalnog muzeja igre "Strong", gde se nalazi Nacionalna kuća slavnih igračaka, istakli su da Bingo, koji vodi poreklo od italijanske lutrije koja se igrala oko 1530. godine, danas igraju ljudi gotovo širom sveta.

"Iako se bingo danas često povezuje sa starijom publikom, postaje sve popularniji među mladima. U poslednje vreme, javne partije binga prerasle su okvire prikupljanja sredstava u dobrotvorne svrhe i postale su popularne u barovima i noćnim klubovima", navela je u saopštenju kustoskinja muzeja, Mirek Stoli.

Ulasku "Brižnih medvedića" u Kuću slavnih doprinela je činjenica da su na društvenim mrežama okupili gotovo milion pratilaca, dok su Pokemon karte dobile podršku ljubitelja anime i manga stripova.

Obrazlažući izbor tobogana, stručnjaci su naveli da on pomaže deci u razvoju motoričkih veština i podstiče istraživanje.

Iako svako može da nominuje neku igračku, one koje uđu u Kuću slavnih moraju da budu popularne među više generacija, podstiču kreativnost ili suštinski menjaju način igre, odnosno dizajn igračaka, navodi američka agencija.

Ova četiri dobitnika pridružiće se grupi od 90 igračaka koje su već deo Nacionalne kuće slavnih igračaka, među kojima su, između ostalih, i lutke "Kebidž pač kids", igra "Lagumi i zmajevi", automobilčići "Hot vils" i frizbi.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Na njima se mogu videti ljudi koji “rešavaju” problem probušenih guma - pomoću lepljive trake. Iako ovakvi pokušaji mogu delovati kao “improvizovano rešenje u nevolji”, važno je razumeti zašto nisu bezbedni i kako mogu dovesti do ozbiljnih posledica.

Ne predstavlja prihvatljivu zamenu

Automobilske gume funkcionišu pod visokim pritiskom i svakodnevno su izložene velikim opterećenjima. Na njih utiču težina vozila, skretanje, ubrzavanje i kočenje, zbog čega materijal od kojeg su napravljene mora da izdrži veoma zahtevne uslove.

Obična lepljiva traka nije namenjena za “popravku” guma i ne može pouzdano da zadrži vazduh u probušenoj gumi. To se odnosi i na oštećenja gaznog sloja, odnosno dela pneumatika koji je u kontaktu sa kolovozom, ali i na još opasnije situacije kada dođe do cepanja bočne strane gume.

Čak i ako bi neko uspeo privremeno da prekrije oštećenje, to ne znači da je problem “rešen”. Pritisak vazduha unutar pneumatika, zajedno sa zagrevanjem koje nastaje tokom vožnje, vrlo brzo bi učinio takav pokušaj neefikasnim.

Zbog toga lepljiva traka ne predstavlja prihvatljivu zamenu za odgovarajuću popravku ili zamenu pneumatika.

Pomenuti viralni snimci ujedno skreću pažnju na još jedno važno pitanje - da li vozači zaista znaju kako treba da postupe kada im tokom vožnje pukne ili se probuši guma?

Zamena točka nije naročito komplikovan postupak, ali je važno obaviti je pravilno i, pre svega, bezbedno.

Foto: Shutterstock

Izbegavajte improvizovane metode

Prvi korak je zaustavljanje automobila na bezbednom i ravnom mestu, što dalje od saobraćaja, ukoliko uslovi to dozvoljavaju. Nakon zaustavljanja potrebno je uključiti sva četiri migavca, aktivirati ručnu kočnicu i ubaciti menjač u prvu brzinu.

Zatim treba postaviti sigurnosni trougao, izvaditi rezervni točak, dizalicu i ključ za odvrtanje šrafova. Pre podizanja automobila, šrafove je potrebno malo otpustiti, a dizalicu postaviti isključivo na za to predviđeno mesto na vozilu.

Kada se automobil podigne, šrafovi se potpuno odvijaju i skida točak. Na njegovo mesto postavlja se rezervni, a šrafovi se najpre zatežu rukom. Nakon spuštanja automobila na podlogu, potrebno ih je dodatno zategnuti ukrštenim redosledom, kako bi točak pravilno nalegao.

Na kraju je neophodno proveriti pritisak u rezervnom pneumatiku, jer i on mora biti odgovarajuće naduvan da bi se bezbedno koristio, prenosi Zougla.

Važno je imati u vidu i da rezervni točak, naročito ako je reč o manjem, privremenom rezervnom točku, može imati ograničenja u pogledu brzine i pređene kilometraže. Zato je potrebno poštovati uputstva proizvođača vozila i što pre obezbediti trajno rešenje za oštećeni pneumatik.

Najvažnije je da se probušena guma ne pokušava osposobiti improvizovanim metodama. Ako vozač nije siguran kako da zameni točak ili nema uslove da to uradi bezbedno, najbolje je da pozove pomoć na putu.

(Telegraf.rs)

Davide Tamburela otpušten je iz restorana "La Costa" u maju, a detalji slučaja postali su javni nakon što se obratio komisji za radne odnose, piše BBC.

U odluci komisije, stoji da je Tamburela odbio da stavi ananas na picu jer "kao Italijan smatra da je to uvreda za njegovu kulturu".

Problem je kulminirao kada je odbio da pripremi picu sa šunkom i ananasom za goste jedne proslave. Tada je poručio da se zahtevi uprave "ne moraju slediti ako vređaju njegovu kulturu".

Komisija je zabeležila da je to bio treći put u četiri godine da je Tamburela odbio da koristi ananas. Prethodno je od šefa tražio da "proveri koliko je Italijanima važno da se ananas ne stavlja na picu".

Uprava restorana, koji je u međuvremenu zatvoren, imala je i druge pritužbe na njegovo ponašanje. Zamerali su mu psovanje, način komunikacije i "sve veću frustraciju na radnom mestu".

U odluci se spominje i incident iz aprila, kada je Tamburela slomio kosti desne šake udarcem o metalni rukohvat. Kuvar se nadao da će mu restoran sponzorirati vizu za trajni boravak, ali taj je postupak prekinut nakon otkaza. Svoj zahtev zbog nepravednog otkaza podneo je prekasno pa je spor izgubio.

Slučaj se odigrao u saveznoj državi Kvinslend, koja je središte uzgoja ananasa u Australiji.

(Telegraf.rs)

Kako je preneo sajt "WUSA9", inicijativa u Vašingtonu dobila je podršku 73,3 odsto birača, dok je sličan predlog u Denveru podržalo gotovo 67 odsto glasača.

Predviđene su novčane kazne

Inicijativa 86 u Vašingtonu zabranjuje prisilno hranjenje ptica, kao i prodaju, distribuciju i komercijalni uvoz proizvoda od njihove uvećane jetre.

Predviđene su novčane kazne od 1.000 do 5.000 dolara, a ponovljeni prekršaji mogu da dovedu do suspenzije ili oduzimanja poslovne dozvole.

Zabrana bi trebalo da stupi na snagu 1. jula 2027. godine, ali njena primena može da bude odložena zbog budžetskih ograničenja i očekivanih pravnih sporova.

Foto: Shutterstock/mahoe

Nema dovoljno para u budžetu

Američki proizvođač paštete od guščije džigerice iz doline Hadson već je najavio da će osporiti meru na sudu.

Pristalice zabrane smatraju da je prisilno hranjenje ptica "okrutna praksa", dok protivnici, među kojima su kuvari i ugostitelji, tvrde da bi odluku o izboru hrane trebalo da se prepusti restoranima i potrošačima.

Vašington je procenio da bi sprovođenje zabrane koštalo oko 314.000 dolara, što gradske vlasti trenutno ne mogu da obezbede iz postojećeg budžeta.

Slična zabrana usvojena u Njujorku 2019. godine još nije stupila na snagu zbog sudskih sporova.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Umesto mušterije koja je došla po sveže pecivo, kroz zadnja vrata ušetao je aligator, dug oko 90 centimetara!

Zavukao se iza prodajnog pulta

Incident se dogodio u prodavnici Bagel Dock Express, u gradu Sautportu, pošto su zadnja vrata ostala otvorena.

Kako se može videti na snimku nadzornih kamera, životinja je neprimećeno ušla u prostoriju u kojoj se čuvaju zalihe, zatim prošla kroz kuhinju i na kraju stigla do prednjeg dela lokala.

Reptil se potom zavukao iza prodajnog pulta, gde ga je primetio vlasnik Džesi Driskol. Prizor ga je toliko iznenadio da je, prema snimku, naglo poskočio od straha, a zatim brže-bolje istrčao napolje.

Odmah je pronašao još jednog muškarca, povukao ga u prodavnicu i pokazao mu uljeza koji se nalazio iza pulta, prenosi New York Post.

Bezbedno uklonjen iz lokala

“To je nešto što se zaista ne očekuje u prodavnici đevreka”, rekao je zatečeni Driskol.

Kako je objasnio, navikao je da u lokal dolaze različiti ljudi, mušterije i prijatelji koji svrate da se pozdrave, ali mu nikada ne bi palo na pamet da bi jednog dana mogao da ugleda aligatora.

On je pozvao hitne službe, nakon čega su stigli policajci i pripadnici službe za zaštitu životinja. Oni su uspeli da bezbedno uklone aligatora iz prodavnice.

Driskol otkriva da je u trenutku kada je gmizavac ušao u lokal bio zauzet postavljanjem nove peći, zbog čega ga nije odmah primetio.

(Telegraf.rs)

Upravo takav prizor trebalo bi da postane stvarnost u Norveškoj, gde je planirana izgradnja prvog tunela na svetu namenjenog ovakvoj vrsti transporta.

Nema zaštite od nevremena

Reč je o projektu Stad Ship Tunnel, odnosno brodskom tunelu Stad, koji će biti izgrađen na istoimenom poluostrvu, u okrugu Vestland.

Njegova svrha je da brodovima omogući da zaobiđu jedan od najopasnijih delova norveške obale, poznat po izuzetno nepovoljnim vremenskim uslovima i nemirnom moru.

Ovaj deo obale posebno je izložen vetrovima, jer nema okolnih ostrva koja bi pružila zaštitu od nepogoda. More oko poluostrva Stad smatra se najvetrovitijim područjem norveške obale, a olujni uslovi javljaju se oko 100 dana godišnje.

Zbog toga, brodovi ponekad moraju da čekaju i po nekoliko dana kako bi bezbedno nastavili plovidbu. Situaciju dodatno otežavaju morske struje, budući da se na ovom području susreću Severno i Norveško more, navodi Wikipedija.

Koliko je plovidba ovim vodama opasna govori i podatak da su od završetka Drugog svetskog rata u pomorskim nesrećama, u pomenutoj oblasti, nastradale 33 osobe.

Zbog svega toga, ideja je da brodovi umesto da izlaze na otvoreno more i prolaze kroz opasnu oblast, jednostavno prođu kroz planinu.

Kruzeri nisu planirani

Planirani tunel biće dugačak 1.800 metara, širok oko 37 metara i visok 49 metara. Njegova unutrašnjost biće dovoljno prostrana da kroz njega prolaze brodovi široki do 16 metara, dok će dubina vode u tunelu iznositi 12 metara.

Predviđeno je da kroz njega mogu da prolaze plovila nosivosti do približno 16.000 bruto registarskih tona, uključujući brodove norveške obalne ekspresne linije Hurtigruten.

Ipak, neće baš svaki brod moći da koristi neobični prolaz. Većina prekookeanskih kruzera prevelika je za dimenzije tunela, pa će prvenstveno biti namenjen manjim plovilima, obalnim trajektima i drugim putničkim brodovima.

Plovidba kroz tunel trebalo bi da traje oko deset minuta, pri predviđenoj maksimalnoj brzini od osam čvorova, odnosno približno 15 km/h.

Izgradnja će podrazumevati uklanjanje oko tri miliona kubnih metara stenske mase, a za probijanje će se koristiti metoda bušenja i miniranja. Materijal potreban za radove dopremaće se morskim putem, pošto lokalni putevi nisu dovoljno pogodni za takav transport.

Posebno je zanimljivo i arhitektonsko rešenje ulaza. Njihov izgled osmislila je norveška kompanija Snøhetta, a plan je da kameni zidovi ostanu grubi i nepravilni kako bi se što bolje uklopili u okolni pejzaž.

Ideja o tunelu nije nova

Predviđene su i pešačke staze, kao i novi drumski most sa kojeg će posetioci moći da posmatraju brodove dok ulaze u tunel i izlaze iz njega. Kada bude završen, prolazak kroz planinu trebalo bi da skrati pojedina putovanja za čak 56 kilometara.

Iako zvuči kao zamisao iz budućnosti, ideja o izgradnji prolaza kroz poluostrvo Stad zapravo je veoma stara. Prvi predlog pojavio se još 1874. godine, u novinama Nordre Bergenhus Amtstidende.

Ubrzo nakon toga objavljena je i druga zamisao, prema kojoj bi se preko poluostrva izgradio železnički tunel. Brodovi bi se u tom slučaju podizali na vagone i prevozili železnicom preko kopna, a takvo rešenje navodno bi koštalo upola manje od izgradnje klasičnog brodskog tunela.

Tokom vremena razmatrane su različite mogućnosti, a na kraju je izabrana trasa duga 1.800 metara, koja će prolaziti kroz centralni deo poluostrva.

Prema najavama, završetak projekta je predviđen za 2031. godinu, a prvi brod koji bi trebalo da prođe kroz tunel jeste brod Myklebust.

(Telegraf.rs)

Snimak događaja, koji se pojavio na društvenim mrežama, prikazuje muškarce kako se guraju i vuku pod vodom.

Šta se dogodilo?

Prema tvrdnjama kineskog instruktora ronjenja Sjao Dua, koji je u trenutku incidenta bio van dužnosti, ronio je s prijateljem kada su im se, kako kaže, približila trojica drugih ronilaca.

Govoreći za lokalne medije, Du je rekao da je na lokaciji bilo previše ljudi, zbog čega je, kako navodi, došlo do neprijatne situacije. Prema njegovoj verziji, jedan muškarac iznenada mu se približio i odgurnuo ga.

Kada je ronilac pokušao da se udalji, perajima je, kako tvrdi Du, udario u njega. Kineski instruktor pokušao je da mu skloni peraja, ali je taj potez, prema njegovim rečima, doveo do sukoba pod vodom.

Na snimku koji kruži internetom vidi se i drugi muškarac, za kojeg Du tvrdi da je lokalni vodič za ronjenje, kako ga hvata za ruku. Dok kineski instruktor pokušava da ga odgurne nogama, drugi ronilac pruža ruku prema njegovom licu.

Du je kasnije ispričao da je uspeo da se udalji i izroni, nakon čega je, kako navodi, odlučio da se suoči sa muškarcima i zatraži objašnjenje.

"Svesni smo snimka"

Na drugom snimku, nastalom na brodu, vidi se kineski instruktor kako viče na muškarca koji se nalazi na drugom plovilu, prenosi Daily Mail.

“Vi ste došli do mene i zgrabili me. Pokušali ste da mi uhvatite regulator za disanje. Pokušali ste da me ubijete pod vodom, vas trojica! Trojica na jednog, to je veoma bezobrazno”, čuje se kako govori Du.

Kompanija Maldives Legend Fleet, sa kojom su Du i njegov prijatelj bili na ronilačkom putovanju, potvrdila je da je došlo do incidenta.

“Svesni smo snimka koji kruži internetom, a koji se odnosi na incident koji se dogodio 28. oktobra 2026. godine na lokaciji Kuda Rah Thila, između ronilaca sa jednog od naših brodova i vodiča”, naveli su.

Dodali su da slučaj shvataju veoma ozbiljno, ističući da im je bezbednost na prvom mestu i da nastoje da obezbede sigurno okruženje na svim lokacijama za ronjenje.

Kako su naveli, saslušali su izjave svojih gostiju i slučaj prosledili nadležnim organima radi istrage. Budući da je postupak u toku, nisu želeli da iznose dodatne detalje.

Foto: Jeff Rotman / Alamy / Profimedia

Upućen apel javnosti

Direktor prodaje i marketinga kompanije Maldives Legend Fleet potvrdio je i da je jedan od njihovih vodiča za ronjenje suspendovan nakon incidenta.

Prema njegovim rečima, informacije kojima kompanija raspolaže ukazuju na to da je sukob započeo nakon incidenta u koji su bili uključeni vodič sa drugog broda i jedan od njihovih gostiju, nakon čega je intervenisao ronilački tim kompanije.

“Svesni smo da su nakon toga iznete ozbiljne optužbe na račun ponašanja našeg stručnjaka za ronjenje. Te optužbe, zajedno sa svim okolnostima incidenta, zahtevaju pažljivo i nepristrasno ispitivanje”, naveo je direktor.

U slučaj se uključilo i Nacionalno udruženje za plovidbu Maldiva (NBAM), koje je saopštilo da sprovodi istragu.

Oni poručuju da je neophodno sprovesti detaljnu i nepristrasnu istragu, kako bi se utvrdilo da li je bilo neprimerenog ponašanja, propusta ili nemara bilo koje od uključenih strana.

Takođe su pozvali policiju Maldiva, Ministarstvo turizma i druge nadležne institucije da ispitaju slučaj, uz apel javnosti da ne donosi preuranjene zaključke i ne iznosi optužbe na društvenim mrežama pre nego što budu poznati rezultati istrage.

(Telegraf.rs)

Dok su se na zemlji nizali prizori nezamislivog stradanja, bombarder Enola Gay, iz kojeg je izbačena bomba, udaljavao se od grada. U međuvremenu, iz požara koji su zahvatili Hirošimu počeo je da se uzdiže ogroman oblak dima i čađi, nastao kao posledica razorne eksplozije.

Posledice nuklearne eksplozije

Samo 97 minuta kasnije, u 10.52 po lokalnom vremenu na ostrvu Tinijan, navigator Teodor Van Kirk uneo je kratku belešku u dnevnik leta aviona. Nekoliko reči ispisao je velikim slovima: “OBLAK JE NESTAO” (FOTO).

Naizgled beznačajan zapis, koji je decenijama prolazio gotovo nezapaženo, danas je naučnicima pružio novi uvid u jednu od najrazornijih pojava zabeleženih nakon nuklearnog napada.

Prema istraživanju koje je predvodio Dejvid Romps sa Univerziteta Kalifornije u Berkliju, kratka beleška mogla bi da otkrije koliko se visoko podigao oblak čađi nakon bombardovanja Hirošime.

Naučnici su zaključili da je dostigao najmanje 11,3 kilometra iznad tla, što je visina od velikog značaja za razumevanje mogućih posledica nuklearnog rata.

“Požar koji je zahvatio Hirošimu podigao je čađ duboko u gornje slojeve troposfere, što je u skladu sa scenarijima nuklearne zime“, navodi se u radu objavljenom u časopisu Geophysical Research Letters.

Posledice nuklearne eksplozije ne završavaju se u trenutku detonacije. Sama eksplozija i karakteristični pečurkasti oblak relativno brzo se razvijaju i menjaju, ali ogromna količina toplote koju oslobađa bomba može da izazove razorne požare koji satima besne na velikom području.

Upravo se to dogodilo u Hirošimi. Nakon što je eksplodirala atomska bomba “Mali dečak” (Little Boy), vatra se širila gradom, a pojedinačna žarišta spajala su se u ogromnu stihiju. Ekstremno visoke temperature izazvale su snažna uzlazna strujanja vazduha, koja su nosila dim i čađ visoko u atmosferu, stvarajući ogroman stub oblaka.

Visina do koje takav oblak može da dospe izuzetno je važna za razumevanje dugoročnih posledica nuklearnog rata. Ukoliko dovoljno čađi dospe u stratosferu, može tamo da se zadrži mesecima, pa čak i godinama. Takve čestice mogu da blokiraju deo Sunčeve svetlosti, što bi dovelo do zahlađenja planete.

Potražili drugačiji trag

U slučaju velikog nuklearnog sukoba, zbirni efekat brojnih požara izazvanih eksplozijama mogao bi da pokrene takozvanu nuklearnu zimu. Posledice bi mogle da budu katastrofalne po poljoprivredu, proizvodnju hrane i snabdevanje stanovništva širom sveta.

Ipak, među naučnicima već dugo postoje neslaganja oko toga da li nuklearni požari zaista mogu da podignu čađ na toliku visinu. Pojedine kompjuterske simulacije ukazivale su na mogućnost da bi najveći deo čestica ostao u nižim slojevima atmosfere, gde bi ih padavine relativno brzo uklonile, sprečavajući njihov dugotrajan uticaj na klimu.

Problem je u tome što, srećom, postoji veoma malo stvarnih primera na osnovu kojih bi naučnici mogli da provere svoje pretpostavke. Zapravo, bombardovanje Hirošime jedini je poznati slučaj u kojem je nakon nuklearne eksplozije nastala ovakva vatrena stihija. Tri dana kasnije, prilikom bombardovanja Nagasakija, nije došlo do pojave takvih razmera.

Raniji istraživači pokušavali su da utvrde visinu oblaka iznad Hirošime, analizirajući istorijske fotografije, ali su njihovi proračuni zavisili od brojnih nepoznanica.

Romps i njegove kolege odlučili su da potraže drugačiji trag u istorijskim dokumentima. Pronašli su ga upravo u dnevniku leta bombardera Enola Gay, a način na koji su iskoristili ovu kratku belešku pokazao se izuzetno domišljatim.

Kretanje bombardera tokom tog dana detaljno je dokumentovano, gotovo iz minuta u minut. Kada je navigator Van Kirk, 97 minuta nakon eksplozije, zapisao da je “oblak nestao”, avion se nalazio na udaljenosti od oko 750 do 764 kilometra od Hirošime, na visini od približno 7.440 metara.

To je istraživače navelo na drugačije tumačenje njegove beleške. Oblak zapravo nije nestao, već posada više nije mogla da ga vidi sa mesta na kojem se nalazila.

O tome svedoči i poseban vojni memorandum, u kojem je zabeleženo da je posmatranje posade u tom trenutku bilo ograničeno zbog atmosferske izmaglice, a ne zbog zakrivljenosti Zemlje.

Sproveli 100.000 simulacija

Ova razlika bila je presudna za istraživanje. Da je oblak nestao ispod horizonta, to bi značilo da je njegova visina bila ograničena. Međutim, ako je i dalje bio iznad horizonta, ali ga posada nije mogla videti zbog izmaglice, onda je morao da dostigne izuzetno veliku visinu.

Istraživači su zato krenuli obrnutim putem - izračunali su koliko daleko posada bombardera može da vidi sa visine na kojoj se nalazila, a zatim su na osnovu toga procenili minimalnu visinu oblaka iznad Hirošime.

Proračun, međutim, nije bio jednostavan. Svetlost se kroz Zemljinu atmosferu ne kreće savršeno pravolinijski. Zbog promena gustine vazduha na različitim visinama, svetlosni zraci blago se savijaju prema površini, što omogućava da se vidi nešto dalje iza horizonta nego što bi to pokazala jednostavna geometrijska računica.

Kako bi uzeli u obzir ovaj efekat, naučnici su morali da rekonstruišu atmosferske uslove koji su vladali na dan bombardovanja.

Koristili su tri istorijske rekonstrukcije vremenskih prilika, na osnovu kojih su procenili kako su se temperatura i vazdušni pritisak menjali sa visinom. To im je omogućilo da izračunaju kako se svetlost kretala kroz atmosferu tog dana.

Zatim su sproveli 100.000 simulacija kako bi obuhvatili moguće greške i neizvesnosti u vezi sa položajem i visinom aviona, kao i atmosferskim uslovima.

Iako su i nakon toga postojale određene nepoznanice, istraživači su sa 95 odsto pouzdanosti zaključili da je oblak čađi dostigao najmanje 11,3 kilometra visine.

Naučnici naglašavaju da bombardovanje Hirošime nije izazvalo nuklearnu zimu. Takav scenario ne očekuje se kao posledica jedne nuklearne eksplozije, već kao moguća posledica ogromne količine čađi koju bi u atmosferu izbacili brojni požari tokom velikog nuklearnog rata.

Ipak, otkriće da je oblak nakon bombardovanja Hirošime dostigao visinu od najmanje 11,3 kilometra predstavlja važan dokaz da nuklearni požari mogu da podignu čađ u više slojeve atmosfere, što je jedan od ključnih preduslova za nastanak nuklearne zime.

(Telegraf.rs)

Džozef, koji radi kao pastor u crkvi, živi u okrugu Mančerial. Započeo je štednju 10. oktobra 2023. godine, kada je odlučio da svaki put kada dobije kusur u kovanicama od 10 rupija (oko devet evrocenti), da ih sačuva.

Nije uvek imao podršku

Tako je, malo-pomalo, tokom svakodnevnih odlazaka u prodavnicu i drugih aktivnosti, uspeo da prikupi 123.000 rupija, odnosno oko 1.158 evra.

“Tokom protekle tri godine, od novca koji sam trošio, uključujući kupovinu namirnica i druge izdatke, gde god da sam išao, uspevao sam da odvojim ponešto. Tako sam uštedeo“, ispričao je.

Ipak, njegov plan nije uvek nailazio na podršku. U jednom trenutku, naime, pojavile su se glasine da bi kovanice od 10 rupija mogle da budu povučene iz upotrebe ili da izgube status zakonskog sredstva plaćanja.

Zbog toga su pojedini članovi njegove porodice počeli da ga odgovaraju od daljeg sakupljanja novca.

U početku su i sami bili skeptični prema neobičnom načinu štednje, ali su vremenom prihvatili ideju i pružili mu podršku da ostvari cilj, prenosi India Today.

Imao je i skuplju želju

Džozef je prvobitno razmišljao da ušteđevinu iskoristi za kupovinu nečega korisnog za domaćinstvo, ali se kasnije predomislio i odlučio da novac uloži u novo prevozno sredstvo. Njegov dotadašnji motocikl počeo je da se kvari i više nije radio kako treba, pa je zaključio da je vreme za zamenu.

Priznao je i da je imao još jednu, znatno skuplju želju - voleo bi da je mogao da kupi motocikl Royal Enfield Bullet, ali mu finansijske mogućnosti to nisu dozvoljavale.

Kada je konačno odlučio da pazari Hondu Activa, suočio se sa još jednim izazovom - trebalo je pronaći prodavnicu koja će prihvatiti čitav iznos u kovanicama.

Prema rečima menadžera salona u mestu Luksetipet, Džozef se prvi put obratio prodavcu 15 dana pre kupovine, kako bi proverio da li je moguće skuter platiti isključivo kovanicama od 10 rupija.

Zaposleni su pristali da prihvate ponudu, Džozef se potom pojavio u salonu sa tri godine pažljivo sakupljanim novcem i preuzeo dvotočkaš.

(Telegraf.rs)

Sve je počelo 3. maja 2017. godine, kada je na obalu ribarskog mesta Gansbaj, nedaleko od Kejptauna, more izbacilo ogromno telo velike bele ajkule. Ženka je bila teška 1.100 kilograma, na njenom donjem delu tela nalazila se velika otvorena rana, a nedostajala je jetra teška oko 90 kilograma.

"Ovo nikada nisam doživela"

“Pitali smo se: ‘Šta je, dođavola, moglo ovo da uradi?’”, priseća se Alison Tauner, naučnica koja je predvodila obdukciju uginule ajkule.

Tokom narednih meseci, pronađeno je još pet mrtvih velikih belih ajkula. Sve su imale iste karakteristične povrede.

“Bilo je neverovatno. Do tada sam videla stotine velikih belih ajkula, ali nikada nisam doživela da ih more izbacuje jednu za drugom“, ispričala je Taunerova.

Bio je to prvi znak da se ispod površine mora odvija pravi obračun, čije će posledice kasnije biti primećene u okeanima širom sveta.

Taunerova je obavila obdukcije svih pronađenih ajkula i ubrzo uočila isti obrazac povreda. Posumnjala je na dva glavna krivca - par mužjaka orki, poznatih pod nadimcima Port i Starbord.

Za ove dve orke, za koje se veruje da su braća, prvi put se čulo 2015. godine, kada su primećene u blizini Kejptauna. Imena su dobile po karakterističnim leđnim perajima, koja su kod jedne bila povijena ulevo, a kod druge udesno.

Nedugo pošto su se pojavile, ronioci su pronašli grupu mrtvih ajkula Notorynchus cepedianus. Njihova zdepasta tela, koja podsećaju na praistorijske predatore, bila su rasporena, a nedostajale su jetre.

“Port i Starbord pojavili su se upravo u trenutku kada su ronioci izvlačili ostatke iz vode. Imali smo žrtve i počinioce na istom mestu, ali tada nismo mogli da shvatimo šta se dogodilo“, ispričala je Taunerova.

Morski biolozi i turisti nastavili su da viđaju ovaj par duž obale Kejptauna, uključujući i područje oko ostrva Dajer.

“Nije bilo sumnje da je ostrvo Dajer bilo jedno od najboljih mesta na planeti za posmatranje velikih belih ajkula. A onda su odjednom nestale. Ne govorim o postepenom opadanju njihovog broja, već o tome da su preko noći jednostavno nestale“, rekla je Taunerova.

"Sastavljali smo dokaze"

Iako su istraživači sumnjali da su orke odgovorne za napade, tek 2022. godine uspeli su zvanično da povežu ove predatore sa ubijanjem velikih belih ajkula.

“Sastavljali smo dokaze, kao na mestu zločina, ali nam je nedostajao ključni dokaz. A onda smo ga dobili“, objasnila je Taunerova.

Polovinom maja 2022. godine, amaterski snimatelj dronom zabeležio je tri orke kako love veliku belu ajkulu dugu oko tri metra, nedaleko od obale Mosel Beja, oko 400 kilometara istočno od Kejptauna.

Na snimku se vidi kako jedna orka njuškom gura ajkulu ka površini, a zatim je okreće na desni bok. Potom je ujeda u predelu grudnih peraja, nakon čega se u vodi pojavljuje velika mrlja krvi. Orka zatim zaranja sa ajkulom u ustima, dok druga pokušava da je uhvati za rep, pre nego što nestane iz kadra.

Od tada su napadi orki na velike bele ajkule zabeleženi i kod obala Kalifornije i Australije. Snimci su otkrili izuzetnu sposobnost ovih životinja za lov, njihovu inteligenciju i koordinaciju. Naučnici upozoravaju da klimatske promene i pritisci na morski ekosistem mogu dovesti do sve češćih susreta ovih vrhunskih predatora, sa ozbiljnim posledicama po život u okeanima.

Orke, poznate i kao kitovi ubice, i velike bele ajkule nalaze se na vrhu svojih lanaca ishrane i imaju važnu ulogu u morskom ekosistemu. Njihova ishrana se delimično preklapa, jer obe vrste love životinje poput foka i delfina.

Orke su jedini poznati prirodni predatori velikih belih ajkula.

“Veoma su izbirljive kada je reč o organima kojima se hrane, a jetra je najhranljiviji deo ajkule“, objašnjava Taunerova.

Velike bele ajkule imaju ogromne jetre koje im služe kao svojevrsni rezervoari energije tokom dugih migracija, ali i pomažu u održavanju plovnosti. Kod odraslih jedinki jetra može činiti čak 28 odsto telesne težine, a oko 90 odsto njenog zapreminskog sadržaja čine lipidi, odnosno materije bogate energijom.

U Australiji su orke primećene i kako kitovima koji se hrane filtriranjem vode uklanjaju i jedu usne i jezike, kao i kako se hrane grudnim mišićima pingvina. Ovakav način lova nije slučajan, već je usmeren na delove plena koji pružaju najveću nutritivnu vrednost, objašnjava Izabela Rivs, morski biolog sa Univerziteta Zapadne Australije.

Foto: Mark Conlin / Alamy / Profimedia

Pokazuju izuzetnu inteligenciju

Ipak, naučnici još ne znaju da li je ovakav način lova nova pojava ili se o njemu danas više zna zahvaljujući savremenoj tehnologiji. Sve veći broj podvodnih kamera i dronova omogućava istraživačima da prate ponašanje životinja koje su ranije teško mogli da posmatraju.

Debora Džajls, naučnica koja proučava orke na Univerzitetu Kalifornije u Dejvisu, smatra da je moguće da se ovakvi napadi nisu pojavili nedavno, već da ih ljudi jednostavno sada češće primećuju.

“Možda samo više tražimo takve pojave i zato ih sada viđamo“, objašnjava ona.

Prema njenim rečima, ovakav način lova pokazuje izuzetnu inteligenciju orki i njihovu sposobnost da iskoriste plen koji im je dostupan u njihovom prirodnom staništu.

“Mislilo se da su velike bele ajkule vrhunski predatori okeana, ali sada je jasno da su orke zapravo na samom vrhu“, ističe Džajlsova.

Sa tim se slaže i Rivsova, koja smatra da orke imaju veliku prednost u odnosu na bele ajkule, prenosi BBC.

Ključ njihove nadmoći, prema njenom mišljenju, krije se u društvenoj strukturi. Za razliku od velikih belih ajkula, koje su uglavnom samotnjaci, orke žive u porodičnim grupama, poznatim kao jata, i međusobno komuniciraju karakterističnim glasovnim obrascima.

Takav način života omogućava im da zajednički planiraju i sprovode napade, zbog čega su njihove lovačke strategije izuzetno koordinisane.

Ipak, orke ne moraju uvek da love u grupi. Dana 18. juna 2023. godine, Starbord je snimljen kako samostalno napada veliku belu ajkulu. Za manje od dva minuta ubio je mladog predatora dugog oko 2,5 metra i izvadio mu jetru.

Turisti na brodu snimili su orku sa jetrom u ustima, dok su galebovi na površini vode skupljali masne ostatke. Već narednog dana, nedaleko od tog mesta, more je izbacilo još jednu rasporenu ajkulu, dugu oko 3,5 metra. To je ukazivalo na mogućnost da je Starbord ubio najmanje dve velike bele ajkule.

“To nam je pokazalo da je Starbord izuzetno sofisticiran predator i da mu nije potreban pomagač“, rekla je Taunerova.

Foto: Shutterstock

"Udarale su ajkulu i gurale je"

Slični prizori zabeleženi su i u Kalifornijskom zalivu. Morski biolog i snimatelj divljih životinja Erik Igera pregledao je 2020. godine snimak koji je napravio dronom i ostao zapanjen onim što je video.

Igera, koji vodi program za istraživanje orki u okviru organizacija Conexiones Terramar i Pelagic Life, snimio je grupu od pet orki kako napada ajkulu. Tek kada je nekoliko meseci kasnije uvećao snimak, shvatio je da je reč o mladoj velikoj beloj ajkuli.

Na snimku se vidi kako orke najpre guraju ajkulu ka površini, a zatim zajedničkim snagama okreću njen stomak nagore. Potom je odvlače pod vodu, da bi se ubrzo ponovo pojavile sa njenom jetrom u ustima.

“Udarale su ajkulu i gurale je, a zatim joj izvadile jetru i pojele je. Nisu pokazivale nikakvo interesovanje za ostatak tela“, ispričao je Igera.

Igera je 2022. godine snimio pet orki iz iste grupe kako napadaju još jednu mladu veliku belu ajkulu. Predatori su je okrenuli na leđa i potisnuli ka površini, dok je životinja krvarila, a njena jetra postala vidljiva.

Okretanje ajkule na leđa izaziva stanje poznato kao tonička nepokretnost, odnosno privremenu paralizu tokom koje životinja gubi sposobnost da reaguje.

“Kada se ajkula okrene na leđa, dolazi do prirodne, privremene paralize. Ona tada postaje potpuno nepokretna i ne može da reaguje za manje od jednog minuta“, objašnjava Igera.

Kada je plen na taj način onesposobljen, orke mogu bez većeg rizika da mu rasporе stomak i izvade energetski bogatu jetru, bez opasnosti od ozbiljnog protivnapada.

Prema Igerinim rečima, ovakva tehnika lova prenosi se sa generacije na generaciju i predstavlja naučeno ponašanje unutar porodične grupe.

“To je deo njihove kulture. Znanje se prenosi kroz generacije, a sve počinje od matrijarha, odnosno najstarije ženke koja predvodi grupu“, objašnjava on.

Foto: Kim Westerskov / Alamy / Profimedia

Detaljna forenzička analiza

U Kalifornijskom zalivu zagrevanje mora dovelo je do veće prisutnosti mladih velikih belih ajkula, koje se sada češće nalaze u staništu grupe Moctezuma. Ipak, Igera naglašava da klimatske promene ne menjaju direktno način na koji orke love, već ih dovode u kontakt sa novim plenom.

“Klimatske promene približavaju ove vrhunske predatore jedne drugima, ali ne menjaju direktno njihove lovačke tehnike. One samo stvaraju prilike da orke primene već postojeće, veoma sofisticirane strategije na novi plen“, objašnjava morski biolog.

Slične promene primećene su i u Australiji. U oktobru 2023. godine na jugoistočnoj obali ove zemlje pronađena je velika bela ajkula duga 4,7 metara, kojoj su nedostajali jetra, organi za varenje i reproduktivni organi.

Istraživači su obavili detaljnu forenzičku analizu rana i pronašli DNK orki, čime je potvrđeno da je upravo ova vrsta odgovorna za napad.

“Uspeli smo da potvrdimo prisustvo DNK orki u ranama. Bio je to prvi naučno potvrđen slučaj predacije velikih belih ajkula od strane orki u australijskim vodama“, kaže Rivsova, koja je predvodila istraživanje.

Napadi orki, međutim, nisu jedini razlog zbog kojeg velike bele ajkule nestaju iz pojedinih područja.

U Južnoj Africi njihova populacija bila je ugrožena i pre nego što su napadi orki privukli pažnju naučnika. Istraživanje iz 2016. godine, koje je obuhvatilo šestogodišnji period, upozorilo je da se ova stvorenja suočavaju sa ozbiljnim rizikom od izumiranja zbog krivolova, trgovine čeljustima i perajima, zagađenja, smanjenja količine hrane i upotrebe mreža i udica za njihovo hvatanje.

Dodatni problem predstavlja i izuzetno niska genetska raznovrsnost ove vrste, na šta je ukazalo istraživanje iz 2015. godine.

Od tada je njihova populacija nastavila da opada, tvrdi Sara Andreoti, morski biolog sa Univerziteta u Stelenbošu, koja je predvodila oba istraživanja.

Ona upozorava da veliki broj ajkula strada kao slučajni ulov u ribarskim mrežama, ali da su zaštitne mreže postavljene duž obale, kao i ribolov dugim povrazima, među glavnim uzrocima njihovog stradanja. Posebno su ugrožene mlade jedinke, koje često završavaju kao usputni ulov.

“Ne dajemo im priliku da se oporave i prežive. Gledamo kako lokalno nestaju pred našim očima“, upozorila je.

Foto: Shutterstock

Odlazak velikih belih ajkula

U zalivu Fols Bej, nedaleko od Kejptauna, populacija velikih belih ajkula bila je relativno stabilna sve do 2015. godine. Međutim, do sredine 2018. godine ove životinje gotovo potpuno su nestale iz tog područja. Jedno istraživanje ukazalo je na to da su orke koje love ajkule verovatno doprinele njihovom odlasku.

Sličan obrazac zabeležen je i kod obale Kalifornije. Prema istraživanju iz 2019. godine, velike bele ajkule napuštale su područje oko ostrva Farelons, udaljenog oko 43 kilometra od San Franciska, čim bi se pojavile orke.

Podaci sa elektronskih uređaja za praćenje pokazali su da su ajkule počinjale da napuštaju to područje već nekoliko minuta nakon dolaska orki. Nisu se vraćale sve do naredne sezone.

Njihovo odsustvo imalo je posledice i po druge morske životinje, među kojima su i morski slonovi, koji su inače čest plen velikih belih ajkula. U godinama kada su ajkule napuštale ovo područje, zabeleženo je između četiri i sedam manje napada na morske slonove.

Odlazak velikih belih ajkula iz njihovih tradicionalnih staništa u Zapadnom Kejpu uticao je i na druge vrste. Prema rečima Taunerova, posebno su ugroženi afrički pingvini, čija je populacija već kritično ugrožena, a koji se sada suočavaju sa većim rizikom od napada ajkula u pojedinim područjima.

Istovremeno, na teritorije koje su ranije naseljavale velike bele ajkule počele su da dolaze druge vrste. Među njima su i bronzane ajkule (Carcharhinus brachyurus), koje su postale glavna atrakcija za turiste koji učestvuju u ronjenju u zaštitnim kavezima, budući da velikih belih ajkula više nema u nekada popularnim područjima Zapadnog Kejpa.

Nestanak velikih belih ajkula iz zaliva Fols Bej izazvao je i lančane promene u morskom ekosistemu. Prema jednom novijem istraživanju, broj njihovog plena, posebno južnoafričkih krznenih foka i sedmoškržnih ajkula, počeo je da raste. To je potom dovelo do smanjenja broja manjih ajkula i riba.

Kada orke ubiju velike bele ajkule ili ih nateraju da napuste određeni deo obale, posledice se ne završavaju na njihovom nestanku. Menja se čitav lanac ishrane, a efekti takvih promena već su vidljivi u morskim ekosistemima.

“Sada posmatramo kako se te posledice odvijaju pred našim očima“, zaključuje Alison Tauner.

(Telegraf.rs)

Prva stepenica nije izgledala naročito impresivno. Bila je uklesana u stenu, skrivena ispod peska i ostataka drevnih građevina u egipatskoj Dolini kraljeva. Ipak, za britanskog arheologa upravo je taj nalaz značio da bi višegodišnja potraga konačno mogla da se isplati.

"Čudne životinje, kipovi i zlato"

Njegovi radnici uklanjali su drevne naslage u blizini grobnice faraona Ramzesa VI, kada su naišli na vrh stepenika koji je vodio pod zemlju. Daljim iskopavanjem otkriveno je stepenište, a već narednog dana i zazidani ulaz sa pečatima kraljevske nekropole. Na njemu se nalazio prikaz boga Anubisa iznad devet zarobljenika, dok su pečati i njihovo stanje ukazivali na to da bi grobnica mogla da krije kraljevsko blago.

Karter je shvatio da je pronašao nešto izuzetno značajno. Kako bi zaštitio nalazište, ponovo je zatvorio otvor i obavestio svog finansijera, britanskog aristokratu lorda Karnarvona, koji se u tom trenutku nalazio u Engleskoj.

U telegramu mu je napisao: “Konačno sam došao do izvanrednog otkrića u Dolini kraljeva - veličanstvene grobnice sa netaknutim pečatima“.

Karnarvon je odmah krenuo ka Egiptu. Ipak, trebalo je sačekati njegov dolazak i nastaviti otvaranje grobnice u njegovom prisustvu. Tek 26. novembra Karter je kroz mali otvor na vratima prvi put zavirio u unutrašnjost. Dok je svećom osvetljavao prostoriju, pred njim su počeli da se naziru kipovi, neobični predmeti i zlato.

“Čudne životinje, kipovi i zlato - bljesak zlata na sve strane“, zapisao je Karter kasnije.

Do grobnice nije došao slučajno

Bio je to trenutak koji će njegovo ime zauvek povezati sa jednim od najpoznatijih arheoloških otkrića u istoriji.

Karter do grobnice nije došao slučajno. Godinama je istraživao Dolinu kraljeva, područje u kojem su egipatski vladari tokom približno pet vekova gradili svoja poslednja počivališta. Tokom ranijih iskopavanja pronađeni su manji predmeti sa Tutankamonovim imenom, ali njegova grobnica i mumija još nisu bile otkrivene.

Potragu je finansirao lord Karnarvon, ali je nakon godina bez značajnijih rezultata počeo da gubi strpljenje. Karter je uspeo da obezbedi još jednu sezonu iskopavanja. Radovi su počeli 1. novembra 1922. godine, a samo tri dana kasnije pronađena je prva stepenica. Ispostavilo se da je grobnica bila sakrivena ispod ostataka radničkih zdanja i naslaga nanesenog materijala.

Dodatno ju je zaklanjala blizina grobnice Ramzesa VI, čiji je ulaz bio poznat i koji je privlačio pažnju arheologa. Oko 150 godina nakon Tutankamonove smrti, radnici su na tom mestu gradili novo kraljevsko počivalište, ne znajući šta se nalazi ispod njih.

Tutankamon je vladao Egiptom približno od 1333. do 1323. godine pre nove ere. Na presto je došao sa oko devet godina, u periodu velikih verskih promena. Njegov otac, faraon Ehnaton, pokušao je da napusti tradicionalni egipatski mnogobožački sistem i nametne poštovanje jednog božanstva - Atona, boga Sunca.

Hauard Karter u grobnici; Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

Neobično mala grobnica

Nakon Ehnatonove smrti, mladi Tutankamon obnovio je tradicionalne verske običaje, naredio obnovu hramova i podizanje novih kipova starih bogova. Promenio je i ime - rođen je kao Tutankaton, što je upućivalo na Atona, a nakon dolaska na vlast postao je Tutankamon. Njegova vladavina nije dugo trajala. Umro je sa približno 19 godina, a tačan uzrok njegove smrti ni danas nije pouzdano utvrđen.

Među mogućim objašnjenjima pominju se povreda, bolest i kombinacija zdravstvenih problema. Nije imao naslednika, pa je presto preuzeo njegov savetnik Aj.

Tutankamonova grobnica bila je neobično mala u poređenju sa počivalištima drugih faraona. Ipak, sadržala je hiljade predmeta za koje su stari Egipćani verovali da su neophodni za život posle smrti. Pored odeće, hrane, kreveta, kočija i nakita, u njoj su se nalazili prestoli, kipovi, obredni predmeti i male figurine poznate kao šabti, za koje se verovalo da će služiti pokojniku u zagrobnom životu.

Samo u prvoj prostoriji Karterov tim pronašao je više od 600 predmeta. Njihovo iznošenje i popisivanje trajalo je duže od dva meseca, prenosi Večernji list.

U grobnoj odaji nalazila su se četiri pozlaćena drvena svetilišta, postavljena jedno unutar drugog. Unutar njih nalazio se kameni sarkofag, a u njemu tri kovčega, takođe postavljena jedan unutar drugog. Poslednji je bio izrađen od čistog zlata i u njemu je počivala faraonova mumija. U zasebnoj prostoriji pronađeno je svetilište sa organima izvađenim tokom mumifikacije, dok je ulaz čuvao kip Anubisa, boga povezanog sa mumifikacijom i zagrobnim životom.

Prvi pogled Hauarda Kartera na Tutankamonovu grobnicu... Foto-kolaž: Topography / Rainbird / Profimedia, François Guénet / akg-images / Profimedia

Priče o navodnom prokletstvu

Poslednja prostorija, nazvana aneks, sadržala je više od 2.000 predmeta. Karteru i njegovim saradnicima bilo je potrebno deset godina da dokumentuju i uklone više od 5.000 predmeta iz grobnice. Otkriće je izazvalo ogromno interesovanje javnosti, a fotografije pronađenog blaga obišle su svet.

Uz arheološko otkriće ubrzo je počela da se vezuje i priča o navodnom prokletstvu. Lord Karnarvon preminuo je 5. aprila 1923. godine u Kairu, nekoliko meseci nakon otvaranja grobnice. Njegovoj smrti prethodila je infekcija nastala nakon ujeda komarca u Dolini kraljeva, koja je dovela do ozbiljnih komplikacija, uključujući trovanje krvi i upalu pluća.

Priča o prokletstvu zaista se proširila nakon njegove smrti, ali ne postoje naučni dokazi da je bilo kakvo prokletstvo postojalo. Karter je preminuo tek 1939. godine, odnosno 17 godina nakon otkrića.

Priče o prokletstvu dodatno su se širile i zbog drugih nesrećnih događaja koje su novine povezivale sa ljudima uključenim u otkriće. Ipak, za takve tvrdnje nikada nije pronađena naučna potvrda.

Tutankamonova grobnica i danas predstavlja jedno od najcelovitije sačuvanih kraljevskih počivališta starog Egipta. Mumija mladog faraona i dalje se nalazi u grobnoj odaji, a predmeti iz njegovog poslednjeg počivališta pružili su istoričarima neprocenjiv uvid u život, verovanja i običaje drevnog Egipta.

(Telegraf.rs)

Opcije za ukrštenicu: Klasični - Klasično rešavanje bez automatskog označavanja tačnosti. Srednje lak - Kada popunite celu reč, postaje zelena ako je tačna, odnosno crvena ako je netačna. Najlakši - Čim unesete pogrešno slovo, to polje postaje crveno. Napomena: Duplim klikom menjate sa horizontalnog na vertikalno popunjavanje polja, i obrnuto.

(Telegraf.rs / M.B.)

Carinik je u maju u jednom brodskom kontejneru pronašao veliku količinu Pokemon karata i posumnjao u njihovu autentičnost, prenosi VRT nws. U kontejneru je bilo više od 9.300 kutija sa ukupno 142.000 pakovanja karata.

Carina je pokrenula istragu, kojom je utvrđeno da su karte zaista bile falsifikovane.

"Na falsifikovanim kartama nije bilo oznake nosioca prava. Takođe, boje, papir i ilustracije razlikovali su se od onih na originalnim kartama", navodi se u saopštenju holandske carine.

Vest je objavljena tek sada jer je carinska služba čekala potvrdu kompanije Nintendo, vlasnika brenda Pokemon, da je reč o falsifikatima. Nakon što je autentičnost karata proverena, carina ih je uništila.

Pokemon karte proizvode se od 1996. godine i već decenijama su veoma popularne, kako za igranje, tako i za kolekcionare. Cena retkih karata može da dostigne desetine ili čak stotine hiljada evra.

Najskuplja Pokemon karta do sada prodata je prošle godine za 16,5 miliona evra.(Telegraf.rs/Tanjug)

Medicinska sestra Džuli Mekfeden, čija je specijalnost palijativna nega, tokom karijere je prisustvovala smrti stotina ljudi, a svojim svedočenjima na društvenim mrežama upravo nastoji da razbije strah od umiranja.

Objasnila dva fenomena

Njena namera je da javnosti približi ono što se događa u poslednjim nedeljama, danima i satima života pacijenata, ali i da pokaže da neki od tih trenutaka, uprkos svojoj težini, mogu biti veoma dirljivi.

Na društvenim mrežama je poznata kao Hospice Nurse Julie, a na TikToku je prati oko 1,7 miliona ljudi. Kroz svoje objave nastoji da pokrene otvoren razgovor o smrti i pomogne porodicama da prepoznaju promene koje mogu ukazivati na to da se život njihovih najbližih približava kraju.

U jednom od svojih snimaka izdvojila je dva neobična fenomena koja je više puta primetila kod pacijenata u završnoj fazi života, prenosi Daily Star.

Prvi je nazvala “pogledom smrti“, a reč je o situaciji u kojoj pacijent iznenada postaje potpuno usredsređen na određeni deo prostorije i nastavlja da gleda u tom pravcu, bez obzira na ono što se događa oko njega.

“Ako niste upoznati sa pojavama koje se javljaju na kraju života, postoji nekoliko stvari koje se kod većine ljudi mogu dogoditi u tom periodu. Jedna od njih naziva se ‘pogled smrti’. To je trenutak kada se osoba veoma usredsredi na određeni deo prostorije i, šta god da pokušate, ne pomera pogled“, objasnila je.

Ponekad osoba samo nepomično posmatra jednu tačku, dok u drugim slučajevima može delovati kao da “razgovara sa nekim” ko nije vidljiv ljudima oko nje. Džuli ističe da se dešava i da pacijenti tada imaju širok osmeh na licu, kao da vide nešto što ih čini veoma srećnim.

Drugi fenomen koji je izdvojila jesu “viđenja pred kraj života”. Ona ih opisuje kao jednu od najčešćih pojava koje zdravstveni radnici primećuju kod pacijenata u završnoj fazi života.

Prema njenim rečima, u tim trenucima osoba može početi da “vidi” nekoga ko je već preminuo, a koga je poznavala i volela. Ponekad pacijenti čak vode “razgovore” sa tim osobama, iako ih niko drugi u prostoriji ne vidi.

Foto: Shutterstock

Pacijenti opisuju različite stvari

To mogu biti roditelji koji su ranije preminuli, stari prijatelji ili drugi bliski članovi porodice. Medicinska sestra navodi da je tokom svog rada više puta prisustvovala upravo takvim situacijama.

Ona se prisеtila i jednog pacijenta koji je imao širok osmeh na licu, kao da posmatra “nekoga” ili “nešto” na drugoj strani prostorije.

Džuli je tada želela da i njegova supruga vidi taj trenutak, jer, kako objašnjava, ovakve pojave ponekad mogu da pruže naznake o tome koliko je vremena preostalo osobi koja umire.

“Ove pojave na kraju života obično počinju da se javljaju nekoliko nedelja do mesec dana pre smrti“, objasnila je.

Dodala je da ljudi u tim trenucima opisuju različita iskustva, koja često zavise i od njihovih verskih uverenja. Neki govore o tome da vide “preminule članove porodice”, dok drugi opisuju prizore koji imaju religijsko značenje.

Pojedini pacijenti, prema njenim rečima, pričaju o “prelepim oblacima ili cveću”, dok drugi tvrde da vide “Isusa, Boga ili anđele”. Postoje i oni koji ne opisuju nikakvo viđenje božanskog bića.

Ipak, Džuli posebno naglašava jedan detalj koji je primetila tokom rada sa ljudima na samrti - mnogi od njih u tim trenucima deluju spokojno, srećno i često se osmehuju.

Upravo zbog toga ove pojave, uprkos tome što mogu biti znak da se život bliži kraju, opisuje kao nešto “prelepo“. Njen cilj je da porodicama pomogne da takve trenutke ne doživljavaju isključivo sa strahom, već i da razumeju šta se možda događa njihovim najbližima.

(Telegraf.rs)

Incident se dogodio 1. novembra, kada je jedna osoba koja je obilazila groblje čula glasno mjaukanje koje je dopiralo ispod nadgrobnog spomenika, prenosi portal Eho Dnja.

Postavili kavez-klopku

Svedok je odmah obavestio nadležne službe, nakon čega su na lice mesta stigli policija, zaposleni na groblju, predstavnici organizacija za zaštitu životinja i pripadnici gradske straže.

Vlasnici grobnice dali su saglasnost za njeno otvaranje kako bi životinja bila spasena.

Međutim, mačak se sakrio u teško dostupnom delu grobnice, pa prvi pokušaj nije uspeo. Ni akcija narednog dana nije dala rezultate, jer je životinja ponovo pobegla u dublji deo grobnice.

Spasioci su zato odlučili da ostave kavez-klopku sa hranom kako bi privukli mačka. Strategija se pokazala uspešnom, pa je mačak 3. novembra izašao iz skrovišta i konačno je izvučen iz grobnice.

Zahvalnost učesnicima akcije

Zamenik komandanta Gradske straže u Radomu Gregorž Sambor izjavio je da je životinja, uprkos tome što je tri dana bila zarobljena i gladna, u veoma dobrom stanju.

Mačak će biti pregledan u lokalnoj veterinarskoj ambulanti, nakon čega će biti prebačen u prihvatilište za životinje, gde će mu biti potražen novi dom.

Sambor je zahvalio svima koji su učestvovali u akciji i istakao da su strpljenje i ostavljanje životinje na miru bili ključni za uspešan završetak spasavanja.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Signal je registrovao međunarodni tim, predvođen kineskim naučnicima, a tokom testiranja novog softvera na već prikupljenim podacima ogromnog teleskopa FAST u provinciji Guejdžou.

Frekvencija privukla dodatnu pažnju

Signal, nazvan NBS 260108, uočen je tokom posmatranja zvezdanog sistema K2-155, udaljenog oko 238 svetlosnih godina od Zemlje. Ovaj sistem posebno je zanimljiv astronomima, jer u njemu postoje tri planete koje pripadaju kategoriji takozvanih Superzemalja, odnosno planeta većih od naše, ali manjih od ledenih džinova poput Neptuna i Urana.

Ono što je istraživačima odmah privuklo pažnju jeste činjenica da se signal pojavio kao stabilan radio-ton, koncentrisan oko jedne frekvencije. Upravo takvi uskopojasni signali predstavljaju jedan od važnih ciljeva u potrazi za mogućem postojanju inteligentnog života izvan Zemlje.

Razlog je to što prirodni kosmički procesi retko proizvode radio-signale tako usko koncentrisane oko jedne frekvencije, dok ih veštački predajnici često emituju. Ipak, neobičan signal sam po sebi nije dokaz da potiče od neke “napredne civilizacije”.

Posebno je zanimljivo to što je signal zabeležen isključivo u jednom od 19 prijemnih snopova teleskopa FAST, koji je bio usmeren ka sistemu K2-155. U preostalih 18 snopova, koji su istovremeno pratili susedne delove neba, nije registrovan odgovarajući signal.

Dodatnu pažnju privukla je i njegova frekvencija, koja se tokom vremena postepeno pomerala ka nižim vrednostima. Takva promena može nastati usled relativnog kretanja izvora signala u odnosu na Zemlju, zbog čega istraživači prilikom potrage za mogućim vanzemaljskim predajnicima posebnu pažnju posvećuju upravo ovakvim promenama frekvencije.

Na grafikonima koje su predstavili naučnici, signal se pojavio kao tanka, blago nagnuta linija na pozadini ostalih radio-podataka (FOTO). Ta linija prikazuje način na koji se njegova frekvencija menjala tokom posmatranja.

Foto: Andrew Ostrovsky / Panthermedia / Profimedia

Dva različita naučna zadatka

Istraživači su analizirali i način na koji je signal zabeležen u dva polarizaciona kanala teleskopa, koji mere različite orijentacije radio-talasa. Bio je izrazito prisutan u kanalu označenom kao YY, dok ga u drugom kanalu, XX, nije bilo.

Odnos signala i šuma (SNR) u kanalu YY iznosio je približno 23, što pokazuje koliko se jasno signal izdvajao iz pozadinskog radio-šuma. Kada su podaci iz oba kanala objedinjeni, ova vrednost iznosila je oko 15.

Ipak, naučnici naglašavaju da otkrivanje neobičnog signala i utvrđivanje njegovog porekla predstavljaju dva potpuno različita naučna zadatka.

“Generisanje kandidata i tumačenje kandidata trebalo bi da ostanu odvojeni procesi“, naveli su istraživači u svom radu.

Drugim rečima, softver može da prepozna pojavu koja zaslužuje dodatnu pažnju, ali to ne znači da može da utvrdi šta ju je proizvelo, prenosi Daily Mail.

Istraživači smatraju da bi naredni korak trebalo da bude detaljnije poređenje originalnih snimaka iz svih 19 prijemnih snopova teleskopa. Takva analiza mogla bi da pomogne u preciznijem određivanju položaja i kretanja izvora signala, kao i u razlikovanju mogućih radio-emisija koje dolaze iz svemira od smetnji koje stvaraju ljudska tehnologija ili oprema.

Foto: Shutterstock

Izbor sistema K2-155 nije slučajan

Upravo je razlikovanje stvarnih kosmičkih signala od radio-smetnji jedan od najvećih izazova u potrazi za mogućnom vanzemaljskom inteligencijom.

Neobična frekvencija ili obrazac mogu delovati kao nagoveštaj nečega nesvakidašnjeg, ali tek dodatna posmatranja i provere mogu pokazati da li je reč o prirodnoj pojavi, ljudskom izvoru ili nečemu što još nije objašnjeno.

Izbor zvezdanog sistema K2-155 nije bio slučajan. Njegova planeta, K2-155d, nalazi se u blizini nastanjive zone svoje zvezde, odnosno oblasti u kojoj bi, pod odgovarajućim atmosferskim i drugim uslovima, na površini planete mogla da postoji tečna voda.

Ova planeta ima poluprečnik približno 1,6 puta veći od Zemljinog, a jedan obilazak oko svoje zvezde završava za oko 40,7 dana.

“Superzemlja u nastanjivoj zoni ovog sistema učinila ga je zanimljivim ciljem za istraživanje“, naveli su naučnici.

(Telegraf.rs)

Ovaj stanovnik kozarskih šuma bez straha je prošetao ispred objekta, a njegov dolazak zabeležen je kamerom. Snimak je objavljen na Fejsbuku, uz poruku da je Info centar tog dana imao “zanimljivog gosta iz šume”.

Iako ovakvi susreti nisu svakodnevni, divlje svinje povremeno zalaze u blizinu naselja i mesta na kojima borave ljudi. Najčešće se to događa kada su u potrazi za hranom, pa ih mirisi iz dvorišta, bašti, kanti za smeće ili poljoprivrednih površina mogu privući iz njihovih prirodnih staništa.

Nacionalni park “Kozara“ nalazi se u severozapadnom delu Bosne i Hercegovine, u Republici Srpskoj, na istoimenoj planini.

Osnovan je 6. aprila 1967. godine, prvenstveno radi očuvanja prirodnih bogatstava, šumskih kompleksa i kulturno-istorijskih spomenika ovog područja.

Park zauzima površinu od oko 3.907 hektara, a njegovo područje odlikuju guste šume, raznovrstan biljni i životinjski svet i brojni planinski predeli.

(Telegraf.rs)

Reč je o sistemu poznatom kao G-Cans, odnosno Metropolitan Area Outer Underground Discharge Channel, ogromnoj podzemnoj infrastrukturi koja prikuplja višak vode tokom obilnih kiša i tajfuna, a zatim je moćnim pumpama preusmerava u reku Edo.

Izgradnja počela 1992. godine

Ovaj sistem smatra se najvećim podzemnim postrojenjem za preusmeravanje poplavnih voda na svetu. Nalazi se između gradova Šova i Kasukabe, u japanskoj prefekturi Saitama.

Njegova izgradnja počela je 1992. godine, a završena je početkom 2006. godine. Osnovna namena bila je da se spreči izlivanje velikih gradskih kanala i reka, čije vode tokom kišnih sezona i snažnih tajfuna mogu da ugroze naselja i infrastrukturu.

Razlog za izgradnju G-Cans sistema krije se u specifičnom geografskom položaju ovog područja. Slivovi reka Naka i Ajase nalaze se u niskoj ravnici, okruženi velikim rekama poput Tone, Edogave i Arakave.

Teren je nalik dnu ogromne posude, pa se voda lako zadržava, dok blagi nagibi rečnih korita usporavaju njen oticaj. Zbog toga nivo vode posle obilnih padavina ne opada brzo, a poplave su godinama predstavljale ozbiljan problem.

Foto: Shun Kato / Jiji Press Photo / Profimedia

Pet betonskih komora

Prema podacima japanskog Ministarstva za zemljište, infrastrukturu, saobraćaj i turizam, projekat je realizovan u etapama, kako bi pojedini delovi mogli da počnu da rade i pre završetka čitavog sistema.

Tako je prva deonica, duga 3,3 kilometra, počela probno da funkcioniše u junu 2002. godine. Kompletan sistem završen je u junu 2006, nakon 13 godina radova.

G-Cans se sastoji od pet betonskih komora, povezanih podzemnim tunelom dugim oko 6,3 kilometra, koji se proteže na dubini od približno 50 metara. Kada se voda iz okolnih reka izlije iz svojih korita, ona se preko posebnih ulaznih objekata usmerava u ova okna, a zatim kroz podzemni tunel odlazi do ogromnog rezervoara.

Jedan od najimpresivnijih delova čitavog kompleksa jeste rezervoar za regulisanje pritiska, koji se često naziva i “podzemni hram“. Nalazi se oko 22 metra ispod zemlje, dug je 177 metara, širok 78 metara i visok 18 metara.

Pumpe pokreću gasne turbine

Njegov plafon oslanja se na 59 masivnih betonskih stubova, od kojih svaki teži oko 500 tona. Njihova uloga nije samo da nose konstrukciju već i da spreče njeno podizanje pod pritiskom podzemnih voda.

Na kraju ovog podzemnog puta nalazi se pumpna stanica, “srce” celog sistema. U njoj su postavljene četiri ogromne pumpe, od kojih svaka može da izbaci 50 kubnih metara vode u sekundi. Kada rade istovremeno, njihov ukupni kapacitet dostiže 200 kubnih metara u sekundi, odnosno količinu vode koja bi napunila bazen dužine 25 metara za samo jednu sekundu.

Pumpe pokreću gasne turbine prilagođene iz avio-industrije, snage oko 14.000 konjskih snaga. One izbacuju višak vode u reku Edogavu, čime se smanjuje opasnost od poplava u okolnim naseljima.

Japansko Ministarstvo navodi da je završetak ovog projekta značajno smanjio broj poplavljenih kuća i površinu područja zahvaćenih poplavama. Tako je infrastruktura, skrivena duboko ispod zemlje, postala jedan od važnih oslonaca zaštite šireg područja Tokija od vodenih nepogoda.

(Telegraf.rs)

“Ostrvo Korčula u svetu je poznato po kamenim uličicama starog grada, vinogradima autohtone sorte grožđa Grk i rajskim peščanim uvalama poput Vele Pržine. Međutim, svega nekoliko stotina metara iznad tirkiznog mora i netaknute prirode krije se potpuno drugačije, mračno nasleđe 20. veka - armirani beton, hladni čelik i podzemni tuneli nekadašnje JNA“, navode autori.

Nekadašnja artiljerijska baterija

Ta skrivena strana ostrva bila je cilj najnovijeg istraživanja Alena Bankovića i Nine Kocijana, koji su u okviru 700 kilometara duge humanitarne kajakaške ekspedicije od Savudrije do Dubrovnika zabeležili do sada retko viđene prizore vojnog podzemlja.

Za razliku od uobičajenih posetilaca koji na ostrvo stižu trajektom, ovaj dvojac do Korčule je stigao veslajući, nakon punih 17 dana neprekidne borbe sa talasima, vetrom i hroničnim umorom. Čim su kajacima pristali uz obalu, bez presvlačenja i odmora, uputili su se kroz gustu i neprohodnu šumu prema strateškim uzvišenjima koja dominiraju Pelješkim kanalom.

Reč je o nekadašnjoj obalskoj artiljerijskoj bateriji JNA, izgrađenoj sa ciljem potpune vatrene kontrole pomorskog prolaza i prilaza južnom Jadranu. Prilikom povlačenja vojske, u jesen 1991. godine, objekti su napušteni i delimično onesposobljeni, dok su ulaze vremenom prekrile biljke i rastinje, prenosi Dnevno.hr.

Pošto su pronašli izdvojenu betonsku osmatračnicu na vrhu, detaljna pretraga terena dovela ih je do maskiranog ulaza u podzemni kompleks.

Istraživanje u društvu slepih miševa

“Upalili smo snažne baterijske lampe i zakoračili u mrežu hodnika uklesanih direktno u živu stenu. Graditelji na ovom delu nisu malterisali zidove, već su ostavili grube kamene svodove na kojima su i danas jasno vidljivi tragovi bušenja i miniranja, dok su u pojedinim vlažnim pećinama počeli da se formiraju i prirodni stalaktiti“, opisuju autori.

Istražujući unutrašnjost, u društvu slepih miševa koji danas nastanjuju tunele, dvojac je dokumentovao sistem artiljerijskih položaja - više povezanih “vatrenih tačaka” raspoređenih duž litice sa pogledom na morski prolaz.

Zabeležili su i podzemnu infrastrukturu, koja je obuhvatala spavaonice za posadu, skladišta municije za svaki top, kao i skrivene vertikalne prolaze - izuzetno strme kamene stepenice koje vode ka višim nivoima i tajnim pomoćnim osmatračnicama.

Kako navodi Banković, odmah nakon istraživanja bunkera usledila je deonica od Korčule do Mljeta - punih sedam sati neprekidnog veslanja, bez ijedne sekunde pauze, kroz visoke talase i snažne morske struje.

(Telegraf.rs)

Krađa se dogodila kada je muškarac, predstavljajući se kao kupac, zatražio da isproba sat marke “Audemars Piguet”. Međutim, umesto da ga vrati prodavcu, napustio je radnju u japanskoj prestonici i pobegao dok mu je skupoceni sat bio na ruci.

Lažni podaci na paketu

Slučaj je dobio neočekivan obrt kada je prodavnica primila paket u kojem se nalazio ukradeni sat, uz rukom napisanu poruku izvinjenja, prenosi CBS News.

Kako se navodi, serijski broj potvrđuje da je reč o satu koji je prethodno uzet iz prodavnice. Na paketu su bili ispisani ime i adresa pošiljaoca, ali policija veruje da su podaci lažni. Prodavnica nije želela da komentariše slučaj.

Policija Tokija i dalje traga za muškarcem zbog sumnje da je počinio krađu.

Ilustracija: Pixabay/Anja

Policija organizovala obuku

Ovo, međutim, nije prvi slučaj otimačine skupocenih satova u istom trgovačkom kompleksu. U avgustu su iz druge prodavnice ukradena četiri luksuzna sata, ukupne vrednosti 200 miliona jena, odnosno oko 1,3 miliona dolara.

Zbog te krađe uhapšena su dvojica državljana Čilea, a kasnije su i optuženi.

Nakon tog slučaja, policija je organizovala obuku o sprečavanju kriminala za vlasnike prodavnica satova. Savetovano im je da u izlozima prikazuju isključivo replike, a obučeni su i za korišćenje posebnih zaštitnih obloga u vitrinama, koje otežavaju njihovo razbijanje.

(Telegraf.rs)

Uz nju je objavljena i poruka: “+38 - stari pozivni broj Jugoslavije. Nakon raspada, svaka nova država zadržala je +38 i dodala još jednu cifru“.

Jedan detalj zbunio mnoge

Posebnu pažnju korisnika privukla je činjenica da se svi brojevi nadovezuju na nekadašnji jugoslovenski pozivni broj +38, a spisak danas izgleda ovako:

- Srbija: +381

- Hrvatska: +385

- Bosna i Hercegovina: +387

- Slovenija: +386

- Crna Gora: +382

- Severna Makedonija: +389

Ako je suditi po komentarima, mnogima nije bilo jasno kako se u priču uklapa Ukrajina, čiji je međunarodni pozivni broj +380.

Odgovor je jednostavan - +380 nije deo nekadašnjeg jugoslovenskog sistema, već je poseban međunarodni pozivni broj koji je dodeljen Ukrajini.

Brojevi nisu nasumično određeni

Zašto su onda brojevi tako slični? Međunarodni pozivni brojevi nisu nasumično određeni. Njihovu strukturu i dodelu uređuje Međunarodna unija za telekomunikacije - kroz standard E.164, a koji omogućava da telefonski pozivi budu pravilno usmereni između država.

U slučaju Jugoslavije, stari pozivni broj +38 poslužio je kao osnova za nove brojeve nakon raspada zemlje. Zato su pojedine države zadržale prepoznatljiv početak, dok je dodavanjem još jedne cifre svaka dobila zaseban međunarodnu pozivnu oznaku.

Karta je tako podsetila mnoge na jednu zanimljivu vezu između država u regionu - onu koja je ostala zabeležena u telefonskim imenicima.

(Telegraf.rs)

Poput digitalne čarolije, nekoliko reči otkriće jezivo lice žene srednjih godina - sa mrtvim pogledom, praznim očima i uznemirujućom grimasom.

Neobična digitalna pojava

Ime joj je Loab, a priča o njenom nastanku jedna je od najneobičnijih misterija koje su se pojavile u svetu veštačke inteligencije.

Ovu neobičnu digitalnu pojavu “otkrio“ je umetnik iz Švedske, koji na društvenoj mreži Tviter nastupa pod pseudonimom Supercomposite.

On je bio među prvim umetnicima koji su počeli da istražuju mogućnosti savremenih programa za pretvaranje tekstualnih opisa u slike. Još 2022. godine, tokom eksperimentisanja sa takozvanim negativnim promptovima, odnosno tekstualnim komandama kojima se algoritmi navode da pronađu krajnju suprotnost zadatom pojmu, naišao je na zastrašujuće lice nepoznate žene.

Kada je ponovio isti postupak, dogodilo se nešto još neobičnije - ista žena iznova se pojavila, ovoga puta u vezi sa rečju “Loab“.

“Veštačka inteligencija je reprodukovala njen lik lakše nego lik većine poznatih ličnosti. Njeno prisustvo je uporno i ona progoni svaku sliku koju dotakne“, objasnio je u objavi iz septembra 2022. godine, u kojoj je prvi put detaljnije govorio o otkriću.

“Udobno se smestite. Ovo je istinita horor priča koja vrlo brzo skreće u mračne i morbidne vode“, najavio je umetnik.

Takav uvod bio je dovoljan da Loab ubrzo postane internet fenomen. Priča o “misterioznoj ženi” proširila se društvenim mrežama, a njeno lice postalo je toliko prepoznatljivo da je čak dobila i sopstvenu stranicu na Wikipediji.

Deo misterije krije se u pitanju šta Loab zapravo predstavlja. Lik je postao neka vrsta savremene verzije “tronija” - umetničkog žanra iz holandskog zlatnog doba, u kojem se naglašavaju i preuveličavaju izrazi lica kako bi se prikazala određena emocija ili ideja.

U tom smislu, Loab ne predstavlja konkretnu osobu, već svojevrsnu ideju. Ipak, njena alegorija daleko je zastrašujuća od, recimo, one koju predstavlja mnogo poznatija slika “Devojka sa bisernom minđušom“.

Foto: Sergey Nivens/Shutterstock.com

"Rastavljao sam Loab na delove"

Postoji još jedna značajna razlika - Loab nije stvorio ljudski umetnik koji bi mogao da objasni šta je želeo da prikaže, već algoritam veštačke inteligencije, čiji je način stvaranja daleko teže razumeti.

Među stotinama različitih verzija Loab koje je Supercomposite uspeo da generiše, mnoge su sadržale uznemirujuće prizore - u pozadini su se pojavljivala raskomadana deca ili deca koja vrište.

Neke od slika bile su toliko groteskne da je umetnik odlučio da ih ne objavljuje javno.

“Rastavljao sam Loab na delove, a zatim je ponovo sastavljao. Ona je ostrvo koje se samo pojavljuje u latentnom prostoru, ali ne znamo kako da do njega dođemo pomoću tekstualnih upita“, napisao je na Tviteru.

“Pre ili kasnije, ona pronađe svakoga. Samo morate da znate gde da tražite“, dodao je umetnik.

Loab je privukla pažnju širom sveta ne samo zbog košmarnog izgleda. Nastala iz onoga što Supercomposite naziva “slučajnim statističkim ishodom koji se sam izdvaja“, ova jeziva žena predstavlja nagoveštaj nove ere kreativnosti - ere za koju možda još nismo spremni, prenosi Yahoo.com.

Fotograf i predavač digitalnih medija na Centralnom univerzitetu Kvinslenda, Brendan Marfi, veliki deo slobodnog vremena posvećuje razmišljanju o budućnosti veštačke inteligencije, ali i eksperimentisanju sa programima koji generišu slike i tekst.

S obzirom na to koliko se ova tehnologija brzo razvija, Marfi smatra da se svet umetnosti nalazi pred velikom promenom, uporedivom sa revolucijom koju je izazvala pojava fotografije početkom 19. veka.

Kada koristi AI za stvaranje umetničkih dela, Marfi taj proces upoređuje sa pejzažnom fotografijom. Umetnik, objašnjava on, luta kroz određeni prostor i traži zanimljive prizore koje bi mogao da zabeleži. Razlika je u tome što je prostor koji istražuje u ovom slučaju neka vrsta paralelnog univerzuma ljudske umetnosti.

Foto: Shutterstock

Alat koji umetnici mogu da koriste

Naime, programi veštačke inteligencije trenirani su na osnovu ljudskog znanja, kulture i umetničke tradicije. To znači da sve što oni stvaraju, makar u teoriji, predstavlja nešto što su i ljudi mogli da zamisle ili naprave.

Reč je o neostvarenim mogućnostima koje su sada postale dostupne svima koji žele da ih istražuju. Marfi i Supercomposite bili su među prvima koji su krenuli u takvu potragu.

“Postoje stvari koje vidite i koje vam privuku pažnju. Poželite da ih dodatno istražite, da ih naglasite i krenete upravo u tom pravcu“, objasnio je svojevremeno Marfi.

“Ne postoji poseban razlog da krenete tim putem. A verovatno postoje i dobri razlozi zbog kojih ljudi ranije nisu išli u tom pravcu. Možda zato što takva dela nikoga neće impresionirati niti će ih iko kupiti“, dodao je.

To, međutim, ne znači da je stvaranje umetnosti uz pomoć veštačke inteligencije besmisleno ili površno. Naprotiv, Marfi smatra da je AI alat koji umetnici mogu da koriste kako bi dodatno razvijali sopstveni stvaralački izraz.

A ponekad se, usred bezbrojnih eksperimenata, iz tog digitalnog ponora pojavi nešto posebno - poput Loaba.

“Mislim da je kod Loaba najvažnije to što je njena priča izuzetna. Ovde nije reč samo o tehnologiji, već o tome šta pokreće tu tehnologiju i kakve se sve mogućnosti kriju u njoj“, objasnio je Marfi.

“I mislim da je to sjajno. Smatram da je i sama ta priča validno umetničko delo, možda čak i mnogo vrednije od pukog stvaranja jedne konkretne slike pomoću veštačke inteligencije. Iza svega stoji mnogo razmišljanja, eksperimentisanja i brojnih pokušaja“, zaključio je.

(Telegraf.rs)

Opcije za ukrštenicu: Klasični - Klasično rešavanje bez automatskog označavanja tačnosti. Srednje lak - Kada popunite celu reč, postaje zelena ako je tačna, odnosno crvena ako je netačna. Najlakši - Čim unesete pogrešno slovo, to polje postaje crveno. Napomena: Duplim klikom menjate sa horizontalnog na vertikalno popunjavanje polja, i obrnuto.

(Telegraf.rs / M.B.)

Sju Čenghong (24) plašio se da bi gosti mogli da odustanu od dolaska na njegovo venčanje sa nevestom Luo Čui zbog toga što se ceremonija održavala u jednom seoskom mestu u provinciji Junan.

Mladoženja, čiji je jedini bliski rođak bio njegov brat, obratio se platformi Douyin, kineskoj verziji TikToka, kako bi putem interneta uputio poziv svima koji žele da dođu i "popune stolove".

Njegov poziv postao je viralan. Uprkos tome što je na internetu, pod imenom Sjao Sjao Sju, imao skroman broj pratilaca, više od 10.000 ljudi koji su želeli da mu pruže podršku stiglo je u planinsko selo na jugozapadu Kine.

"Gosti" su počeli da pristižu svega nekoliko dana nakon što je Čenghongov poziv objavljen u nedelju, neposredno pre venčanja, dolazeći automobilima, avionima ili vozom.

Grupa takođe nije došla praznih ruku, već je prilagodila svoj dolazak molbi mladoženje da ne donose "crvene koverte", novčane poklone koji su tradicionalni na kineskim venčanjima.

Umesto toga, srećnom paru, koji se venčao prošle subote, doneli su zamrzivače, električne grejalice i hranu za svadbenu gozbu.

U međuvremenu, kuvari su pomagali u pripremi gozbe, dok je mlada besplatno dobila profesionalno šminkanje. Jedan internet influenser doputovao je automobilom iz svog sela i doneo oko 9.999 ruža.

Sve se to dogodilo nakon što je Čenghong veći deo svog života proveo izdržavajući samog sebe, pošto mu je otac preminuo, ostavljajući njega i njegovog brata na brigu njihovoj baki. Ona je potom preminula dok su oni još bili mali.

Nakon toga, izgradio je radnu biografiju koja je obuhvatala povremene poslove na gradilištima i u fabrikama, a istovremeno je vodio i sopstvenu tezgu sa hranom.

Mladoženja je uspeo da uštedi značajnih 128.000 juana (oko 15.000 evra) za neophodan miraz koji se zahteva u savremenoj Kini.

Međutim, lokalni mediji izvestili su da je mladoženjin tast vratio miraz, navodeći da je taj novac potrebniji mladoženji nego porodici neveste.

Selo je pokazalo gostoprimstvo karakteristično za svoju provinciju i dodatno uveličalo događaj tako što je proslavu premestilo na seoski trg.

Venčanje je "prevazišlo logiku funkcionisanja usko povezane zajednice zasnovane na rodbinskim vezama, kakva je karakteristična za ruralnu Kinu", napisao je jedan šangajski list.

Lokalna televizijska stanica Junan Televizija opisala je ovaj događaj kao dokaz da "nepoznati ljudi mogu postati porodica i da internet može preneti najličnija osećanja".

Međutim, ovaj događaj doveo je i do pojave nekoliko naloga pod imenom Sjao Sjao Sju na internetu, za koje se pretpostavlja da su otvoreni sa namerom da se zaradi na popularnosti ovog događaja.

Ovo se dešava u trenutku kada je broj registrovanih brakova u Kini pao na najniži nivo u poslednjih deset godina. Kina je zabeležila 1.697 miliona registracija brakova u ovom kvartalu, saopštilo je Ministarstvo civilnih poslova u maju.

Ove brojke su bile najnoviji znak produbljivanja demografskih izazova u Kini.

Broj stanovnika Kine je opao četvrtu godinu zaredom u 2025. godini, dok je stopa nataliteta pala na rekordno nizak nivo, što je izazvalo upozorenja demografa o daljem padu.

Parovi u Kini tradicionalno imaju decu nakon braka, što odražava i kulturne norme i administrativna pravila koja su u nekim slučajevima povezivala registraciju rođenja ili pristup beneficijama sa venčanim listom.

Vlasti su uvele niz mera za podsticanje braka i rađanja dece, uključujući porodične subvencije, podršku za brigu o deci i napore za smanjenje medicinskih troškova vezanih za porođaj.

(Telegraf.rs)

Dana 2. novembra u 17.30 časova, na parkingu ispred Carinske ispostave Vidin, službenici Odeljenja za carinsku obaveštajnu službu i istrage, Sektora za operativnu kontrolu pri Teritorijalnoj direkciji Carine Ruse, odabrali su za kontrolu teretno vozilo koje je putovalo iz Zapadne Evrope ka Bliskom istoku.

Vozač vozila izjavio je da prevozi samo prijavljenu robu i da namerava da u Carinskoj ispostavi Vidin obavi carinske formalnosti za tranzitne dokumente potrebne za izlazak iz Evropske unije.

Carinski službenici obavili su pregled i detaljnu kontrolu teretnog vozila. Najpre su u pregradama, a zatim i u kabini, pronašli pamučne zavežljaje napravljene od čarapa, vezane plastičnim vezicama, kao i plastične kutije. U svim njima nalazile su se ukupno 51 zmija.

O slučaju su obavešteni službenici Bugarske agencije za bezbednost hrane (BAHBA) i Regionalne inspekcije za životnu sredinu i vode (RIOV), kako bi preduzeli dalje mere iz svoje nadležnosti.

Pronađeno je 12 mladunaca honduraške mlečne zmije (Lampropeltis hondurensis), tri odrasle honduraške mlečne zmije (Lampropeltis hondurensis), kao i 36 kraljevskih pitona (Python regius) različitih morfi. Kraljevski pitoni bili su smešteni u čarapama, dok su honduraške mlečne zmije bile u plastičnim kutijama.

Utvrđeno je da 36 kraljevskih pitona pripada vrsti zaštićenoj Konvencijom CITES, a da za nijednog od ukupno 51 pronađenog gmizavca nije postojala odgovarajuća dokumentacija.

Predstoji transport zmija u Zoološki vrt u Sofiji, gde će biti smeštene.

Inspektori Regionalne direkcije Agencije za bezbednost hrane u Vidinu sastavili su zapisnik o utvrđenom administrativnom prekršaju, dok rad Regionalne inspekcije za životnu sredinu i vode i Agencije "Carina" na ovom slučaju još traje.

(Telegraf.rs/Blitz.bg)

Ipak, jedan muškarac nije ni slutio kakvo ga otkriće čeka na tavanu, pošto je odlučio da premesti stari nameštaj, prenosi Daily Star.

"Ne znam šta sada da radim"

Iako je u kući živeo skoro četiri godine i verovao da poznaje svaki njen kutak, ispostavilo se da se u njoj krije misterija za koju do tada nije znao.

Svoje neobično iskustvo podelio je na Redditu, gde je objasnio da je, prema dostupnim podacima, kuća izgrađena 1900. godine. Ipak, sumnja da je zapravo još starija, baš kao i druga zdanja u njenom okruženju.

“Dok sam pomerao nameštaj, naišao sam na gomilu onoga za šta verujem da su ljudski zubi! Ovde živim skoro četiri godine i do sada ih nisam primetio. Ne znam šta sada da radim“, napisao je.

Međutim, neobičan pronalazak nije bio jedini razlog zbog kojeg je počeo da se oseća nelagodno u sopstvenom domu. Tvrdi da je još od useljenja uveren kako u kući “ima duha”, a kao objašnjenje navodi niz “neobjašnjivih događaja” koje je, kako tvrdi, doživeo.

“Tokom poslednje dve jeseni dogodile su mi se tragične stvari i polako počinjem da ubeđujem sebe da zubi na tavanu imaju neke veze s tim. Uveren sam da ovde imam duha još otkako sam se uselio“, napisao je.

Dodao je da je odlučio da te večeri ne dira ono što je pronašao, a da je fotografija koju je napravio u panici tek kasnije počela da mu izgleda još jezivije.

“Plašim se da bi pomeranje tih zuba moglo da razljuti duhove, ili šta god da je tamo. Da, svestan sam da zvučim ludo“, priznao je.

"Verujem u duhove"

Uznemiren zbog otkrića, odlučio je da kontaktira prethodnog vlasnika kuće, nadajući se da će od njega dobiti objašnjenje i umiriti svoje strahove.

Međutim, odgovor koji je dobio samo je produbio misteriju. Ispostavilo se da ni on nije prvi koji je naišao na neobične ostatke na tavanu!

U naknadnoj objavi na Redditu, muškarac je otkrio da je prethodni vlasnik kupio kuću 2005. godine i da je i sam, nekoliko godina nakon useljenja, pronašao iste zube. Prema njegovim rečima, osoba od koje je kupio nekretninu prethodno je izdavala kuću, što znači da su zubi možda bili skriveni na tavanu decenijama.

“I on je sumnjao da su u pitanju ljudski zubi“, naveo je muškarac.

Iako ga je pronalazak uznemirio, odlučio je da mu za sada pripiše drugačije značenje. Kaže da “veruje u duhove” i predmete koji mogu da štite od zla, pa je izabrao da veruje kako je neko nekada ostavio zube na tavanu upravo kao “vid zaštite”.

U međuvremenu je naglasio da je reč o “veoma starim zubima” i odbacio tvrdnje pojedinih korisnika da bi moglo da se radi samo o gomili prljavštine. Objasnio je da tavan nije izolovan niti završen, zbog čega tamo ne provodi vreme čisteći.

(Telegraf.rs)

Prema dostupnim podacima, među destinacijama sa najvećim rastom rezervacija našli su se Durban, sa povećanjem od 80 odsto, Melburn sa 57 odsto, Kejptaun sa 55 odsto, Johanesburg sa 50 odsto i Sidnej sa 48 odsto, preneo je Juronjuz.

Najčešće pretraživane destinacije

Izveštaj "Godina u putovanjima 2026" obuhvatio je podatke o pretragama i rezervacijama putnika iz Nemačke, Francuske, Španije, Portugala, Italije, Velike Britanije i SAD.

Najčešće pretraživane destinacije na globalnom nivou bile su Pariz, London, Tokio, Njujork i Bangkok.

Kada je reč o rezervacijama hotela, među najpopularnijim destinacijama bile su Barselona, Madrid, Pariz, Rim i Amsterdam.

Rast interesovanja zabeležen je i za Kaljari, sa 78 odsto, Dablin sa 76 odsto i Tiranu sa 74 odsto.

Foto: Mateja Beljan

Interesovanja za narednu godinu

Podaci su pokazali da su španski gradovi posebno popularni među putnicima iz Evrope.

Sedam od 10 najrezervisanijih destinacija španskih turista bilo je u njihovoj zemlji, dok su među nemačkim putnicima Palma de Majorka i Barselona zauzele prva dva mesta.

Kod francuskih putnika najviše rezervacija zabeležio je Marakeš, ispred Barselone i Lisabona, dok su portugalski turisti najčešće birali Pariz, Barselonu i Madrid. Italijani su najviše rezervisali putovanja u Barselonu, Tiranu i Pariz.

Izveštaj je ukazao i na interesovanje za putovanja u 2027. godini.

Tokio, London, Pariz, Orlando i Kankun među destinacijama su za koje putnici već pokazuju interesovanje, dok su među najčešćim pretragama Tokio, London, Pariz, Orlando i Kankun.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Pogođeni su supermarketi u Severnoj Rajni-Vestfaliji, Bremenu i Bavarskoj, a posledica napada bilo je to da su se ogromne količine hrane pokvarile, prenosi Bild.

Nadležni pokrenuli istragu

Policijski stručnjaci zaduženi za sajber-kriminal pokrenuli su istragu, a iz policije Bavarske je saopšteno da se napad naverovatnije dogodio u jutarnjim satima.

Volonteri u gradu Rajsbahu uspeli su da spasu deo robe iz frižidera kroz inicijative za deljenje hrane, ali je uprkos tome najveći deo hrane bačen.

"Proizvodi koji su bili u frižiderima odmah su povučeni iz prodaje", rekao je portparol lanaca marketa Edeka.

Pogođeni sistemi bez ažuriranja

Bild navodi da su hakeri u svim dosadašnjim napadima prvenstveno targetirali kontrolne sisteme proizvođača Danfos.

Iz te kompanije saopšteno da najveći deo pogođenih sistema čine uređaji koji više ne dobijaju softverska i bezbednosna ažuriranja.

Sredinom oktobra, više od 100 francuskih supermarketa je pogođeno sličnim sajber napadom, nakon čega su se slični napadi dogodili i u Belgiji, Švedskoj, Luksemburgu, Irskoj i Estoniji.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Rezultat ambicioznog poduhvata nije bio samo superautomobil EB110, već i jedna od najmodernijih i najfuturističkijih fabrika automobila u Italiji.

Poduhvat nije dugo opstao

Fabrika je izgrađena u mestu Kampogalijano, nedaleko od Modene, a projektovana je kao savremeni proizvodni kompleks za nove Bugattijeve automobile, među kojima je centralno mesto zauzimao EB110.

Zvanično je otvorena 15. septembra 1990. godine, a postala je prepoznatljiva po upečatljivim plavim zgradama, velikim staklenim površinama i izuzetno modernim proizvodnim pogonima.

U vreme kada su mnoge fabrike automobila imale izrazito industrijski izgled, ovaj kompleks delovao je gotovo kao da je izašao iz naučnofantastičnog filma, prenosi Atlas Obscura.

Međutim, ambiciozni poduhvat nije dugo opstao. Kompanija Bugatti Automobili S.p.A. bankrotirala je 1995. godine, pošto je u fabrici proizvedeno oko 128 primeraka modela EB110.

Nekadašnji tehnološki ponos

Nekadašnji proizvodni kompleks nije odmah prepušten propadanju. O njemu su godinama brinuli bivši čuvari, koji su omogućavali i posete ljubiteljima automobila.

Međutim, pošto je 2022. godine prestalo dotadašnje održavanje, fabrika je počela ozbiljnije da propada. Vremenom se našla u fokusu ljubitelja urbanog istraživanja i fotografa, koje je privlačio neobičan prizor nekadašnjeg tehnološkog ponosa.

Među praznim halama i oronulim objektima i dalje se mogu naslutiti izuzetna ambicija i veliki planovi koji su stajali iza projekta EB110.

Moguće je zamisliti kako je ovaj kompleks izgledao kada su se u njemu sklapali potpuno novi superautomobili Bugatti.

(Telegraf.rs)

Prema pojedinim analizama zagonetnih stihova, naredna godina mogla bi navodno da donese finansijske potrese, razorne požare i preokrete u različitim delovima sveta, prenosi Daily Mail.

Tumačenja zagonetnih stihova

Francuski astrolog i lekar napisao je knjigu “Les Prophéties“, prvi put objavljenu 1555. godine, koja sadrži stihove sa njegovim “predviđanjima“. Poznata je i pod nazivom “Centuries” (Vekovi), podeljena na deset celina, označenih rimskim brojevima od I do X.

Sledbenici Nostradamusa smatraju da su neka od tih predviđanja “neobično precizna“.

Najnovija tumačenja ukazuju na navodno moguće pretnje prirodnom okruženju, ali i sistemima od kojih zavisi svakodnevni život ljudi.

Među Nostradamusovim zagonetnim stihovima koji se povezuju sa 2027. godinom nalaze se opisi “vatre koja se širi horizontom”, upozorenja o “nagomilavanju dugova” i mogućnosti “razornog finansijskog obračuna”, kao i priča o “pronalasku blaga”.

Ipak, važno je naglasiti da Nostradamus u ovim zapisima nije izričito pomenuo 2027. Njihovo povezivanje sa narednom godinom rezultat je savremenih interpretacija, a ne precizno utvrđenih datuma koje je astrolog ostavio iza sebe.

Ova tumačenja predstavljena su u analizi koju je objavio Sky History, u kojoj je razmatrano da li bi se Nostradamusovi stihovi (katreni) mogli povezati sa događajima u godini koja dolazi.

Njegovi sledbenici pripisivali su mu “predviđanja” brojnih istorijskih događaja, a pominju Veliki požar u Londonu, Francusku revoluciju i atentat na američkog predsednika Džona F. Kenedija. Međutim, takve veze predstavljaju naknadna tumačenja njegovog često nejasnog jezika, a ne dokaz da je zaista precizno predvideo te događaje.

Foto: Profimedia

"Nebeska vatra sa zapadne strane"

Zašto se pojedini stihovi povezuju baš sa 2027. godinom? Jedna od teorija zasniva se na načinu na koji su Nostradamusovi zapisi numerisani.

Prema pojedinim izveštajima, 27. stihovi različitih zbirki (Vekovi) mogli bi da sadrže nagoveštaje događaja u godini koja se završava istim brojem - 2027. Sama numeracija, međutim, ne predstavlja dokaz da se stihovi odnose na određenu godinu.

Među najuznemirujućim tumačenjima nalazi se stih koji opisuje “vatru koja se širi ogromnim prostranstvom”.

U jednom prevodu Nostradamusovih zapisa navodi se: “Nebeska vatra sa zapadne strane / A sa juga, šireći se prema istoku“. Stih se nastavlja slikom “crva napola mrtvih, koji ne mogu da pronađu čak ni koren”.

Sky History ovu sumornu sliku povezuje sa mogućim “razornim šumskim požarima”. Posebno se ističe opis života uništenog ispod površine zemlje, koji se u savremenom tumačenju dovodi u vezu sa posledicama požara koje prevazilaze ono što je vidljivo na površini.

Ipak, u samom zapisu nije navedena nijedna savremena država, niti je precizirano kada bi se takva katastrofa mogla dogoditi.

Zbog toga se ovaj stih predstavlja kao mogući nagoveštaj “uništavanja čitavih predela” i “prirodnih uslova neophodnih za opstanak živog sveta”, ali takvo tumačenje nije moguće potvrditi.

Foto: Shutterstock

"Uvećane kopije zlata i srebra"

Drugo tumačenje se odnosi na novac i mogućnost “finansijske krize izazvane nagomilanim dugovima”.

Jedan od Nostradamusovih stihova, preveden kao “uvećane kopije zlata i srebra“, protumačen je kao upozorenje na “finansijske potrese”. U istom kontekstu pominju se “rastući dugovi” i “uništavanje finansijskih dokumenata”.

Ove slike podstakle su nagađanja o mogućem “ekonomskom slomu”, ali njihovo značenje zavisi od načina na koji se viševekovni tekst prevodi i tumači.

Zanimljivo je da ovaj stih o “zlatu i srebru” ne pripada 27. katrenu, kao neki drugi zapisi koji se povezuju sa 2027. godinom, već 28. katrenu iz osmog “Veka“.

Treće tumačenje odnosi se na “otkriće” koje bi, umesto velikog trijumfa, moglo da se završi “tragedijom”.

U jednom od stihova opisuje se “blago sakriveno nedaleko od hrasta koji je pogodio grom”, a zatim sledi jezivo upozorenje o sudbini osobe koja ga pronađe.

Jedan od prevoda glasi: “Ispod hrasta u Gijenu, pogođenog gromom, nedaleko odatle sakriveno je blago“. U nastavku se opisuje “smrtonosna povreda”, pri kojoj bi osobi oko bilo probodeno oprugom.

Ovaj stih se povezuje sa potragom za mitskim blagom na kanadskom Ostrvu hrasta. Prema daljem tumačenju, Nostradamusovi stihovi bi mogli da nagoveštavaju “smrt prilikom velikog otkrića”.

Međutim, ni Ostrvo hrasta ni 2027. godina ne pominju se izričito u originalnom zapisu. Njihovo povezivanje sa ovim stihom, kao i određivanje vremena navodnog događaja, zasniva se isključivo na savremenim nagađanjima.

(Telegraf.rs)

Dve godine kasnije o svom otkriću je obavestio lokalne vlasti, nakon čega su organizovana podvodna istraživanja i složena akcija izvlačenja. Skulptura je izvađena 27. aprila 1999. godine, uz učešće hrvatskih arheologa, ronilaca i drugih stručnjaka.

Strigil nije sačuvan

Statua pripada skulpturalnom tipu poznatom kao Apoksiomen (apoxyómenos), nazvanom prema grčkom glagolu koji se odnosi na struganje i čišćenje.

Naime, antički sportisti su nakon vežbanja ili takmičenja sa tela uklanjali ulje, znoj i prašinu zakrivljenim metalnim strugačem, poznatim kao strigil. Primerak pronađen kod Lošinja prikazuje sportistu u tom kontekstu, dok je arheolog Nenad Cambi još preciznije protumačio položaj njegovih ruku - sportista više ne čisti sopstveno telo, već sam strigil nakon upotrebe.

Pošto strigil nije sačuvan uz statuu, ovo ostaje stručno tumačenje, a ne činjenica koja se može u potpunosti dokazati.

Skulptura visoka 192 centimetra pronađena je u izuzetno očuvanom stanju. Nedostajao joj je mali prst leve ruke, dok oči, prvobitno izrađene od posebnog materijala i umetnute u očne duplje, nisu sačuvane. Na desnom stopalu ostao je i deo originalnog bronzanog postolja.

Ovakav stepen očuvanosti posebno je dragocen jer su velike antičke bronzane statue danas veoma retke. Bronza je tokom vekova često pretapana i ponovo korišćena za izradu drugih predmeta.

Kako je završio u Jadranu?

Tačnu godinu nastanka skulpture nije moguće utvrditi. Apoksiomen se najčešće datira u kasnohelenistički period, odnosno u drugi ili prvi vek pre nove ere, dok se stariji grčki prototip kojem pripada ovaj skulpturalni tip smešta oko sredine četvrtog veka pre nove ere.

Autor i radionica u kojoj je izrađen primerak pronađen kod Lošinja nisu poznati, a među stručnjacima ne postoji ni saglasnost o autorstvu izvornog prototipa. Zbog toga nije opravdano hrvatskog Apoksiomena jednostavno pripisivati nekom od slavnih grčkih vajara, poput Lizipa.

Kako je bronzani sportista završio na dnu Jadranskog mora, i dalje je nepoznato. Podvodna istraživanja pomenutog područja donela su pojedine antičke nalaze, među kojima su delovi amfora i deo olovnog sidra, ali nije otkriven arheološki sklop koji bi pouzdano dokazao kojoj je brodskoj olupini Apoksiomen pripadao.

Jedna od hipoteza jeste da je statua bila teret na rimskom brodu i da je tokom nevremena završila u moru, možda čak i namerno izbačena kako bi se plovilo rasteretilo. Razmatrana je i moguća veza sa rimskim brodolomom kod Svetog Petra na Iloviku, ali ni ta pretpostavka za sada nije potvrđena.

Jedan od najneobičnijih tragova Apoksiomenove prošlosti nije pronađen u njegovoj okolini, već u njegovoj (šupljoj) unutrašnjosti. Restauratori su otkrili ostatke gnezda malog glodara, verovatno miša, napravljenog uglavnom od stabljika i listova trava, ali i lovorovog lišća, semenki i drugih biljnih ostataka.

Dug proces spasavanja

Arheobotaničkom analizom identifikovano je 818 pojedinačnih biljnih ostataka iz 39 taksona. Ovaj nalaz pokazuje da je statua, pre nego što je završila u moru, određeno vreme morala da se nalazi na mestu dostupnom životinji koja je u njenoj unutrašnjosti napravila gnezdo.

Organski materijal pronađen u statui pružio je i važan hronološki trag. Radiokarbonsko datiranje tri uzorka organskog materijala iz unutrašnjosti pokazalo je vremenski raspon od 100. godine pre nove ere do 250. godine nove ere.

Ovaj rezultat ne datira nastanak skulpture niti trenutak njenog potonuća, već organski materijal koji je dospeo u statuu dok se još nalazila na kopnu. Zato pruža dragocen podatak o antičkoj istoriji ovog predmeta, ali ne otkriva kada je tačno Apoksiomen završio u moru.

Nakon izvlačenja počeo je dug proces spasavanja skulpture. Bilo je potrebno ukloniti soli, naslage i morske organizme koji su se nakupili tokom njenog boravka u Jadranu, a 2000. godine u Hrvatskom restauratorskom zavodu započeti su radovi, koji su trajali šest godina.

Rendgenski i gama-radiografski snimci pokazali su da statua nije izlivena iz jednog komada. Pojedini delovi tela izrađeni su zasebno, a zatim spojeni, dok su na bronzi uočene i brojne antičke zakrpe i popravke. Restauracija je tako otkrila i detalje o radu majstora koji su skulpturu izradili pre više od dve hiljade godina.

Izlagan širom sveta

Nakon restauracije, Apoksiomen je od 2006. godine izlagan u Hrvatskoj i inostranstvu, između ostalog u čuvenim muzejima u Firenci, Parizu, Los Anđelesu i Londonu.

Konačno, 30. aprila 2016. godine u Malom Lošinju otvoren je Muzej Apoksiomena, posebno uređen za trajno izlaganje bronzanog sportiste pronađenog u obližnjem moru.

Priču o Apoksiomenu iz Hrvatske donosi portal Dnevno.hr, koji za oktobar i novembar najavljuje serijal “Najveća arheološka otkrića Hrvatske”.

Planirano je deset priča o arheološkim nalazištima i predmetima koji su pomogli u rekonstrukciji prošlosti - od praistorije do srednjeg veka. Fosili, grobnice, olupine brodova, natpisi, vojni logori i drugi arheološki tragovi otkrivaju burnu i zanimljivu prošlost ovih prostora.

(Telegraf.rs)

Nikol Niseforo primetila je pre 10 godina da su računi za struju u njenom stanu naglo porasli. Zbog toga je počela da vodi računa o potrošnji, nadajući se da će uspeti da smanji troškove.

Poslala je brojne mejlove

Kako je ispričala za Fox 5 New York, prvi put je posumnjala da nešto nije u redu u septembru 2016. godine, kada je zatražila od tehničara kompanije Con Edison da proveri njeno brojilo.

“Provela sam mnogo vremena i energije neprestano ih pozivajući. To je frustracija koju je teško opisati“, prisetila se.

Nikol je ispričala da je tokom narednih 10 godina “živela u strahu” od korišćenja klima-uređaja, čak i tokom velikih vrućina. Isključivala je elektronske uređaje i kućne aparate iz struje svaki put kada bi izlazila iz stana, pokušavajući da smanji račun.

Slala je brojne mejlove kompaniji Con Edison, ali su joj odgovarali da su veći troškovi posledica visokih letnjih temperatura i drugih spoljnih faktora, prenosi Daily Mail.

Iz kompanije su je uputili na upravu zgrade, čiji su predstavnici proverili brojilo tako što su je zamolili da uključi mikrotalasnu pećnicu kako bi utvrdili da li uređaj radi.

Pošto je brojilo funkcionisalo, nastavila je da plaća račune, sve dok devet godina kasnije nije insistirala na još jednoj proveri.

Nije krila ogorčenje

Tada je upravnik zgrade konačno otkrio šta se dešava - njeno brojilo bilo je povezano sa drugim stanom, zbog čega je čitavu deceniju plaćala potrošnju električne energije svog komšije.

Kada je prijavila problem kompaniji Con Edison, ona je priznala grešku i poslala joj ispravljene račune. Razlika je bila šokantna. Tako joj je za jedan mesec bilo naplaćeno nešto manje od 180 dolara, dok je njen stvarni račun iznosio svega 41 dolar.

Nikol nije krila ogorčenje zbog onoga što joj se dogodilo. Kompanija joj je na kraju vratila 6.000 dolara, ali samo za poslednjih šest godina, jer joj interna pravila nisu dozvoljavala da nadoknadi troškove za duži period.

Iz kompanije Con Edison poručili su za Fox 5 da “cene svoje korisnike” i da sarađuju sa njima kada smatraju da njihova potrošnja električne energije “nije pravilno prikazana na računima”.

Dodali su i da je električna oprema brojila uglavnom u nadležnosti vlasnika zgrade.

Ispostavilo se da Nikol nije jedina stanovnica Njujorka koja je dobijala previsoke račune.

Foto:RINA

Poznati i drugi slučajevi

Žiteljka Kvinsa, takođe po imenu Nikol, ispričala je za City Reporter 2024. godine da je prvi put posumnjala u ispravnost svojih računa kada je otišla na odmor, a iznosi koje je morala da plati ostali su nepromenjeni.

Međutim, pravi trag pojavio se tek godinu dana pošto se uselila u stan, kada su njene komšije otputovale. Tada je primetila da je potrošnja električne energije “pala na nulu“.

Tehničar kompanije Con Edison kasnije je došao u zgradu i potvrdio da je došlo do zamene električnih instalacija. Kompanija je tada saopštila da su ovakve greške retke.

Sličan problem prijavio je i Džejkob Mnukin, stanovnik Bruklina, koji je za isti portal ispričao da je Con Edison počeo da mu naplaćuje struju koju su trošili njegovi podstanari, nakon što su ugradili solarnu opremu.

Daily Mail navodi da je zatražio komentar kompanije Con Edison o navedenim slučajevima.

(Telegraf.rs)

Opcije za ukrštenicu: Klasični - Klasično rešavanje bez automatskog označavanja tačnosti. Srednje lak - Kada popunite celu reč, postaje zelena ako je tačna, odnosno crvena ako je netačna. Najlakši - Čim unesete pogrešno slovo, to polje postaje crveno. Napomena: Duplim klikom menjate sa horizontalnog na vertikalno popunjavanje polja, i obrnuto.

(Telegraf.rs / M.B.)

Ovo neobično partnerstvo uključuje bika po imenu Ašil i mužjaka magarca po imenu Patroklo, koji obojica žive na etiopskoj visoravni.

Naučnici sa Univerziteta u Pizi prvi put su primetili seksualnu interakciju između ove dve životinje dok su se nalazili na terenu, sprovodeći jedno drugo istraživanje.

Kasnija posmatranja pokazala su da su dva mužjaka više puta birala jedan drugog, iako su pripadala različitim vlasnicima i viđala se samo tokom boravka na zajedničkom pašnjaku.

"Seksualne interakcije između Ašila, bika, i Patrokla, mužjaka magarca, nisu bile izolovani događaji", izjavila je Elizabeta Palagi, jedna od autorki studije.

"Ono što nam je zaista privuklo pažnju jeste činjenica da su ove interakcije bile deo veoma selektivnog i doslednog društvenog odnosa između ove dve jedinke".

Tokom prve interakcije, istraživački tim je posmatrao kako Ašil naskače na Patrokla. U normalnim okolnostima, ovakvo ponašanje dovelo bi do toga da životinja pokuša da udari drugu životinju kopitom ili da se ponaša odbrambeno.

Međutim, to se nije dogodilo, jer je Patroklo bez otpora prihvatao Ašilovo udvaranje.

"Više puta su birali da ostanu blizu jedan drugog i učestvovali u mnogim različitim oblicima prijateljskog ponašanja, kao što su lizanje, trljanje i gurkanje njuškama, uz ponavljano naskakanje", objasnio je jedan od autora studije, Andre da Kruz.

"Važno je naglasiti da se sve ovo događalo u društvenom okruženju u kojem su obe životinje imale pristup drugim potencijalnim partnerima, uključujući jedinke oba pola i pripadnike sopstvene vrste".

Ovo nije bio jednokratan susret. Istraživački tim je ukupno zabeležio 51 naskakanje između ove dve životinje u periodu od 6. do 19. marta. Tokom drugih seksualnih interakcija, Patroklo bi okretao zadnji deo tela prema Ašilu i grickao ga.

U dva navrata, Ašil je naskočio i na drugog mužjaka magarca. Međutim, ta životinja je pokazala "jasno ponašanje izbegavanja", uključujući spljoštene uši i preteće izraze lica.

Martina Frančeskoni, glavna autorka studije, rekla je:

"Verujemo da ključni nalaz nije samo to što je bik jahao mužjaka magarca. To je da je ovo neobično seksualno ponašanje bilo deo šireg, selektivnog društvenog odnosa".

"Naša zapažanja sugerišu da se to ne može lako objasniti samo nedostatkom alternativnih mogućnosti parenja, iako iz ove studije ne možemo reći tačno kakvu su funkciju ove seksualne interakcije mogle imati".

Istraživači se sada nadaju da će sprovesti dalja istraživanja kako bi bolje razumeli dinamiku odnosa.

"Za nas, glavno pitanje za buduća istraživanja je koji mehanizmi, a moguće i koje koristi, mogu biti u osnovi ovih interakcija", kaže Palagi.

"Da li su uglavnom povezani sa društvenim vezama? Da li bi mogli da igraju ulogu u održavanju odnosa ili smanjenju napetosti? Ili nastaju iz kombinacije društvenih i seksualnih motivacija?".

"Mislimo da bi nam uporedna istraživanja među vrstama sa različitim društvenim sistemima mogla pomoći da razlikujemo ove mogućnosti. U širem smislu, želeli bismo da bolje razumemo kako društveni odnosi oblikuju seksualno ponašanje i kako fleksibilnost u ponašanju omogućava životinjama da se snalaze u složenim društvenim okruženjima. Ovu studiju vidimo kao polaznu tačku za postavljanje ovih širih pitanja".

(Telegraf.rs/DailyMail)

Kako je saopštila Obalska straža, muškarac star 86 godina plovio je jedrilicom Vilou vind od Astorije u Oregonu ka Pago Pagu na Američkoj Samoi, a kontakt sa njim izgubljen je još od 20. avgusta, preneo je Foks njuz.

Dežurni službenici u Pacifičkoj zoni Obalske straže naveli su da su 24. oktobra primili dojavu da je muškarac zakasnio na odredište i da niko nije stupio u kontakt s njim od kraja avgusta.

"Zahvalni smo pomorcima sa trgovačkih brodova i posadama Obalske straže, čiji su koordinisani napori doveli do uspešnog okončanja ove potrage", izjavio je komandant Obalske straže, Džejson Ngujen.

U akciju potrage i spasavanja bila su uključena i dva aviona Obalske straže u Sakramentu, kao i patrolni brod. Jedra na plovilu su bila oštećena, a jedrilica Vilou vind ostavljena je da pluta, saopštila je ova služba.

Helikopter Obalske straže prevezao je muškarca i njegovog psa do San Dijega, gde je hospitalizovan radi daljih pregleda.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Njena smrt ostavila je ogromnu prazninu u italijanskoj ugostiteljskoj industriji i kulturi.

Kako pišu italijanski mediji, Nađa je bila izuzetna žena i kuvarica, koju su krasile divna skromnost, bistrina uma, ljubaznost, talenat, posvećenost, velikodušnost i snažan karakter. Zajedno sa suprugom Antonijom (kao i njegovim roditeljima Đovanijem i Brunom, a kasnije i sinovima Đovanijem i Albertom i snajom Valentinom) izgradila je san koji je postao stvarnost u restoranu "Dal Peskatore". Taj restoran decenijama je jedan od najboljih na svetu i predstavlja savršeno mesto za kreativnost i gostoprimstvo, a od 1996. godine nosi tri Mišelinove zvezdice.

Omiljena kuvarica Pola Bokuza

Kuhinja Nađe Santini odlikovala se izuzetnim kvalitetom i jednostavnošću, zbog čega ju je Pol Bokuz izabrao za svoju omiljenu kuvaricu, zvezdu među zvezdama.

Nađa Santini spajala je pedantnu disciplinu i blistav osmeh sa posvećenošću regionalnoj kuhinji i tradiciji doline reke Po, ali i evropskim inovacijama. Sve je to uvek bilo utemeljeno na poštovanju ljudi i mesta, sirovih namirnica i susreta koji su joj iznova pružali priliku da uči i napreduje.

Čvrsta u svojim principima i neprestano puna novih ideja, Nađa Santini bila je uzor kolegama i gostima sa kojima je svakodnevno komunicirala na svom radnom mestu. Uz veoma retke izuzetke, svakog dana tokom godine bila je u kuhinji restorana, što su njeni gosti dobro znali. Znali su da svako jelo koje izađe iz kuhinje nosi njen prepoznatljiv pečat, kako u pripremi, tako i u samoj realizaciji.

Na kraju svakog ručka izlazila je da pozdravi goste i porazgovara sa njima. Pre svega ih je slušala, jer je zaista umela da sasluša, a oni koji znaju da slušaju umeju i da podučavaju.

Sudbonosni susret sa Mariom Lodijem

Nađa Santini je oduvek isticala da je susret koji je presudno uticao na njen život bio onaj sa Mariom Lodijem, učiteljem u osnovnoj školi iz Pjadene, koji je oličavao lokalnu kulturu i obrazovne ideale.

Nađa je izuzetno poštovala svet školstva i obrazovanja, a za nju su moralne vrednosti predstavljale neizostavan temelj filozofije i prakse kuvanja i gostoprimstva. Zato je neraskidivo povezivala etiku i estetiku. Upravo zbog toga njena kulinarska dela nisu bila samo ukusna, već i prelepa na pogled, odlikovana izuzetnom umetničkom prefinjenošću i pažljivo pripremana uz dužno poštovanje zdravlja.

Nađa Santini postala јe kraljica italiјanske kuhinje, i prva Italiјanka koјa se pohvalila naјvišom ocenom Mišelinovih recenzenata, a pre šest godina postala јe naјbolji kuvar na svetu na godinu dana prema akademiјi The World's 50 Best Restaurants.

Žena duboke vere i franjevačke tradicije

Još jedan ključni oslonac u njenom životu bila je porodica, kojoj je Nađa posvetila život sa odlučnošću i radošću. Restoran "Dal Peskatore" predstavlja pravi porodični dragulj, mesto u kojem se nasleđe ljubavi neprestano razvijalo kroz profesionalizam i kreativnost.

Nađa Santini bila je duboko religiozna osoba, žena snažne vere i privrženosti franjevačkoj tradiciji. Za nju su život i rad bili blagoslov i kao takvi trebalo je da se dele sa drugima.

U okviru te neprestane, svakodnevne ljubavi prema životu, umetnost kuvanja bila je deo sveobuhvatnog pogleda na postojanje, ispunjenog dubokom zahvalnošću i radošću.

Za sve koji su imali čast i zadovoljstvo da dele to iskustvo sa njom, njena kuhinja predstavljala je snažan i nežan doživljaj koji nikada neće biti zaboravljen.

(Telegraf.rs)

Pored njih, u ovom neobičnom izazovu, učestvovali su i četvoronožni roboti i robotski egzoskeleti, koji su savladali visinsku razliku od 600 metara. Ruta je obuhvatala strme padine, dugačka stepeništa i oštre krivine.

Dok su ih posmatrači pratili pogledom, roboti su napredovali uz planinu, a neki od njih su stigli i do cilja. Ovaj događaj pretvorio je jednu od najpoznatijih kineskih planinskih staza u poligon za testiranje robota.

Neravni kameni stepenici i strmi usponi stavili su na probu sposobnost mašina da održe ravnotežu i savladaju zahtevan teren. Pojedini roboti sa četiri noge su tokom uspona stazom nosili i zalihe hrane.

Takmičenje je okupilo 90 timova koji su predstavili najnovija dostignuća u oblasti istraživanja i inženjeringa.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Ono što je počelo kao sasvim običan posao u podrumu ubrzo se pretvorilo u otkriće koje ih je ostavilo u potpunom šoku, preneo je Dexerto.

"Nikada ranije nismo ovo videli"

Aurora Blejzingstar, koja svoje snimke objavljuje na TikToku, i njen partner, nisu ni slutili da se u njihovoj kući krije nešto što nikada ranije nisu primetili.

Sve se dogodilo pošto su uklonili tepih u podrumu i otkrili neobičan deo zida koji je otvorio mnoga pitanja o prošlosti zdanja.

U snimku koji je ubrzo postao viralan, Aurora je zabeležila trenutak kada njen suprug pomera deo zida, iza kojeg se pojavljuje metalna vrata. Iza njih se nalazila skrivena prostorija!

“Koji je ovo đavo? Nikada ranije nismo videli ovo u svojoj kući, a živimo ovde četiri godine“, uzviknula je Aurora dok je snimala neverovatno otkriće.

Prostorija je bila dugačka i uska, a njen izgled odmah je pokrenuo pretpostavke o tome čemu je mogla da služi i zbog čega je bila tako pažljivo sakrivena.

Kada su pogledali komentare ispod snimka, shvatili su da njihovo otkriće izaziva još veću zabrinutost kod korisnika društvenih mreža. Mnogi su počeli da iznose različite teorije, a pojedini su čak posumnjali da je prostorija nekada mogla biti korišćena u kriminalne svrhe.

A onda su otkriveni detalji koji su dodatno uznemirili gledaoce. Unutar skrivene prostorije nalazili su se odvod u podu, prekidač za svetlo koji je bio u funkciji, sijalica i nekoliko prostirki. Posebnu pažnju privukle su i mrlje na podu koje su izgledale poput rđe.

"Odmah bih pozvao egzorcistu"

Bračni par počeo je da nagađa zbog čega su prethodni vlasnici napravili takvu prostoriju. Među mogućim objašnjenjima bila su da je reč o skloništu od bombi, zatim “sigurnoj sobi” namenjenoj zaštiti u slučaju opasnosti, ili prostoru za čuvanje oružja.

Međutim, korisnici TikToka nisu bili toliko uvereni da je reč o bezazlenom prostoru.

“Ja bih odmah pozvao egzorcistu i policiju“, napisao je jedan korisnik.

“Sigurne sobe nemaju bravu sa spoljne strane“, dodao je drugi.

“Ovo izgleda kao prostorija za ubistva. Vrata mogu da se otvore samo spolja, u podu postoji odvod, a tu su i te mrlje“, napisao je treći korisnik.

Pojedinci su savetovali paru da ne pokušava samostalno da istražuje prostoriju, već da pozove policiju kako bi stručnjaci proverili da li se iza neobičnog otkrića krije nešto ozbiljnije.

Aurora je poslušala savete i u narednom snimku otkrila da je lokalna policija zaista izašla na teren i pregledala tajnu prostoriju.

"Nisu videli nikakve znakove"

Srećom, rezultati provere doneli su olakšanje. Nadležni nisu pronašli dokaze koji bi ukazivali na to da je u prostoriji počinjeno krivično delo.

“Nisu videli nikakve znakove kriminalne aktivnosti“, objasnila je Aurora.

Dodala je da policija nije uočila ništa što bi izgledalo kao DNK trag koji bi trebalo prikupiti i poslati na analizu.

Ipak, jedan detalj posebno je impresionirao policajce - način na koji je prostorija bila sakrivena.

“Bili su impresionirani time koliko je prostorija skrivena i rekli su da im je sve to veoma zanimljivo“, ispričala je Aurora.

Iako je policijska provera pokazala da nema vidljivih dokaza o zločinu, ostaje pitanje zbog čega su prethodni vlasnici kuće napravili tajni prostor i čemu je on zapravo služio.

(Telegraf.rs)

Sistem pod nazivom "CircullariTree" razvijen je u saradnji grada, inovacione agencije Surplejs, Univerziteta primenjenih nauka Hovest i međuopštinske organizacije Lejdal, prenosi Vrt nws.

Sistem se sastoji od posebnih zaštitnih obloga koje se postavljaju oko stabla, a mogu da štite i korenje i krošnju.

Čip registruje udarce, a sve informacije o oštećenjima odmah dostupne putem aplikacije, što gradskim službama omogućava praćenje stanja drveća na gradilištima.

Kako navode belgijski mediji, jedno odraslo gradsko stablo može da vredi i do 25.000 evra, ali se tokom građevinskih radova njegova zaštita često zanemaruje, a oštećenja mogu dovesti do kasnijeg odumiranja drveta.

Prvi primerak sistema izložen je u Kortrijku do 8. novembra, u okviru festivala "Vonder", a gradski odbornik zadužen za životnu sredinu Maksim Fejs izrazio je nadu da će nakon probne faze biti uveden na celoj teritoriji grada, čime bi Kortrijk postao prvi grad u Flandriji koji ga koristi.

(Telegraf.rs/Tanjug)

Pojedini nisu mogli da sakriju suze, dok su drugi oduševljeno pozdravili povratak jednog od najcenjenijih dokumentarnih serijala o prirodi, prenosi Daily Mail.

Snimanje trajalo četiri godine

Reč je o prvom nastavku hvaljenog serijala od 2017. godine, a pripovedačku ulogu ponovo je preuzeo legendarni Dejvid Atenboro, koji je ranije ove godine proslavio 100. rođendan.

Nakon četiri godine snimanja, nova sezona otvorena je epizodom posvećenom tropskim morima.

Jedna od najpotresnijih priča pratila je grbavog kita (Megaptera novaeangliae) koji je uginuo pošto je prešao ogroman deo sveta u potrazi za povoljnijim morskim uslovima.

Posledice klimatskih promena

Dok je njegovo telo prolazilo kroz vodu, oko njega su počele da se okupljaju ribe. Već narednog jutra od kita nije ostalo gotovo ništa - njegovi ostaci bili su potpuno pojedeni.

Prva epizoda donela je i upozorenje o posledicama klimatskih promena koje sve ozbiljnije pogađaju svetske okeane. Posebno upečatljivi bili su prizori koji pokazuju kako koralni grebeni, usled porasta temperature vode, mogu postati toksični.

Gledaoci su na društvenoj mreži X opisivali početak serijala kao izuzetno emotivan, dok su mnogi pohvalili njegov povratak, nazivajući ga “prelepim i očaravajućim“.

Brojni susreti sa životinjama

Dejvid Atenboro, koji dokumentarne emisije o prirodi na BBC-ju i drugim televizijskim platformama predstavlja još od 1954. godine, tokom svoje bogate karijere obišao je gotovo sve krajeve sveta.

Njegov rad obeležili su brojni susreti sa životinjama, među kojima su i oni koji su zauvek promenili način na koji ljudi posmatraju prirodni svet.

Prva sezona “Plave planete“ emitovana je 2001. godine, dok je drugi nastavak stigao 2017. godine.

(Telegraf.rs)

Kako je objasnio, zbog specifičnog položaja, bunker iz sistema Vallo Alpino dostupan je isključivo tokom kratkog jesenjeg perioda, a put do njega vodio je kroz hladnu reku, bez mostova i plovila.

Priroda kao najveća prepreka

Ovo utvrđenje je bilo deo mreže kojom je Italija uoči Drugog svetskog rata štitila svoje granične pravce.

“Najveća prepreka ovoj istraživačkoj ekspediciji bila je priroda. Budući da se bunker nalazi na uzvišenoj steni usred divlje alpske reke, tokom većeg dela godine fizički je nemoguće doći do njega. Čim nastupi zima ili prolećno topljenje snega sa okolnih vrhova, rečno korito se pretvara u neprohodnu vodenu bujicu koja guta sve pred sobom. Kasna jesen pružila je jedini kratak period pogodan za bezbedan prelazak”, naveo je Banković, koji je kroz vodu prolazio pešice.

Kada je stigao na malo ostrvo, shvatio je zašto su vojni stratezi odabrali upravo tu lokaciju, a građevinu je opisao kao “remek-delo kamuflaže“.

Najzanimljivije otkriće

“Spoljašnji zidovi izvedeni su od reljefnog betona, tako da u potpunosti oponašaju okolne litice, dok su se masivne kamuflažne ploče nekada podizale pomoću čeličnih sajli. Bunker je postavljen tako da vatreni položaji neposredno pokrivaju putne pravce sa obe strane reke, kao i železničku prugu koja prolazi kroz kanjon. Neprijatelj koji bi prolazio klisurom bio bi potpuno izložen vatri, bez mogućnosti da pronađe zaklon”, ističe Banković.

On je ušao u napušteni objekat i opisao kako unutrašnjost kompleksa podseća na “hermetički zatvorenu podmornicu”, prenosi Večernji list.

“Kroz splet uskih hodnika nižu se prostorije za posadu, mašinska prostorija sa agregatom, ventilacioni kanali, kao i položaji za teško naoružanje sa pogledom na rečni tesnac. Najzanimljivije otkriće bila je očuvana niša za fotofon, specijalni uređaj koji je vojnicima omogućavao optičku komunikaciju pomoću svetlosnih snopova. Sistem je služio za slanje šifrovanih poruka drugim bunkerima, bez opasnosti od presretanja radio-talasa”, zaključio je Banković.

(Telegraf.rs)

U italijanskoj regiji Trentino proizvođači su iskoristili prostrane podzemne komore i prirodna svojstva stena kako bi napravili rashladni sistem koji tokom cele godine održava konstantnu temperaturu, preneo je Reuters.

Okolne stene kao izolacija

Na severu Italije jedna kompanija je razvila neobičan način skladištenja jabuka. Umesto da se oslanja isključivo na klasične rashladne objekte, iskoristili su nekadašnje rudarske tunele, gde se tokom svih godišnjih doba održavaju stabilni temperaturni uslovi.

Na oko 300 metara ispod površine uređena su 34 rashladna prostora. Ove komore nalaze se na oko 575 metara nadmorske visine i približno 900 metara od ulaza u rudnik. Njihova posebnost je u tome što stene preuzimaju ulogu izolacionog materijala koji se u klasičnim hladnjačama koristi za očuvanje niske temperature.

U standardnim rashladnim skladištima za izolaciju se koriste takozvani sendvič-paneli, napravljeni od poliuretana i metalnih limova, koji sprečavaju prodor toplote i omogućavaju održavanje niske temperature.

U pomenutim podzemnim komorama tu ulogu preuzima okolna stena. Pre nego što se prostor počne koristiti za skladištenje, stene se hlade gasom do dubine od pet do sedam metara, čime se stvaraju uslovi za održavanje konstantne temperature od jednog stepena Celzijusa.

“Kada je reč o uticaju na životnu sredinu, uočili smo više prednosti i koristi“, rekao je Mauro Erliher, rukovodilac podzemnog postrojenja.

On je posebno istakao uštedu električne energije, navodeći da je tokom testiranja izmereno smanjenje potrošnje od čak 32 odsto.

Svaka podzemna komora dugačka je 25 metara, visoka 11 i široka 12 metara. U nju može da stane približno 3.000 plastičnih sanduka, od kojih svaki teži oko 300 kilograma. To znači da pojedinačna komora može da primi približno 900 do 1.000 tona jabuka.

Ugrađeni i bezbednosni sistemi

Prema dostupnim podacima, ukupni kapacitet postojećih komora iznosi oko 30.000 tona, dok se očekuje da će u bliskoj budućnosti biti povećan na 40.000 tona.

Za očuvanje voća važna je i sama struktura podzemnih prostorija. Dolomitna stena doprinosi toplotnoj izolaciji, dok se nepropusnost komora obezbeđuje i tankim slojem prskanog betona.

Unutar njih kontrolišu se uslovi skladištenja, a posebni sistemi uklanjaju višak ugljen-dioksida kako bi se održala odgovarajuća atmosfera. Ugrađeni su i bezbednosni sistemi koji određuju kada je dozvoljen ulazak u pojedinu komoru.

Unutar rashladnih prostora jabuke se čuvaju u velikim plastičnim sanducima složenim jedan na drugi. Radnici sa zaštitnim šlemovima koriste viljuškare kako bi ih premeštali i raspoređivali unutar komora.

Dok se leto na površini približava kraju, u okolnim voćnjacima počinje berba. Poljoprivrednici tada rade na prikupljanju plodova, a čitav proces traje između 30 i 40 dana.

Jedan od proizvođača, Loris Kaljari, rekao je da su u početku bili skeptični kada su prvi put čuli za ideju skladištenja jabuka u podzemnim komorama, ali da su ih rezultati brzo uverili.

“U početku smo oklevali, ali smo potom shvatili da funkcioniše, jer se ostvaruje značajna ušteda energije i sistem je veoma održiv. Nadamo se da ćemo moći da nastavimo sa ovim projektom“, rekao je Kaljari.

(Telegraf.rs)

Tamo gde se danas prostiru more, lagune i priobalna naselja, pre više od 10.000 godina nalazilo se suvo kopno, močvare i prostrani predeli kojima su prolazili praistorijski lovci i sakupljači. Dramatičan porast nivoa mora tokom milenijuma promenio je čitavu obalu, a deo sveta u kojem su živeli naši preci završio je pod vodom.

Morali su da menjaju svoje aktivnosti

Istraživanje koje je sproveo tim naučnika, predvođen Samjuelom Ongarom sa Univerziteta u Sautemptonu, otkriva koliko se severni Jadran promenio od kraja poslednjeg ledenog doba.

Kombinovanjem seizmičkih podataka i uzoraka sedimenta iz priobalnih basena severne Italije, Slovenije i severne Hrvatske, istraživači su rekonstruisali nekadašnji izgled ovog područja i pratili promene nivoa mora tokom poslednjih 10.000 godina.

Rezultati istraživanja su objavljeni u časopisu Quaternary Science Reviews, a pokazuju da je područje današnje Venecijanske lagune nekada bilo suvo kopno koje se prostiralo više od 48 kilometara od tadašnje obale.

Današnji Trst, umesto neposredno uz more, nalazio se na uzvišenjima sa kojih se pružao pogled na močvare i lagune,

Pre nešto više od 10.000 godina nivo mora počeo je da raste u nekoliko navrata, a u pojedinim periodima dostizao je i 25 milimetara godišnje. Takve promene nisu značile samo pomeranje obalne linije već i postepeni nestanak prostora na kojima su ljudi lovili, pecali i pronalazili prirodne resurse neophodne za opstanak.

Mezolitske zajednice lovaca i sakupljača morale su da menjaju svoje aktivnosti i prilagođavaju se okruženju koje se brzo transformisalo. Područja koja su ranije koristili za lov i ribolov postepeno su nestajala pod vodom, zbog čega su bili primorani da menjaju način života i pomeraju se prema unutrašnjosti, prenosi The Guardian.

Naučnici su u istraživanju izdvojili tri posebno dramatične faze porasta nivoa mora, nakon kojih je usledio period relativne stabilnosti tokom poslednjih 6.000 godina.

Upravo takvi stabilniji uslovi omogućili su postepeno formiranje naselja i razvoj poljoprivrede u predelima koji danas čine severni Jadran.

Foto: Pixabay

Promene nisu bile samo geografske

Dodatne pojedinosti o promenama obale navodi Morski.hr, koji izdvaja period između 7800. i 6600. godine pre nove ere kao posebno značajnu fazu. Nivo mora tada je porastao čak osam metara, neprestano menjajući izgled priobalja.

Nastajali su novi obalni predeli, ali su i oni vremenom nestajali pod vodom. Proces nije bio jednoličan niti se odvijao istom brzinom, već je more u pojedinim razdobljima napredovalo znatno brže, menjajući granice između kopna i vode.

Nakon novog talasa porasta nivoa mora posle 6000. godine pre nove ere, oko 5800. godine pre nove ere počelo je formiranje laguna i priobalnog pojasa koji su postepeno dobili obrise današnjeg severnog Jadrana.

Promene nisu bile samo geografske. One su neposredno uticale na život praistorijskih zajednica, koje su gubile poznata staništa i morale da traže nova mesta za život. Kako je more zauzimalo sve veće površine, ljudi su pomerali svoja naselja dublje u unutrašnjost.

Takve promene mogle su da predstavljaju i važan pritisak na kasniji razvoj neolitskih društava i prelazak sa lova i sakupljanja na poljoprivredu i sedelački način života.

Ipak, jedan od najzanimljivijih delova ove priče nalazi se upravo ispod današnje površine mora.

Morsko dno severnog Jadrana predstavlja bogato, ali još nedovoljno istraženo arheološko područje koje bi moglo da pruži nove odgovore o kretanju i životu praistorijskih ljudi.

Predeli kojima su nekada hodali, lovili i podizali svoja staništa danas su potopljeni, ali njihovi tragovi nisu nestali. Ispod mora koje danas zapljuskuje obale Italije, Slovenije i Hrvatske i dalje se nalaze ostaci nekadašnjeg sveta, koji tek treba u potpunosti istražiti.

(Telegraf.rs)

Potpuno nov automobil, model Plymouth Belvedere, i drugi predmeti iz svakodnevnog života smešteni su u betonsko sklonište, uz očekivanje da će ih neko otvoriti 2007. godine. Kada je došao taj dan, hiljade ljudi okupile su se da prisustvuju događaju koji je trebalo da bude poput “putovanja kroz vreme”.

Betonsko sklonište ispred sudnice

Sve je počelo 15. juna 1957. godine. Povodom obeležavanja 50 godina od osnivanja države, organizovana je velika manifestacija pod nazivom “Tulsarama“, a njen najneobičniji deo bio je projekat namenjen ljudima koji će živeti pola veka kasnije.

Ispred gradske sudnice izgrađeno je betonsko sklonište, osmišljeno tako da izdrži i nuklearni napad. U njega je smešteno nešto što je trebalo da postane “vremenska kapsula”, sačuvana od uticaja spoljašnjeg sveta. Organizatori su odlučili da je otvore tek 15. juna 2007. godine.

U središtu projekta nalazio se nov automobil zlatno-bele boje, koji je u trenutku smeštanja u bunker imao pređenih 6,4 kilometra, prenosi Parade.com.

Automobil je dobio nadimak Miss Belvedere, što je osmislila organizatorka manifestacije Šeron King Dejvis.

Foto: Wikimedia/Tulsa Resident 1950s

Očekivanja su bila velika

Istovremeno je upriličeno i neobično takmičenje za stanovnike. Zadatak je bio da pogode koliko će Talsa imati žitelja 2007. godine. Onaj čija procena bude najbliža stvarnom broju osvojiće automobil, ali i štedni račun sa 100 dolara.

Najuspešniji je bio Rejmond Hambertson, koji je predvideo da će grad imati 384.743 stanovnika. Njegova procena pokazala se izuzetno preciznom, budući da je Talsa 2007. godine brojala 382.457 duša.

Kada je 15. juna 2007. godine konačno došao dan otvaranja, događaj je privukao hiljade radoznalih građana. Posle pola veka, radnici su započeli uklanjanje betonske konstrukcije i zaštitnih slojeva koji su čuvali njenu unutrašnjost.

Očekivanja su bila velika. Mnogi su želeli da vide kako je vreme uticalo na ono što je ostavljeno 1957. godine i da li je sklonište uspelo da sačuva svoj sadržaj.

Foto: Wikimedia/

Istorijska i emotivna vrednost

Međutim, kada je uklonjena zaštitna ambalaža prekrivena debelim slojem crvenog blata, usledilo je veliko razočaranje!

Ispred okupljenih se ukazao automobil koji je nekada bio potpuno nov, a sada je bio prekriven rđom i nije mogao čak ni da se pokrene. Unutar betonskog skloništa, tokom godina, nakupilo se oko 7.570 litara vode, što je ostavilo ozbiljne posledice.

Ipak, publika nije delovala razočarano. Naprotiv, prizor je za mnoge imao posebnu istorijsku i emotivnu vrednost.

“To je naša grobnica kralja Tutankamona. Kao da je reč o bajci“, rekao je Dejv Stragand za lokalne medije.

Priča je imala i tužan obrt

Iako automobil nije uspeo da preživi decenije provedene u vlažnom okruženju, nisu svi predmeti iz skloništa dočekali otvaranje u tako lošem stanju.

Unutra su pronađeni kanister za benzin i zarđale limenke piva Schlitz. Međutim, jedinstvena “vremenska kapsula” sačuvala je mnogo vrednije uspomene iz 1957. godine.

U njoj su se nalazili američka zastava koja nije izbledela, istorijski dokumenti i avionske mape grada, a svi ti predmeti bili su u dobrom stanju.

Tako je projekat, uprkos oštećenom automobilu, ipak uspeo da sačuva deo svakodnevice jednog vremena i prenese ga ljudima koji su pola veka kasnije došli da zavire u prošlost.

Priča je imala i tužan obrt. Rejmond Hambertson, čija je procena stanovništva Talse bila najbliža stvarnom broju, preminuo je 1979. godine, gotovo tri decenije pre otvaranja bunkera. Zbog toga je četvorotočkaš pripao njegovim naslednicima.

Da bi se vozilo koliko-toliko sačuvalo, Dvajt Foster iz radionice “Ultra One“ donirao je oko 20.000 dolara za njegovu restauraciju. Od 2020. godine izložen je u muzeju Historic Auto Attractions u Rošku, u američkoj državi Ilinois.

(Telegraf.rs)

Na slikama koje danas mogu izazvati nelagodu, ali i duboku tugu, porodice su pozirale s pokojnicima, bebe su izgledale kao da spavaju, a mlade žene, čiji je život prekinula bolest, prikazivane su u gracioznim pozama.

Doba snažno obeleženo smrću

Ova neobična praksa, poznata kao posmrtna fotografija, razvila se sredinom 19. veka, kada je fotografija počela da postaje sve dostupnija širem stanovništvu. U vremenu u kojem su bolesti često odnosile živote odraslih, ali i male dece, fotografisanje preminulih predstavljalo je važan deo porodičnog sećanja.

Na sačuvanim slikama porodice poziraju pored pokojnih članova, dok su preminula deca često prikazana kao da mirno spavaju. Mlade žene koje su bolovale od tuberkuloze prikazivane su kako graciozno leže, pri čemu je bolest, prema tadašnjem estetskom doživljaju, ponekad dodatno naglašavala njihovu krhkost i lepotu.

Viktorijansko doba bilo je snažno obeleženo smrću i žaljenjem za preminulima. Epidemije difterije, tifusa i kolere ostavljale su duboke posledice širom Engleske, dok su zarazne bolesti predstavljale ozbiljnu pretnju porodičnom životu, prenosi BBC.

Od 1861. godine, nakon smrti supruga, princa Alberta, kraljica Viktorija prihvatila je dugotrajnu žalost, a njen primer uticao je i na to da ovakav običaj postane široko prihvaćen deo društvene kulture.

U takvom okruženju razvijeni su različiti načini čuvanja uspomene na preminule. Jedan od njih bio je poznat pod latinskim nazivom memento mori, što u prevodu znači “seti se da moraš umreti“.

Ovaj običaj postojao je mnogo pre viktorijanskog perioda, a podrazumevao je predmete i simbole koji su podsećali na prolaznost života. Pramenovi kose pokojnika pažljivo su oblikovani i čuvani u medaljonima i prstenju. Izrađivane su posmrtne maske od voska, dok su motivi smrti i prolaznosti bili prisutni u slikarstvu i skulpturi.

Foto: Wikimedia/Norwegian Museum of Cultural History/Gustav Borgen

Cene su postajale sve niže

Sredinom 19. veka ovoj tradiciji pridružila se i fotografija.

U početku je fotografisanje bilo skupo i predstavljalo je luksuz koji nije bio dostupan svima. Dagerotipija, prvi uspešan fotografski postupak, omogućavala je izradu malih, izuzetno detaljnih slika na poliranoj srebrnoj ploči.

Iako je takav postupak bio skup, fotografija je ipak bila znatno pristupačnija od naslikanog portreta, koji je ranije predstavljao glavni način trajnog očuvanja nečijeg lika.

Kako je broj fotografa rastao, cene su postajale sve niže. Tokom pedesetih godina 19. veka pojavili su se i jeftiniji postupci, koji su omogućavali izradu fotografija na tankim metalnim pločama, staklu ili papiru, umesto na srebru.

Time je fotografisanje preminulih postalo dostupnije sve većem broju porodica.

Posebno važnu ulogu imalo je fotografisanje dece. Viktorijanske porodice suočavale su se sa bolestima poput malih boginja, difterije, šarlaha i rubeole, koje su mogle imati smrtonosan ishod.

Foto: Wikimedia

Dragocena porodična uspomena

Za neke roditelje fotografija preminulog deteta bila je prva, ali i poslednja prilika da sačuvaju njegov lik. Upravo zbog toga posmrtni portreti nisu bili samo neobičan fotografski običaj, već i dragocena porodična uspomena.

Vremenom su unapređenje zdravstvene zaštite i produženje očekivanog životnog veka dece doveli do smanjenja potrebe za fotografisanjem preminulih.

Posmrtna fotografija postepeno je gubila na popularnosti kako se zdravstvena zaštita unapređivala, smrtnost dece smanjivala, a mogućnosti fotografisanja ljudi za života postajale sve dostupnije.

Ipak, fotografije muškaraca, žena i dece iz viktorijanskog doba ostale su sačuvane kao svedočanstvo jednog drugačijeg odnosa prema smrti, sećanju i gubitku.

Na njima su porodice, često stoički i bez vidljivog iskazivanja bola, pokušavale da sačuvaju poslednji lik onih koji su otišli prerano.

Njihova vrednost danas nije samo istorijska ili fotografska. One svedoče o ljudskoj potrebi da se sačuva uspomena na voljene, čak i onda kada više ništa ne može da promeni činjenicu da ih nema.

(Telegraf.rs)

Opcije za ukrštenicu: Klasični - Klasično rešavanje bez automatskog označavanja tačnosti. Srednje lak - Kada popunite celu reč, postaje zelena ako je tačna, odnosno crvena ako je netačna. Najlakši - Čim unesete pogrešno slovo, to polje postaje crveno. Napomena: Duplim klikom menjate sa horizontalnog na vertikalno popunjavanje polja, i obrnuto.

(Telegraf.rs / M.B.)

Policija istražuje slučaj zbog pokušaja teškog napada, piše nemački list Bild.

U Vincingerodeu, u Tiringiji, deca su otkrila metalne igle u svojim slatkišima dok su ih odmotavala, a policija veruje da su igle namerno postavljene tamo da bi se deca povredila.

Za sada je nejasno ko je distribuirao slatkiše sa opasnim predmetima.

I u Apenhajmu, u Rajni-Palatinatu, dogodila se slična situacija za Noć veštica.

Dečak od devet godina je pažljivije pogledao svoje bombone i otkrio dva mala magneta, svaki prečnika oko dva milimetra, na bomboni.

Njegova majka je upozorena objavom na Instagramu i zamolila je sina da proveri bombone pre nego što ih pojede.

Policija sada pokušava da otkrije ko stoji iza ovih opasnih otkrića za Noć veštica, pošto još uvek nije jasno iz kojih kuća su došli ovakvi slatkiši.

Roditeljima se stoga savetuje da češće proveravaju poslastice svoje dece.

Slična šokantna otkrića su se dešavala i ranije . 2025. godine, majka u Kilu je pronašla žilete među slatkišima svoje dece za Noć veštica, podseća Bild.

(Telegraf.rs)

Lovac Mario primetio je medvedicu s mladim medvedom. Nakon što se ona nevoljno udaljila video je da je oko grla bunara sve iskopano. Mario, inače član Lovačkog društva Ričina Crikvenica, kontaktirao je Lovačko društvo Vepar Bribir i na teren je izašao lovočuvar Dario, piše Tunera.info.

Medvedica je kopala oko bunara, na sve načine je pokušala da spasi meče. Kad se pomerila, hrabri lovci su otišli po merdevine i spustili ih u bunar. Bilo je dosta rizično, s obzirom na to da je medvedica bila u bilzini.

U prvom trenutku nije bilo reakcije mečeta, verojatno su mu se mišići ukočili od hladne vode, no potom je hrabro krenuo prema izlazu. Uspeo je da se popene na merdevine.

"Ajde, medo, bravo medo" vikali su presrećni lovci.

(Telegraf.rs/Tunera.info)

Govornica nije povezana na električnu mrežu, već je pokreće vetar, koji, kako kaže inicijator ovog projekta David Slose, odnosi poruku za preminule sa sobom, preneo je flamanski javni servis Vrt.

Ideja za ovu telefonsku govornicu potiče iz Japana.

“Sve je počelo 2010. godine. Kada je jedan Japanac izgubio rođaka, napravio je telefonsku govornicu u svojoj bašti kako bi lakše prebrodio taj gubitak”, ispričao je Slose.

Godinu dana kasnije, Japan su pogodili zemljotres i cunami, u kojima je stradalo više od 15.000 ljudi.

“U to vreme, mnogi ljudi u Japanu imali su potrebu za takvim telefonom, kako bi pozvali svoje drage koji su preminuli”, kazao je Slose.

Od 2022. godine, sličan telefon postoji i na groblju u Zvajndrehtu, a danas, povodom Dana svih svetih, postavljen je i u četvrti Gentbrugeu.

Kako je Slose naveo, kada izgubite nekoga, u početku nailazite na veliko razumevanje i mnogi ljudi su spremni da vas saslušaju, ali to brzo prođe.

“Postavljanjem ovakve govornice, dobijate priliku da izdvojite vreme i dugo razgovarate sa osobom koja vam nedostaje”, ukazao je on.

Unutar govornice nalazi se i sveska u koju može da se zapiše koga pozivate.

“Tu su i dve osobe iz naše radne grupe ’Melope’ sa kojima možete razgovarati o svojoj dragoj osobi koliko god želite. One postavljaju pitanja i slušaju”, objasnio je Slose.

Većina posetilaca groblja reaguje veoma pozitivno na ovu ideju. “Bilo je to zaista posebno iskustvo”, izjavila je jedna žena koja je isprobala specijalni telefon.

“Možete naglas da izgovorite stvari koje biste inače samo u sebi, u mislima, rekli ljudima koji vam nedostaju i do kojih vam je stalo”, navela je ona.

Telefonska govornica će ostati pored ružičnjaka na groblju u Gentbrugeu do 18 časova, ali je inicijator ove ideje kazao da se nada da će biti postavljene stalne telefonske govornice za ovu svrhu.

(Telegraf.rs/Tanjug)