Dejan Perić u Telegrafu: "Repetiram pištolj" zbog Vujina, on je golgeter i patriota! (FOTO) (VIDEO)

Rukometna reprezentacija Srbije se u poslednjih deceniju i nešto više ne može pohvaliti rezultatima na koje je nacija bila naviknuta. Osim osvajanja srebrne medalje na Evropskom prvenstvu u našoj zemlji 2012. godine i plasmana na Olimpijske igre u Londonu, srpski rukometaši nisu uspevali da naprave neki ozbiljniji uspeh.

Preporučujemo

Poslednji u nizu velikih udaraca koje je naš rukomet primio bio je poraz od Češke u baražu za odlazak na Svetsko prvenstvo u Kataru, nakon čega je selektor Dejan Matić podneo ostavku, a na njegovo mesto došao Dejan Perić, golmanska legenda našeg rukometa sa kojim samo krenuli u novi kvalifikacioni ciklus za Evropsko prvenstvo u Poljskoj na kome će se vaditi vize za OI u Rio de Žaneiru.

Ljudska i sportska gromada hrabro se prihvatila nezahvalnog posla da izvede naš tim na pravi put i kroz grupu u kojoj se nalaze još Island, Crna Gora i Izrael, obezbedi prvo prolaz na šampionat starog kontinenta, a zatim preko njega se domogne najvažnijeg sportskog događaja na planeti.

Uoči objavljivanja spiska i puta na turnir u Dohi pozvali smo u goste kod nas, sigurno u ovom trenutku najzaslužnijeg čoveka za te trijumfe, Dejana Perića, koji se suočio sa mnogim nedaćama otkako je seo na klupu nacionalnog tima Srbije, ali se bori sa njima i ne popušta.

O svemu tome, o njegovom radu u reprezentaciji, igračima, očekivanjima, ciljevima, ali i o njegovoj vrhunskoj igračkoj karijeri razgovarali smo otvoreno u prostorijama Telegrafa.

Zašto ste posle pogotka Marka Vujina protiv Crne Gore kada smo se rezultatski odlepili simbolično rukama pokazali kao da repetirate pištolj?

- Uradio sam to, jer je Marko jedan od igrača koji ima kvalitet šuta i ne dođe često do izražaja u reprezentaciji na takav način. Meni je bilo drago da u momentima kada se lomio rezultat baš on bude taj koji je prelomio. I u Vespremu, dok smo igrali zajedno, sam mu ja to često pokazivao, tako da je to bilo spontano.

Možete li da objasnite taj fenomen Marka Vujina da je možda i najbolji desni bek na svetu, jedan je od najboljih strelaca u Nemačkoj i u Ligi šampiona, ali da u reprezentaciji igra ispod svojih mogućnosti, tek povremeno bljesne?

- Imao sam zadovoljstvo da igram sa njim u Vespremu pet godina i na terenu sam proživeo sa njim mnogo. On je jedan igrač koji ne beži od odgovornosti i velike utakmice ga nikada nisu sputavale. Voleo sam kao igrač da ga imam na terenu pored sebe, ponašanjem i odnosom uliva poverenje koje puno znači ekipi. Bilo bi nepošteno prema njemu ne reći to. On ima posebno izražen taj patriotski naboj i veoma je vezan za Srbiju.

- Želi da da i više od sebe da bi igrama u reprezentaciji opravdao  ono što on sam od sebe očekuje, ali i očekivanja drugih. Mi ponekada pravimo greške kada očekujemo od igrača da budu specijalci za jedan deo igre. Vujin igra u reprezentaciji zato što je kompletan igrač. Imam obavezu da ga potpuno rasteretim i da mu stavim do znanja da rukomet nisu samo golovi i da to nije razlog zašto je on u reprezentaciji.

Po kvalitetu igrača koje imamo spadamo među najjače evropske selekcije, ali u direktnim duelima sa protivnicima našeg ranga nekako uvek izgubimo, prelome nas u jednom trenutku, tek ponekad izvučemo nerešeno. Šta je to što nama fali da dobijamo takve utakmice?

- Mi imamo obavezu da napravimo dobru analizu šta je to što nas sputava u određenim momentima utakmice i tim problemima, a čovek ako želi da ga reši on mora sa njime da se suoči, a ne da ide okolo. Kao što je naša zemlja na putu tranzicije tako i naša reprezentacija ima svoje periode u kojima raste, sazreva i prevazilazi neke stvari. Za to treba vremena, a u reprezentaciji ga obično nema, ali nekako u sportu je veći problem strah od pobede, nego strah od poraza.

- Pogotovo u situacijama kada imaš dobijenu utakmicu i moraš da je prelomiš i to se ne desi. Ne priznajem da ova generacija ima kompleks i da pada u važnim utakmicama, jer je bilo utakmica koje smo mi i prelomili u svoju korist. Moja obaveza i igrača koji igraju je da u momentu kada se utakmica rešava da svako u tom trenutku uradi ono što najbolje zna, a ne da čeka da neko pored njega dovede utakmicu do kraja.

Da li vas ljuti kada kažu da je rukomet postao domaćinski sport, odnosno, da osim par reprezentacija koje kontinuirano osvajaju medalje, nekako samo kad si organizator takmičenja možeš da računaš na završnicu?

- Koliko je olakšanje kada si domaćin toliko je posebno i specifično. Da bi se izvukao maksimum iz ekipe, pogotovo ako si domaćin bitan je psihološki momenat. U takvim situacijama se sve ispod medalje smatra neuspehom, a do medalje morate odigrati osam utakmica. To ne može da se napravi slučajno. Koliko je slatka pobeda kod kuće, mi koji smo igrali, znamo da nema veće stvari nego kad pobediš na strani. Tada ima nas 16 i stručni štab i igraš protiv ekipe koaj ima iza sebe 5, 10, 15 hiljada ljudi. Prevazići ih, pobediti, ućutkati to je za svakog sportistu jedan motiv. Lično sam kao igrač više voleo pobedu na strani i bolji igrači sazrevaju pobeđujući u gostima.

Kako gledate na izostanak sa Svetskog prvenstva u Kataru i taj baraž sa Česima?

- Mi smo sami krivi što nismo pobedili Čehe. Odigrali smo jednu izuzetno kvalitetnu utakmicu u Nišu koja je završena pobedom od devet golova razlike. Objašnjenje svega onoga što se posle desilo nije jednostavno, jer mi smo već u prvih pet minuta pokazali nervozu i nesigurnost, a za to nije postojao nikakav razlog. Nije postojao nijedan igrač koji bi povukao i smirio stvari, jer smo mi imali prednost koju je protivnik jurio. U sportu nije lako priznati, ali Česi su nas zasluženo pobedili.

- Razmišljajući o Kataru sada, ne dešavaju se u životu stvari nekome kome su namenjene nego kome su suđene. Pred nama je teži put kroz kvalifikacije i Evropsko prvenstvo u Poljskoj da dođemo do Olimpijskih igara. Uradiću sve da naša reprezentacija funkcioniše kao tim i da svi pojedinci koji učestvuju imaju čast i osećaju odgovornost da brane boje svoje zemlje, jer je to privilegija malog broja ljudi.

Kada govorimo o Svetskom prvenstvu u januaru, koliki je udarac za nas prestanak kontinuiteta učešća na velikim takmičenjima?

- Velika je stvar što smo mi do sada imali kontinuitet i nju ne bi trebalo zanemariti. To je bio rezultat dobrog rada ne samo igrača, nego i Saveza koji može da bude primer svim ostalima, jer organizovati tri velika takmičenja u našoj zemlji su stvari koje ne smemo zaboraviti. Udarac jeste, jer po kvalitetu zaslužujemo da budemo u Kataru, ali sami smo krivi i isto tako imamo šansu u svojim rukama da to ispravimo.

- Možda na teži način, ali Bog zna zašto moramo tim putem. Nekada čovek ne zna sa kim ide, ali je bitno da oni koji idu znaju gde idu. S te strane gledam pozitivno i tako se i ponašam. Nisam euforičan i ne dajem nekakva obećanja, ja govorim ono što mislim, a ono što govorim ja se trudim da sa svojim igračima to i uradim.

Pomenuli ste naš cilj, a to su OI u Riju, šta je ono što je potrebno da kao tim popravimo i napravimo, osim plasmana na Evropsko prvenstvo i dobrog rezultata, da bismo to ostvarili?

- Naš prevashodni osnov i najbitnija stvar je baza. Ne možemo da odvajamo ono što je van terena sa terenom i obrnuto. Za mena postoje neki kriterijumi da bi neko bio pozvan u reprezentaciju. Sve što ja zahtevam, prvi sam spreman da se toga pridržavam. Nema u mojoj retorici "igrači to ste vi, a stručni štab to smo mi. Mi smo svi mi". Nemaju igrači kome šta da dokazuju, svi mi moramo to zajedno i jedni bez drugih ne možemo. Kult reprezentacije je osnovni preduslov, uz kvalitetan rad, da se dođe i do rezultata koje očekujemo.

Bilo je dosta prašine nakon vašeg spiska za mečeve protiv Crne Gore i Izraela, pisalo se o pobuni određenih igrača koji se nisu našli na njemu, a vi ste im odgovorili otvorenim pismom. Šta ste očekivali da postignete time i kakav je efekat to izazavalo?

- Stojim iza svojih postupaka i imam obavezu da kažem zašto sam se opredelio za neke igrače, a zašto ne. Poziv u reprezentaciju nije udvaranje, nego nagrada, a da bi ga neko dobio, prvo, on mora da želi da igra za reprezentaciju, a drugo, jedan tim je sastavljen od igrača, ali nisu svi najbolji igrači koji prave tim. Kriterijum je prvo forma igrača koju imaju u kontinuitetu, ali isto tako i protivnik protiv koga igramo.

- Svi koji nisu pozvani moraju da shvate da ipak u jednom trenutku samo 16 igrača čini reprezentaciju, ali nisu samo njih 16 i kvalitet koji kod nas postoji. U tom trenutku i da sam se opredelio za nekih drugih 16 igrača, opet bi bilo pitanja, ali ja sam taj koji odgovara i koji mora da prelomi i vrlo je bitno da imam izražene kriterijume zbog čega sam nekoga pozvao i zašto nekog nisam i šta hoću sa tom grupom ljudi da dobijem i postignem.

- Mojim pismom ja se nikome nisam izvinjavao, ali nikoga od njih nisam ni molio da dođe. Ja sam im samo u tom trenutku saopštio da nisu pozvani, nikome nisam imao nameru da zatvorim vrata, ako ih možda sam ne zatvori. Nemam predrasude, niti sujetu, niti ego da bih imao pravo da nekog precrtam.

Da li ste se čuli sa Strahinjom Milićem i kakva je tu situacija, da li postoji mogućnost da se on vrati?

- Video sam se sa njim. Vreme će pokazati. Strahinja Milić prvo mora da bude dobar sebi samom da bi bio dobar drugima. Postoje određeni kriterijumi, norme ponašanja, disciplina koju bilo koji igrač ili član stručnog štaba da prekrši, on ne bi bio tu. Ja hoću od igrača da se obavežu međusobno da jedni druge ne iznevere, jer ako izneveriš na ulici, u kafani, ne znaš šta predstavljaš, šta ćeš onda da budeš na terenu?!

- Strahinju Milića sam zvao da bih mu otvorio vrata da bude najbolji golman na svetu. Ja ponekad znam i on zna da je uložio dosta sebe da bi dobio poziv, ali Strahinja Milić nije kada ne igra u Vardaru četiri-pet utakmica, koliko sam čuo, razmišljao da bi napustio Vardar. Drugo, nisam ja na golu držao golmana koji je slabo branio, a i treće moja je procena kada ću koga da stavim. Takav jedan gaf ne bih oprostio ni rođenom sinu, ma, samom sebi ne bih oprostio.

Kakva je situacija sa Darkom Stanićem koji je zatražio mali predah od reprezentacije? Ima li nekih naznaka kada bi mogao da se vrati u državni tim?

- Razgovarali smo dok je još bio u Metalurgu, gde je bila haotična situacija. On nije igrao tri meseca i njegova želja, uzimajući u obzir i traumu iz baraža sa Česima, da napravi pauzu bila je razumljiva i prihvatljiva. On zna da postoje kriterijumi za poziv u reprezentaciju, a da je to kontinuitet igre, ja sam mu to predočio i uvažio njegovo razmišljanje. On je rekao da vidi sebe u reprezentaciji od aprila do kada bi krenuo da funkcioniše kako treba i da igra. On tada vidi sebe u reprezentaciji i tu su stvari otvorene za razgovor.

Srbija je oduvek izbacivala i imala odlične golmane, kojima pripadate i vi, pa možete li da objasnite taj fenomen da u našoj zemlji niču vrhunski čuvari mreže i koga vidite kao vašeg i Stanićevog naslednika na golu reprezentacije?

- Mi imamo jednu prepoznatljivu školu branjenja, a to je jugoslovenska škola, koju je Darko na svoj način nadgradio. U kontekstu tehnike branjenja ja sam možda bliži toj školi. Golmani koji su bili izdanci te škole su i u reprezentaciji i u klubovima bili veliki oslonac. Te škole koja je priznata i jedna je od takvih škola branjenja za koju se kaže da je najracionalnija. Ona uči da na najbrži mogući način dođeš do lopte.

- Naša škola branjenja ima odgovore za sve šuteve. Kod nas da jedan golman ne primi gol za celu utakmicu i to je moguće. Još vidim da Darko ima želju da brani za reprezentaciju i ja želim da pređe u neki vrhunski klub gde će imati mogućnost da se bori za osvajanje trofeja na vrhunskom niovu, jer  golman takvih kvaliteta je to zaslužio. Što se tiče golmana koji dolaze sigurno da su tu i Milosavljev i Cupara, Kocić, Arsić, Kosanović, Đukić...

Da li zato što ste bili golman sada ste više zahtevniji kao trener prema njima ili imaju popusta malo?

- Iskreno mislim da prema nikom ne mogu da budem toliko zahtevan koliko sam bio prema sebi. Sa te strane mislim da su oni privilegovani, jer sam ja bio zaista perfekcionista tokom karijere. Nisam birao utakmice, nije bilo za mene malih i velikih utakmica. Postoji u sportu nešto što se zove dokazivanje i potvrđivanje.  Kada posle jednog vremena dostigneš jedan nivo koji je kvalitet, to je dokazivanje, a posle toga dođe potvrđivanje.

- Međutim, mnogi ne znaju da raščlane te dve stvari. Celog života se dokazuješ, ali posle jednog vremena dođeš na jedan nivo gde ti određene stvari i rezultati daju za pravo da kažeš da se sad potvrđuješ. Ali kada se potvrđuješ ne smeš nikako da zaboraviš kroz šta si prošao dok si se dokazivao. Ko ne igra male utakmice, ne igra ni velike, a ko ih tako deli on ne poštuje sebe, jer kad poštuješ sebe onda ne dozvoljavaš da si nespreman.

Kada pričamo na temu golmana nas je u poslednjih desetak godina zahvatio jedan ružan trend, a to je da su naši golmani odlazili da brane za druge reprezentacije. Šterbik, Šarić, Puljezević... Kako to komentarišete?

- Bio sam dva puta u sličnim situacijama da istu takvu stvar uradim i to u ozbiljom periodu mog života, jednom sa 34, a jednom sa 38 godina. Neću da spominjem imena, ali nikada mi na pamet nije palo da to uradim. Ne osuđujem, niti želim da držim moralne pridike da li je to ispravno ili nije. Jako dobro znam jednu stvar, reprezentacija je ponos, jer to nije Real Madrid i Barselona, pa ko će da da više.

 - Sa reprezentacijom se ne trguje i mislim da novac ne može da probudi kod čoveka emociju koju imaš kada igraš za zemlju odakle su ti koreni, gde si rođen, odakle ti je porodica i gde ti pripadaš. Ne osuđujem i ne bavim se moralnom etikom pojedinaca koji su to uradili, ali ja to nisam i ne bih nikada uradio. Za mene postoji samo jedna reprezentacija.

Pričali smo malo i o vašoj igračkoj karijeri, verujem da nema ljubitelja rukometa koji se ne seća finala plej ofa između Partizana i Crvene zvezde, na čijem ste golu bili vi, 1993. godine. Kakve emocije u vama budi sećanje na tu čuvenu utakmicu u hali "Pionir"?

- Partizan i Zvezda su davali najviše reprezentativaca uz poštovanje svih drugih klubova. Okolnosti su takve bile da je u oba kluba bilo fokusriano gro reprezentacije. To je bila zadnja ili predzadnja godina pre nego što je moja generacija posle ukidanja sankcija otišla u inostranstvo. Svi ćemo i pamtiti to finale, pogotovo igrači Partizana koji su zasluženo pobedili. Mislim da je to uz utakmicu Jugoslavija - Francuska isto u Pioniru, jedan momenat gde je taj Pionir obeležio naše karijere.

- Nije to bio prvi put da je Neđa Jovanović u odlučujućim situacijama preuzima odgovornost. Ta utakmica je bila na vrhusnkom nivou kvaliteta igre i svega. Otišli smo u dva produžetka i na kraju penali. Mi koji smo igrali u Zvezdi smo taj poraz teško primili i ostao je ružna uspomena u smislu nekog oproštaja od naše scene. Mislim da je u tom periodu svaka utakmica bila spektakl, a ta utakmica ima svoju posebnu draž. Neđa je dao taj gol u zadnjoj sekundi i Partizan je zasluženo postao prvak države.

A kada se setite meča protiv Francuske šta vam je prva asocijacija?

- Sigurno da je to naša igra, jer je to možda najbolja utakmica koju je odigrala naša generacija. Sve se poklopilo i igra i atmosfera, trenutak. Francuzi su bili tada aktuelni prvaci sveta.

Rekli ste da su Partizan i Zvezda oduvek davali najveći broj reprezentativaca, da je u njima bio koncentrisan kvalitet, a kako objašnjavate poslednjih godina taj pad kod ta dva kluba?

- Prema situaciji kakva je i problemima koji su u svim sferama društva, preduslov da bi se određeni igrači iz inostranstva vratili u naše klubove jeste jedna zdrava materijalna podrška sponzora koji bi vraćanjem naših igrača imali magnet za druge i kako bi kostur našeg nacionalnog tima imali u našoj zemlji.

- Mislim da je opredeljenje i Zvezde i Partizana pravljenje igrača kroz selekciju jedino ispravno, a ne obećavanje raznih materijalnih stvari igračima koji se dovode. Lično mislim da prema situaciji kakva je Zvezda i Partizan dobro rade i najveći broj omladinskih reprezentativaca igra u ta dva kluba. Drago mi je što sa njima rade moji saigrači Nenad Maksić i Nenad Peruničić. Podržavam to i voleo bih da i naši ozbiljniji igrači počnu da se vraćaju iz inostranstva i tako pomognu mladim igračima da stasavaju uz njih.

Kada se osvrnete iza sebe ili pogledate unapred, šta vam se činilo kao vrhunac vaše karijere u rukometu ili ga možda tek očekujete u budućnosti?

- Meni je veliko zadovoljstvo i čast da su se ljudi opredeljivali za mene kao nekog sa kojim bi možda došli do određenih ciljeva lakše. Imao sam čast i zadovoljstvo da radim ono što volim i privilegiju da na taj način rešavam egzistenciju. Jako mi je drago da u klubovima u kojima sam igrao da nijednom igraču sa naših prostora nisam zatvorio vrata, da sam ih otvorio širom. Pričati o trofejima to je kao da pitate od troje ili četvoro dece koje najviše voliš? Sve je došlo u određenom vremenu i obeležilo moj život.

Za kraj neka poruka za 2015. godinu i što se tiče reprezentacije, ali i čitave nacije...

- Čestitao bih Novogodišnje i Božićne prazinke svima. Uz Božju pomoć da se ljudi što manje nerviraju, da pronađu svoj duševni mir i da više ulažemo u druženje, u ljude. Žeim dobrog zdravlja svima. Voleo bih da u novoj godini naš narod, koji je zaista čestit i pošten i mi smo primer dobrih domaćina, prepoznaju svi.

(U. Marjanović)